Populizam u mediokritetskim krugovima dvojke

Nagli rast standarda i potrebe da se po svaku cenu  živi u krugu dvojke najspremnije su dočekale rentijeri,  parijaški aktivisti i NVO agitatori stranih interesa. Pokondirenost tržišta je dobilo svoje pojavne oblike po kom svaki tender-preduzetnuk  mora imati  stan u Beogradu na vodi, svaki kriminalac mora vozti BMW,  svaka starleta mora ugraditi silikone i svako ko ima pristup fondovima   mora osećati prezir prema opanku koji mu je i trasirao put.  Na upražnjeno mesto građanskog Beograda, prognanog  i streljanog 1945. godine,  prvo su nekrofilski upali parizani pravo iz šume, pa onda sirotinja koja se divila prestoničkom  betonu zbog koga se ni za živ glavu ne bi vratili u vrleti svoje postojbine . Taman kad smo pomislili da treća generacija stiže, da napokon imamo građane, pa makar i onu komunističku verziju, stiže otimačina i sa njom nove migracije. U  nedostatku prestoničke elite, svako je sebi dao za pravo, pa tu poziciju monopolski zauzima onaj ko ima novca da održava sve zube, a želi da iskusi čari života na foru. To je ujedno i bio prvi slučaj u istoriji čovečanstva  da se elita široko popunjava iz najnižih staleža. Na pozicije mediokretskog  ekskluziviteta se uskače ispaljivanjem parola i etiketa pomoću masovnih medija gde je svako dobrodošao ako razume insinuacije razumljive svakome, a da ih pri tome široko razmenjuju koristeći se kanalima svima dostupnih društvenih mreža istovremeno ostavljajući misteriozan utisak da se kreću  u zatvorenim krugovima koje su pristupačni ama baš svakome. Naročito su ostrašćeni prema medijski eksponiranim  članovima koji im time kvare sliku ekluziviteta i možemo ih najlakše prepoznati ismevanjem pevaljki koje su u tom takmičenju za elitu najviše dogurali, a da  im je pojavni oblik previše očigledan. Time strateški ugroženi glumci su i naglasniji u distanciranju zbog straha da ne dođe do zabuna usled sličnosti zanata. Elitna prostitucja sa tim nema nikakav problem, za razliku od elitnih astrologa i konspiratologa koji zbog previše eksplicitnog sadžaja i sami  bivaju izloženi ismevanju od strane ostatka elite, takođe iz pomenutog straha nastalog zbog sličnosti stavova.

Неурачунљиви

Након прикупљених података и урађених анализа републичка комисија ме је јавно  обавестила да ме на основу пристиглих  резултата сврстава међу неурачунљиве. Преборјени гласови су констаовали нову нормалност у којој нема места за мене. Навикнут да ни до сада нисам имао представнике у власти неће бити додатних изазова  у таквој новој реалности која је и била сасвим очекиван корак у даљим интеграцијама, а које још увек немају алтернативу. Некако ми је и лакнуло јер сада као званична статистичка грешка више нисам подложан било каквој  одговорности. Са олакшањем  констатујем да је и велика већина људи из мог окружења ускраћена за легитимене представнике. Из тако наметнуте перспективе гледам на нас као на некаку хајдучију и то тик иза `Миторвдана кад` му време није. Покушао сам да нађем шта је заједничко за све те изоловане случаје  и једино што се може закључити је да су то поштени,  породични људи који редовно плаћају порезе, инсистирају на образовању, марљивости, скромности, васпитају децу у складу са традиционалним моралним вреднстима,  родољубиви и са пуним поштовањем  према институцијама у које иначе немају поверења. Да, и све мушке главе су служиле војску, а поносни на своје порекло и традицију, па се сада више секирам за апсолутну већину која се дефинитивхо дистанцирала и одрекла услуга увек поузданих геџа.

Пре свега бих честитао амбасадама на перфектно одрађеној утакмици у којој на некада домаћем  и окрњеном терену нисмо имали никакве шансе, а како се милост није могла ни очекивати онда искрено треба констатовати дебакл. Организовано смо нападнути у више колона и  уз више измешаних  пропагандних порука - Насиље не сме стати  и Ми против Србије које су помогле у инсталирању пригодних представника у парламенту. Од срца бих честитао Мађарима, Бошњацима и Албанцима који су једини добили своје националне представнике у парламенту, а што се тиче нас осталих не треба никако да клонемо духом нарочито ако имамо у виду ситуацију да су се  и рептили изборили за своје представнике.

Драги тендераши, мафијаши, равноземљаши, аутономаши и удбаши, комунисти, елитисти, каријеристи и опортунисти нек вам је на част и како радили тако вам и судили. Ви ухлебљени и уцењени, хипнотисани и изманиплисани, уплашени и збуњени срећно вам било, требаће на претек, јер и сами знате шта бива каде се у коло ухватиш са овим првима. Нама остаје да се надамо да ћете се поправити и покајати јер од нас никаве вајде не може бити док се и даље делимо и мрзимо, којом приликом бих честитао и суседнм служабама на семену мржње ( тако видљивом на дерби утакмицама) које расејавате у сваку пору наших живота.

Наше дно је имало  подрум на чијем су поду наши доброчинитењи широм отоврили врата за подподрумски свет и осим већ институциализованих ретпила сада ћемо имати могућност да упознамо свакава сподобе за које су нас учили да су митолошка бића. Можда се тада појави и добра вила, она  која ноћу поруши све што се преко дана сагради, тј све што ови преко дана покраду да ће вила ноћу сиротињи подели. То нам је званична стратегија и једина преостала карта.

Срећом, постоје барем две групе оптимиста, једни који верују у коначну победу добра и други  који верују да је  овo ново окружење још увек боље у односу на будућа која чекају наредна покољења, па би треблао максимално изуживати док се још може.

Саломиви

Мој глас - самом себи (Пантелија с`оног света)

Они који на основу наслова  очекују општеприхваћено користољубље требало би да одмах одустану јер је ово празнословље сасвим другачије - треба га читати као Пантелијин политички тестамент. (Антиреклама у служби рекламе)

Друштвене мреже су места где потрошачи имају потпуно право да  изнесу сопствени став који никога не занима. Нарочито је то приметно у патетичним постовима који почињу са "Често ме људи питају ..."  Те само-промотивне поруке су јефтина против тежа скупе  Нивеине пропаганде милијардама жена да буду јединствене тако што ће се све исто понашати у складу са промотивним акцијом.

Знајући да никога не занима шта ја мислим имам слободу да образложим моју одлуку за кога ћу гласати на овим изборима потпуно убеђен у мишљење да се на изборима не може позитивно  решити судбина овог народа. У том смислу најлогичније би било не изаћи на изборе, ал је управо група људи која се понаша у складу са том логиком и најглупља, јер  унапред на све пристају, што се никада не заврши доборо сем ако им није баш све по вољи, што је пак онострана појава. 

