Једна од ретких ствари око којих се сви још можемо сложити јесте да, гледано катастарски, Европа превазилази границе Европске уније. Све остало је спорно, па и то да ли је Европа уопште континент.
Том унијом добили смо једну архитектонски заокружену целину, модерно здање, оградом дистанцирано од оних које сматра нижим светом. У средини су блистава здања западне цивилизације, а по ободима, помало насилно уклопљени, делови источне Европе, где су смештени помоћни објекти. Има ту места за све: неки су своји на своме, а неки су на привременим пословима. Сви су срећни и задовољни, било да су ангажовани на одржавању, као собарице или послужење. Има ту и оних из најстаријег заната, да комплекс не остане без пратећих садржаја.
Да је стање на остатку светског градилишта још нестабилније, најбоље показују мигранти који лагано пробијају те ограде у потрази за већом безбедношћу на раду. Постоји, дакле, и део који катастарски припада парцели Европе, али још није ограђен. Ту су преостала дивља племена Европе, она која се још нису дала припитомити, мада се и на томе ради убрзаним темпом и по скраћеној процедури. Мали проблем је што је понестало добрих места за послугу, а наследство се и даље разматра по крвној, англосаксонској линији.
За разлику од имиграната, ови дивљи морају још и електронски да се региструју, зеницом ока свога, при сваком уласку и изласку, при чему бивају добровољно изложени чекањем по неколико сати у реду. Има, међутим, и већи проблем. Због глобалних геополитичких земљотреса овом најлепшем делу света потребна је и септичка јама.
Некако је било најлогичније да се за њу одабере локација тик уз ограду. Није скупа изградња канализационог система, а опет не квари хортикултурно обликовање дворишта, јер је са спољне стране. Тако је дивљацима допала историјска улога да их инкорпорирају у Европску унију, подземним цевима. Као септичку јаму. Проблем је, наравно, био како људе убедити да на то пристану, а поготово ако ту земљу сматрају светом. Ту су гробови предака, а ту је сахрањено и колективно сећање. Ту су и источни манастири. Али како су они своје западне претворили у магацине, ваљда и Исток зна шта је цена жртве. Да им је заиста толико свето, ваљда би се сетили и да га бране, а не само да га уступају.
Обећавају домороцима да ће та септичка јама бити најмодернија на свету. Али је незгодно што се и конобари и спремачице подсмевају. Није то имало никакве шансе, све док се није појавио врхунски архитекта преумљења. Он се понудио да преостало племе уведе у европску породицу народа, испод ограде, изводно уз канализациони систем.
Изашао је са пројектом Светионика. Тога се само врхунски маг могао сетити. Ови Латини, као искуснији, могли су га можда само подстаћи на размишљање, али патент је, без сумње, његов.
Идеја је била проста: услов је био да септичка јама буде што дубља. На то су сви радо пристали, нудећи и документацију и кредитне линије. Врхунски архитекта је, чим је стигао у постојбину са намером да је претвори у септичку јаму, најавио конференцију за новинаре и ускликнуо победнички: напокон смо добили оно што заслужујемо. Показао је пројекат фекалног колектора, окренуо га наглавачке и рекао: градимо светионик!
Неки су се запитали чему светионик кад им је оградом одузет излаз на море, и зашто баш код њих, а не негде где бродови заиста пристају. Али је и тај технички надзор над разумом брзо обустављен. Сумње су дискредитоване, а заинтересоване стране подмирене.
Већинско расположење било је такво да се са одушевљењем кренули да копају светионик. У почетку је изгледало да ће бити веома висок, чим му толики темељи требају. Људи су у неверици окретали главу, али су ипак копали. Једни су били презадовољни јер су добили прилику да поштено зараде копајући темељ највећег светионика на свету. Посла је било за све, незапосленост је била на историјском минимуму, а нација се са одушевљењем укопавала све дубље и дубље.
У једном тренутку отишло се толико дубоко да више није имало смисла постављати питања. Тада се, по свим правилима струке, изашло из зоне плитког фундирања и ушло у истински подземни свет. Испоставило се да пројекат није само инфраструктурни, него и археолошко-есхатолошки. На тој дубини више се нису отварали само земљани радови, него и стари слојеви колективне пропасти. Из подземља су почела да излазе и најпознатија митска бића, као да су била ангажована као подизвођачи (скраћеница од подземни-извођачи).
