Ових дана сам покушао за своје потребе да анализирам јавно доступне податке о Корони. За извор података узимао сам искључиво јавне информације из лако доступних извора који се обично налазе на самом врху претраге алгоритама водећих интернет претраживача. Нисам експерт за статистику, али имам професионална искуства у обради велике количине података и са системима за подршку одлучивању. Управо та могућност да донесем исправну одлуку ми је и основни циљ.
Прво што сам уочио је да ти подаци ни мало нису употребљиви. Поставња се питање верификације добијених података јер се начин прикупљања и протоколи врло разликује. Почетна анализа тих податак већ прави велику дисперзију кључних фактора анализе. Такође нигде не постоји јавни стандарди о дијагностици и критеријумима сврставања. Самим тим закључак је прост - јавно доступни подаци нису довољни за било какву озбиљну анализу.
Поставња се питање зашто се објављују. Најбезизленији закључак је да би се испунили минимуми некаквих законских обавеза. Има и оних који тврде да је циљ да се широке народне масе свесно изманипулишу. Ја немам капацитета да радим анализу ко и како може злоупотребљавати податке, али редовно се суочавамо са случајевима где разни моћници тумаче врло нестручно и субјективно те податке, доводећи ауторитет институција под знак питања, играјући се са преко потербним поверењем и отварајући врата за разне теорије завера. Тиме свесно или несвесно подривају систем и сигуран сам да ће доћи под удар закона. Остају питања хоће ли бити процесуирани и да ли ће бити сувише касно.
Покушам да се ставим у улогу ризичене групе који на основу распложивих информација треба да доноси квалитетну одлуку како се понашати и заштитити. То барем није тешко. Лако ми је да се ставим у позицију оних који немају потребна медицинска знања, нису виролози, нити су упознат са протоколима за кризне ситуације, имају ограничене психичке и менталне способности и подложни су разним манипулацијама од хистерије па до игнорисања очитога. Оно што ме занима је како да на основу тих информације донесем животно битну одлуку, како за лично тако и за јавно здравље. Из те позиције закључак крајне једноставан - Све је ствар поверења. Велика већина нормалних и даље има поверење у лекаре, ал је питање да ли су нормални и даље у већини.
Како смо дошли од овкаве ситуације? Ајмо из почетка. Као и у свим аспектима савременг живота прво се посматрају финансијски мотиви. Економска цена корона теста је 60Еура, а државни врх каже да нас кошта 100. Ако се дневно тестира 15.000 људи та разлика је 600.000 Еура и ако ово потраје годину дана само на нивоу Србије новчана корист од манипулације подацима је око 200 Милиона Еура. Ако је већ толика лова у питању шта кошта да се прикаже увећани број тестова и да се купе они јефтинији и мање поуздани, чиме може да се стигне до још минимум 400 Милиона Еура. Дакле, манипулација је могућа на нивоу 600 милиона Еура, то је око 100 Еура по становнику што би на светком нивоу чинило 800 милијарди мотива. Да би се превазишле сумње мора да постоји евиденција по сваком месту тестирања коју је потисало овлашћено лице, што у случају Србије не постоји, па се самим тим и не зна ко је одговоран, а у друштву са оволико високом перцепцијом корупције то је већ оправдана сумња, коју би тужилаштво морало што пре да провери. Код нас не може да се поклопи ни прост збир тестираних по општинам са републичким тако да је ово ургентно питање.
Други економски аспект је ношење маски и рукавица. Ако је већ у општем интересу онда такав трошек не сме да буде несразмеран материалном стању по коме су многодетне и сиромашне породице хендикепиране, тако да би тај трошак законски треба да буде из буџета и да сви добијају адекватан број бесплатне опреме. Извор средстава за то би могао да буде повећај пореза на непокретност у којој нико не живи. Ако тај трошак буде критичан за поридични буџет биће и неадекватне употребе што је већ предстањено као немарност у очима оних који немају екзистенционалне проблеме. Такође, чуди то што не постоје организована места и службе за одлагање тог отпада и испаде да је примарни циљ био само финасијски, а не безбедоносни.
Медицинско особље које је изложено већем ризику и они који раде на ризичним позицијама треба да добијају адектватну дневну надокнаду. Овако се дешава да дајемо подршку оним лекарима и сестрама које не желе да раде са пацијентима и који се не излажу ризику, што свакако иритира њихове пожртвоване колеге. Извор за то би могао да буде порез на луксуз и новац прикупњен на основу казни за непоштовање јавног здравља.
Такође, мора се увести порез на сензационализам у смислу да сваки медијски садржај који износи непроверене и непоуздане податке, а који се тичу личног и јавног здравља има обавезу да објави и званични став лекарске струке сачињене од несумњивих ауторитета, или барем у виду поруке да нису добили сагласност стручног особља за пренети текст. У противном приходе по основу таквих сензација мора да уплаћују у хуманитарне фондове. Све док има места за непроверене сензације и разна новинарска наглабања и лупетања у аудиторијуму се оставља утисак да ништа није страшно, што је само по себи опасно.
Испоставља се да су нам потребни инелектуалци и сви они који имају способност да сагледају ширу слику. Технократе, па таман и биле врло стручне у својој области, чак и врхунски лекари у овом случају, не могу сами решити проблем и потребна је помоћ свих нас. Иначе смо у ситауацији која нас је и задесила где свако има неку своју тероију и ако нас вирус не убије, побићемо једни друге.
Нема коментара:
Постави коментар