Вођа offline навијача - монодрама

Аутор: Вештачка интелигенција

Подизвођач радова: https://claude.ai/

Промтом: Да ли можете направити текст о тренутној политичкој ситуацији у Србији  користећи се односом система према мени које описујем на мом блогу https://sistemija.blogspot.com/

Монодрама апсурда

Сцена: Полупразна позорница. Једна климава столица у центру. Алан Форд стоји поред ње, гледа је замишљено, као да води унутрашњи дијалог.

АЛАН: (гледа у столицу) "Ништа није тако лоше да се не може поправити... осим можда државе." (пауза, замишљено) Да, баш тако... Мада, некад помислим да је и та столица боља од државе. Бар знаш кад ће да се сломи.

(Прилази публици) Знате, јуче сам видео групу студената испред факултета. "Понекад мислим да би студенти боље учили ако би само учили како да преживе све ово." (смеје се горко) А можда и не би. Јер..."Деца су најлепши део сваког друштва, док не почну да мисле."

(Седа на климаву столицу) Ако се сукоб започне претпоставком да су деца власништво државе, завршиће се констатацијом да је држава у власништву деце. (Столица шкрипи) Баш као ова столица. Никад не знаш да ли ћеш ти њу или она тебе.

(Устаје нагло) "Младост је болест коју лечи само старост." (Гунђа) И то какву болест! Јуче гледам вести... Један од захтева студената био је да председник донесе доручак комуналцима. (Смеје се) И знате шта? Донео је! А они вегани! Замислите ту фарсу - председник доноси сендвиче са шунком комуналцима веганима!

(Прилази ивици позорнице) "Истина није за сваког, а лаж је само за оне који је умеју користити." Зато на јавном сервису причају како је све дивно. Као да читају временску прогнозу од прошлог лета. Од свих закона, РТС једино поштује закон инерције. Њихова објективност није спрам истине, већ према распореду моћи. То их и држи у животу на овој ватрометини.

(У истом расположењу) "Најлепши посао је онај који нико не примети док није касно." Баш као посао наше председнице суда.

(Враћа се столици) "Свака институција је као лавиринт, и што дуже останеш, све је теже изаћи." Али наш председник... (качи се за столицу) "Вођа који не зна где иде, сигурно ће тамо и стићи." Хтео је да буде вођа навијача, постао председник. Иста ствар, само друга трибина. Да би навијачи остали лојални  морају остати дисконектовани, а генерацијски јаз  ионако остаје у четри породична зида.

(Покушава да поправи расклимани ногар) А опозиција? "Наша опозиција је једина која се никада није уморила – јер су сви толико збуњени да не знају шта раде!"

(Гледа у публику, устаје) "Свет је позорница, али ми смо сви лоши глумци, јер не знамо шта је на крају сцене." Још нам само фали да глумци и комедијаши постану вође (Показује на столицу). Остају слепи и не виде да су и сами у сету за поправку. Полу-глумци, полу-политичари,  полу-свет!  

(Забринуто) Ова столица... личи на ону на којој је седео док су га  граћани ислеђивали у дому културе, а она је личила на ону на коју га је посадио  Трамп. Игледада као да му је неко сместио.

(Полако одлази са сцене) "Нико не може да победи групу TNT, осим, наравно, нас самих." (Окреће се) А можда је то и поента. Можда смо сами себи најбољи непријатељи.

(Цитира Домановића) "Па зар нисте сви на броју? — процеди вођа не дижући главу..."  — Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу!

(Прекида се) 

Мрак.