Најпре се указао Харон, са лицем старог превозника и навикама јавног извршитеља, да наплати прелаз преко сваке воде, макар она била и отпадна. Одмах за њим појавио се Кербер, троглави портир на улазу у будући санитарни комплекс, задужен да нико разуман не остане. Ериније су, као стручни орган за морални надзор, почеле да круже по површини и подземљу, гонећи свакога ко је још имао остатке савести или потребу да нешто приговори по записнику. Сизиф је, као искусан радник на бесмисленим пословима, одмах препознат као идеалан кадар транзиције: таман погне главу, потури леђа, прихвати норму и гура. Танталу је, по свој прилици, поверен сектор обећања, да народу буду на дохват руке и благостање и достојанство, али да му заувек остану неколико центиметара изнад усана. А Хад је, као врховни урбаниста подземља, само немо посматрао и, по свој прилици, први пут у историји помислио да има и горих уређења од његовог.
Та бића виђана су око мешалица, по рововима, на конференцијама за штампу, у техничким комисијама, па чак и у студијима са националном фреквенцијом. Толико су се удомаћила да више није било јасно да ли смо ми сишли у њихов свет или су они, по неком јавно-приватном партнерству, преузели наш. Уосталом, граница између митологије и грађевинске оперативе код нас је одавно изгубила употребну дозволу.
Било је и жртава тог напорног и ризичног посла. Ломили су се делови будуће септичке јаме по главама недужних, али је тужилаштво успевало да исконтролише ситуацију и помогне главном архитекти, инжењеру, пројектанту, шефу градилишта и пословођи. Прозиван је свако ко није хтео да копа.
Неки су копали и тврдили да може да буде горе, јер има и оних који би овде направили септичку јаму баш на месту где се копају темељи за највећи светионик на свету. Они који су се бунили остајали су без посла, јер других пројеката на овом преосталом плацу није било. Стизале су и притужбе са Запада да се пројекат не изводи у складу са свим нормама и стандардима предвиђеним њиховим законима и подзаконским актима (скраћеница од подземно-законски акти), али су и они били свесни да би сваки други извођач то радио још горе.
Да би се пројекат септичке јаме успешно реализовао као светионик, било је потребно све изврнути. Оно што је горе, прогласити за доле, а оно што је доле, за горе. Цео поредак постављен је наопачке, као објекат без статике, али са уредном употребном дозволом. Ко је у свему томе тражио смисао, лагано је тонуо у лудило. Најбоље су се снашли они којима је пројекат од почетка био намењен. Ко се на фекалије најбрже прилагодио, тај је од почетка пливао по површини.
Пројекат се привео крају, а оно што главном архитекти најтеже пада јесте сама могућност да фекалним колектором једног дана управља неко други. Зар он, који је целог себе уградио у овај пројекат и потом се потпуно утопио у садржај истог, сада да дочека да фекалне токове прикупља неко са стране? Да дође неко нов, хладан, технички настројен, па да светионик преименује у сабирни санитарни модул, или још горе у санитарни акумулациони спремник, и да све заслуге преузме на себе? То би за аутора таквог здања било горе од сваког статичког прорачуна који не штимује и сваке ревизије пројекта која прети да покаже да је објекат од почетка био намењен сасвим другој сврси.
Једино спорно питање остало је докле је архитекта спреман да иде, неко ко је себе целог уградио у овакав пројекат и ко га сматра својим животним остварењем. Све чешће се чују разумни страхови, али и подршка, да пројекат остане макар под радним називом Светионик, јер би то било најмање понижавајуће. На крају крајева, можемо и о нашем трошку на плочу јаме додати рефлектор, па да подмиримо савест и урбанистички утисак.
Остаје да се види ко ће и када пустити пројекат у погон, ко ће свечано пресећи врпцу и како уопште изгледа постављање врпце на канализациону цев. Биће то, нема сумње, јединствен догађај у историји савремене архитектуре: церемонијално отварање објекта чија је функција од почетка била изврнута. Можда ће бити и говор о европским стандардима, одрживости, зеленој агенди и кружној економији, јер код нас се све најлакше врти управо у круг. Рециклажа ће постати кључни термин за наду у светлу будућност.
