Усуд
Сопственим заслугама смо се изборили да је једини преостали ауторитет прогласимо ненадлежним. И он и ми смо то знали одавно, али је требало да сачекамо генерацију одраслу на друштвеним мрежама да нам објасни како га у складу са законом игнорисати ("синовати"). То је уједно и једини успех модерних технологија и остаје питање какве друштвене односе би сада упражњавали да не постоји интернет. Затечени ауторитет покушава да докаже своју релевантност скупљањем људи на митинзима, при чему доказује да је у свем најбољи, па и у дизању побуне против себе. Чим су истраживања показала да већина гласача подржава студенте и он је изабрао страну и довео их у сопствено двориште под шаторе. Једно крило, не шатора већ студената, је довољно да се стекне утисак да је барем пола на његовој страни што га опет чини главним.
Репрезенти
Иако институције и даље не функционишу, барем нас адекватно репрезентују правећи хаос у парламенту. Ситуација је била на понос онима чији су представници остали испод цензуса. Овог пута им је влада у оставци била потребан и довољан услов за додатно задужење. Прављењем хаоса опозиција је доказала да је немогуће деловати разумно у лудници, чиме су доказали не само своју немоћ већ и своју нормалност. Живимо у лакмус временима где се нажалост фолирантима све јасно види. Чим се на медијима појави независни интелектуалац који своју тезу износи глумећи како је све до сад било нормално јасно показује на чијем је платном списку, јер они који раде добровољно за власт то раде искључиво у нужди и у интими своја четири зида. Једино стид може оправдати толики страх, али не и обрнуто. Они на страним платним спиковима су се забавили о свом чуду (читај Трамп).
Ацетон револуција
Обојена револуција је у нас успела оног тренутка када смо престали да се солидаришемо са страдалим сународницима, било да су на Косову и Метохији, било да су жртве неког пројекта корумптивног система. У том смислу свака побуна против таквог система је већ обојена контрареволуција. Губитак државотворне свести нас је довео до тога да гледамо само сопствени интерес. У тој утакмици побеђују они који то најбоље раде - лопови и људи лаког морала. Њима су се прикључиле оне ленчуге које не воле да раде, а по том основу очекују примања где су им само буџетска предузећа изашла у сусрет. Невоља је што се показало да су они ипак легитимна већина која је увек спремна да победи на изборима.
Пат
Нашли смо се у позицији коју је немогуће решити јер неморална већина има легитимитет, а на другој страни не постоје они који су спремни да поднесу жртву за своја наводна и никад доказана морална начела. Ко иде на протесте може видети да преовладава вашарска атмосфера набијена потребом да се буде духовит и жељом да се покаже некаква храброст тиме што ће се јавно на мрежама окачити слика. Жарко Видовић нас управо учи да је стид и потреба да се остане анониман (дискретан) једина могућност да се спаси свет. Он нас саветује да из анонимности треба избећи само због потреба преживљавања и стварања пријатељства. То нам у овим протестима даје праву меру. Ово је класни протест средње класе (*Слободан Антонић) која своју храброст изводи из убеђења да може да преживи више од месец дана у случају изостанка редовних прихода. То је у оваквим временима где се влада страхом сасвим довољно за квалификацију и као захвалнот и као јуначки чин, поготово када знамо да већина ни на то није спремна. Овим се на пиједестал постављају они који пуног елана долазе на протест, а да им при томе добар провод није на првом месту и који знају да припадају оном делу средње класе која не може ни месец дана да издржи финансијска искушења.
Емпатија
Протестанти греше када оне на супротној страни квалификују као глупаке. Ако би се опет позвали на Видовића он нас упућује на то да је осећање изнад интелектуалне мудрости. Дакле, тек онда када покажемо саосећање ка немоћнима и уплашенима биће јасно да смо спремни за промене. У том смислу може да помогне и финансијски колапс кога сви очекују, јер се давно испоставило да су нам страни грантови, домаћа корупција и заједничка пљачка носећи део привреде. Проблем са захтевима протеста је што се тражи промена система, али само у оквирима унутрашње политике, а да при том нико нема храброст да јавно констатује да су основни извор корупције у нас европске интеграције које се своде на то да колонијалисти лакше управљају колонијалним управитељима у Србији. Моје присуство на протестима сматрам обавезним из простог разлога да покажем да се не слажем са оваквим стањем у друштву, а још и више у случају да неки активисти из сенке преузму протесте како би наставили где су ови стали. Тј. што сам сада гласнији то ћу касније имати више права и обавеза да тражим истинске промене.
Тихи штрајк
Протестанти су покушали све мирне видове борбе и за данас заказали генерални штрајк. На први поглед изгледа успешно, јер је у центру испред гимназије сабласно тихо и празно. Но, неколико метара даље градска кафана пуна срећних и задовољних потрошача иако је позив био да се све бојкотује па и угоститељске радње. Ако се у граду прича да је управо власник те кафане највише оштетио градски буџет онда је јасно да штрајк није успео и није тешко претпоставити да су ту седели и они који су били најгласнији у позиву на штрајк. Заборавило се на просту чињеницу да би неко био у штрајку прво мора да буде радник. Тихи штрајк је постао природно стање, па закључујемо да су једини који су на буџету нешто радили били наставници који штрајкују. Могли су и они као и остали да ћуте и не раде ништа, а плата би свакако легла и стварно су испали наивни. Но, то им је опција ако штрајк не успе.
Имам решење!
У ситуацији као што је наша, суочавамо се са специфичним проблемом - легитимном већином оних који желе да краду и ништа не раде, а све на рачун радног становништва и задуживања њихове деце. Намеће се компромисно решење: они који су тренутно на власти, користећи медије, ту и остају. Остају на власти, на медијима! Када је све постало реалити што не би и власт била таква. Да би избегли сукобе, мањина треба да прихвати губитак дела буџета који је већина ионако намерила да украде. Предлог је да се већина националних фреквенција додели тренутној власти, на којима би се емитовао нон-стоп ријалити политички програм. Легитимна већина, која ионако прати само такве садржаје, могла би да гласа СМС порукама за избор "нове ријалити владе". Истовремено, на мањинским фреквенцијама организовали би се реални избори и формирала реална влада. Њена обавеза била би да се додатно задужује, али умањено за износе које ријалити власт потражује, а СМС гласови не успевају да покрију. Победник ријалити избора би добио смештај у репрезентативном здању једног од власника телевизије. Имао би право да се целодневно обраћа јавности и управља тим делом буџета. Оваквим аранжманом, већина би наставила да живи без икаквих промена, док би мањина добила шансу да са преосталим мањинским буџетом покуша спасити што је могуће и постепено заинтересује већину за повратак у реалност.
PS
Мислим да су ово последњи моменти где још имамо право да будемо неозбиљни и ако је ико приметио елеманте неозбиљности у мојим ставовима нека ми то буде оправдање.
Нема коментара:
Постави коментар