Двери и њихови представници неретко су изложени оптужбама које на први поглед делују уверљиво. Међутим, када се те тврдње анализирају кроз призму логике и елементарних аргументационих правила, постаје јасно да се ради о класичним фаласијама — логичким грешкама које замагљују истину и подривају рационалну расправу.
У наставку ћу указати на четри фаласије које су најзаступљеније на друштвеним мрежама.
1. Погрешна генерализација (Generalizatio fallax)
Из ових чињеница следи да наводна „издаја“ није узрочно-последично повезана са неуспехом других, већ представља погрешну генерализацију. Шта би тек било да су сви заједно прешли цензус, а онда се неки одвојили и као парламентрна странка подржали нову власт?
Дакле, Покрет Двери није оштетио неки други родољубиви покрет. Главни проблем био је недостатак синергије, коју су у овом случају могли представљати једино они гласачи који нису изашли на изборе. Но, ни то није сасвим тачно, јер је и овако постојала шаролика политичка понуда. Тачно је да се никоме није могло у потпуности веровати, али за све ово сви актери сносе део одговорности. Ипак, симптоматично је што се искључиво Двери представљају као кривци, што упућује на системску медијску антикaмпању.
2. Лажни узрок (post hoc ergo propter hoc)
Таква координација може доћи само из центра моћи, што логички води до закључка да је режим био против Двери, а не у сарадњи са њима. Тиме се руши и основна премиса оптужбе о „издаји“. У супртоном би се Двери подмириле неким министарским местом у циљу компромитације Заветника!
3. Контрадикторна аргументација (argumentum ad contradictio)
То је класичан пример контролисаног дискурса - ситуације у којој се јавна перцепција не гради на основу чињеница, већ на основу пажљиво разврстаних медијских порука. Такав посао могу да раде сам озбиљни професионалци што опет указује на моћног наручиоца.
4. Non sequitur:
Претпоставка политичке прагматичностиАко бисмо претпоставили да су Двери „издали“ савез, логички је немогуће да би истовремено деловали прагматично у складу са сопственим партијским интересима. Са тог аспекта, могли су проширити коалицију и са СРС, што би им омогућило да пређу цензус и уђу у парламент. Ако ову тезу доведемо до екстрема, може се закључити да су управо Двери спречиле Заветнике и СРС да формирају коалицију која би, чак и без Двери, ушла у парламент. Да су Двери имали медијску пажњу могли би то представити као свој допринос, што јасно доказује да нису имали пажњу, па нису ни деловали као „издајници“. Ова теза има логички неодрживу конструкцију, па се доказ односи само на намеру.
Политика као студија случаја
Парадоксално, све ово Двери и њиховог бившег лидера чини идеалним примером за политичку студију случаја: како добронамерни и идеалистички људи, улазећи у политику без медијске заштите, лако постају мета систематске дискредитације.
Тај пример може бити драгоцен свим младим људима који почињу да се баве јавним радом јер показује да није довољно бити у праву, већ и бити спреман на рационалну одбрану у медијском окружењу које не прати логичке стандарде.Улазак у политику без јасне медијске стратегије и позитивног јавног оквира носи висок ризик од понављања истих грешака.
Оно што се конкретно може замерити је покушај повратка на политичку сцену након преузимања личне одговорности. То може успети само медијски обезбеђеном и утицајном играчу, што се, на пример, показало у случају Дачића. Повратак на политичку говорницу, па макар и на локалном нивоу, без претходне моћне кампање је унапред осуђен на пропаст. Тиме и добијени звиждуци постају аргумент у тврдњи да се није рачунало на јаку медијску кампању за велики повратак. То доказује да није било организоване намере. За наивност има доказа, а за теже тврдње би већ морали да пређемо на ad hominem квалификације, што свакако није жеља.
П.С.
Да је све ствар логике, тек не би имали никакву шансу, па ипак остаје само нада. То је једина опција у којој наивни могу имати предност, уз огроман ризик да се поново завртимо на политичком рингишпилу, сакупљајући драгоцена искуства за следећу генерацију сакупљача искустава, која би опет могла бити извиждана због пропуштених шанси.
