Размишљање једног обученог српског вола

Постоје писани докази да су на почетку XX века у Србији волови знали размишљати. Да је то забележено код мало западнијих народа ушло би у њихову националну историографију. Међутим, за разлику од њихових краљева нашим воловима се губи сваки траг, а јарам се мора носити. Вештачка интелигениције може да размишља али нема преко потребан врат, па су улогу волова  преузели власници природне интелигенције обучени за извршавање задатака за које је неисплативо ангажовање софистициране технологије.

Непогрешива способност преурањеног избора праве стране, у свету позната као погрешна страна, је последица историјских околности. Некада нас у томе помогне брутално анексирање територија, некада то погурају британске службе, некада интернационала, али готово да никада нема наших заслуга. Традиционални одабир контра стране ме је потпуно квалификовао  да из првог лица изнесем размишљања модерног српског вола.   Ја сам се за свој јарам свесно одлучио негде 1999. године мало пре завршетка хуманитарнoг бомбардовања државe којој сам положио заклетву. Пресудан је било уништавања  далековода и очита намера прогресивних снага да нас ресетује на немањићка електро-енергетска подешавања. Са манијацима који раполажу најсавременијим научним достигнућима нема шале. Осрамоћен и обрукан  повукао сам се у себе  узевши понизно тај јарам борећи се само на право на рад, потрошачка права и туристичка путовања ради  дивљења колонијалној култури.

За јарам је увек потребно двоје, нешто као за љубав само што је за рад. Ова два парњака један другог оптужују ко је крив за заједничку судбу. Овом левом су криви сви десно од њега јер су обични волови, а овом десном је крив овај лево што не види да га газда подједнако презире. Први ради за невледине организације има привилегије мултинационалних корпорација свестан да је претплаћен јер се по белом свету увек може наћи јефтинија радна снага. Овај други прима плату из државне касе која се пуни позајмицама јер није навикнут на рад. Колонизатор остаје само да организује  систем корупције и да  у сваком  тренутку обезбеди  две варијанте.

Најновија дешавања у Украјни  су потпуно оголела шизофреност ситуације наших волова јер не постоји ни једно универзално правило кога се ови парњаци могу држати, а да остану доследни. Ни ко је први почео, ни шта је међунарнодно право, ни право јачег. Што је још горе они који признају суверенитет данашње Украјне да ли ће признавати када се  власт промени насилним или ненасилним путем, а и шта је дефиниција насиља. Они који сажаљевају данас Украјнце да ли ће им сутра уводити санакције?  Ја сам био убеђен да је једини поштен начин да изађемо из толико компликоване ситуације да прихватимо безусловну капитулацију. 

Робовање никада није бивало претешко јер увек има довољно шарених лажа, а нарочито ако си у могућности да удобније живиш од осталих робова. Они најнапрединији  успевају да убеде себе да је проблем у затуцаном окружењу и селе се у окружење где ће сами бити најзатуцанији. Пре него што оду осигурају да се неће враћати тако што јавно опљују по свему своме, израчунају плату, кирију  и месечне трошкове. Знам да су донели праву одлуку јер у тим прецизним калкулацијам никада не помињу удаљеност црква у коју планирају да се причесте. Мени је једноставност одласка на литургију била довољна  и то би потрајало да ме једног пандемијског ванредног дана локални полицајац није спречио да се причестим у  најближој цркви. Тек тада сам схватио шта је слобода.

Слободан Србин је раб Божији који нема заступнике у парлменту, нити има шансе да се појави у медијима. То што је скорман и навикнут на тешку муку му је довољно да се никога не плаши, па ни рата. Не качи по мрежама шта је јео, где је био, а ни податке из свог здравственог картона и само остаје питање колико их има, ако уопште и постоје. Оно што је само највећим интелектулацима са запада јасно на основу компликованих мисаоних поступака то сваки човек у Србији  искуствено просто зна. Питање истине и правде је овде у потпуности огољено јер смо научили да ухватимо законитости између онога што видимо голим оком и шта нам приказују  у медијима, измећу прокламоване доктрине и здраве логике, између наметнутих друштвених токова и моралних норми, између онога шта су нам преци оствили и шта треба да пренесемо потомцима. Нажалост, и супротно важи јер се домаћа елита понаша као западне необразоване масе. Мада, сам појам елите у Србији је контрадикторан јер смо без исте остале још од времена Стефана Лазаревића, а ови који би сада требали то да буду су потомци комунистичког погледа на класно друштво што је тек контрадикторно. 

