После хиперпродукције хипериндивидуалаца било би природно очекивати да смо бар једну хибридну битку добили.
Нисмо.
Ми хибридни рат препознајемо по томе што га увек води неко други, а губимо га тако што сав посао обавимо сами. Непријатељ пусти једну гласину, ми је умножимо, допишемо два поверљива извора, три амбасаде и једног кума из службе, па је бесплатно доставимо сваком појединцу у боји која му највише одговара.
На крају се поносимо што нисмо насели на исту причу као остали.
Србија је ушла у предизборну референдумску атмосферу. На гласачком листићу биће више понуда, али је питање једно: да ли држава припада грађанима или организацији која је грађане запослила да би јој то потврдили.
Таква атмосфера захтева озбиљну артиљерију. Неко баца програме, неко обећања, а најспособнији бацају спинове. Програми захтевају читање, обећања бар привид вере, док је за спин довољно да вам се допадне правац из којег је долетео.
Непријатељ са службеном легитимацијом
Почнимо од питања која патриотска јавност најрадије поставља некоме другом.
Ко изнутра води хибридни рат против Српске православне цркве?
Ко Цркву користи као изборну сценографију, док њене унутрашње поделе претвара у кадровску политику?
Ко из режима води хибридни рат против сопствене државе?
Ко из уставних институција истерује уставни садржај, па празне зграде обавија заставама да се промаја не примети?
Ко је националне симболе претворио у амбалажу за политику после које су држава, суверенитет и народ сваким даном нешто мањи, а заставе на митинзима све веће?
Наш проблем са теоријом хибридног рата није што она не постоји. Проблем је што по сваку цену тражимо страног команданта, док домаћи извођачи радова уредно долазе на посао, провлаче картицу и примају плату из буџета.
Председник Републике, истовремено носилац парламентарне листе и најављени кандидат за председника Владе, најављује да ће тек 25. или 26. септембра поднети оставку. Из државне палате, у државно радно време, пред камерама које су дошле због државног догађаја, председник нам објашњава колико ће приватна бити његова будућа кампања. То је вероватно онај највиши степен борбе против корупције: све радиш јавно и још најавиш којим возилом.
У истој реченици у којој обећава да ће ићи својим аутомобилом, државну службеницу пита да ли је резервисала камионче. Навика на злоупотребу постала је јавна, подразумевана и, изгледа, никоме спорна. Више се не прикрива шта се ради. Само се унапред саопшти да ће бити урађено приватно.
После његове оставке председница Народне скупштине замењује председника Републике и, према званичном објашњењу Народне скупштине, преузима надлежности у области одбране и командовања Војском Србије.
Тако ће Ана Брнабић постати и врховни командант. То што је она геј није никакав државни проблем. Државни проблем је што исти режим сопственом бирачком телу продаје хомофобни фолклор, Прајд третира као ванредно стање, а онда, без иједног гласа тог истог бирачког тела, на врх државе поставља отворено геј жену.
Не зато што је постао толерантан.
У њеној званичној биографији пише и да је радила у америчким консултантским кућама на пројектима које је финансирао USAID. То, наравно, није спорно. Спорно је само како у режимској пропаганди НВО новац представља доказ стране окупације све док његов корисник не уђе у Владу.
Добро плаћен радни стаж у ономе што режимски медији код других зову страном агентуром повећава висину будуће пензије. Трошак, наравно, сноси домаћи буџет.
Десница као филмски реквизит
Представа о српској десници није настала у политичкој теорији, него на Булајићевим аудицијама за глумце.
Четник у партизанском филму морао је бити необријан, масан, пијан и благо заостао у развоју. Партизан је, чак и после три године у шуми, био уредно обријан, идеолошки поткован и осветљен са праве стране.
Рат је завршен, али кастинг није.
После комунизма су разни сумњивци окупљени око Шешеља и Вука Драшковића прихватили улогу која им је већ била написана. Српско национално питање претворили су у кафански програм: мало браде, мало шубаре, много галаме и обавезно неко ко ће на крају да се посвађа око рачуна.
Кафански национализам примио се у народу. Континуитет комунизма примио се у катастру.