Кад смо већ код зоне сумрака почео бих од владајуће партије користећи се системом елиминације. Нулта тачка је Сталновладајућа Партије Србије, бивше Комунистичке Партије Југославије - дакле, ко је комуниста и националиста, има левичарско исповедање десничарских ставова, а и обрнуто. Југословен и Србин, ко је за западне интеграције, а има подршку од Руса, ко баштини демократију са посебним освртом на диктаторски систем носталгичних вредности, ко промовише социјализам у  корист сопствног богатства стеченог отимачином он би требао да гласа за њих. Испоставља се да су они једина констаната са стабилних 10%  гласача, што некоме може да звучи као дијагноза  од које се не умире, ал` и болест са којом се умире.

Статисткиа је закључила да у свакој стабилној демократији негде око 15% гласача увек гласа за владајућу партију. То је она популација која не би ништа мењала и одбија да разуме било какву политичку поруку. Код нас је демократија три пута стабилнија од стабилнх демократија јер је негде око 45% гласача директно везано за владајућу партију. Партија је у потпуном складу са глобалним појавама које су више везане за тендере и буџет него за саму идеологију јер за разлику од свевладајуће партије која покрива све политичке опције ови не покривају ни једну. Функционишу као једна велика фамилија, што је најлакше уочити у неком од јавних предузећа. Ко није у сродству са осталаима ту је стигао по основу принципа капиларних гласова, или је будала кој покрива минимум пословног процеса. Они су између себе подељени на кланове по основу тендерских привилегија. Хијерархије је одређена висином процента и на дну се налазе они који се исплаћују само у време изборних кампања. Када би опозиција хтела  и имала интерес да их скине са влати било би довољно само да пусте глас да је откупна цена гласа знатно изнад тржишне коју ови исплаћују и настао би општи карамбол ниже рангираних чланова породице око тога ко их покрада, ал овог пута у самој породици. Но они су и даље сви сложни и у истом колу играју , са тим да су једни пилићари, а други милијардери, ал` у оквирима породице нема никакве љубоморе. За нестанак тог греха највише је залсужан  сам патрон породице, који сопствену одговорност за неуставне одлуке одрицања од суверенитет преноси на све чланове фамилије, а и шире. Управо ту лежи и разлог зашто се отворено обраћам самом себи да бих мирне савести могао да се оградим од сваког гласача који је имао било који ћар док смо сви заједно пропадали. Онај ко је егзистенционално угрожен и  бори  се за парче хлеба је легитиман гласач ове опције, као што је легитимно да се најнижи људски пориви ставе изнад интереса шире заједнице.

Према истраживању јавног мњења око 80% гласачког тела је за политику потпуног суверенитета и против увођења санкција оним силама које нас у том суверенитету  подржавају, а око 80% ће гласти супротно том уверењу. За такав велеобрт најзаслужније су две медијске групације. Прву симболизује Жељко Миторвић који се на вулгаран начин успешно обраћа својим гледаоцима у настојању да их потпуно понизи. Друга група се исмева овако пониженима називајући их крезубима и равноземљашима чиме одмах зајашу  други талас друге медијске групације оличене у мистериозној појави извесног Шолака. Синхронизован пар Митровић/Шолак упешно спорводи преумљење Срба, без кога наравно нема даљих атлантских интеграција и наде у могућност да се прикачимо барем у последњи вагон воза за срећну цивилизацију чиме би барем постали сиромашнија верзија на време укрцаних Хрвата и Бугара. За ову опцију би требао да гласа свако коме  грантови западних земаља обезбеђују савремена цивилизацијска достигнућа, без кога му нема живота,  а да му уједно није спорно бити исти онакав као онај кога исмева због ултимативног прихватања медијског наратива.

Што се тиче осталих они су небитни и свакоко не представљају никакву одговорност, тако да је све једно ком промилу гласача припадаш. Наравно у циљу даљих подела и овде треба инсистирати на две ствари  - прва   да имају инфраструктуру која обезбећује да ће проћи цензус јер би у супротном било као да дајеш глас овиме горе споменутим неспоменима. Други услов је да од сада никада нису били на власти јер су већ имали шансу да покажу колико могу. Ако и даље себи нисам довољно јасан она сужавам избор на некога коме први замерају што је био са другосрбијанцима, а други га прозивају да ради за прворођеног. Ако ни после овог нисам јасан онда  видети за кога се очекује да је светитељ, док су другима сва средства дозвољавају. 

Још један критеријум за крај је да изабрани кандидат мора да има свест да свиње имају почетну предност при ваљању у блату и да се због тога не љути , а ако достигне  10% гласова онда већ треба имати критички став, а  тада му мој глас неће ни требати, па не смем ни ја да се љутим.

Ово је уједно и опис стратегије за одрицање од  одговорности за све оно што нас чека као заједницу која је одустала од саме себе, а да при томе не зна ни где је кренула у окружењу оних који су се јасно определили  за страну у сукобу који је већ постао оружани и без милости. У том смислу све даље поделе су пожељне и треба их појачавати на шта већ радо пристајемо.

PS

Oвo писаније је настало са потпуном захвалношћу ситуацији која ми пружа слободу да изнесем своје мишљење;  да немам  никакву корист да га другима намећем; а  са јединим логичким закључком - ако су сви остали медијски изманипулиасани онда сам засигурно и ја сам. Ко са мном манипулише и када ће ме активирати зависи од мог дигиталног поптиса, јер власник података о сајтовима које корисници попут мене  обилазе их може продати некоме ко ће нам лансирати поруку која ће нас довести до ситуације  да се и остаци остатака потамане између себе. На пример, мало ко зна да је управо Google лансирао тезу да је земља равна плоча како би прикупљао податке о лаковерним конзументима и даље их продавао компанијама које нарочито цене тржиште лаковерника. Ко не верује у ово има опасан недостатак критичке свести, а ко ми је поверовао управо је показао свој таленат да наседне на  лаж! Још бих да додам да ова моја лаж уједно и не значи да то није истина.

Овим бих честитао свакоме ко се у ово дигитално време аналогно образује и информише, чиме нас споментута елиминацијом доводи до НИКОГА -  и зато обавезн изађите и гласајте нарочито ако сте убеђени да тај глас неће ништа променути јер и када сте у праву то  не значи да ће бити тако!

