Две се Србије пред нама боре. Једна, већинска, која би да сачува или промени власт, и друга, мањинска, у којој ником ништа није јасно. Као професионални губитник који никад није погодио победничку страну, признајем да припадам овој другој групи, али пошто је глупо признати збуњеност, одабрао је трећу опцију - контраштво. Било је лако контрирати док су се најгори за све питали, јер што већу глупост одвалиш, то ћеш више бити у праву.
Е, сада настаје проблем: како бити контраш кад су сви кренули да мењају систем? Срећом, имам и нагомилано искуство и довољно генетског материјала. Мој покојни деда, који је у комунистичкој Србији упражњавао певање четничких песама, увек је био привођен кад год би друг Тито пролазио нашим крајем. Када су га ћерке питале зашто то ради, он је аргументовано одговарао да би, у случају да су четници победили, певао партизанске песме..
Ето критичке мисли која наше сељаке сврстава раме уз раме са западним интелектуалцима, јер оно што су наши људи осетили на својој кожи, западни интелектуалци су морали да уче из књига. Своја искуства западњаци су преточили у бајковите верзије. Тако, када се код њих деси да неки кројачи намагарче цара и шетају га голог по престоници, дете узвикне: "Цар је го!" Сви се одушеве, цар се опамети, и сви се врате својим редовним активностима. Од тога направе бајку коју сва деца знају, и кројачи више немају никаве шансе.
Ми смо много маштовитији. Од сваког немилог догађаја правимо драму, и свака генерација има своју верзију, а неки од нас и по неколико реприза. Код нас, ови кројачи никако да оду. Не само што скроје цару одело, већ су задужени и за модерну народну ношњу. За разлику од сталожених западњака, овде имамо и нестрпљиве који одмах почну да вичу да је цар го. По њима је настала она народна: "Петлови који први закукуричу заврше у супи."
Наш цар је паметнији. Види он добро да су му мангупи скинули гаће, али мудро придобија већину на своју страну. Легитимна већина гологузана доминира Србијом, па још и исмевјуа пристојне. У складу са народном мудрошћу, паметнији попусте, или се и сами скину уз припадајуће привилегије. "Дупло голо", што би рекла наша елита. Опстају само контраши који из ината нису хтели голи да легну на руду.
Одевени полако нестају из јавног живота. Постиђени се скривају по опскурним интернет порталима, али неминовно стигне нова генерација. Деца поново наивно викну: "Цар је го!" Врховни нудиста их прогласи за стране плаћенике и багру. Деца не попуштају, па цар тражи преговоре око дефиниције термина за голотињу. Деца захтевају да се прво упристоји, али он би тако обнажен да преговара. Неки у томе виде чисту педофилију, па од срамоте креће да се облаче, али правих кројача више нема јер су, у међувремену, изгубили тржишну утакмицу због непотребних трошкова набавке материјала. Обучени, међу којима има и оних маскираних у опозицију, исопручују захтеве у виду критеријума за модне трендове и почне расправа око изобра брендова. Све у свему само су кројачи безбедни.
Испоставља се да је домаће предање много компликованије од неке стране бајке. Међу онима на власти креће прерасподела у два правца: пацови који би први да напусте брод јер су остављали писане трагове и босови који прилику EXPO 2027 не би испустили ни за живу главу.
Најмудрији чекају прерасподелу моћи да се прикључе победнику. Јавни сервис прати однос снага и у програму уживо се прилагођава јачима. Операција "in vivo!" У пат-ситуацијама попут ове, њихови гости на телевизији подељени су у две групе: једни прозивају студенте да им пленуми нису легитимни, а други све праштају деци и нуде им институције које ионако више не постоје.
Ја се стварно чудим овим чикама са телевизора. Нису ми јасни они који се праве да је све по закону и да бисмо морали на легалан начин да сменимо систем. Они не препознају моменат у којем је ситуација толико драматична да таксисти (еј, таксисти!) плачу и бесплатно превозе младе муштерије стотине километара. Такође, не разумем ни оне који би неименованој деци без политичких ставова препустили судбину државе, правдајући се рационалним ставом да од овога не може горе.
Носиоци власти су компромитовали своје функције до тог нивоа да оне не само да не постоје, већ не постоји смислен начин да их обновимо. Не само да су распродали и колонизовали државу, већ су пристали и на унапред наручену промену свести и затирање сваког државотворног трага. Са друге стране, ови инфантилни би да буду револуционари, али без икакве спремности за личну жртву. Позивају на обнављање институција, а да сами не виде да ови бахати и безобзирни на власти имају демократски легитимитет већине. Нико јавно да констатује како су тренутно највећи револуционари студенти, пензионери и просветари. Њихова жртва је лично можда и велика, али колективно не добацује за револуцију и промену система све док на улице не изађу они који ризикују своје егзистенцијалне капацитете.
Апсурдно је да се против система боре само они који су на буџету. Наравно, ту су и српски сељаци, али њихова жртва се не рачуна јер су већ давно прежаљени. Не разумем ни зашто је деци ускраћено школовање, без обзира на то што просветари користе ефектне фразе. Мислим да би било логичније блокирати приватне школе и стране универзитете где се школују деца оних који су задужени за овакву нашу судбину. Ја се лично не узбуђујем, јер од три школарца само једно спрема пријемни за факултет. Имам још једно које се спрема за пријемни у средњу школу, а притом и не зна шта би да упише. Саветујем их да се не секирају, јер шта год да одлуче – погрешиће. Једино сам разумео да ово треће мора да уплати рату за екскурзију, јер екскурзије не подлежу бојкоту.