Десници су остале песме, кокарде и реквизити, а комунистичкој номенклатури станови, управни одбори, редакције, факултети, институти и право да утврђује ко је цивилизован. Црвена књижица замењена је европском агендом и плавим оделом, самоуправљање управним одбором, црвена петокрака жутим звездицама, а идеолошка комисија конкурсном комисијом.
Сребрнина је остала у породици.
Остао је и синдикални поглед на свет: Тако Оливера Ковачевић подржава Зорана Кесића на протесту због тога што му нови власник приватне телевизије није дао нову понуду. И то баш у часу када деца крећу у изборну борбу против старог система у којем је радно место било наследно право, а јавна телевизија породична имовина подобних.
Озбиљна, културна и национално освешћена десница од доласка овог режима углавном се креће испод цензуса. Режим је преузео њен фолклор, а наставио да разара све оно због чега би тај фолклор уопште имао смисла.
Косово је бранио билбордима.
Ћирилицу је бранио истим средствима, а име вође, барем оним словима која је успео да понесе. Приликом предаје изборне листе прогутано је једно „а“ из имена Александра Вучића, а једно „е“ замењено словом „ш“.
Тако се испоставило да напредњачки српско-енглески алфабет има више од двадесет шест слова, али мање од тридесет.
Зато озбиљних националних интелектуалаца готово да није ни било у великим медијима. Нешто ваздуха ушло је у време Коштунице, али су и тада људи са кичмом давали оставке.
Интелектуалци су усавршили посебан облик самоцензуре. Власт смеју да критикују само ако је критика увод у много дужу критику оних који су против власти. Једна реченица против режима захтева најмање две против његових противника. То је наша интелектуална царина. Порез на додату интелектуалну вредност.
Тачније, на додату верност.
Двадесет осам одсто пораза
Мој скромни политички идеал није да српска десница одмах освоји власт. Било би довољно да постоји озбиљна, организована и културна структура која представља петнаест одсто људи.
Не да влада свима. Да чува народ од следећег рецидива бољшевизма, који код нас увек дође као коначно ослобођење од претходног коначног ослобођења.
Онда ме је Ломпар утешио. Према резултату који је изнео у интервјуу после ветирања, добио је нешто више од 28 одсто подршке у већ филтрираном бирачком телу.
Његови пријатељи су то доживели као пораз. Он као одличан резултат.
Човек нас је обавестио да смо већ стигли до двадесет осам, а ја тражио петнаест. Очигледно сам поново потценио Србију. Истина, није то двадесет осам одсто грађана, али је можда значајније: двадесет осам одсто унутар поступка у којем је српско становиште претходно прошло медијску дезинфекцију, идеолошку тријажу и превентивни карантин.
И то је тек почетак.
Ломпар је, на личном нивоу, имао среће што су га се студенти одрекли. Да су га прихватили, свака његова реченица постала би фуснота Студентске листе, а сваки њихов промашај његова лична одговорност. Овако је остао без места, али и без обавезе да због места ублажи став.
Још је одбио да пређе на било коју страначку листу. У земљи у којој се после сваке увреде оснива покрет, човек је одбио да сопствено понижење претвори у изборни капитал.
То је већ крајње неполитички. Зато и оставља простор за нешто озбиљније. Двадесет осам одсто није довољно да се влада, али је више него довољно да лаж о непостојању националне мисли постане скупа за одржавање.
Десница може да јача. Нема разлога за предају. Напротив, сада су на њој остали видљиви углавном они који су спремни да плате цену сопственог става. То што их је мало није највећи проблем. Много је горе када их је много само док се дели нешто бесплатно.
Неутралност као сигурно радно место
Најгласнији су ових дана неутрални интелектуалци који нам у поверењу објашњавају да осећају притисак, да се аутоцензуришу и да нигде не смеју слободно да изнесу своје мишљење.
Откуд толики страх?
Зашто за све ове године нису изградили сопствени ауторитет?
Зашто се крију иза неутралности као иза службеног паравана, па провире тек када процене да је опасност прошла?
Можда зато што се ауторитет не добија функцијом. Он се гради управо у тренуцима у којима се функција ризикује.
Док они пате због немогућности да на округлом столу кажу све што мисле, запослене у државним службама изводе на потписивање страначких листа као инвентар установе. Ти људи се после у тајности вајкају да су морали због радног места.
Не страх да ћете изгубити гостовање. Страх да ће вам дете изгубити здравствено осигурање јер нисте стали у ред за потпис.
