Међутим, у критичним ситуацијама, као што је садашња, многи се окрећу у правцу у коме траже принципијелни људе који желе да живе у уређеном и правичном друштву мислећи да су такви већина. Обично су затечени новом нормалношћу у којој таквих готовао да и нема што ситацију чини конфликтоном. Ми смо превазишли кризу и сада смо у стању изнуде са системом с обе стране ивице колапса. До кризе тек треба да узнапредујемо.
Такав тренутни положај оправдава и даје легитимитет онима који гледају само свој интерес. Један део људи, мањина, са својим технократским знањем, позицијама и контактима, може се успешно снаћи у систему Европске уније. Они немају проблем са глобалним интеграцијама, живе удобно и конформно, без бриге о традицији и наслеђу. С друге стране, исти начин размишљања оправдава и оне који снисходљиво стоје уз власт по сваку цену, јер им једино то може донети привилегије. Слабих и сиротиње има више, па се уздају у демократска начела гласања и често себи дају за право да раде антиуставне и незаконите ствари, правдајући се већином. Они нас упорно и успешно убеђују да након победе на изборим имају право да газе устав и урушавају институције, а да поражени немају никаква права док не пређу на страну победника, што се редовно и дешава. Чија је позиција етички ипставнија је потуно небитно кад већ имамо начелни договор да гледамо само свој интерес.
Сада, на свеопшту жалост, нема нове власти без подршке људи који гледају шири интерес, али такви су навикли искључиво на улогу опозиције па не занју да преузмемо одговорност. Испоствља се да Ломпар њихов једини истнски предствних који има снаге и воље да отворено и искрено износи своја убеђења. Код њега је спрно само његов интелектуални идеализам и принципијелност јер га чине непредвидивим. Он може својом речитошћу сам себе убедити у оправданост рата са НАТО-ом или, пак, у свесрдну сарадњу са европским колонијалистима само у циљу обарања режима који је не само по њему погубан за Србију. Не кажем да ће нешто од овога учинити, али његова слобода да гради интелектуалну, а не политичку каријеру, ће многе његове саборце оставити на цедилу; па иако Ломпар при томе и није крив, његова позиција је морална и етичка категорија, а не политичка оператива.
Остали родољубиви и утицајни гласноговорници, свесно или несвесно, заговарају пасивизам, омогућавајући опстанак катастрофалних трендова. Они су се борили и изборили за статус представника националних снага, а сада се склањају у страну. То није поштено и морали би да трасирају трећи пут или јавно да дају отказ на те позиције, а не да деле испразне ставове, који иако често тачни не садрже никакав употребљив закључак, а камоли предлог за акцију.
Само са људима као што сам ја можемо организовати коалицију која има широк потенцијал и уједно одложити велика питања за време када смо у повољнијој позицији. Јесте противречно што ми, који смо тек око цензуса, имамо овако високо мишљење о себи, али то нам се већ дешавало у сличним ситуацијама, тако да није питање колико нас има, већ колико ће нас бити.. Формално две трећине, а активно 2-3%. У тим границама ћемо се кретати у зависности од тога колико смо спремни да преузмемо одговорност и колико смо организовани и пожртвовани. Дакле, ближе доњој граници.
Зато је важно показати јединство и снагу сада, иначе ћемо дуго остати на коленима. Познајући навике наших ближњих суседа тај период биће понижавајући, али што раније започнемо терапију, веће су нам шансе да преживимо са мањим последицама. Нема оправдања да чекамо да неко други распише изборе или реши кризу, јер без јасног вођства и организације већина нема шансу да промени систем који је дотукао нашу свест и културу. Наше је да се боримо против бахате већине, а ако бахатих и нема толико колико се мисли, онда би стајање по страни тек била срамота. Остаје само да видимо како да водимо своју битку, а не туђу; то превазилази моје капацитете и чини ме оправдано љутим према онима који их имају, а ћуте.
ПС
Сада је тренутак за јасне одлуке, оштар и искрен став Ломпара, а за касније нема никавих гаранција.
