Ово што ћу овде написати о актуелним протестима је најбољи начин да се замерим са готово свима који то и прочитају. Мада, то није разлог овог писанија.
Елем, када сам раније слушао реченице које почињу са "немам ништа против студената, ал ..." одмах сам скакао јер је било очигледно да следи осуда. Сада и ја тако и почињем и завршавам - немам ништа против захтева студената, али још више немам ништа ни за.
Историја оваквог става:
- Прве демонстрације сам дочекао са шеснаест година и био сам јако љут што ме родитељи нису постили да тог 9. марта одем у Београд. Имо сам жарку жељу да упознам Драшковића Вука, тог великог човека који је једини могао да спасе српску идеју. Тог великог човека сам касније и упознао и када сам га пољубио три пута у браду, прво сам осетио мирис скупог парфема, па алкохол, па ништа. Идеја милиона срба је продата за место у упрвном одбору пропалог јавног предузећа. Сада је тај велики човек тамо где му је и одувек било место, .
-Друге демонстарације сам дочекао као студент и био један од првих потписника протеста. Дивио сма се родољубљу младога Јовановић Чедомира. Мо`ш мислити - Чедо и родољубље. И овај је сада тамо где је Драшковић.
-Треће демонстације НАТО силе у виду бомбардовања сам дочекао као редован војник у гарди која је бранила оног истог човека против кога сам се и ја борио. Бранио бих га и голим животом да је требало, ал` се након завршетка рата испоставило да баш и нисам био спреман за елитну војну јединицу па тај задатак нисам обавио.
- Четврте демонстрације сам дочекао у малом граду у Новој Вароши где сам био један од три званичних чланова Отпора и један од пет званичних чланова Демократске Странке Србије. Сада ме је срамота и једног и другог. Био сам једини професор који је извео на улицу своје пунолетне ђаке. Сви су ме због тога напали , а највише њихов разредни старешина. Касније се тај исти старешина хвалио да је управо он био тај који је младеж извео на улицу и за те своје невиђене заслуге добио ухлебљење супруге на државне јасле са одговарајућом апанажом. Седмог октобра те исте године сам видео да је Отпор велика превара, ал било је касно. За ДСС ми је требало мало више времена, Иначе, Коштуница је био једини кандидат за кога сам гласао, а да је успео да победи. Испоставило да и тада није имао довољно гласова за победу, ал и за то је било касно.
После тога нисам имао шансе за масовне протесте. Ти протести су постајали све усамљнији и личнији. Када је Тадић победио упозоравао сам на то да је он обичан апаратчик и глумац. Када је Николић победио свима сам причао да су насели на фору, а када је Вучић први пут победио рекао сам да је то кулминација свих превара, јер једино декларисани националиста има легитимитет да парафира издају. Када је потписивањем споразума са Бриселом то и сам јавно обелоданио очекивао сам студенте, полицију и војску на улицама. Никог` није било.
У међувремену је нестала елита, способни су отишли, а неспособни позиционирали своје политичке ставове уз победнике, добили функције и испливали на површину. Сада нам елиту предствљају певаљке, глумци и реалити јунаци друштвених мрежа.
Демократска опозиција - напада све демократске принципе оспоравајући основно право гласа бабама из Бабушнице и људима који немају све зубе.
Грађанску опцију заступају они који мисле да самим тим што не обрађују земљу и не музу краве да су довољно изнад осталих који би то требало да раде.
Сељачка опција не постоји у земљи где је бити сељак срамота.
Колико разумем садашњу ситуацију - један је својим методама привукао 50% гласача и они су толике овце да је овим другима криво што те овце нису придобили на своју страну. Тј. проблем је што је 50% бирача овце и сви би да се отимају око њих. Мени то није довољно за протест. Морам да признам да припадам опцији која је у дебелој мањини и да немам право да се мешам у избор велике већина. Децу ћу нажалост морати да васпитам како да живе у земљи као мањина и то није лоше искуство, само им је тешко објаснити како су они Срби, а национална су мањина у Србији. Нажалост и у другим државама где су Срби били конститутивни народ тих држава постали су националне мањине, ако у међувремену нису поклани или протерани. Сада је на реду и Србија и то је логичан пут једног народа који, изгледа, није способан да очува свој пребогати културни идентитет око кога се сада други успешно отимају.
По први пут имам разумевање за све људе око себе који су гласали за било коју опцију и то је новитет у мом животу. Ваљда долази са годинама и искуствима "са погрешних скретања".
Да закључим - не мислим да сам бољи ни паматнији од других, него ето, да и ја имам право да изнесем своје искуствено мишљење са очекиваном вероватноћом да то никога и не занима. Ово није моја борба.
Нема коментара:
Постави коментар