Овакав наслов обећава причу са почецима у каквој касаби, анализу паланачког духа, дефиницију провинцијализма, помињање мајке малограђанске, опис разлике између сељака и сељачине, или ти личну промоцију некога ко се у опанцима осватрио под светлима велеграда и сад има намеру да као грађанин света дроби како је признат у свим светским метрополама и мегалополисима. Ништа од тога, већ само једно уобичајено чаршијско празнословије и трабуњање где би требало свако себе да препозна и том истом да се изруга као да се све то односи на тамо неког.
Мој први истински сусрет са градом је био на сајму. Злобници би рекли, вероватно сајму стоке, али није било баш тако. Нешто слично томе, у питању је био пријемни на факултет где је око 10.000 гладних грла желело да побегне од обрађивања земље и шталских задужења, па таман била присиљена на учење свакавих наука. Ово трагично искуство је један део имао из прве руке, а другима су родитељи утерали тај страх у кости објашњавајући да ако мало загреју столицу могу да диреткоришу до миле воље, јер су већ били уверени да за те функције мозак уопште није потребан. Чак шта више. Образ у образовном систему већ одавно нико није помињао.
Није баш да сам у град дошао неприпремљен. Имао сам обуку управљања лифтом, возио се шинама, видео својим очима разлику између траHваја и тролеjбуса, знао где је позоритште и музеј, док зграду балета и опере никако нисмо могли да нађемо, ни дан данас. Био сам чак и у биоскопу који није иствремено и дом културе и рецитал сала, концертна дворана и шаховкси клуб. Нигде нисам могао видети облепљене ђачке радове, а кад јасно видех слику обнаженог тела, престадох за потрагом радова из обавезне наставе млађих школараца.
На пријемном све по списку и азбучном реду, тако да је испред мене моја другарица из школске клупе, а изе мене презимењакиња равно из круга двојке. Тада сам мислио да је то нека нумизматичка одредница којом се описује да је то према нечему довољно (2) и замишљао колико су тек ексцентрични они из круга петице који мора да су и сами себи одлични (5). Мене дрма провинцијска трема, а она би опуштено велеградски да ћаска са рођаком распитујући се за заједничко порекло. Тек касније сам сазнао да у Београду сви једни друге ословљавају братом и рођаком, поготово у конткексту помињања рубних делова мајчине утробе. Ја кажем да сам из Нове Вароши, али како нас земљакиња слуша коригујем се прецизнијом географском одредицом да сам из предграђа Нове Вароши. Баш је насмејах, одкуд вароши предграђе мислиш из предварошја, ахахахаха, хахаха. Тад сам први пут схватио да између Петловца и Вароши не постоји никава граница, па макар се она звала Браношевац. У ствари, једина граница у очима посматрача у Србији је повучена левом шином трамваја број 2. Или си унутра или вани, рођаче. Мислим да је тог тренутка излечила све моје комплексе настале тако што су ме ови између цркве и џамије сматрали сељаком, а родбина из Дебеље и Вилова сматрала грађанином, јер нисам поседовао никакву обрадиву земљу са припадајућим обавезама. Одмах је постало очигледно да ми је стартна позиција много боља, јер са већ био навикнут на третман у коме мораш да се самодоказујеш да би те прихватили, а ови што су имали лифтове у сопственим зградама изграђених удруженим доприносом, тек су требали да се навикавају. Једини који су имали бољу позицију у универзитетском граду од мене су били ови који су знали да немају где да се врате.
Мало коме из мог миљеа је испочеткта било могуће да има романсу са Београђанком, сем мог пријатеља који је имао среће, или шта већ, да му се на самом старту те каријере то деси два пута и то замало истовремено. То му је донело статус краља. Елем, прва је била баш интелигентна и чудила се како неко може да градом зове место које нема железничку станицу, реку, мост, факултет, позотиште. А тек када нас је питала јесте ли аеродом видели барем на сликама мојој срећи није било краја. Поучен тим искуством, када га је ова друга, баш лепа, питала где тачно живи он је објаснио отприлике овако:
Када стигнеш на железничку станицу, изађи обавезно на источни излаз, сачекаш било коју тролу која иде преко моста. Тек када прођеш и други мост на мањој реци идеш још две станице где чекаш 666. Идеш 23 станице и кад прођеш поред искључења за аеродром .., мислим да је требало још само пар директива, помињања и Зебиновца и Шанца да га несигурно пита да ли се шали. Краљ је имао идеју да помене и марину, кад већ метро не сме, јер смо негде сконтали да код помена мора и морских добара Београђанке одједном почињу да боље познају географију. Ја сам, неком другом приликом, чак ишао и дотле да сам објасно како се Нова Варош налази одмах иза Петловца када се крене на море. То је тад прошло, ал је било ризично да га не помешају са Петровцем на Млави, јер је овај на Злошници, па сам се касније представљао као Дебељац. Када питају где је то и кажеш одмах иза Божетића, али не у правцу Штиткова сва даља питања утихну као златарски јагањци.
