"Издржите још мало, нећете још дуго"

Историјски тренутак у коме смо се сопственим заслугама нашли најпрецизније је описати неким цитатом из стрипа "Алан Форд". Одлучио сам се за Грунфа јер је он најцењенији јунак апсурда. Најближи њему био је Карл Маркс, али он је добацио тек до другог степена историјског понављања - први пут као трагедија, други као фарса. Да нас је боље познавао, запитао би се шта је следеће. Када бисмо у тај контекст ставили нашу симболику, видели бисмо да смо од Аписове Црне руке,  стигли до фарсе у виду Отпорове песнице. Историја се у нашем случају захуктали до крваве шаке. Ко зна да прати трендове могао је да предвиди да ће том динамиком врло брзо стићи до прста, оног средњег. Ове пост-историјске феномене нисам компетентан да терминолошки прецизирам, јер је то посао за тим стручњака међу којима се засигурно морају наћи и психијатри.

Прецизније, налазимо се у моменту који одговара четвртом стиху епске песме Почетак буне против дахија - „И да друга постане судија“ и сад кад је јасно да је земан дошао сви су се осилили и ударили по власти. Да не би крвца из земље проврела ваљало би да се смиримо, али страх од губитка власти, као и жеља за њеним стицањем, стално изазива нове провокације. Да све буде у скаду са епиком једни се позивају на силу која напада, а други на  светињу коју бранимо.

Ако би анализирали стране медије, јер домаћих  и немамо, закључили бисмо да смо у сред обојене револуције. Ако бисмо их још прецизније анализирали, закључили бисмо ко има највећи капацитет да је спроведе. Иако никад не смемо заборавити Дачића, или, ти, Де Гола, како су га до скоро звали опозициони тренд-сетери, за сада највећи капацитет да спроведе револуцију има председник лично. Више од деценије је прозивао оне претходне  и сада, када им је преузео све кадрове, нашао се у логичној недоследности. Најављује хапшење својих најближих сарадника и  сви који су били у ситуацији да нешто потписују су сада стављени пред свршен чин да добровољно постану лојалисти. 

Еклатантан доказ његове моћи је постављење Драгана Шутановца на позицију амбасадора у Америци. Тај заокрет је, међу последњима, препознао глумац-политичар Лечић Бранислав и тек скоро се на прорежимској телевизији одрекао свих својих ставова, препоручујући се новој идеологији. Каква је то идеологија најпрецизније је објаснио Немања Шаровић интервјуишући присутне на режимском скупу у Јагодини, где је управо и промовисана. Пристојно, објективно, мангупски и интелигентно дозволио је присутнима да презентују разлоге што подржавају председника. Идеологија се оголила у личном интересу да добију плату у предузећу где не морају радити, цивилизацијском потребом да имају водовод и асфалтиран пут. Оне горе на бини су им то и обећавли, позивајући се на дату им могућност да прерасподеле буџетска и тендерска средства. Нема љутње, осим страха ко ће и даље имати те привилегије. Организатору ће се сигурно поставити питање како је могуће да главна звезда вечери не буде нико са бине.

Позивницу за фарбање револуције послао је амерички амбасадор који је власнику розе обојеној телевизији опростио све грехове, прошле и будуће, зато што води анти-руску кампању у складу са интересима дипломатије коју заступа. Ако се зна да је и Мило добро прошао након обојене револуције у Црној Гори, порука је сасвим јасна. Појављује се могућност добијања Нобелове награде, као у пређашњем сличном случају, када је председник Египта Анвер ел Садат, упркос противљењу арапског света, направио споразум са Изрелом и протерао совјетску војску која му је помагала у рату. Само теоретичари завера помињу могућност да су атентат на њега организовали исти они који су му и дали Нобелову награду. Испада да су Руси мајстори да нађу погрешног савезника, или ако ништа друго, да је немогуће разумети њихове дипломатске поруке о томе ко има право на мирне грађанске и демократске протесте, а ко провоцира у складу са интересима пријатљског запада

