Иако они први заслужују централно место, нисам могао баш толико да дискредитујем наслов. Свакако, термину „ћаци“ дугујемо извесну захвалност: успешно је заменио ону стару погрдну употребу речи „сељак“, коју смо из идеолошких разлога својевремено лансирали за именовање друштвеног талога.
Тиме је ситуација постала таква да свако ко каже да је родољуб, а за то нема ниједан опипљив доказ, с пуним правом ризикује да буде тако жигосан. На тај начин је патриотама онемогућено да квалитетно ложе сиротињу за приватне потребе, па су се у том смислу нашли у подређеном положају у односу на друго, проевропско крило режима.
Али ових дана су се и другосрбијанци баш потрудили да изборе своје место раме уз раме са поменутим талогом. Ја сам им, ето, дао овај назив из наслова: другоћацијанци.
У данима када је међу српски народ дошла велика светиња, појас Пресвете Богородице, они су се ускомешали и измилели пред светлост друштвених мрежа. А где би друго?
Готово сви су поделили чувену поруку о човеку који седи у гаражи с намером да постане ферари, поредећи верника са фераријем, а Цркву са гаражом. За оне мање упућене, та порука је анализирана од стране психолога и социолога, који су ствар описали овако:
Особа која дели овакве статусе углавном није клинички болесна, већ је реч о профилу циника и провокатора. Такву особу покреће комбинација жеље за пажњом, потребе да се осећа паметније од околине и нагомилане фрустрације према религији. Коришћењем јефтиних и логички фаличних поређења, она заправо више говори о сопственој површности и потреби за конфликтом него о теми коју тобоже критикује.
Другим речима, није ту проблем што неко не верује. Проблем је кад своје неверовање покушава да представи као доказ интелектуалне супериорности, и то преко досетке која би се постидела и да је прочитана на магнету за фрижидер.
Дакле, као што ћаци инсистирају на ћирилици, а при томе не познају сва слова азбуке, тако и ови инсистирају на демократији, а да не познају њене основе.
Нема ко се у овим временима није офирао. Ма колико чудно звучало, испоставило се да постоје две потпуно супротне струје које су подједнако заинтересоване за опстанак овог система. Једна га брани заставом, друга га брани презиром. Једна се позива на народ, друга се згражава над народом. А систем, као сваки искусан паразит, живи од обе.
Побуњени народ, који се тренутно крије иза термина „студенти“, тиме је издејствовао још једну позитивну ствар: натерао је све да покажу лице. Остаје само да се види да ли је то мудро скривање иза термина „студенти“ или је, у условима у којима режим држи монопол на компромитовање, то једина могућа стратегија.
Било како било, друге наде немамо. Кад већ нећемо у Бога и у своје снаге, онда нам остаје да се надамо бар у оно мало здравог инстинкта.
Испливала је још једна очигледност: свако ко у овом тренутку заузме неки превише принципијелан политички став ризикује да испадне смешан. Кућа гори, а ми бројимо идеолошка крвна зрнца и разговарамо о стратегији живота као таквог. Хајде прво да угасимо пожар, па ћемо после да утврђујемо распоред намештаја. Наравно, има оних који и пожар користе да се мало огреју, али таква нам је судбина.
Осим ове две системске, супротстављене струје, и осим побуњеног народа, постоје и они који су потпуно убијени у појам. Они себе називају неутралнима. И мора се признати: против њих је вођен можда и најжешћи медијски рат.
Студенти су пробудили добар део таквих људи. Али добар део је и даље системски остављен без икакве наде. То су они који никада не би гласали за овакав накарадни систем, али су индоктринирани причом да нам никада неће бити боље и да су „сви исти“.
Људи попут мене никада нису били нарочито занимљиви систему, јер систем зна да не постоји шанса да постанемо неутрални. Осим ако не примени баш велику силу или ако не пронађе коруптивну границу, пошто легенда каже да свако има своју цену. Али ови неутрални су се продали бесплатно. И зато их они који би да мењају систем често не подносе.
Побуњени део народа, услед сопствене немоћи да се оштро супротстави систему, своје фрустрације неретко истреса управо на неутралнима. Мада се мора признати да и неутрални редовно провоцирају, и то са позиције жртве коју нико не сме да пипне.
На пример, они ће врло успешно показати да се против Српске православне цркве води хибридни рат. Све ће прецизно именовати, све ће поткрепити чињеницама, али неће скупити храброст да покрену питање ко тај рат води изнутра. Такође, неће показати нарочиту намеру да осуде хибридни рат против СПЦ када долази са стране режима.
Ових дана смо, рецимо, имали тврдњу режимских медија да су председников отац и брат плаћали по један евро за свакога ко се поклонио појасу Пресвете Богородице. Оваква банализација и омаловажавање верника јесте школски пример хибридног рата: изазивање негативних емоција, производња подсмеха и претварање светиње у таблоидну ситнину.
Тиме је предизборна поставка потпуно јасна и прилично огољена. Наравно, не треба посебно помињати ни оне који ће у име режима изаћи под лажним заставама, јер то знају и сва три врапца са све три гране власти.