 

 

Добра цена

Времена су одувек билка таква да човек може пасти у  искушење да прода веру за вечеру. Изазван тежином околности човек  тада ваљда размишња о смислу живота и јачини сопствених уверења, али ако му се почне врзмати мисао о квалитету вечере онда је већ одлука донета. Кушач зна да када је ствар већ преломљена онда све постаје питање преговора и понуду започиње са паризером. Онај који пристане на ту најгору понуду и није био у ситуацији да одуговлачи са преговорима и све му је опроштено, када је већ толико гладан, а нема могућности да поштеним радом сачува минимум достојанства.  Међутим, у норалним околностима не постоји нико толико глуп да прихвати најгору понуду и зато одбијам да се смејем том исфабрикованом паризер феномену, убеђен да је та прича  покривалица за неку крупнију трговину.

Додатни аргумент је то што су професионали кловнови  одмах загризли бечену удицу збијајући шале на рачун опет глупог народа. Елем, њихова публика, која ето зна пар ефектних фраза и има новца за барем једна здрав оборк дневно, прихвата прича о  крезубој Србији јер је то једини начин да зазуму одавно упражњен положај недостајуће елите. Врхнац је када се појавио снимак где неки касапин из Беча пореклом из Босне прави промоцију своје месаре спрдајући се болесном потребом људи на власти на тамо и остану по сваку цену (овде нема никаквих попуста). Ако се икад буде снимао наставак филам Идемо даље онда би се чувена реплика могла  преправити у духу данашњег времена - "Е сад, ја овај, не знам како је све ишло по реду, ал` су на крају Мујо и Хасо били најпаметни и све их надмудрили". Фата -изневеровала!

У ишчекивању резултата акција продаје свега српског  намеће се закључак да ће трговне у Србији сада редом банкротирати јер су попусти знатно изнад њихових званичих података о маржама. Поставља се питање каква је то сила натерала трговце да продају у минусу, или су пак трговци били толико бахати да су до сада узимали екстра профит кога нису приказивали у књигама, па ето посла и за пореску инспекцију. Домете  овог акцијско финасијског феномена  треба проширити  и на цену станова у Београу на води, онда висину кирија преполовити како би студенти  могли не само да се нахране већ и да се образују. Видети ко нас покрада са горивом и ко се ту уграђује, (јер као што неко примети што би дизел био скупљи нег` паризер)  затим цена изградње аутопутева нам је највећа у ово делу света па ту видети колики је коруптивни удео. Проверити сваки тендер и усклађеност висине плате јавних функционера са стилом живота, а ето и са прехрамбеним склоностима. У супротном сви ће се запитати што се неки артикли нису нашли на овом списку и ко их штити и колико се уграђује за то. 

На крају ће нам само остати да се питамо да ли је најновија генерација продаваца добила добру цену за вечеру из прилога, јер само оно што нема цену не може бити на попусту, док се све остало може наћи на принудној акцији.

Деца у канџама образовног система

Образовни систем у нас нит` је образовни, нит` је систем и као такав представља дуплу негацију. У математици дупла негација даје потврдно значење, али по семантици језика којег још увек говоримо то и даље остаје негација. Овим се констатује да системско образовање у нас и не постоји, но управо његово изостајање чини окружење дивљим, а нема те дивљине без зверки са канџама.

Ни пре десетак година, када су моја деца полазила у школу, није било система, али је посотојала критична маса наставног особља који су из непознатих разлога и даље имала жељу да образује и уче децу. Под утицајем разних интеграција и колонијалног духа ови појединци су сада изузетак и не можемо се ослонити на њихове филантропске склоности. Дакле, сада децу шаљемо у школу само зато што не знамо шта да радимо са њима, нити умемо сами да им осмислимо време, а под утицајем дневно егзистанционлних проблема немамо ни времена да се бавимо са њима. Фанатично верујемо да ће неко други имати више воље да их припреми за живот. Мада, што се тиче прирпема, ту ипак морамо похвалити педагошки систем оцењивања која их одлично припрема за неправду која ће их касније пратити целог века. Неправда није саму у томе што се фаворизују они лошији, већ што се они бољи исмевају чиме из предмета социјелна интелигенција добијају недовољну оцену. Тиме формално сви бивају одликаши, а неформално само они најбољи имају  комплекс магареће клупе.

Испоставило се да је узалудно  од образовног система очекивати да образује дете. Можда да га научи неком занату, који је у складу са глобалним тржиштом радне снаге. Како смо већ пристали на те тржишне односе научили смо да му је врховни смисао стицање добити, а радна снага иде под трошак и по тој формули се тежи да буде што јефтинија. Ако имате среће да вам је дете генијалац, не секирај те се пуно за његову егзистенцију, јер ће га глобалне корпорације врло брзо пронаћи (између осталог захваљујући дигитализацији школских дневника) и узети под своје. Вероватно ће га одвести у неки интернат да заборави све што је од вас научио, а вама ће остати само да платите кауцију у случају да дете не жели да буде по њиховим аршинима. Тј, да би повратили дете генијалца у своје окриље  мораћете да га откупите од корпорација, јер сте пре тога оберучке пристали да га киднапују у име скидања са грбаче. Они који су имали више среће да им је дете просечно биће задовољни што могу или да подигну кредит за  стицање знања за технократска занимања, или праксе за неки занат, или у најчешћем случају за мотање каблова. Биће обучавани за све оне послове за шта се испостави да су роботи и вештачка интелигенција сувише скупи.  У том смислу наствници ни мало не греше када свима дају добре оцене, јер ће ионако сви њихови ђаци бити занатлије. Ко ће боље финасијски проћи опет зависи од система понуде и тражње. Једно време су то била информатичка занимања, сада су то керамичари и водоинсталатери и тако у циклусима. Све се креће у правцу да ће чобани бити најплаћенији сем ако не укину стоку што је у врло блиској будућности мало вероватно, а несташица је чобанских вештина и у том смислу је боље слати дете  овцама него учитељима. Када смо већ код тих ултимативних тржишних односа поставља се питање да ли ће се образовни систем укључити и у обуке за најстарији занат, ако  већ и није предвиђено у пакету за дулано образовање.

Логика тржишта се може  искористити и за образовање деце  објашњењем да треба да развијају оне таленте где им је најмања конкуренција јер ће се по тим принципима то и највише ценити. Више се и не исплати бити преварант, јер је ту конкуранција највећа, а и успоставили су се јаки монополи. Тренутно је најмања конкуренција бити нормалан, скроман, поштен, одговран и стрпљив и сигурно долази време када ће се то добро наплатити. У том смислу је битна и веронаука да им се укаже на могућност да ће то време бити у већини случајева мало касније од оног у коме имамо способност очекивања.