Лојалистима је, ваљда, сада потпуно јасно да ће следећи пут, уместо на неки скуп, бити позвани на источни фронт и то у НАТО униформама. Кад се човек једном закуне, нема више назад. Уједно, то је и порука свим плашљивцима и рачунџијама да још увек није паметно прозивати власт, јер постоји огромна шанса да је чине исти људи као и до сада. Они који настављају да отворено прозивају власт, већ одавно знају да онај ко смири масу по питању Косова, то исто може да уради и по питању санкција Русији, "која гледа само свој интерес". Само је потребно време, нови покрет и можда нека нова енергија и по који нови човек. У тој новој коалицији постоји огромна могућност за консензус да сви који се и даље отворено боре за Косово и против НАТО-а, буду сасвим легитимно проглашени жртвама. Можда не баш буквално, довољно је да буду кенселовани

У недостатку озбиљне опозиције, због губитка националне свести, услед непостојања синдикалних права радника и потпуне девастације слободних српских села, једини који још имају капацитет да префарбају систем су студенти. Формално имају велику подршку коју су заслужили својом пристојношћу и одбијањем да се помире са корупцијом. Фактичка подршка ће им бити јаснија када их и ако их станодавци ослободе кирија. Но, поставља се питање зашто би се рентијери једни солидарисали и како организовати широку грађанску непослушност. 

Неморално је одбијати плаћање рачуна јавним предузећима ако њихове услуге користимо, па се поставља питање без којих услуга можемо да достојанствено покажемо отпор. Најједноставније би било да престанемо да се дивимо људима који су се обогатили хвалећи се сопственом способношћу да украду од државе и сиротиње, да престанемо да завидимо свима онима који немају стида да у оваквим временима возе луксузне аутомобиле, носе прескупу гардеробу и бахате се по ексклузивним летовањима и зимовањима. Свима је јасна граница шта пристојан човек може себи да приушти, а да при том у спорну групу не свртавамо оне послодавце који не раде са државом и не злостављају своје раднике. Домаћини су нам у сваком тренутку потребни. Можда да почнемо да поштујемо сељака и директно од њега купујемо уз спремност да платимо више. Да не користимо услуге фирми које запошљавају стране раднике и користе ситуацију да су порези и доприноси мањи за странце. Да престанемо да купујемо робу у малопродајним ланцима који злоупотребљавају монополски положај и продају исту робу много скупље него у другим државама. На пример, да престанемо да купујемо робу из земаља које су признале Косово. 

Ако су вам ове идеје утопијске, онда је потпуно јасно колико ће се студенти једног дана разочарати када схвате да их је револуција прва појела. Ми већински тежимо "западном моделу демократије" који је сав у корупцији, а то, наравно, важи тек за колонију, и све што је везано за корупцију наставиће се и после револуције. Нису је ови измислили, они су је само оголили и учинили бруталном. Ако су овако прости људи могли да краду, поставља се питање шта ће тек они учени умети. Није ово конкурс ко уме пристојније да кради.  Проблем код нас је што је та корупција простачка и што смо ми мало друштво да бисмо то сакрили, поготово у време оваквих комуникација, али и због потребе људи да се показују богатим. Да би се избегла могућност релативизације одговорности, јасно треба констатовати ко се огрешио, а кога сумњичимо за немару, да је могао да се огреши да је био на том месту.

Не оспоравам могућност да заиста заокренемо свој брод, помиримо се, уведемо правну државу и доведемо поштене људе на власт. У том утопистичком сценарију, морамо већ сада исказати потпуну спремност за моментални банкрот презадужене државе и могућност да НАТО јединице помогну у одбрани Ниша, Новог Сада и Београда. У том смислу, злослутна је најава владајуће странке да ће бранити Војводину, када већ имамо искуства истих обећања датих за Крајину и Косово. У сваком друштву постоје људи свесни потреба заједнице и ако су они у огромној мањини, у историјским моментима њихова одлучност и спремност су одлучујуће. Ми смо неколико пута играли на ту карту, успели у томе, али ипак, после свега, дошли до овог степена.