Нама су околности донеле проста сазнања да је Рачак измишњен да би се оправдала агресија и окупација Косова и Метохије, да је суд у Хагу политички јер наши џелати остадоше неосуђени, да је злочин у Сребреници пренадуван јер Братунaц нико не пoмиње. Смешна нам је прича како наш језик другачије зову, како наше цркве приказују као туђе културно добро које ти исти нису стигли да спале. Запрепашћени смо својатањем Тесле од стране оних који су му фамилију заклали,  згрожени понудом папоцентричне империје да нам опросте ако заборавимо њихову улогу у Јасеновцу. Овде не може да прође ни обична  кампања блаћења Ђоковића јер су људи до мало пре тога на њега навијали, па се домаћи медији не могу да уклопе у ту светску камапњу  а да и сами не испадну смешни. 

Једини начин да наши волови изађу из тако шизофрене ситуације је да нас Руси бомбардују. Једни би подржали Русе због безусловне љубави према њима, а други зато што су увек на страни оних који су нас задњи бомбардовали.  Искушења тек долазе, са сваким поскупњењем хране чврстина убеђења ће опадати, а избор стране ће бити конкретнија када дође до  избора чије платне механизме домаћа предствништва страних банака употребљавају, који је војни стандард за наше наоружање,  чије изворе информација бирамо, чије интернет сервисе користимо, са ког се домена качимо на друштвене мреже.

Канадска влада одузима имовине својих грађана, швајцарске банке објављују тајне рачуна, Немци прете дипломатијом, Американци не користе стечено право на војну интервенцију, а у Кини живи највећи број милијардера! Руси први пут у новијој историји одустају од тактике спржене земље. За сада се користе аргументацијом која у потуности копира НАТО терминологију и западну правну доктрину. Не бих изненадио да копирају запад и у случају пучева, постављање приватних влада, протектората, даљински навођеним нападима на терористичке вође широм света. Нама остаје да се надамо да свршетак њихових војних активности неће бути у амаричком стилу из другог светског рата и да ће одустати од анлогије са случајевима Хирошиме и Нагасакија. Све у свему нема разлога за страх јер ми смо се за ове одавно почели обучавати.

Молба неопредељенима

Као православни Србин који живи у републици Србији због забринутости за своја основнa права упутио бих молбу свим мојим познаницима, пријатељима и родбини. Нисам члан ни једне странке нити планирам да се кандидујем за неку државну функцију, па ову молбу поводом изобра износим у лично име. Поштујем право гласача који су се определили, па се ова моја молба односи  на оне остале без обзира да ли су решили да изађу на изборе. У случају да се још увек двоумите замолио бих да гласате за ону листу која може да обезбеди затупање интереса православних хришћана, ако ништа оно због ваших предака који су својим, а и вашим потомцима стварили ову државу.

Захваљујући камапањама великог броја странака које заступају колонијалне интересе мислим да постоју велика вероватноћа да ће нови републички сазив остати без представника  нас који баштинимо источно-хришћански систем вредности, светосавски  и косовски завет. То сматрам опасним не само за слободе нас верника већ и у супротности са примарним циљом огроме већине грађана  који су поносни на традицију и идентитеттску припадност народу коме припадају. Не бих да препоручум конкретну странку, јер мислим да нико није толико глуп. Такође мислим да је сасвим очито ко се до сада није огрешио о државне функције, ко је највише осправан и исмеван  и које је једини исказао спремност да се направи договор патриотских странака и поред свести да је велика већина истих сателит власти или плагијатор њихових идеја. У случају да сте имали добре намере па и ако омашите у процени ништа страшно, берем сте покушали да обезбедите представнике за које сматрате да ће сутра моћи да организују протест у случају продаје националних интереса и пристанка на потпуну и безусловну капитулацију и успоставу система вредности супротан традиционалним погледима на свет. Наравно, то све под условом да  не пристајете да живите у тако осрамоћеном протекторату.

Опростите на неметљивости која је настала из крајне нужде за самоодржање. Моја молба је намењена само оним добрим, поштеним, слободним и искрено храбрим који би могли бити међу оних 5 посто који чувају државотворно семе како би имало шта да проклија кад нам свима гране пролеће.

Полу-интелектуалци из полу-отвореног полу-круга јединице

Постојање  "интеклекуталне бижутерије" је потпуно легитимна ствар. Идеологија заснована на једином начелу "ко да више" представња уплив финансијских имепратива у лукративну филозовску мисао XXI века. Профил људи којима медији дају највише простора и сценарио да покушају да се остваре у улогама интелектуалаца се најбоље може осликати у једном мисоаном експерименту где можемо  предпоставити да родољубива Србија омогућава веће грантове од колонијалиста. Ја сам сигуран да би ови садашњи експоненти  профитократије тада  били највећи четници без обзира на своје комунистичко породично порекло. Уосталом, добар део каријериста се тако и кандидовао.