Сетих се и приче моје стрине која је одрасла на обалама Дунава. Спреми се, тако, она на пут код свог вереника, који је говорио да је од Ужица. Када виде таблу са знаком тог града, малаксала од пута, питала је да ли су стигли, а стриц каже још мало, ту иза Златибора. Прођоше и Златибор и он јој видно збуњеној рече, знаш ја сам из Варши, ал нисам то спомињао јер вероватно ниси чула за тај град. Рече стрина да јесте, ал се није марило јер када је видела таблу са знаком Нова Варош опет скренуше лево у погрешном правцу. Више није била малаксала од пута. Вереник рече да би споменуо и саме Божетиће, ал то сигурно није чула. Када она каза да јој топонимија није баш толико детаљна, стриц победнички рече - ето видиш! Кад су прошли и Божетиће више ништа није питала, а кад је нестало и самог друма била је спремна на пешачење, и таман када су јој се почеше привиђати козје стазе стигоше кући. Она је од тада, па на век, са разлогом Дебељу сматрала крајем света - даље , буквално није могло. Овим позивам равноземљаше да овој податак искористе у својим радовима. Њена родбина која је туристички пропутовала добрим делом света, пак, Дебељу држи за топ дестинацију упркос сељачки искреном подсмеху тих истих Дебељаца.
У једној живој расправи шта неко место чини градом чуо сам и аргумент да Тесла није рођен у селу да би градски саобраћај још увек био запрежни и да би тако неминован шмек балеге, знатно утицао на значење термина градски шмекер. Но, ни сам Тесла није успео у селу, већ су му биле потребне градске институције и захваљујући том промислу напустио је своје село. Да није, онда би га са стопорцентном сигурношћу задеслила зла коб свих његових рођака и комшија. Отићи из села је ту, нажалост, добило свој пуни смисао - сачувати живу главу од истих оних који су у недостатку сопственог идентитета спремни да својатају, кад га већ са србосјеком нису сустигли.
Нажалост, Нову Варош чека судбина села које је и сама асимиловала у неоствареном покушају да постане град. Елем, када су комунисти крваво раскинули са грађанским наслеђем Србије, трабао им је нова елита. Финасијску је било лако стоврити, јер је пљачка и отимачина била брза и ефикасна. Интелектуалној елити је требала традиција и институције, уметницима слобода и инспирација, спортисти су ионако били аматери и махом мангупи и пијанци. Једино је сигуран био пролетеријат у облику сирове радне снаге. Како је била оправдан бојазан да постану незадовољни, ти сељачки синови су преко ноћи насилно убеђени да су грађани. Према закону `подели па владај` појавила се потреба некога понизити. Ту улогу није има ко други да одигра сем браће која нису могла да нађу посао у фабрици, или да оставе родитеље и родну груду.
Ово ме подсети на једну ситуацију када је један врли полицајац био затечен како разговара са рођеном сестром сељанком и то на сам пијачни дан, па још убрађену у мараму. Кад га командир оштро приупита ко му је то, желећи да покаже своју еманципованост и приврженост граду, а не смејући да слаже одлучно и тачно одговори - ово је сетра мога брата!
Радници за машинама су, такође поштено, у сопственом зноју зарађивали себи скромну плату, а сладост живота су проналазили искључиво у томе што нису сељаци. Нико није желео да има такав еволуцијски ранг за који би и сам Дарвин могао потврдити да је третиран као прелазни облик између припитомљеног говечета и сапијенса способног да држи будак.
Временом се створио проблем гомилања неспособне бирократије која је свој смисао и даље тражила у поделама, доводећи их повремено и до ратова између заинтересованих ентитета који су се по било којој основи могли разликовати. Игрица се полако приближила крају јер су сви провалили да је задњи ниво чланство у владајућој странци. Тиме се довело до велике конкуренције у таквим криминогеним окружењима. Сад се очекује се да они то сами између себе реше, а пошто су већ у већини и како им се нико други не сме супроставити. Међутим, насилни екпсерименти у потрази за било каквим идентитетским, културолошким, обичајним и верским разликама ће се и даље настављати све док буде материјала и сировина. Интереса већ свакако неће мањкати, а ко не познаје историју, ко нема храбрости да чува сопствени идентитет и чојство да га другима не намеће тај је изгубио не само способност да воли ближњега свога већ и солидарност са сопственим комшијама чиме ће га историја послати на сметлиште, као једно отуђено, потрошено и искоричћено смеће без обзира да ли себе сматра сељаком или га други држе за грађанина.
За крај, најбољу дефиницију суверенитета неке земље сам прочитао у статистички доказивом постулату укупног броја малих градова које неки носилац суверенитета има. Градови са мање од 50.000 становника, а који имају економсу оправданст присутва свих грађанских институција су и са аспекта морала носиоци савремене државотоврности. Сами видимо колико нам добро иде.
Нема коментара:
Постави коментар