Даца ће нам у школама засигурно научити да је лакше преписивати, варати и лагати; да се исплати мољакати, подмићивати и ласкати. Тако обучени ће се добро уклопити у овај систем који већ дуже време функционише по тим принципима. Ко се не буде уклопио увек може да оде у инсотранство где су већ успоставњена унапред позната правила конкуренције. Прекретница је једино у томе што је наш систам нефункциоаналан и пред урушавањем услед победе тако прокламоване селекције. Са друге стране и ови уређени западни системи су већ одустали од својих вековних принципа правне сигурности  и  пред изазовом су губитка доминанте колонијалне позиција одакле су и црпели ту моћ и углед. Под устиском сам две приче из сестринске Македоније (у мом случају тазбинске Македоније). Ту ми је лакше да будем објективан јер су они за разлику од нас имали среће да добију бугарске пасоше и као такви могу легалније да печалбаре  по белом западном свету. Прва прича долази од једног пријатеља који је остао да живи у Македонији. Он каже да су у иностранство отишли само они који желе да лагодније живе од социјалне помоћи и то правда чињеницом да се сада може више зарадити тешким радом у Македонији него на западу где се тај тежак рад подразумева. То ми је врло убедљиво објаснио на свом примеру јер са својом породицом ради пет различитих послова од којих се не зна који је тежи и радно интезивнији. Сам каже да су му приходи неколико пута већи него од његових рођака који су се масовно иселили , а трошкови знатно мањи јер има своју кућу. Моје мишњење је да му највеће богатство лежи у три сина којима ништа није тешко. Једа од њих студира у иностранству и студирање делимично финасира радом у једном ланцу брзе хрене. Каже да му је то неколико пута лакше од оних обавеза које има кући. Друга прича долази од једног грађевинског предузетника који је још пре двадесетак година успео на западу. Изненадила ме и његова тврдња да би сада са тим истим послом у Македонији могао више да заради, али не жели да се врати у Македонију јер се привикао на ситем који је културолошки изнад балканског. Стекао сам утисак да ми у парним реченицама прича како је тамо све уређено и јасно, а у непарним да је тамо успео зато што је на време схватио да и западни човек воли  мито, корупцију и да избагава порез. Такође је у парним реченицамо осуђивао екс-Ју друштво јер је склоно корупцији, а у непарним реченицама објашњавао како и сам уз помоћ новаца у Македонији купује бољи квалитет услуга везане за све државне апарте стављајући га у приватне џепове који се мењају само у зависности која је партија на власти. Ја сам се тешио тиме да су приватни џепови наших јавних институција увек исти без обзира која је партија на власти. Као да је подвојена личност која са једне стрене велича запад зато што се приказују онаквим какви нису, а срамоти се својих корена јер би нам било боље да нисмо онакви какви јесмо. Ја сам констатовао да је онда и запад на издисају чим њихови предузетници гледају како да заобиђу порезе, а он је и даље твдрио како су им институције богате и функционалне, као да им новац не долази из тог истог буџета.  Из моје перспективе ситауција на западу је у чувеној фази крадуцкања Веље Илића и искуствено сам се сложио сам са собом да тај привид не може још дуго. 

Ако се помиримо са реалношћу да је школа за обуку возача скупља него две године на филолошком факултету, да је технички прелгед аутомобила скупљи од систематског лекарског прегледа човека онда морамо и да преорганизујемо приоритете. Ја сам се школовао у време када за то нису била потребна никаква финасијска средства, тј. често сам се питао да ли сам послат на факултет само зато што је тако јефитније него да седим кући. Но, ситуација се  променила и скоро сам слушао мог факултетски образованог пријатеља који је забринут да због висине кирија у Београду својој деци неће моћи да обезбеди школовање које су њему омогућили његови родитељи из радничке класе. Отворено пропагира код своје ћерке да не упише медицински факултет јер ће му у том случају требати новац за 6 година кирије већ да упише неки други, краћи где се нада да ће му талентована ћерка добити стипенију од стране компаније. Тиме сигуро корачамо у времена где ће за систематски лекарски преглед или бити касно или ће сви они горе поменути одликаши морати да понуде најздравији орган дијагностификован на том истом прегледу. Како и свеобухватно образовање тако и медицина сигурно корача у светлу будућност, али не за широке народне масе које су имали све петице у школама.

Као да смо се сви нашли усред ишчекивања неке жестоке револуције која ће то све да ресетује. Међутим,  испоставња се да је стратегија  миц по миц (step by step) већ успоставила потпуно нови систем и причајући нам како револуција једе своју децу - еволуција густира нашу.

Највећи Енглез у британским колонијама

Рекло би се да је то неки џентлмен, али на такву дијагнозу више не би пристали ни они који историју цивилизације обрађују на нивоу маркетнишких порука. За њих би то вероватно била нека џентлменка, ако уопште могуће да појстоји таква појава иако је реч у складу са  правном регултаивим закондодавац  већ терминолошки резервисао.

Ово такмичење не би било занимљиво остатку света и када би евнтулано постојао (мислим на остатак света), да се није испоставило да ће неко ваненглеско особље доћи у најужи избор за ову некада традиционало британску титулу Уједнињеног краљевства. При том не мислим на њиховог премијера, чији су панџамско хидуистички родитељи мигрирали из Африке , нити на његовог претходника који је праунук последњег министра Отоманског царстава, већ на много битније позиције. Елем, гледајући број титула рекло би се да је управо Новак највећи тенисер свих времена, али Енглези у складу са својом доктрином на такво место не би довели неког из нижих расних скупина, па су принуђени на статистичке вратоломије како би доказали да је  Федерер ипак највећи Енглез.  Разлог је врло просте природе - међу Швајцарцима нема народне питалице - "Шта се правиш Енглез?", па се и не може довести у негативан контекст. Како ли је Мареју, сам Бог зна! 

Према писању британске утицајне штампе у тенис се уводи  уметнички дојам и Федереру се ретроактивно приписују поени, јер је најомиљенији у Британији. Како стоји у британским колонијама никога не занима, јер  се може испратвити да је Срђанов мали омиљен у замљама трећег света, али кажем, у складу са колонијалном доктрином глас поробљених се не рачуна, па нам остаје само да честитамо Федереру. Како ли је Надалу, сам Бог зна!

У међувремену, појавио се још један Џокер у рукаву јер се испоставља да неостварени џокеј има не само  најабољу статистику у професиналној кошарци, већ ево и титулу, а да га она и при томе нешто и не занима, а да ни сам нема физичке предиспозидије за исту. Како ли је Џордану, сам Бог зна!

Да би био најбољи у ономе што радиш мора да се разликујеш, а да  би стекао право да се разликујеш мораш да знаш све оно што знају и други шампиони, па да их победеиш на гостујућем терену, јер домаће више ништа и немамо. Ако не, барем остаје утеха да можеш бити исти, исти као они и тек онда да постанеш кандидат за највећег Енглеза.