Остало је само статистички поткрепити предизборну математику, да не би било разочарања и фатализма, а и да би се спречио конфликт због изненадних фрустрација.
У ситуацији у којој се наше друштво налази, било ко да је на власти, добија минимум 40 одсто гласова. Дакле, да би студенти победили, однос ангажовања мора да буде отприлике 5:1. Иначе, светска статистика показује да је стабилно оно друштво у којем број људи који безусловно гласају за континуитет власти не прелази 14 одсто. По том критеријуму, ми смо двоструко нестабилни.
Ова статистика треба да буде упозоравајућа за све стране. Они који су на власти морају да знају да ће 40 одсто гласова добити готово по инерцији, чак и ако наступају са позиција отвореног непријатељства према сопственом народу. Дакле, толико смо препарирани да више не морамо ни да се лажемо.
Са друге стране, и побуњени народ мора да зна да ће, као контратег, свака озбиљна опција против овог система добити велики број гласова. Зато, у случају победе, нико не би смео да је олако припише само себи. Победа ће припадати дубљем умору народа, а не нечијој генијалности. Наравно да ће свака тајна служба, домаћа или страна, са више или мање аргумената, себи приписивати било чију победу.
Математички доказ ових 40 одсто прилично је једноставан. Свако ко познаје своју локалну самоуправу може да анализира буџет локалне заједнице и да ту слику пренесе на републички ниво.
На пример, ко би узео да уради структуру буџета града Чачка, приметио би да део послова који се одвија на нивоу локалне управе, а ради га око 900 људи, без већих проблема може да обави двадесетак добро организованих људи. Уштеда у буџету само по овом основу била би око 20 милиона евра. А како је Чачак у многим показатељима негде око шездесетог дела Србије, може се закључити да је на републичком нивоу реч о приближно 1,2 милијарде евра годишње.
Ако претпоставимо да изборни циклус траје четири године, то је приближно пет милијарди евра. Дакле, владајући систем у одржавање свог капиларног система током једног изборног циклуса уложи око пет милијарди евра у сигурне гласове.
Ако мислите да претерујем са статистиком, распитајте се ко какве послове ради током дана, а плаћен је из буџета. Врло брзо ће вам бити јасно одакле гужве у граду у радно време.
Наравно, овде нисам улазио у употребу службених аутомобила, горива, државних ресурса у приватне сврхе, нити у штету од пропуштених шанси. Само сам површно загребао. Без жеље да залазим у приватне бизнисе, намештене тендере и оне чувене предузетничке подвиге који цветају док држава може да се задужује.
Ако и ту мислите да претерујем, видећете шта ће се догодити када стане задуживање државе за јавне пројекте. Тада ће се показати колико је „приватних“ фирми заправо живело на државној инфузији.
Осим броја људи у Чачку који су директно везани за локални буџет, на буџетске послове је наслоњено још око 5.500 људи: од здравства, просвете и полиције, до разних републичких тела за која је понекад тешко погодити и чиме се тачно баве.
Да би се у Чачку дошло на власт, потребно је добити око 27.000 гласова. Ако претпоставимо да у буџетским фирмама сваки трећи човек заиста ради, а то је већ оптимистичан сценарио за свакога ко је ишао у болницу, коме деца иду у школу или вртић, онда је слика јасна. Једино полицајци остављају утисак да раде даноноћно, често и прековремено, па неретко и ван својих могућности.
Дакле, ако од тих људи који на послу не раде ништа, али желе да им се та могућност продужи, сваки капиларно скупи још неколико гласова - брачног партнера, пензионера, кума, рођака и још двоје-троје који верују да је боље имати везу него државу и ето изборне математике.
Зато је кључно питање да ли ће управо тих двоје-троје људи, који немају никакву стварну корист од капиларног система, овога пута издржати и неће се продати за ситно. Ако издрже, има наде да дође до промене система. Осталима се не треба превише ни обраћати, јер су они своје позиције већ заузели.
П. С.
Ко мисли да су ми анализе паушалне и нетачне, може за почетак да погледа пример ЈКП „Паркинг сервис“ Чачак. Када се оголи суштина њихових извештаја, долазимо до парадокса: Чачани не плаћају паркинг да би град решио саобраћајни колапс, већ да би систем издржавао сам себе и 33 запослена.
Предузеће које наплаћује чист градски асфалт, без класичног трошка сировине и без стварне конкуренције, на милион евра укупног прихода остварује нето добит од једва 33.000 евра. То је профитна маргина од око три одсто. Апсурдна за делатност која има монопол.
Ово предузеће нема никакав озбиљан инвестициони потенцијал. Не може да изгради ни обичну надстрешницу, а камоли јавну гаражу, што би му, ваљда, требало да буде основна сврха. Ако град жели нову гаражу, новац поново мора да се повуче из општег буџета, што значи да грађани исту ствар плаћају два пута: први пут као услугу, други пут као лек за последице те услуге.
