Демографске девијације

Када је у питању наша демографска ситуација, успели смо да превазиђемо стару причу о статистици и бикинију, који све открива, а ништа не показује. Ситуација се толико оголила да ни топлес више није у игри. Последњи комад пристојности овога пута остао је без онога ко би га понео. Демографски трендови су такви да нам, услед недостатка становништва, још само преостаје да гледамо како се статистика шета по нудистичкој плажи.

Елем, по званичној статистици, 2025. година је преломна: први пут се у Србији родило мање деце него што се људи иселило. Не само статистички, већ и одокативном методом може се уочити да су код нас остале само социјалне категорије становништва. Директни зависници од буџета: пензионери, страначки активисти у јавним предузећима, криминалци и студенти.

За сада се криминалци најбоље држе, али ни њима не цветају руже. Ускраћена им је могућност да нађу некога ко ће да ради, па су принуђени да широм отворе границе страним радницима. Прво предизборно обећање које су нам испунили јесте да странцима не наплаћујемо никакве порезе. А што се тиче домаћих радника и њихових права, остаје жал што их нема. Не мислим на права, далеко било, него на раднике. Јер да их има, било би и синдиката. Без тога је, изгледа, постојала опасност да се организују нераднички синдикати.

Замена становништва показала се као економски исплатива, посматрано из угла послодаваца и рентијера станова. Међу онима који се још нису преселили, свако ко има и трунку разума одавно се предао. Само се студенти још нешто буне, али без икакве подршке својих најближих, који су више наклоњени потражној страни буџета него сећању на сопствену младост и било каквој породичној солидарности. Декама и бакама је, разумљиво, важнија пензија. Цео живот им је прошао у кризама, па је ред да се сад проживи. Кад ће, ако не сад? Унуци нека се стрпе до своје пензије, или до неког другог социјалног давања, ако се изборе. Млади су, нека им борба буде стрпљива.

Без социјалних случајева тешко да би иједан политички бизнис могао да опстане. Услед старосног просека и буџетских тенденција у здравству, тај бизнис се специјализовао за погребне услуге. Као прилог тој тези, сваки житељ Нове Вароши потврдиће вам да је најјаче локално предузеће управо оно погребно. Како ли је тек у оним старијим варошима? Вероватно је носећа грана привреде уско повезана са загробним животом.

Остаје проблем спољне политике, јер колапс у Србији може лако да се споља изазове, кад је већ тешко  изнутра. Довољно је само да гастарбајтери престану да шаљу дознаке и, далеко било, ето масовне подршке студентима. Права мистерија су повериоци: мора да су нас преценили. Свакакако није норамлно да нас више цене од нас самих. У нашем буџету годишња рата отплата кредита учествује са око 30 процената, с тим да је већ у  првом кварталу планирано додатно задужење блиско милијарди еура. Овим темпом улазимо у ритам по ком сваки други прикупљен динар од пореза и акциза иде повериоцима, да им отплатимо каприц, дуг и камату. Практично, ми више не пунимо буџет, већ организујемо прикупљање за рату.

Историја не памти такав случај. До сада се и двадесет пет процената, историјски гледано, показивало кобним, али опет нико никад није могао да издржи више него ми. Нема јачих од нас. Испада да су наши непријатељи ипак у праву. Из наше перспективе, изгледа да смо се нашли у ситуацији горој од нудиста са почетка приче, или, што би професионални кладионичари рекли, дупло голо. Једина преостала стратегија јесте да се надамо да нам повериоци нису воајери, односно да једино они који нам не мисле добро заиста знају шта раде. Нема грешке, чим им тако добро иде. Остало је још само да нас ожале они који се веселе нашој пропасти.

Нада за бољу будућност расте са сваким глобалним крахом или барем локалним ратом. Сваки демографски потрес који људе претвара у избеглице за добитнике транзиција је нова пословна прилика. Ту смо показали да имамо искуства и да смо напокон научили како са избеглицама. Вежбало се с домаћима да би се странцима напокон угодило. То уједно оправдава њихове бриге за дешавања вани, јер је код нас мање-више све јасно.

Цене квадрата у Чачку стигле су до 2000 евра, иако се готово ниједан студент не враћа, а готово свако студира. Они што не студирају отишли су на време. Чак ни успешни власници малих бизниса не могу да наговоре своју децу да се врате у такав град. Атмосфера је таква да је не може покварити чак ни то што си газда неког поштеног бизниса. Од пољопривредника најбоље су прошли они који се баве увозом млека у праху и меса са спорним роковима трајања. Срећом, воћари своје производе хемикалијама третирају преко сваке мере, па то не може да пређе границу, него остане и за нас.