Да, јесам конфузан у својим ставовима где ми нико није по вољи, али нико и не очекује од мене да изађем са решењима. Ми смо и раније били у оваквим околностима и преживели смо као народ, а пре свега захваљујући улози СПЦ и у том смислу оправдано је да не само верници, већ и као народ, очекујемо јасан став. Ми смо се давно определили за царство, само неко треба да нам укажу на исправан пут, а свако ћутање је преузимање велике одговорности. Ту ситуацију очекивано користе они који злонамерно тумаче ћутање црквеног клира, протурају разне смутње од продаје манастира арапским инвеститорима за изградњу фабрика, па до провидно провокативних изјава.

Трагедија, фарса и апсурд довели су нас до тренутка у којем морамо одлучити хоћемо ли бити избачени из историје или ћемо се сами исписати из ње.

PS
Не би нам било први пут да нам се открије трећи пут.

Протести у Чачку - ко по лоју

Ако је веровати овој старој изреци, лојалисти би требало да су они који су добро подмазани. Као такви, не би требало да представљају проблем, јер су њихови интереси сасвим очигледни – бити поуздан, без обзира на разлог и принципе. То са собом може носити епску тематику, лако се опева, а у многим случајевима представља одраз врлине пријатељства и јунаштва, у смислу спремности да се поднесе жртва за другога. Ако си лојалиста из моралних разлога, онда си јунак. Но, ако то чиниш због интереса, онда имаш лојалти картицу и попуст у радњама робе широке потрошње. То је потпуно легитиман и правно јасан однос поверења, све док вам неко не затражи да положите заклетву.

Како наш правни систем не познаје такву институцију, претпоставља се да би та заклетва имала верску форму. Не знам како је у другим конфесијама, али у православној цркви заклетве су ретке и обично  се односе на  монашке завете и свештеничка рукоположења. Српски народ је заветан, али искључиво у односу на јединог Бога и у узвишеном опредељењу за Царство Небеско. Сваки верник СПЦ зна да када му неко тражи да се закуне, разлози могу бити секташке природе, па се обавезно консултује са својим свештеником. Ако нема благослова, онда је то секта, и ту нема расправе.

Е сад, нисам баш у току са тим да ли је дат благослов и да ли је уопште било заклињања, нити у корист ког божанства. Полазим од претпоставке да су лојалисти људи од врлине и жеље за Царством Небеским. Служићу се  Test-Driven Development методологијом  покривањем могућих сценарија.

Happy flow сценарио. Председник је рекао да су то људи наоружани љубављу према отаџбини. Студентски протести у Чачку били су готово непримећени и постепено су посустали. Ја лично нисам био спреман да учествујем у искоришћавању добре воље студената за решавање мојих проблема. Сматрао сам да то или треба сам да решим, или да мушки поднесем пораз. 

Било ми је јасно да сам претрпео пораз када су власти Србије почеле да урушавају институције на Косову. Дигао сам руке када су бриселским споразумом одрекли и од оно мало што смо имали. Организовали смо протест у Београду, али је одзив национално освешћених  био недовољан. Већина је победила. Нисам одустао, али сам заузео резервни положај који припада свакој мањини која живи  у наметнутмом систему. Тај резервни положај подразумева минимум -  солидаришем са свима који су прогоњени.

Због тога сам се придружио протесту тек када сам чуо да је нека организована криминална група претила вероучитељу у Чачку. По граду се  прочуло да се немио догађај доводи у везу са  лојалистима. Како су протести тим поводом постали масовнији, закључио сам да лојалисти раде у корист протеста, а против постојећег система.

По овом сценарију, студенти и лојалисти удруженим снагама руше систем. Први, ваљда, руше опозицију ставом да политици нема места, а други руше власт тако што подстичу масу. Дедукцијом закључујемо да, ако лојалисти руше систем, а како председник рече, наоружани су љубављу према држави, онда и они имају исти став као и ја – постојећи систем урушава државу. Само што ја никад не бих дао неку заклетву, али то су нијансе.