Масовна одговорност остатка народа

Трагедија, узроци и последице

Сразмере трагедије, њени узроци и последица  су ми непојмљиве и на самом почетку одричем се било каквог покушаја да изнесем свој суд, а комоли осуду.  Ово су моја запажања настала из потребе да их поделим са врло ограниченим бројем људи са којима отворено комуницирам.  У овим данима жалости они најгласнији се питају шта би било да се неко њихов најмилији нађе на мети злочина, а они најтиши шта ако је неко њима најмилији злочинац.

Елитно образовање

У државном образовном систему Србије постоји елитна школа?! Ето га први проблем, јер би државно образовање требало да пружи свима једнаке шансе. Наравно да је једнакост неједнаких највећа неједнакост, али је јасно да талент никако не иде  под руку са геогфрафском одредницом адресе родитеља, па макар она била и на Врачару. Школа на тој адреси не може да буде елитна из очигледне чињенице по којој наставнику треба цела година да ради како би себи купио квадратни метар некретнине на локацији где предаје. Дакле, елита очекује да долазе наставници из  удаљених саобраћајних зона.  Никада није било да се елита образује са периферије. Да су нека елита  они бу децу  слали у приватне школе, ал` ето га и други проблем. Приватну школу могу да приуште и они са чијом децом елита не би хтела да им се деца мешају. Гледано споља изгледа као да су навикнути да се на сваком месту огребу о државу, па би да искористе јефтину радну снагу и касније ће митом и корупцијом да решавају све текуће проблеме у одгоју деце. Трећи и највећи проблем лежи у покушају да сву одговорност пребацимо на оне родитеље и децу која живе у елитним квартовима и све свалимо на социјалну неједнакост. Сви заједно смо само последица система који нам се инсталира и на који смо добровољно пристали. Не може дете да буде криво само због кварта где живи, па ни онда када то дете касније постане родитељ, сем ако му то није индокринација и разлог за искључивост. 

Од куд` штребер у елитној школи

Медији нам данима сервирају да је уобичајен разлог за вршњачко насиље то што је неко штребер. Тамо где су најбољи бирани по образовним критеријумима сви су штребери и ако се већ тиме не поносе, то никако није разлог за дисквалификацију. Каква је то онда елита?

Најк из Новог Пазара

Да одговорност не лежи само на финасијској елити најбоље говори чињеница да се у једном српском граду може купити фалш роба. Није нама корпорацијска култура највећи проблем јер се испоставља да заједница из Новог Пазара може да се на врло организован начин супростави великим корпорацијама и да њихов заштићени жиг штанцају где год пожелите. Проблем је управо у овоме што смо пожелели да га штанцамо и каква нас сила тера да облачимо крадени бренд када је та гардероба ионако довољно квалитетна да је свуда са собом носимо. Што не бисмо ставили бренд Заједно за бољу Србију и платили порез који би био у складу са исписаним слоганом?

Остатак народа 

Наши савременици представљају само остатке једног народа. Група која је остала без својих најбољих - због оправдане жеље за слободом, највреднијих -због претеране потребе да живе у организованим систимима, нерођених - због себичне жеље са самоугађањем, а и због одрицања од својих сународника који живе на окупираној територији. Оног тренутка када смо пристали да спроведемо план за капитулацију и престали да се солидаришемо са децом на коју се пуца на окупираној територији било је за очекивати да се тај талас злочина пресели и на остатак Србије.

Тик-ток генерација

Тик-ток апликација је у власништву фирме која је у власништву кинеске државе, која га је у Кини забранила. Да не буде забуне, Кинези су и западне друштвене мреже забранили јер имају потребу да буду озбиљна држава и не желе да буду ничија колонија.

Петиција  против Пинка и Хепија

Што само против њих? Што не и против РТС, Нове и Н1? Они нормални ни до сада нису имали стомак ни за један од ових промотера насилног калемљења стране идеологије на домаћу сиротињу.  Ово му доће ко аболиција стварне одговорности, прецизније - ово је обрачун у оквиру саме елите. Један део елите је толико вулгаран и бахат да другом делу елите квари промоцију изузетности успеха. Они не желе да сопствен успех  буде упоредив са неким простаком са естраде кога подржава крезуба Србија. Можда је чак и горе, јер елита која и не гледа ове вулгарне садржаје сматра да је сиротиња исувише изложена промоцији насиља па би да им ускрате та задовоњства како би заштитили своје животе и  имовину. 

Антиваспитање

Услед субјективне брзоплетости и објективних околности био сам принуђен да свом детету купим скупи телефон. Што је најгоре  то је требало да буде награда. Са једне стране дете је показало огроман успех, а  са друге стране ја сам наивно обећао награду као да је тај успех у мом интересу. Потпуни пораз у васпитној методологији је уследио кад сам сазнао да је искажана жеља материјализована у облику ајфона. Било је касно да повучем понуду, ал сам се тешио да сам богатији за непотребно искуство васпитавања родитеља од стране деце. Васпитни процес се састојао у томе да је лакше да се помучим на послу и зарадим те паре него да покушам детету да објасним приоритете и смисао живота. Моје дете је богатије за искуство да само несигурна и исфрустрирана деца имају такве телефоне, али то није ни мало утицало на коначну одлуку о куповини. Оног тренутка кад пристанемо да будемо у равни са децом , било да је у питању жеља да им будемо пријатељи или неки други начин занемаривања родитељских обавеза покреће се аутоматизам антиваспитавања по коме, не само да ће деца трпети последице, већ ће и родитељи пристати да себе мењају на горе.

Цинкарош или одговорни граћанин

У Србији се одомаћио највећи лоповски шљам у виду крађе од заједнице. Пре пар година у мом граду се појави списак предузећа и појединаца које не плаћају струју и махом су то били најугледнији појединци или власници фирми. Тај списак нимало није утицао на њихову репутацију, сем ако је није подигао на већи ниво. Западне земље имају институцију одговорних грађана које овакве криминалне радње пријављују државним органима. Како је код нас доживљај државе непријатељски, а ти органи корумпирани, такав чин би се подвео под цинкарење. У међувремену нисмо ни сачували морални кодекс па је остало само да се дивимо свим онима који  лако долазе до зараде. Одувек је најлакши начин богаћења био повезан са криминалом, и закидањем радној снази, а ми смо то допунили и тендерским акцијама отимачине од државе. 

Вероватноћа узима свој данак

О онима који малтретирају обичне људе подмићивањем здравствених радника, безобзирним заобилажењем сваког реда, нема смилса ни причати. Остаје само да се питамо шта у случају када се два иста таква нађу један другом на путу. На примеру саобраћаја један бахати возач није толики проблем као у случају да два таква иду један другом у сусрет. У том тренутку није ни мало пожењно бити у друштву једног од тих моћника, а вероватно ни  у друштву оног другог, јер сви зависимо од модела аутомобила који у њиховим рукама постаје оружје. Најбоље их се клонити, али из перспективе тлаченог они постају жељени узор понашања и све их је више, па вероватноћа њиховог сусрета узима свој данак.