У већим градовима на месту где је некад било неколико кућа, сада ничу стотине стамбених јединица које, срећом, још увек нема ко да насели. Кад стигну имигранти у већем броју, остаје само да пораде на инфраструктури коју нико од домаћих није имао времена да планира, јер они продају квадрат, а не проток струје и отпадних вода.

Остаје питање ко ће том броју имиграната организовати посао, па се намеће и друго: када ће имигранти почети да блокирају улице са захтевом за што више домаћих предузетника? Неће ваљда имигранти сами од себе да добијају тендере. Мада, наша империјална свест је често прелазила и те границе.

Чачак оживи само у данима када се исплаћују пензије. Тренутно се очекује да неко од градских моћника предложи да се пензије исплаћују седам пута недељно, како би град коначно живнуо. Осим пензионера и имиграната, у центру су најуочљивији припадници ромске заједнице са штандовима са позитивном дискриминаторном фискалном политиком. То је, уосталом, и најискренији однос државе према порезу: неко га плаћа, а неко га не плаћа, с тим што га ови први плаћају и за оне друге.

Од оних који нешто приходују, ту су и свештеници.  Услед уникатне специфичности православног учења да није примерена насилна асимилација, остаје нада да ће имати капацитета да се прилагоде имигрантима у складу са потребама модерног тржишта.

Црквени клир се бори са искушењима. Скоро је покушао да компромитује тужилаштво вршећи притисак на њега. Оптужили су сопственог митрополита за финансијске малверзације и сменили га, изневши довољно доказа, али су органи реда остали незаинтересовани. Тако је клир скинуо одговорност са себе, а лаици показали да су толико корумпирани да не могу да покрену ни поступак који су им исповедили највиши црквени достојници. Испало је да је црква ефикаснија од државе, чак и кад суди сама себи и то тачно онолико колико је држави пристојно. Секуларност, пре свега.

Да је ситуација стабилна, доказује и чињеница да је свега пар владика јавно назвао руљом сваког ко се побуни. Без широке народне хоризонтале нема ни моралне вертикале. Нажалост, нама верницима се није примала молитва за епископа жичког, па смо се, самоиницијативно и добровољно, још пре сабора, упркос канонима, пребацили на молитву за администратора нишког. Али, после већ изнетог упозорења да међу нама има и припадника руље, више нема гаранција ни за помињања на молитви.

Цркве у мојој епархији никад нису биле пуније, што радује, али и додатно збуњује. Једина утеха је што неће бити истог литијског ефекта као у Црној Гори ономад, кад се власт, сасвим беспотребно, променила.

Ситуацију је једино погоршала смена Орбана у Мађарској. Не зато што наши домаћи гласачи нису успели да сачувају мађарски режим, него зато што су наши северни суседи показали да је могуће да се родољубиве снаге уједине и победе онога ко је глумио родољубље пунећи само своје џепове. Сад наши родољуби који се позивају на дефетизам немају оправдање. Испоставило се да ЕУ и левица нису толико јаки колико наша десница тврди, па више нема места изговорима. Који став сад да се заузме, а да не изгледа провидно, тренутно је најбитније родољубиво питање. Нема ко се у овим данима није офирао, а ево га и овај Мађар сад редом обавештава све високе званичнике да су им истекле националне обавезе и да је време да се повуку. Глупо је да се из кабинета одлази право у ћелије.

Ситуација ме подсети на ону када се покојни течо, једном давно, возећи своју чувену Ладу, жалио како нема времена да јој поправи кочнице. Знајући његову склоност ка екстремним шалама, надао сам се да се шали и кад је на бензинској пумпи изашао из аута да га заустави гурајући рам врата у супротном смеру од кретања аутомобила. Наточисмо ми гориво и кренусмо у врлетно село. Течо каже: „Не секирајте се, полако ћу.“ Сувозач демонстрира шта је права покер фаца. Опупуштено се смејурим и успут размишљам колико ће ме рођаци исмевати ако се унередим.

Спустисмо се низ Томића пут, који се завршава оштром кривином и мостићем преко Злошнице. Редом ми се указују разлози због којих је једна наизглед обична планинска речица добила баш такво име. Ево и мог прилога истом. До данас не знам да ли су се теча шалио и у каквом су стању кочнице заиста биле. Смехом сам доказао зрелост за улазак у свет одраслих, тим пре што рођаци, пуком срећом, неће добити материјал за исмевање.

П.С.