Други сценарио  - Таман кад сам помислио да сам и ја лојалиста  науружан љубављу кренем у данашљи протесет у Чачку.  Маса је била бројнија него икад. Лојалисти су, дакле, одлично подмазали протест. Једина сумњива ствар била ми је то што су све студентске пароле биле исписане ћирилицом. Питао сам се да ли је могуће да смо ми толико организовани, или иза свега стоји нека већа сила.

Постајем сумњичав. У једном тренутку прилазим редару и питам ко их је организовао и инструирао. Он се весео брани и правда. Вероватно му изгледам као неки пензионер спреман да потегне нож на сваки спомен речи плаћеник. Бивајући ми га жао колико је испрепадан од старијих људи, одустајем од даљих провокација. Тако поносан, мање више као прави лојалиста, шетам градом и упозоравам систем, не слутим шта ме чека на градском тргу испред канцеларије СНС.

Двадесетак људи кабадахискиог става и очигледно провокативно машу странчким заставама и претећи снимају. Израз лица им говори: „Сав ће овај запис у службу и појединачно ћемо вас приводити.“ Можете замислити колико сам се запрепастио када неко од присутних рече да су они лојалисти. Како? Па што провоцирају? Људе наоружане љубављу сам потпуно другачије замишљао. Али како и себе још увек сматрам лојалистом и још имам потребу да наоружано изразим своју љубав, и ја у истом стилу снимам. Тобож, и ја имам службу и овај запис ће ићи код наших, а и ми имамо спискове за одстрел. Ух, ту се брецнем - колико ружна помисао. Докле, бре, вичем Срби и спискови за одстрел. Браћо (лојалисти), ја сам легитимиста!, вичем кроз масу.

Маса надире,  а њихов набој  видно опада и повлаче се у себе и канцеларију . Све је мање подигнутих странчких застава и појављују се државне. Обраћам се једном - Брате, хајде заједно да машамо српском заставом, мало ја, мало ти. Али други гласније  помињу мафију, лопове, сецикесе, тендере, мајку и родбину. Помињу и неког хомосексулаца. 

Покушавам да ујединим супроствљене стране. Скандирам - Косово је срце Србије! Нико не прихвата. Неко пита колико су вам дали. Вероватно мисли на бонус на лојалти картицама. Од заједничког перформанса нема ништа и пролазим у мимоходу, као некад Радован трећи кроз београдски метро. Међутим, маса ври. Више се ниједна застава не вијори. Би ми жао спуштеног српског барјака, хтедох прићи да га подигнем, али ко зна како ће ко реаговати у овом страху и паници. Стварно би изгледало као провокација. Редари моле људе да прођу, да не наседају на провокацију. Боже колико су ови студенти наивни, па зар не виде да су на истом задатку и да им ови подижу рејтинг. Градско шеталиште испресецано стакленим баштама оближњих кафића не може да брзо пропусти звиждаче, али први талас некако прође. Студенти одржавају ред, свака част. Ја сам послушао команду редара, ипак сам легалиста (са избледелим траговима старе Коштуничине школе), пролазим, али и даље посматрам шта се дешава. Осокољени одбраном од стране редара, такозвани лојалисти се враћају у почетни положај. Ресетују се. Лако је уочити алфа лојалисту у том тренутку. Опет иста сценографија, опет странчке заставе високо горе, опет кабадахијски сниматељ, али ево и другог таласа. Све исто. По говору тела лојалиста би рекао да су необавештени (кад смо већ код неизбежног бившег председника). Опет све заставе доле, али сад већ израз лица такав да их нико нормалан  не би пожелао на кућном прагу. Рачунам колико би њима двадесетак тврдих лојалиста требало да обиђу кућне прагове па да дођем и ја на ред. Није све једно. 

