Однос између просечног Србина и западног интелектуалца најпрецизније је описати као однос експерименталног и теоријског физичара. Ако бисмо глобални геополитички систем посматрали као физички систем, закључили бисмо да оно што западни интелектуалац изводи кроз сложене мисаоне моделе и апстрактне конструкције, овде постаје очигледно свакоме.
То што се код нас мисаони процеси великих теорија материјализују пред очима, неко доживљава као благослов, а неко као проклетство. Благослов - јер нам је дата шанса да једноставном логиком испратимо све фазе процеса. Проклетство - јер цену тих експеримената плаћамо људским животима, сопственим ресурсима и временом изгубљеним на доказивању туђих хипотеза.
Експеримент који је последњи успешно спроведен гласио је: какав ће бити одговор масе ако њоме управља структура која ради на њену штету. На пример, ако јој уруше институције, ако огаде сваки национални симбол, ако родољубива осећања изврну руглу, ако идентитет претворе у предмет подсмеха, ако распродају ресурсе и још уз то продају „бољу будућност“ на рате, с каматом.
У том експерименту ишло се до крајњих граница - до сценарија у коме се домаћа трафостаница прода страном инвеститору који извлачи домаће злато, а у случају нестанка струје систем се побрине да „несметан процес ископања“ не стане; док се бебе у граду који је ту трафостаницу направио смрзавају. Геополитички гледано, то је модел периферије која служи као батерија: пуни се изнутра, празни напоље. Физички, то је савршено елегантан пренос енергије. Само што је расипање топлоте, као и увек, на нашој страни.
Одговор масе је био различит. Најбрже су се прилагодиле организоване криминалне групе и, као свака успешна структура, интегрисале се у власт. Добар део је сервилно пристао на све, избегавајући егзистенцијалне изазове, јер је одавно познат однос између положаја кичме и доступности онога што је испод ње. Међутим, упркос криминалцима и ћацијима, испоставило се да је побуну ипак могуће организовати око готово имагинарне групе и то, иронично, у режији најинфантилнијег дела политички свесних чинилаца. Тако су студенти постали носиоци побуне, док су други пристали уз њих тек онда кад су осетили да не морају да поднесу личну жртву. Физика већ зна за однос масивнијег тела и орбите кретања оног мањег.
И чим се учинило да побуна даје резултат, експеримент је кренуо у следећу фазу: активирање неутралних. Неутрални су, по дефиницији, они који неутралишу реметиоце. Њихов наступ подразумева и дозирано критиковање режима, тек колико да се сачува академски кредибилитет и чиста савест у биографији; али кључна улога је неутрализација критичке мисли. Њихов посао није да кажу шта је погрешно, него да објасне зашто је то „компликовано“, да је „било и горих“, и што је најважније да „још гори могу да се појаве“. То је онај геополитички аналгетик: не лечи узрок, али одлично умањује бол отпора. У физици би то био савршен амортизер који расипа енергију побуне у безопасне вибрације јавног дискурса.
Врхунац експеримента био је у тренутку кад се схватило да побуну може да организује било ко, чак и најгори непријатељ, и да студенти немају разлога да се одушевљавају процентима подршке, јер би исту подршку, у истим условима, могао да има и најгори. Звучи парадоксално, али и од најгорих има горих, као што већ устврдише неутрални. Другим речима: маса није морални инструмент, него физички - реагује на импулс, на инерцију, на страх и на наду. А ко научи да управља тим параметрима, тај управља и резултатом експеримента.
Такве експерименталне доказе теоретичари су одмах применили на глобални систем. Дакле: могуће је да највећу светску силу води лудак и да то буде на општу корист. У геополитици, „лудило“ понекад ради као стратегија: ако делујеш непредвидиво, други те рачунају као ризик који не умеју да ставе у једначину, па се систем сам подешава да избегне судар.
Лудак може да киднапује председника друге земље и десиће се управо оно што је експеримент већ показао. Криминалци ће имати користи, а „ћаци“ ће се одушевљавати прецизношћу изведене акције, наводном обавештајном припремом, маестралношћу потеза. Хвалиће предузимљивост вође, без да се, узгред, запитају зашто се та иста одлучност мистериозно не примењује на оне нације које имају нуклеарно оружје. Јер ту теорија нагло постаје скромнија, а храброст добија границе које су, случајно, увек тамо где почиње стварни ризик.
Али експеримент је показао и нешто друго: да овај сме да иде даље. Да сме да заплени брод нуклеарне силе. Тај сме савезницима да одузме део територије и да све то прође као још једна епизода у серији. Другим речима: кад једном прихватиш да је систем управљив голом силом и медијским таласом, онда се домет помера као клизач - мало по мало, док људи не схвате да су већ одавно прешли линију коју су јуче звали незамисливом.
У том тренутку, одмах након глобалних ћација, појавили су се и амерички неутралци. По закључцима експеримента они смеју да исмевају вођу, да га називају свакаквим именима, да се дистанцирају стилски, али не смеју да престану да конзумирају бенефите настале из такве ситуације. То је кључ: „критика“ као вентил, комфор као ланац. Тако се неутралише свака побуна - не батином, него релаксацијом: да се љутиш дозвољено, али да се мењаш није.
И онда остаје да испратимо други закон термодинамике: ако у систем не убацујеш акцију, ентропија расте. У физици је то неминовност; у политици је избор који се најлакше прода као судбина.
И тако, ево нас како од америчких неутралаца слушамо о светлој будућности Венецуеле, Персије, па и Палестине не схватајући проблем са експериментом који је код нас спроведен локално, а сад се примењује глобално. По тим колатералним последицама, наши домаћи ћаци ће се сукобити са глобалним ћацијима, јер им се динамика „остварења искључиво личних циљева“ једноставно не поклапа. Срећом, разлике у ставовима наших локалних неутралаца и глобалних неутралаца неће бити кобне: они показују завидну способност да се прилагоде сваком режиму. Зато бих топло препоручио да се држимо неутрално по страни и сачекамо ентропију, надајући се у исправност и трећег закона термодинамике по ком се систем свакако не може довести у стање разумевања самог себе током коначног протока времена. У историјској перспективи то би значило: нема reset-а без интервенције више силе, нема спасења од ентропије без признања сопствене немоћи.
Уместо закључка предлажем да испратимо судбину Инуита. Њих шездесетак хиљада који су преживели геноцид европских колонијалиста свакако ће преживети и евентуално амерички. Сад би једино могли да искористе то што су их Данци махом асимиловали, па да изађу са рационалном понудом и распишу тендер за продају својих интереса, па ко да више. Једина им утеха може бити што има простора где су западни теоретичари много више експериментисали него код њих, јер се око њих барем отимају велике силе; а од нас су сви дигли руке. Ми, изгледа, чекамо обрачун глобалних и локалних ћација да видимо којим криминалцима припадамо. Барем до следећег експеримента.
Нема коментара:
Постави коментар