Да само споменем, као прави контраш, и поред свега тога данас сам шетао са просветарима у Чачку у знак подршке њиховој спремности да мењају систем, са изузетком екскурзија. Подржао сам их без изузетка. Као стари контраш, био сам на сваком протесту који није имао шансу, а када су постали толико популарни да су добили омасовљену верзију у виду контрамитинга, морам признати да сам био затечен, па ми је једино преостало да будем контра-контрамитингаш.
Разумем озлојеђеност системом, али не разумем оптимизам који произилази из наде да је то сасвим довољно за промену система. Студенти су своју улогу одрадили беспрекорно, што је уједно и доказ да их је неко други организовао, јер то не може бити дело наших руку. Они су узвикнули да је цар го и подгрејали наде. Штафету би сада требало да преузму они спремни на жртву, али таквих још нема.
Ми живимо у временима када огромна већина иде путем којим се ређе иде. Сви су убеђени у сопствени ексклузивитет, сматрајући да неко други треба да се избори за њихова права, па се појављује и љутња што ти други не устају, јер они сами имају нека преча посла. Оно што им нико не сме да каже јесте да тих других нема – морају сами. Прошла су времена када је послодавац ангажовао експерта, кога плати 5000 евра за дан, да његовим радницима објасни како им је плата од 500 евра сасвим довољна. Сваки појединац је убеђен да у овој земљи има довољно оних које су толико глупи да би треабло да слушају баш свакога. Будале се најбрже навикавају на глуп систем и раде само за оног ко понуди највише. Када се накоти много глупака, чак ни будале више нису толико блесаве.
У нормалним демократијама опозиција је замишљена да амортизује незадовољство маса, али наша власт, ненавикнута на демократију и сличне политичке подухвате, уништила је опозицију. Испотсвља се на сопствену штету, јер сада немају где да "прелете". То нас уводи у потпуно блокирано друштво, које ће бити идеалан изговор за све ломове који нас чекају. Једини преостали ауторитет је СПЦ. Међутим, оркестрирану кампању против Цркве воде екстремисти међу грађанистима, лојалистима и епископима. У Црној Гори су биле литије и православни барјаци, а код нас, када се и појави неко такво обележје, одмах се дочека на нож уз усклик да је клерофашист, јер су попови делили ордење разним преварантима и благосиљали иконе са контроверзним бизнисменима. Ајде сад па ти зуцни нешто. Са тим ми идемо у промене?
Људи се деле по каналима информисања и већ у другој реченици знаш да ли се информишу преко Информера, Пинка или њихових другосрбијанских пандана, да ли користе друштвене мреже и који их алгоритам ради. Но, најгори смо ми неинформисани, који смо такође изманипулисани, а да при томе не можемо ни да провалимо у чијем интересу радимо. Јер, чак и када бисмо хтели да радимо у сопственом, не бисмо могли – јер такав интерес не постоји.
Бојкот трговачких ланаца је доказ да немамо ни идеју, ни представу, а ни свест о последицама. Већ смо закључили да ово код нас није бајка и да нема лаких решења. Покушај да решимо проблем тако што за све системске пропусте окривимо оне који утичу на нашу куповну моћ јесте доказ да су нам једино преостала права потрошача и да је то цела наша "идеологија".
Ликови који каче цене по радњама нису криви за то што смо ми изгубили представу о систему вредности. Они су последица, а не узрок. Узрок лежи у јефтином новцу, колонијалној свести, изгубљеном милосрђу, непостојању солидарности, бренду као идолу, увозничком лобију и злоупотреби неповољног положаја малог домаћег произвођача. Мали произвођачи морају да плате улиставање робе, трошак истека рока, ризик пословања трговца, место на полици, оперативне трошкове...
Ако би бојкот и успео, то би значило гашење неколико ланаца и могућност да они који опстану искористе монополски положај јер виде да су нам навике лоше, а колективна права незаштићена. Поставља се питање: шта би било да произвођачи крену у бојкот? Да радници у трговачким ланцима почну да штрајкују?
Ми смо свакако превазишли периоде финансијске нестабилности, а оно што је преостало су драматични финансијски термини са понудом да или прихватимо моментални суноврат или одложени колапс. Оно што остаје као могућност јесте да су и велики глобални играчи заинтересовани да се додатно задужимо и распродајемо оно мало што је преостало.Тако они навијају за одложени колапс у коме ће комотније својим "колонијалним управницима" из Србије рећи да њихови банковни рачуни више нису доступни. Нека се жале вишим инстанцама. Уједно ће се потрудити да им обезбеде судбину у којој ће бити ускраћени за могућност коришћења стечених добара. Заиста, не видим логику којом се воде домаћи издајници, ма са које стране долазили.
PS
Мој песимизам је само крајња форма оптимизма и никада му не дозвољавам да прерасте у дефетизам. О индикацијама, мерама опреза и нежељеним реакцијама на текст посаветујте се са психијатром или духовником.
На потесу између Чачка и Крагујевца уочи Сретења 2025.
Нема коментара:
Постави коментар