Само да рата не буде 

Остаје да се питамо да ли ће бити и сада покушаја да сваку трагедију дочекамо са ускликом да нам деца не смеју гинути у глупом рату. Тиме, као да се призива несрећа да нам деца гину у глупом миру.

Колективна дијагноза 

У обраћању нацији, председник је рекао да дозволу за ношење ватреног оружја има око 400.000 грађана и да ће остати свега 30.000. На овом узорку изнета дијагноза нам говори да имамо преко 90 процената неурачунљивих грађана. Да је председник квалификовани психијатар поставило би  се питање ко им је до сада издавао дозволе и како мисле да им га сада одузму ако су већ толико луди да га више не смеју носити. Да, запослиће хиљаду и више полицајаца и сви наши проблеми ће бити решени, јер нећемо имати храбрости да будемо луди. Не да смо луди, већ смо и плашљивци је порука народу, а како ће реаговати појединци који се са тим не слажу остаје да се види, вероватно у црној хроници.

Стереотипи, предрасуде и злурадост

У данима највеће жалости медији и друштвене мреже, чији садржај сами креирамо, дају највећи простор оним појединцима који услед недостатка тачних информација имају смелости да празнослове само са позиције предрасуда.  Остаје утисак да  опет ништа нисмо научили. Никога није срамота што би трагедју да искористе за промоцију свог приватног система вредности,  па  у еклатантном примеру имамо  државног функционера који за појаву масовних злочина окривљује увођење верске наставе.

Пораз заједнице

Где индивидуализам тријумфује  само је одговорност колективна. Када је Достојкевски закључио да смо сви за све криви, никако није имао на уму релативизацију исте, већ се подразумева да казнена политика треба да остане спрам личне позиције- неком придика, неком оставка, а неком робија.  Можда чак и смртна казна, коју је председник понудио народу да му подиђе, ал га је влада одбила јер није у скаду са доктрином земаља у заједници којој ми не припадамо.

Jutarnji dnevnik sa kraljem

- Vaše veličanstvo, ovo je ljubilarno hiljadito izdanje jutarnjeg dnevnika  sa Vama uživo!

- Da, mi smo prva dinastija na svetu koja je uvela ovakava redovna obraćenja svojim podanicima, koje ja ne volim tako da zovem, ali  je  skladu sa obavezujućim rojalističkim protokolima kojih se po ustavu moram pridržavati. Imajući u vidu i druga dva dnevna izdanja ovo je 6000 sati programa, koji je prema mojim podacima najgledaniji u nas.

- Tako je, gledanost obara sve rekorde. Trenitno nas ne gleda svega hiljadu dvesta četrdeset i četri pojedinca čija imena i adrese možete ispratiti na dnu ekrana.

- Zamolio bih komšije i rodbinu da proveri šta je sa tim ljudima, nadam se da im se ništa strašno nije desilo. Naravno, očekujemo da dobijemo najlepše moguće informacije o njima  i da je razlog njihovog odsutva opravdan, jer ne bih da neko pomisli da postoji obaveza po tom pitanju.

- Kako bi ste ocenili sveukupnu situaciju u našem kraljevstu?

- Imajući u vidu u kakvom su nas stanju republikacni doveli sitaucija je takva da sa ponosom mogu da kažem da nikada u našoj istoriji  nismo bolje stajali. Učinićemo sve da ne budemo kao ovi pre nas i već preuzimamo korake za obuku  javnog nastupa naših iskusnih kadrova. Ovog puta bih se još jednom zahvalio  Pokretu za osnivanje kraljevine na ideji kako da izađemo na crtu ustavnom izazovu i pravnom vakumu po kome nije bila dozvoljena kandiatura na mesto predsednika, a Vi dobro znate da ja ustav nikada ne bih pogazio.

- Odnosi sa susedima?

- Pre svega zahvalio bih se našim južnim susedima što su nam pomogli da rešimo vekovni problem sa Albancima. Od trenutka kada se Bugarska dobrovoljn ponudila da bude tampon zona sa zonom bezbednosti mi više nemamo dodira, pa ni problema sa Albancima. Podsetio bih da sam se u tim pregovorima  hrabro insistirao da se zaduženja za troškove pruge Beogrd-Niš prebace na njih u onom delu u kome se ta infrastruktura sada nalazi na njihovoj teritoriji. To su naše crvene linije od kojih nikada nećemo odusati.

-Pre toga pregovarački tim  je mudrom politikom doveo  albanskog premijera u neizlazan položaj!

- Jeste, uspeli smo da kao narod održimo datu reč i  da nikada ne priznamo Kosovo i da pri tom ta takozvana država nikada nje ni postala član Ujednjenih nacija. Narod je znao da prepozna benefite inicijative u okviru Otvorenog Balkan kada smo prinudili albanske vlasti da vekovne sporne teritorije prisajedini, pa smo ih tako doveli u sitauciju da se oni sada bore sa separatističkim težnjama na severu Albanije.

- Kako bi ste ocenili odnose sa našim severnim susedom?

- Od kako su Vojvođani odbili da nam šalju žito po povlašćenim canama uveli smo niz recipročnih mera. Ovog puta obećavam da će naš BDP u roku od godinu, najviše dve, biti veći od njihovog. Što se tiče prosečne zarade tu kasnimo samo par mesci iza njih i garantujem da ćemo uspeti da ispunimo zadatato obećanje od milion eura minimalne zarade do kraja godine.

- Kako bi ste na unutrašnjem planu ocenili tenzije između dva suprostavljena politička bloka?

- To je više unutra-stranačko pitanje i treba da ostane u okvirima pobedničke koalicije. Lično, imam puno razumvanje za frakciju okupljenu oko domaće Pink franšize. Oni u najvećem procentu  učestvuju u punjenju budžeta, a naročito kada je prestonička skuština izglasala zakon da ceo grad postane jedna  realiti zona. Prihodi od takse za izuzeće spavaćih soba iz onlajn sadržaja su jedno vreme bili iznad svakog očekivanja. Sada kada smo uveli povlastice na kupovinu audio-video opreme za nadzor, a i Pink medija je građanima/učesnicima omogućila isplatu za svoje usluge instaliranja u više rata imamo porast prihoda po osnovu  i te budžetne stavke.  Takodje, zakup za pravo na korišćenje brenda Rozegrad na sto godina nam je omogućio znatne investicije u obrazovanje novih lidera.

- Kako bi ste ocenili rad druge frakcije - Eurosong nema alterantivu?

- Ja sam jako zahvalan našim zapadnim partnerima što su nam omogućili potpunu integraciju i usklađivanje sa Eurosong standardima i to vidno podiže kvalitet domaćih nosača zvukova. Od kada smo zatvorili sva notna poglavlja i violinske klastere gotovo svake godine se po svaku cenu  plasiramo u finalno veče, što nas zaista čini jednom ponosnom nacijom.

