Оног тренутка када је Ердоган својим пoтписом легитимисао step by step стратегију повратка Свете Софије у првобитни статус точак историје се одглавио из секуларног блата и почео да се опет котрља. Како овако даље није могло, једини правац је био - уназад. Савремене цивилизацијске тековине оличене у музејима су проглашене превазиђеним и готово стогодишње царство институционалних норми је и симболички доживело свој крах. Након одржавања прве молитве за конверзију некретнина започеће победничко време оних верника чији свештеници у својим светим књигама налазе инспирације упада у туђ посед. У претходном циклусу такав период је трајао за мало па 500 година. Но време се убрзало, а и очито је сада историјски пут на стрмини па ће тај процес сада трајати краће. Колико, не знам, али очито довољно дуго да се ваља са тим научити живети.
На моју срећу припадам оном народу које је у своје светитеље уврстио нејаког владара, док није имало места за силеног му оца Душана. Већ смо се поистоветили са овоземљским страдањима, који као да су једина улазница за ононебеска постоља. Наше жртве одавно више нико не броји, па ни ми сами, али то никако не значи да не смемо исповедати истину, једну и једину.
Резултети референдума расписаног 1389. године су били објављени исте вечери. Царска изборна комисија их је запечатила и трајно уписали у ДНК књигу наслеђа. Просто речено, ми смо или сирочићи предака који су сопственом погибијом победили на том референдуму или потомци оних који су збиром несрећних околности остали живи, како других поузданих сведока није било.
Свети кнез Лазар је имао и друге варијанте. Да се определио за земаљско царство могао је са Муратом испреговарати да дозволи транзит турске војске на западни фронт, а у то име да буде привилегован.
У случају да судар са папским крсташима буде нерешен, могао је Турке при повратку сачекати у заседама и тако десетковане све побити. Онда би царска Србија повратила своје јужне границе, на истоку би Цариград прогласила за престоницу, на северу би упала у ратом изнурене угарске земље, а на западу отишли код самог Папе на разговор. Али у том случају ми сада не би исповедали страдалну православну веру већ би били запоседнути духом латинског лукавства. Толико подобни да би нас и сам Папа морао благосиљати. А сви добро знамо, понајвише у Јасеновцу, Пребиловцу, Јадовну и Градишци шта су били у стању да раде наши који су добили такав благослов. Јадна би нам таква победа била.
У случају победе крижара онда би Лазар морао да преговара тада би био би засигурно поражен од дипломатији вичнијих западних центара моћи. Можда би се изборио само за најуже припаднике своје странке, кума, брата и пар медијских магната. Потписао би капитулацију, а остатку народа објашњавао да је победа, а иако је пораз да им је тако најбоље, да их чека златно доба и да је на преговорима дао све од себе и како се борио као лав не једући и не спавјући. Такви потомци касније не би били у стању да извојују ни једну ратну победу, ни да издрже никакву голготу ни да пробију никакав фронт и у наилазећим светским мировним конференцијама би опет служили само за поткусуривање.
У случају убедљиве победе Османлија шта би га коштало да прихвати ислам и на своје задужбине дозида минарете. Хаш тег, штатекошта #statekosta. Сачувао би своје богатство и утицај. Међутим, историја нас учи да сви они који су касније то исто урадили нису успели да сачувају своја материјална добра. Ни један силни ага, ни jош силнији бег у овом делу Европе својим потомцима није оставио никаква богатства, а камо ли силна. Потомци им скромно живе, скромно као и потомци оне сиротиње која се у недођијама скривала од историјских трендова.
Независно од небеског царства, свети кнез као да нас је и спремао за сваки од надолазећих сценарија, па и саме реал политике. Одлука је лака, ал није лако живети са њом, како год да окренеш.
Нема коментара:
Постави коментар