Сачеках и трећи талас и четврти када већ почеше да лете јаја. Размишљам ко је могао да понесе јаја и све вуче на провокаторе. Лојалисти пожртвовано дочекују јаја. Један га дочека главом и тад већ постаде жао лојалиста. Опет сам спреман да станем на њихову страну јер је враг однео шалу. Људима је речено да носе српске заставе и да су наоружани љубављу. Погледам једног редара са мегафоном и кажем му да  је његова дужност да заштити ове људе. Он одговара како  је немоћан и пита ме шта да ради. Помажем да направе коридор између. Слуша ме боље него што ме је иједно моје дете икад послушало. Предлажем да нађу главног и он долази. Погледом пита шта да ради. Питам да ли је пријавио скуп. Каже јесте. Тада си из полиције добио контакт и зовите. Отпорашко искуство однекуд излете из мене, иако сам био уверен да сам га се потпуно одрекао. Зове, телефон није доступан. Каже да му је лично командир дао тај број. Предлажем да позове 192 и да позове полицију у помоћ јер су се у маси нашли људи које не заступају. Сам се прибојавам шта ће бити ако полиција дође, али ова деца не смеју да преузму одговорност за било какве нереде. Коме је до немира нек их прави на свој рачун и у својој кући. Упозоравам пријатеље да је ситуација превршила моју спремност на одговор и крећем кући. Надам се да овај скуп неће завршити у медијима, а још више  и далеко било у неким уџбеницима. Пуне су те књиге Срба. Има ли још који народ присутан? 

Овај сценарио покрива могућност да се лојалисти провокатори и у том смислу сигурно нису родољуби, јер да јесу и да је неко стварно хтео да им полупа просторије то би са љубављу допустили, јер шта је просторија спрам српске главе. Ионако имају две локације на градском шеталишту десетину метара удаљених, а да ову другу која је у згради и на спрату нико није ни чувао ни напао. 

Трћи сценарио је као и други само што су лојалисти у праву и мисле да полиција није способна да заштити јавни ред и мир што би онда значило да су полицајци у дослуху са студентима. Ако полицајци не раде свој посао, онда нам следи анархија и безвлашће коју једино лојалисти могу да спрече. Нећу разрађивати тему која странка држи које министарство.

Четврти  сценарио  подразумева да је у сценарију два, уместо мене, био било који агент било које службе. Студенти су невешти, добронамерни и неспособни да управљају ситуацијом, те су подложни манипулацијама. Ако су спали на тај ниво да мене слушају, онда засигурно могу да упадну у замку коју би им наместила нека служба из региона. На пример, лојалисти  раде за албанску службу и провоцирају немире у Србији како би предаја последњих институција на Косову и Метохији прошла непримећено. То јест, у дослуху са властима раде у корист немира у Србији.

Пети сценарио је да су лојалисти понашају у скалду са претходним, али председнику иза леђа. Председник се свим силама бори да очува мир и стабилност, институције, да интегрише КиМ у Србију, али лојалисти у сарадњи са страним службама га у томе спречавају. Ово звучи као одлична излазна стратегија.

Шести сценатио је да су про-НАТО медији у Србији добронамерни и да су студенти носиоци таласа мирних промена у којима ће доћи до културне смене власти. Након тога, чим се Србија учлани у НАТО и уведу санкције Русији, потећи ће мед и млеко, и живећемо као бубрег у лоју, тј. као садашњи лојалисти.

Седми сценарио Седми сценарио је сценарио из Информра по коме председник види шта нам се спрема, да је то велика шарена лажа и неће дозволити да нас неко други учлани у НАТО и уведе Русији санкције, већ да ће их он предухитрити, па још и предати Косово, само у инат  и како не би победила та опасна НАТО струја.

Осми сценатио је такозвани ИN1ФОРМЕР сценарио по коме и N1 и Информер раде за истог послодавца, којима је толико досадно да се међусобно кладе ко има више шансе да победи и колико смо спремни да овог пута поднесемо жртви у старој коцкарској игри доброг и лошег полицајца.