- Kako bi ste ocenili inicijativu navijača okupljenih u  mesne fan zajednica Zemuna da se prisajedine sa Hrvatskom?

- Hrvati ove godine imaju više šanse da se plasiraju u finalno veče i to treba razumeti. Ako u nekim od sledećih godina naši muzički pregaoci budu napravili veći hit mi uvek Zemunce možemo da vratimo pod naše okrilje, a do tada ćemo sve raditi da podignemo kvalitet  muzičkog obrazovanja. Ostao je taj istočnjački melos u nas, koga se moramo ratosiljati ako mislimo da imamo naprednu produkciju. Mi mora da se uzignemo iznad tog metaliteta rozegradskog pašaluka kako nas neretko oslovljavaju.

- Pomenuli ste obrazovanje.

- Da. Posebno sam ponosan na akademiju mladih prinčeva, ali ovog puta moram istaći inicijativu jednog našeg vrtića Cvetak zanovetak koji su se ove godine dosetili da prave kasting za direktan upis na Svenarodnu Akedemiju Starleta gde su kotizacje za učešće u žiriju dostigle basnoslovne sume. Ovog puta bih se zahvalio i NVO sektoru koje su uzele učešće kojim su nesebično punili naš budžet.

- Kako bi ste prokomentalisali protest tradicionalnista u Čačku?

- Nedopustiva je  i nazadna incijativa tradicionalnog gej pokret Čačka da se ostalim rodovima zabrani pravo na sklapanje brakova. Pozivaju se na zakon o zaštiti patenata i naš pravni tim će taj problem rešiti u najkraćem mogućem roku. No, pomenio bih svetlii primer  upravo jednog čačanskog sela koje je postalo prvo ruralno džender frendli područje. Pokušaćemo da ga zajedno sa Dupeljevom kod Vranja upišemo u UNESKO listu svetske baštine. Ovde bih posebno ukazao na odličnu saradnju sa mitropolijom Napredno moravskom i zahvalio bih se mitropolitu Kardinaloviću na iskazanoj ljubavi i punom razumevanju za naše stado!

-Koko bi ste ocenili rad uprava u sportsko-kladioničarskim savezima?

-Kvote da klađenje postane olimpijski sport se svakim danom smanjuju što znači da nas se povećavaju šanse da osvojimo najviše medalja na jednoj olimpijadi.

- Ovo nas dovodi do prvog bloka sa rekalama.  Kralju koje su vaše usmene i  obavezujuće  preporuke za proizvode koje ćemo danas komzumirati?

( Ovaj deo intervjua podleže  zakonu o zaštiti koučinga i možete ga naći na ovlašćenom kraljevom sajtu uz pravo na akcijske popuste.)

Upravo saznajemo da su stanovnici Sofije i Zagreba masovno i izašli na ulice i sa cvećem dočekali ruske tenkove!

- Takvo ponašanje je nedopustivno, nazadno i suviše tradicionalno!

- Ovde prekidamo redovno obraćanje i molimo vas prebacite se na drugi kanal gde je upravo počelo vanredno obraćanje kralja!

PS-Disclaimer

- sadržaj ovog teksta nema nikakve veze sa Karađorđevićima, Obrenovićima i Petrovićima, kao ni sa Brozovima, Stambolićima i Miloševićima. Svako dovođenje u vezu sa bilo kojim drugim dinastijama radite na sopstvenu odgovornost

- zabranjena je distribucija ovog sadržaja licima na vlasti jer sadrži insinuacija čija bukvalna primena može dovesti do odgovrnosti i samog autora koji bi da ostane anoniman u strahu od istih.

Latinko Vizoinarević

Екстелигенција (Extelligence)

Мој први сусрет са вештачком интелигенцијом је био пре више од двадесетак година на шалтеру пореске управе где су ме убеђивали да је  превисоко задужење на мом салду разултат рада рачунара и да ту нема грешке,  а и да је има не може се исправити. Помислио сам да су нестручни, мало касније да не желе да раде туђи део посла, па онда да не желе да се мешају у свој  посао  и тим редом стигао до коначног закључка да су чиновници јавних служби били први промотери вештачке интелигенције. Тј. њихова интелигенција је била толико неприродна да нису хтели да преузму никакву одговорност. Одмах се уочио образац да да ће AI  неком бити мајка, а некоме маћеха.

Оволико стечено искуство сам искористио пре неки дан када сам добио обавештење од банке да ће у процесу интеграције софтвер за електронско банкарство бити замењан. Као и сваки искусни програмер прво сам отишао у банку да ми одштампају црно на бело моја салда и наравно ставе печат и потпис. Замена софтвера је прошла уобичајено добро- готово сви багови  су били на моју штету. Ону једну грешку која је била у моју корист нисам пријавио јер сам  толико интелигентан да очекујем да располажу са горе споменутом вештачком интелигенцијом која ће то уочити. Како се испоставило да камату на штедњу  обрачунавају тридесетак пута више од уговорене ево ме размишљам да ли је та појава масовна па ће банка банкротирати, или нас има мало срећника и нисмо довоњно репрезентни да нас машине уоче. Наравно, низак ниво моје социјалне интелигенције ме није спречио да ово напишем, што је уједно и одрицање од одговорности.

У вези вештачке интелигенције једино што желим је да оспорим је њен назив јер је лако доказиво да појам вештачки и појам интелигенција не могу да заједно имају смислено значење. Наиме, ентимолошки гледано интелигенција је способност избора између више опција, а како свака одлука иде са преузимањем одговорности то никако не сме да буде у споју са вештачким ентитетима који су лишени субјективитета. Машине још увек немају ни моралне норме, а ни правну одговорност.

Ових дана смо сведоци жестоке кампање која се води у корист појединих производа вештачке интелигенције. Сви сада причају о софтеву који је способан да врло смислено одговара. Вест је толико сензационалистичка да се веома лако пренабегава чињеница да је преко 95% одговора у домену fantasy како се комерцијлано називају несмислени и нетачни одговори. Интернетом је прозујала вест* да је новинар Њујорк тајмса у контакту са вештачком интелигенцијом имао застрашујући разговор после кога није могао да спава, а планета занемела. Иди бегај. Мора се признати одличан маркетинг и за новинара жељног сензација и за ChatGPT i za Bing претраживач који и ако је приказан у застрашујућем светлу добија феноменалну промоцију у делу тржишта где се налазе ИТ сетери који га никада нису волели.  Нема овде места никаквим теоријама завера нити говорим да је разговор лажиран, већ је само очигледно да је новинар имао или одличне инсајдерске информације или по прерачунима саме вештачке интелигенције невероватну срећу. Мислим да би и сам софтвер који је овде промовисан на питање да ли после овог текста Њујорк тајмс можемо сматрати жутом штампом одговорио потврдно (ако имало мозга има).