Оно што је почело као моје врло лично искуство прерасло је у доживљај колективног тренутка у ком живимо. Само што није у питању Лада, већ нешто што више личи на аутобус пун путника. Возач стаје да сипа гориво, не питајући за цену, како бисмо остатак пута прешли пуним гасом. Сви у аутобусу знају да кочнице не раде. Једна половина се диви возачевој сигурности за воланом, док се друга већ унередила. И једни и други уверени су да баш они најбоље виде куда идемо, само што нико не уме да објасни зашто онда сви ћуте док аутобус још више убрзава.

Read More

Пројектна документација: Светионик на Балкану

Једна од ретких ствари око којих се сви још можемо сложити јесте да, гледано катастарски, Европа превазилази границе Европске уније. Све остало је спорно, па и то да ли је Европа уопште континент.

Том унијом добили смо једну архитектонски заокружену целину, модерно здање, оградом дистанцирано од оних које сматра нижим светом. У средини су блистава здања западне цивилизације, а по ободима, помало насилно уклопљени, делови источне Европе, где су смештени помоћни објекти. Има ту места за све: неки су своји на своме, а неки су на привременим пословима. Сви су срећни и задовољни, било да су ангажовани на одржавању, као собарице или послужење. Има ту и оних из најстаријег заната, да комплекс не остане без пратећих садржаја.

Да је стање на остатку светског градилишта још нестабилније, најбоље показују мигранти који лагано пробијају те ограде у потрази за већом безбедношћу на раду. Постоји, дакле, и део који катастарски припада парцели Европе, али још није ограђен. Ту су преостала дивља племена Европе, она која се још нису дала припитомити, мада се и на томе ради убрзаним темпом и по скраћеној процедури. Мали проблем је што је понестало добрих места за послугу, а наследство се и даље разматра по крвној, англосаксонској линији.

За разлику од имиграната, ови дивљи морају још и електронски да се региструју, зеницом ока свога, при сваком уласку и изласку, при чему бивају добровољно изложени чекањем по неколико сати у реду. Има, међутим, и већи проблем. Због глобалних геополитичких земљотреса овом најлепшем делу света потребна је и септичка јама.

Некако је било најлогичније да се за њу одабере локација тик уз ограду. Није скупа изградња канализационог система, а опет не квари хортикултурно обликовање дворишта, јер је са спољне стране. Тако је дивљацима допала историјска улога да их инкорпорирају у Европску унију, подземним цевима, кроз септичку јаму. Проблем је, наравно, био како људе убедити да на то пристану, а поготово ако ту земљу сматрају светом. Ту су гробови предака, а ту је сахрањено и колективно сећање. Ту су и источни манастири. Али како су они своје западне претворили у магацине, ваљда и Исток зна шта је цена жртве. Да им је заиста толико свето, ваљда би се сетили и да га бране, а не само да га уступају.

Обећавају домороцима да ће та септичка јама бити најмодернија на свету. Али је незгодно што се и конобари и спремачице подсмевају. Није то имало никакве шансе, све док се није појавио врхунски архитекта преумљења. Он се понудио да преостало племе уведе у европску породицу народа, испод ограде, узводно уз канализациони систем.

Изашао је са пројектом Светионика. Тога се само врхунски маг могао сетити. Ови Латини, као искуснији, могли су га можда само подстаћи на размишљање, али патент је, без сумње, његов.

Идеја је била проста: услов је био да септичка јама буде што дубља. На то су сви радо пристали, нудећи и документацију и кредитне линије. Врхунски архитекта је, чим је стигао у постојбину са намером да је претвори у септичку јаму, најавио конференцију за новинаре и ускликнуо победнички: напокон смо добили оно што заслужујемо. Показао је пројекат фекалног колектора, окренуо га наглавачке и рекао: градимо светионик!

Неки су се запитали чему светионик кад им је оградом одузет излаз на море, и зашто баш код њих, а не негде где бродови заиста пристају. Али је и тај технички надзор над разумом брзо обустављен. Сумње су дискредитоване, а заинтересоване стране подмирене.

Већинско расположење било је такво да се са одушевљењем кренули да копају светионик. У почетку је изгледало да ће бити веома висок, чим му толики темељи требају. Људи су у неверици окретали главу, али су ипак копали. Једни су били презадовољни јер су добили прилику да поштено зараде копајући темељ највећег светионика на свету. Посла је било за све, незапосленост је била на историјском минимуму, а нација се са одушевљењем укопавала све дубље и дубље.

У једном тренутку отишло се толико дубоко да више није имало смисла постављати питања. Тада се, по свим правилима струке, изашло из зоне плитког фундирања и ушло у истински подземни свет. Испоставило се да пројекат није само инфраструктурни, него и археолошко-есхатолошки. На тој дубини више се нису отварали само земљани радови, него и стари слојеви колективне пропасти. Из подземља су почела да излазе и најпознатија митска бића, као да су била ангажована као подизвођачи (скраћеница од  подземни-извођачи).

