Лако је у великом граду мангуп бити. 'Ај' пробај, ти то у малом граду где те сви знају, па брукаш и себе и фамилију и претке и девет колена после себе. Ту ће ти уши са потпуном подршком целе месне заједнице да извуку и рођаци и комшије и наставници и бивша учитељица и будући домар и чистачица из супротне смене. Свако нормалан брзо одустане, ал` то не значи да сви одустају. Они најупорнији заврше у политици јер су навикли да срамоту не доживљавају лично. Међутим, има ту и поштеног света. Чак и у владајућој већини.
Ја бих овде о једном таквом случају из једне Вароши. Знам једног доброг и поштеног човека, кога поштујем као брата рођеног. То је уједно и једини човек кога лично знам а да је без проблема признао да поржава овај режим. Тај исти режим је захваљујући оваквом човеку и имао неко поштовање од мене. Тај, бре, никог није слагао, све је поштено зарадио и од тешког рада, а са осмехом на лицу и без роптања, а уз све то је тридесетогодишњак са троје деце и дивном женом. Поштено се кандидовао за локалног одборника, на свом изборном месту је победио са бројем гласове који је био чак већи о од председничког кандидата из те исте владајуће странке који је и сам ту убедљиво победио. Мислим да је имао преко 70% гласова у изборној јединици где живи. Ко мисли да је то лако не мора да покуша, нека барем замисли некога ко то може. Ја не знам више таквих. Мислим да је имао 7 пута (700%) више гласова од другопласираног и ја сам му лично на томе честитао, иако ми резултат његове странке ни мало није мио био. Тако сам ја доживљавоа демократију. Био сам ја зимус у тој Вароши и сазнадох да је на најбитније, најутицајније и најплаћеније место у целој Вароши , на место директора јавног предузећа поставњен управо ... лик који је имао 700% мање гласова. Паѕи сад ово - на предлог владајуће странке, од које је иѕгубио! Знам да тај није имао никаквог раднога искуства ни неких стручниј заслуга јер се у Вароши све зна и помислих како почеше да претерују са демократијом и да људе из опозиције са тако малим утицајем постављају на тако одговорна места. Би ми ипак чудно, па зовнух мог поштењачину да га иронично питам шта ли је он тек добио као неко са 7 пута већим утицајем. Јунак моје приче рече да ништа није добио, да није ништа очекивоа, да је задовољан платом од 200 еура, да му није проблем да остатак прихода зарађује на стругарама и као дрвосеча, да је Богу захвалан што му је дао снаге и здравља. Како ме само понизи. Питам у неверици, да ли му стварно није криво што је неко из опозиције добио више од њега. Он ми смирено рече да тај први после њега више није у опозцији, већ да је прелетео у његову странку. Тај неки је био одборник прво опозиције, а онда се досетио тог захетва да пређе у позицију.... Па, како се ти осећаш, питах победника на гласњу. Он рече није битно како се ја осећам већ је битно да су мој гласачи преварени и сад ми се смеју и нећу се више никада кандидивати. Би помало непријатно, а мене и страх кад помислих шта следећи интересент на ту позицију мора да уради да би је заслужио.
Ал` ово није прича о томе прелетачу, ни о опозиционој партији која га је кадрирала, ни о владајућој странци која има интереса да их такве прими, ни о гласачима који су се са тим саживели , ни о тој јавној фирми, ни о њеној будућности, ни о радницима који раде у тој фирми и који немају ништа против, ни о онима кој ће све редом да тапшу по раменима и моле за ухлебњеље по сваку цену, ово је ипак прича о људима који заслужују поштовање без обзира са каквим су се (полу)светом ухватили у исто коло.
Нема коментара:
Постави коментар