Колонијалисти су утицајне људе у Србији поделили у два табора. За потребе овог текста, а по основу екслузивнио додељених привилегија,  зваћемо их екипа  Грант vs екипа Тендер.  Ми остали, пасивни посматрачи из публике никако да провалимо да ли је само резултат намештен или је цела лига нерегуларна. Понекад изгледа да ови што играју за Грант екипу желе да имају и привилегије овог другог буџетског тима, а и обрнуто. Тада власник оба бренда, како би сачувао визелну различитост, ангажује амбасадоре да из ложе са западне трибине прати дешавања на терну и спречава монопол на његове колонијалне приходе. То јест, да би утакмица трајала морају бити два тима, без обзира што нема неизвесности око резултата. Но, понекда изгледа да су ови наши домаћи играчи успели да преваре глобалну организацију и једни дургима константно намештају шансе. Таман када помислим да је власт смењива, корпоративни медији ангажују неког од подизвођача интелектуалних радова да опљује по ћирилици, Немањићима и покрене онај инаџијски део бирачког ДНК ланца који владајућем режиму омогући победу у првом кругу. Доказ ове моје тезе ћу доставити након пребрајања гласова са изборне јединице у Маринковој бари. Важи и обрнуто, таман помислиш да је неки од компромитованих политичара отишао у заборав, медији са националном фреквенцијом се ангажују око промоције истог, а сваки  маркетиншки радник  зна да је и негативна кампања добра кампања. Ова утакмица ми све више личи на тениску, не због реката, већ због пребацивања лоптице док хипнотисана публика час гледа у једно час у друго двориште, а каква је то тенис без Ђоковића!?

Рачун за права на праћење ове лиге ће накнадно бити испостављен и сигуран са да ће бити вишестуко скупљи  и од енглеске премијер лиге. Платићемо га и ми што нас та утакмица  и не занима, нешто слично  РТС прептплати, без обира што наши тимови играју бетон лигу коју нико  не преноси. Мислим, могли су  и ови наши под рефлекторе, али се нису квалификовали пре свега због сујете играча. Та Екипа  родољуба која може да  уведе неизвесност у ову досадну утакмицу болује од месијанског синдрома. Нешто попут твитер заједница, јер би свако да ради посао за који није стручан. Ја сам сугуран да када би само мали проценат почео да ради свој посао, а без месијанских испада, да би та екипа  могла све да победи једним ударцем. Нашем друштву не недостају страначки лидери, већ савесни доктори, учитењи, војници, свештеници, полицајци, предузетници, радници, програмери, банкари, директори јавних предузећа, порески контролори, судије, извршитењи, адвокати, елктричари. Они несавесни су саучесници без обзира да ли и како гласају, а поготово ако јавно критикују власт. Лако је бити запослен у странци, много је захтевно се доказати у свом послу. То не занчи  да су сви страначки лидери лоши, сигуран сам да има и добрих, на крају крајева и сам ћу МОРАТИ да гласам за неког од њих УРПКОС њему самом. 

Постоји један прост начин да се докаже који од страначких лидера служи окупационом систему. Ако смо интелектуалце прогласили за бизнисмене онда и страначке лидере морамо мерити истим предузетничким аршинима. Дакле, сваком од лидера  се мора зацртати испуњеност изборних квота, мерити им учинак као и у било ком другом послу. Онај ко их не испуни мора да  поднесе оставку на своју лидерску функцикју, иначе  или показује своје ауторитативне претензије или је и сам део намештене утакмице.

Оног тренутка када полуинтелекуталце релаксирамо улоге неког битног чиниоца, сведемо их  на ниво дворских луда ( спрам претнезија из соптвених  јавних наступа)  и када посао у странци или државној  институцији почнемо да меримо  доћи ће све на своје место. Наравно, све време треба да радимо свој посао, јер нема ко други.

PS

Страх од ширења месијанске пошасти сам добио слушањем домаћег twitter space. Оправдана потреба да вас неко саслуша, са бројем пратиоца прераста у пасивно и испразно трабуњање, па онда у месијанство, да би потенционално постало прави предзетнички подухват са јасним бизнис моделом. Тај синдром је најлакше уочити код оних твитераша који део популације без твитр налога сматра затуцаним. Нарочито је ефектно када се они који не гледају најутицајније youtube канале држе за необавеште по чему закључујем да су најобавештенији пратиоци  Задруге која има највиже прегледа,  а да су највећи медијско-информативни прегаоци Buba Corelli i Jala  brat.

Ипак, основни утисак је да уркос таквом окружењу на твитеру постоји  и дигитални профили пуни  толеранције, садржајних мотивационих порука и претензија ка организационим способности, а све у нади  да свој социјални капитал неће продати некоме за ситне паре, или још горе због потенцијалне зараде да се аутоцензуришу.