Након пар дана ове кампање једна ИТ компанија губи стотине милијарди долара вредности , а другој драстично скаче цена. Очито је огроман новац у питању, јер само један од софтвера има инвестицију од близу сто милијарди долара. Одатле и потиче критички став да постоји оправдана сумња да ће толика количина новца драстично утицати на правац развоја ових технологија, а самим тим и истине у смислу одабраног одговора. Оно што за сада знамо је да концепт развоја ових производа зависи од интелигенције пројектанта, програмера и тестера, да систем располаже алгоритмима који ће му помоћи да сам учи, да већ постоји јавно доступна толика количина дигиталних података да ови системи већ сада  могу да имају велика искустава, да постоје ИТ ескперти и статистичке методе које ће их обогатити високо прецизним предвиђањима и оптималним могућностима; Знамо да постоје начини да се чак и апстрактна знања систематизују, категотизују у доведу у релације са контекстима у којима има смисла да се алгоритамски може генерисати одговор и комуникација која може бити од користи. Такође, знамо да је број комбинација таквих неуронских система где се минимална јединица информације ставља у одност са свим могући варијантам толико велики да не може бити надгледан од стране људи и ту лежи бојазан да ће одговорност бити релативизована. Имајући у виду о развој blockchain технологија које имају способност да изместе и успоставе ауторитет поставља се питање да ли ће вештачка интелигенција послужити корпорацијама да се лише правне и моралне одговорности у случајевима где се вештачкој интелигенцији превише дозволило. 

За крај бих изнео пример у дијагностоци обољења код деца где је једна регионална компанија разивла софтвер којим се уз помоћ камере са обичног мобилног апарата, а на основу покрета бебе врло прецизно могу дијагностификовати опасне и тешко уочљиве болести. То је одличан и племенит пример употребе вештачке интелигенције, али само у делу који лекарима помаже да донесе одлуки и преузму одоговорност јер нико не би волео да се деси да хирушки инструменти обогаћени вештачком интелигенцијом аутоматски дођу и оперишу бебу. Овде је просто одредити границу вештачке интелигенције, међутим у многим системима није и може нам се лако десити да релативизујемо одговорност, самим тим и правне норме и зађемо у анархију. Ако би још и та анархија била контролисана вештачком интелигенцијом већ улазимо у домен научне фантастике и оправданих страхова од сценарија из истих.

Да закључим - у вештачкој инетелигенцији нема интелигенције сем оне природне и једино што  је могуће је да  се унапреде машине и њихова искуства, да брже и прецизније процесирају податке и уче тако што ће прикупљати дигиталне податке и кориговати своје алгоритме одлучивања на основу нових сазнања. Овде не желим да покрећем тему комерцијализације изобра у корист онога ко понуди више новца већ само да кажем да сам врло отворен за могућност промене оволико критичког става када вештачка интелигенција погоди бројеве следећег извлачења лото-а или барем предвиди све резултате лиге шампиона. 

PS

Осим скромног покушаја да уведем нови термин  из наслова овог текста понудио бих у апстрактном домену  једно искуство везано проналажење лека против ћелавости. У случају покретања те теме софтвер треба да понуди одоговор да ћелавост није болест и не мора да се лечи, а да су је ту сврставају они који желе да вам продају неуспешне третмане и да управо они својим кампањама највише доприносе да се осећате болесни само зато што сте ћелави.

PS(PS)

У међувренену сам обавештен да је ћелавост стварно уврштена у болест према међународној класификацији. Они склони заверама би рекли да је Светска Здравствена Организација већ запоседнута вештачком интелигенцијом!

* https://nova.rs/it/zastrasujuci-razgovor-novinara-njujork-tajmsa-i-vestacke-inteligencije-posle-kog-novinar-nije-mogao-da-spava-a-planeta-je-doslovno-zanemela/

Glovo доба

Оног тренутка када је са наших улица протеран и последњи потрчко, тј кад је тај исти курир на бицикли брендиран са глобално препознатњивим логоом, колонијални механизам се уздигао на још виши ниво. Компрандорском духу је припрећено јасном поруком да има право бити потрчко али само ако га способнији организују. Тако смо лишени могућности да и послушничке послове сами обавимо.

Овај поданички менталитет  је инсталиран на свим нивоима до тог нивоа да смо у свим областима живота постали само лоша копија. Оригиналне и аутентичене идеје су на самом старту елиминисане ставом да се у јавном простору могу рабити само окупациони модели. Идолопоклоништво је запечаћено дозволама за  само оперативне  и радно интезивне позиције. Наравно, хегемон је у стању да препозна  таленте и по том основу онима најбољима из раје су дозвољене све технократске функције.  Немогуће је видети успешног урођеника на друштвено одговорним и интелектулано захтевним позицијама. Како је наша култура на нижем ступњу развоја немогуће се остварити и у политичким,  социјалним и другим друштвенокорисним каријерама, а духовне врлине су већ одавно демоде. Једино је спорт изузетак, јер је он већ одавно глобалан, али само ако није репрезентативни. Тако ћемо највише времена улагати за стицање технокатских и спортских вештина, док једину шансу има пар појединачних спортиста који су сачували нешто аутотентично што им даје предност на терану у односу на корпоративну масу.

Имајући све ово у виду највећи изазов у престојећем периоду ће имати они поданици који су се већ инкорпорилали у водеће токове. Како ће им каријерне позиције јасно лимитиране једино што могу је да се љуте на оне који нису желели или могли да се  остваре у новим временима и почеће прозивке по том основу. Те прозивке ће полако прерасти у сукобе јер идоли губе своје моћи са поразима, било да су она на ратиштима, или валутна, или енергетска, или повезана са падом куповне моћи. Зато ће ти и такви моћници  поробљенима понудити два излаза. Први је да заведу бруталну  диктатуру без рукавица, а други је да њихови поклоници сами пристану на понижење и одрекну се могућности да поседују сопствену личност, идентитет, став и уверење. 

У нашем случају ће бити постављена огољена понуда - или да се одрекнемо свог заветног идентитета у корист страних инвестиција, или ће се прећи на завртање руку.  Они који су већ пристали на подређен положај ће имати јасан избор у корист фондова и грантова, а остаје питање колико је остатак спреман и способан. Но, у сваком слуачају тај избор је личан и нема оправдања да је тамо неко други издао, продао и потписао. Свакако, онима на власти ће моралну одговорност покушати да пребаце на безличне масе  ставом да су се сами у својим главама  договорили да им је тако лакше, али без икаве могућности  формалног и правног избора који би могао да се отргне медијској контроли.