Најпре се указао Харон, са лицем старог превозника и навикама јавног извршитеља, да наплати прелаз преко сваке воде, макар она била и отпадна. Одмах за њим појавио се Кербер, троглави портир на улазу у будући санитарни комплекс, задужен да нико разуман не остане. Ериније су, као стручни орган за морални надзор, почеле да круже по површини и подземљу, гонећи свакога ко је још имао остатке савести или потребу да нешто приговори по записнику. Сизиф је, као искусан радник на бесмисленим пословима, одмах препознат као идеалан кадар транзиције: таман погне главу, потури леђа, прихвати норму и гура. Танталу је, по свој прилици, поверен сектор обећања, да народу буду на дохват руке и благостање и достојанство, али да му заувек остану неколико центиметара изнад усана. А Хад је, као врховни урбаниста подземља, само немо посматрао и, по свој прилици, први пут у историји помислио да има и горих уређења од његовог.

Та бића виђана су око мешалица, по рововима, на конференцијама за штампу, у техничким комисијама, па чак и у студијима са националном фреквенцијом. Толико су се удомаћила да више није било јасно да ли су ови  сишли у њихов свет или су они, по неком јавно-приватном партнерству, преузели њихов  Уосталом, граница између митологије и грађевинске оперативе је одавно изгубила употребну дозволу.

Било је и жртава тог напорног и ризичног посла. Ломили су се делови будуће септичке јаме по главама недужних, али је тужилаштво успевало да исконтролише ситуацију и помогне главном архитекти, инжењеру, пројектанту, шефу градилишта и пословођи. Прозиван је свако ко није хтео да копа.

Неки су копали и тврдили да може да буде горе, јер има и оних који би овде направили септичку јаму баш на месту где се копају темељи за највећи светионик на свету. Они који су се бунили остајали су без посла, јер других пројеката на овом преосталом плацу није било. Стизале су и притужбе са Запада да се пројекат не изводи у складу са свим нормама и стандардима предвиђеним њиховим законима и подзаконским актима (скраћеница од подземно-законски акти), али су и они били свесни да би сваки други извођач то радио још горе.

Да би се пројекат септичке јаме успешно реализовао као светионик, било је потребно све изврнути. Оно што је горе, прогласити за доле, а оно што је доле, за горе. Цео поредак постављен је наопачке, као објекат без статике, али са уредном употребном дозволом. Ко је у свему томе тражио смисао, лагано је тонуо у лудило. Најбоље су се снашли они којима је пројекат од почетка био намењен. Ко се на фекалије најбрже прилагодио, тај је од почетка пливао по површини.

Пројекат се привео крају, а оно што главном архитекти најтеже пада јесте сама могућност да фекалним колектором једног дана управља неко други. Зар он, који је целог себе уградио у овај пројекат и потом се потпуно утопио у садржај истог, сада да дочека да фекалне токове прикупља неко са стране? Да дође неко нов, хладан, технички настројен, па да светионик преименује у сабирни санитарни модул, или још горе у санитарни акумулациони спремник, и да све заслуге преузме на себе? То би за аутора таквог здања било горе од сваког статичког прорачуна који не штимује и сваке ревизије пројекта која прети да покаже да је објекат од почетка био намењен сасвим другој сврси.

Једино спорно питање остало је докле је архитекта спреман да иде, неко ко је себе целог уградио у овакав пројекат и ко га сматра својим животним остварењем. Све чешће се чују разумни страхови, али и подршка, да пројекат остане макар под радним називом Светионик, јер би то било најмање понижавајуће. На крају крајева, можемо и о нашем трошку на плочу јаме додати рефлектор, па да подмиримо савест и урбанистички утисак.

Остаје да се види ко ће и када пустити пројекат у погон, ко ће свечано пресећи врпцу и како уопште изгледа постављање врпце на канализациону цев. Биће то, нема сумње, јединствен догађај у историји савремене архитектуре: церемонијално отварање објекта чија је функција од почетка била изврнута. Можда ће бити и говор о европским стандардима, одрживости, зеленој агенди и кружној економији, јер код нас се све најлакше врти управо у круг. Рециклажа ће постати кључни термин за  наду у светлу будућност. 

П. С.

Онима који се не сналазе у фекалном систему остаје да размисле да ли да се пребаце у неки други крај света и отплива негде узводно, или да остану овде и једног дана изведу ону једину диверзију која није кривично дело, али јесте смртно опасна по овакав пројекат: да у себи престану да верују да је јама торањ, да је смрад вентилација и да је подземље перспектива. До тада, нема разлога да се чудимо ко у таквом систему најбоље плива.

Read More