Девети сценарио је да се џабе ложимо кад ионако политичку судбину у Србији кроји амерички амбасадор. Док је био онај са ћевапима све је било лагано, а овај каријерни је ту да организује неки пуч. Шта ће човек, то му пос`о, а и навуко се на пучеве. Мећутим, налазимо се у незгодном тренутку предаје америчке врховне власти. Затекла нас америчка анархија у којој је нижим чиновницима дозвољено да раде по својој вољи. Сад стари чиновници наплаћују преко НИС-а неке приватне аранжмане, а нови добијају локацију генералштаба где ће направити два хотела и једну фонтану у којој ће ујка Сем нуждити у шајкачу. Тј, наша судбина не само да зависи од воље америчког амбасадора већ колики смо баксузи добићемо два америчка  амбасадора који се отимају око те позиције јер су чули да је овде потпуна распродаја за коју ти не требају никакве лојалти картице кад већ имамо живе људе. Тако им и треба, нек се сад они мало кољу око нашег интереса!

PS

Имао сам још пар сценарија, али их је тест тим одбио као нереалне.

НИСу они мали

Нашим колонијалистима треба пружити руку и честитати на победи. Иако то не значи да ће престати са даљим понижавањима, мора им се признати моћ коју су себи доделили. Оног тренутка када су стисли петљу и без последица отели имовину сили која располаже нуклеарним главама, постало је јасно да су сви други стали у ред да својевољно плате рекет. Моћ се састоји у томе што тај рекет плаћају све кунући се у њихову демократију, право и поштену тржишну утакмицу.

Сви ми који припадамо њиховом филмском обрасцу већ замишљамо сцену у судници где сви честитају адвокату успешну одбрану силоватеља, образложењем да је друга страна, ако не желела, онда барем пристала да буде жртва. Свеопште и прећутно оптуживање жртве је, што би они рекли, колатерална штета адвокатовој генијалности у условима опште анархије. Силоватеља нико више неће ни поменути, и он ће наставити са новим предомишљајима на основу давно доказане аксиоме да правила не важе за оне који имјау добре адвокате.

Ових дана ћемо сви присуствовати исмевању политике колонијалног управљања, а да при томе нико колонијалисту неће ни поменути. Помињаће се адвокати-бизнисмени-политичари који су у последњем тренутку нашли идеално решење за рају, а за које сви знамо да је унапред договорено. Све по закону ће се направити тендер чији ће услови одговарати само оном купцу за кога је и писан.

Само ретки ће бити исмевани што ће поштено констатовати да су руке крваве колонијалним извршитељима подједнако као и организаторима целог пословно коруптивног подухвата колонијалиста са Дивљег запада.

На западу ништа ново, а на истоку старе приче? Руси ће своју имовину намирити победом у рату. Ту су им шансе половичне. Но, како сачувати образ? Па, врло тешко, ако не и никако. У Србији су бирали да подржавају ову власт, па ником неће бити ни жао. Шта год да покушају, овде ће их сачекати оркестрирана хајка са НАТО и режимских про НАТО медија. Ако реше да врате истом мером, могли би да уведу санкције свим српским фирмама са НАТО власништвом. То неће никог болети као када би решили да не продају НИС никоме и дозволе стечај. Осим десетак хиљада везаних радних места, највећу штету би претрпео српски буџет, јер, како су нам цене горива највеће у региону, мораће се смањити акциза, и то знатно, због поскупљења транспорта горива. Но, ни за буџет се нико не секира, али ће то бити идеална основа за хајку како су Руси криви за све невоље у којима смо се нашли. Штета по пратећу петрохемијску индустрију, од вештачких ђубрива до асфалтних база, била би знатно већа, и то би биле само ставке у руским гресима ка нама.

Онима који контролишу нарацију треба честитати на свим папагајима. Са тим да мањини папагаја који преко НВО узму неки петродолар треба честитати, а остале који pro bono publico то исто раде, би требало сврстати у групу са пинковим задругама, па их заједно стрпати у хепи парове, а по могућству иза решетака (мислим на оне у психијатријским установама).

Руси могу да поступе рационално и уместо ништа добију колико-толико. У том случају би опет били предмет опште спрдње како су их Амери вешто превеслали и нарушили свој имиџ. Али, ако знамо да они знају да ми знамо да им је имиџ већ нарушен, онда је логично  да ће гледати само своје интересе.

То све говори да се не треба секирати за њих. Нису они мали и све ово знају боље од било ког другог. Сам сам био на граници да поверујем да Руси ово раде у комбинацији са Америма како би широм света подигли ниво страха који моментално обара цену рада и поскупљује трошкове живота. Али онда бих и сам био под дејством америчке меке моћи да су Руси криви за све, ако ништа, онда за саучесништво. Па одбијам да у то верујем, чисто из ината. Мада, мало боли што не проналазим аргументе да је у питању глобални удружени пројекат, свестан да би у том случају то значило опште безнађе.

Кад смо већ код ината, последња варијанта која ми пада на памет је да Руси НИС-ове акције бесплатно поделе домаћим Путинофилима, па кад немају они никакве користи, онда барем да спрече ову комбинацију, пљачку и оголе ситуацију. Било би занимљиво видети како реагују савезничке банке на расипање њиховог поверилачког капитала и домаће издајнике који ће остати без провизије за трансакцију. Оно чега ме је страх је да не постоји сила која би неког просечног Путинофила спречила да колонијалистима прода своје бесплатне акције за петродоларе, смејући се што поклон нема КГБ клаузулу о преузимању одговорности, или би можда имао ако је КГБ и даље жив и здрав. Хм !?

Из наступа председника по овом питању сасвим је јасно да је ситуација катастрофална и као таква нас не треба забрињавати јер смо и до сада хендловали шизофреним ситуације, као да је психоза део нас самих и уграђена у темеље наших институција. У том смислу бих и на сликовити начин описао политику седања на две столице (слика у прилогу), где нам је у једној дупе у процепу, а у другој нема на кога да се наслонимо.

За претпоставити је да наша мудра политика подразумева постојање и треће столице, али нисам хтео да поделим слику кактуса коју сте ионако способни сами себи да сместите тамо где је најнеудобније.

Традиција, мир и добра воља

Постило се колико се могло. 

Исповедио се и причестио, паметном довољно.У смирењу дочекасмо Бадње јутро. Некако у исто време, док нас је син обавештавао да је купио Бадњак на улици, ћерка нам је поносно показивала видео на којем са својим женским друштвом сече Бадњак и пуца из пушке. Колико смо могли, толико смо испоштовали традицију.

Прође и дан у миру.

Као и сваки пут пред уношење Бадњака, жалио сам што немам шпорет. Прошли пут сам то наглас рекао и био исмејан  како не бих знао да наложим дрва, за која се подразумевало да их је неко други припремио, па ове године тугу сачувах само за себе. Захвалих се искрено на топлотној пумпи, али опет несигуран да ли је то у складу са традицијом. Тешио сам се да бар не сечемо целе јелке.

Унесмо и Бадњак у миру.

Са првим мраком вечерасмо, преломисмо чесницу, свестан да не постоји ни минимум шансе да динар буде у мом следовању, али традиционално срећан и захвалан што има и уме ко да га потроши. Заврших читање Година врана (други пут) и Омилија (четврти пут), па у миру кренух у дневни боравак. Тамо, наравно, упаљен телевизор, и наравно, председник на њему и из њега. Помислих да нема силе која би ме вечерас могла избацити из такта мира и празничног расположења, па традиционално наиван појачах тон. Он са Хиландара, а преко телевизора поручује...

Цикну грло из свег гласа!

То што немам смирења није новост, а ни по јада – за разлику од чињенице да је супруга спавала. Скочи као маче – никад виспренија, и избезумљено се ноктима закачи за плафон. Одлучисмо да мир одложимо онолико дуго колико само дводеценијски брачни сапутници знају да би требало попустити, а у чијим продужетцима и наста ова исповест!

Није да сам био приморан да је напишем у оваквој форми званичног признања свих кривица, али бих волео да јој неко проследи линк са овим нацртанијем, а у нади да ће га разумети у духу у којем је писан, све у складу са празничном атмосфером и уз традиционални поздрав:

МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

P.S.

Па да се и ми недостојни радујемо и надамо Његовој милости!