Како је могуће да људи подржавају оне који их притискају и третирају као стоку?
Једноставно. Не подржавају их. Само су научили да се преживљавање у службеном извештају води као политичко одушевљење.
Па зар се нису сви продали?
Наравно да нису. Нису се продали само они којима није стигла довољно добра понуда и сујетни који су проценили да им је цена виша од тржишне.
У нашој јавној моралности принцип је често само неуспела лицитација.
Исти они који се сада потресају зато што је Ломпар испао са листе тврде да су све време знали шта ће се догодити. На почетку су, као папагаји са претплатом на Информер, понављали да је Ломпар убачен као корисни идиот јер је говорио на промоцији ПроГласа.
Сада тврде да је избачен зато што је био непожељан ПроГласу.
Дакле, једни верују да је био убачен зато што је користан. Други да је избачен зато што је опасан. Најспособнији верују у оба објашњења, зависно од доба дана.
Хибридни рат више не захтева доследну лаж. Довољно је произвести две супротне и свакоме испоручити ону која потврђује оно што је јуче већ одлучио.
Дахије су прочитале песму
У Почетку буне против дахија стоји упозорење које смо вековима учили напамет како бисмо били сигурни да га никада нећемо разумети:
„Не дирајте у њихове цркве,Ни у закон, нити у поштење;Не ћерајте освете на раји,Што је мене Милош распорио,То је срећа војничка дон’јела:Не може се царство задобити,На душеку све дуван пушећи;Ви не мојте рају разгонитиПо шумама, да од вас зазире,Него паз’те рају к’о синове,Тако ће вам дуго бити царство;Ако л’ мене то не послушате,Већ почнете зулум чинит’ раји,Ви ћет’ онда изгубити царство.“
Ко су данас дахије?
Нису Турци. Нису странци. Нису чак ни посебна нација.
Дахија је човек који даје радну књижицу. Има службену легитимацију, возило, јавну набавку, кумовску фирму и групу за комуникацију у којој се утврђује колико раје мора да дође.
Савремене дахије су песму прочитале као списак задатака.
Дирнуле су у Цркву.
Дирнуле су у закон.
Дирнуле су у поштење.
Освета над рајом постала је кадровска процедура.
Раја се више не разгони по шумама. Разгони се по привременим уговорима, партијским списковима и затвореним групама у којима један пише, а сви све разумеју.
Фочић Мемед-ага је у истој песми предлагао да се проспу дукати по калдрми и за њих покупи војска.
„Просућемо рушпе по калдрми,
На дукате покупити војску.“
Рушпа му данас дође око 6000 динара.
Наш систем је ту процедуру унапредио.
Буџет плаћа. Странка само преброји.
Зато председник може да најави да ће поднети оставку и као обичан грађанин кренути у кампању сопственим камиончетом. Ко је довољно глуп да у то поверује?
Погрешно питање.
Систем више и не тражи да му верујете.
Довољно је да се потпишете.
Подршка као диверзија
Ко све води хибридни рат против Студентске листе?
Режим, наравно. Али његови професионални кадрови постали су смешни. Њихови напади у већини случајева подигну подршку онима које нападају.
Озбиљнија диверзија може доћи у облику подршке.
Подршку студентима већ су саопштили СПО, који у колективном памћењу још носи име Вука Драшковића, и ЛСВ, која у истом том памћењу још припада Ненаду Чанку. У колону се већ гурају и комунисти.
Да ли они не схватају да подршка понекад може бити отровнија од напада?
Или схватају одлично?
Свеједно, те подвале више не могу значајно да оборе подршку Студентској листи. Ако Вук Драшковић подржи излазак сунца, то још није довољан разлог да национална Србија пређе на ноћни живот.
Исто важи и за монархисте.
Монархисти у Србији остављају утисак да сваки монархиста има сопствени покрет, најмање три монархистичке визије и бар две династије у резерви. Нема опасности да једна њихова изјава пресудно промени изборни резултат, јер они прво морају да утврде ко је овлашћен да је потпише.
У међувремену се појавила и листа под званичним именом „Аутентична десница“.
Сам придев „аутентична“ у називу требало би да отклони сваку потребу за накнадном провером порекла. То је врхунац страначке рачунице. Не рачунају да ће освојити поверење великог броја људи. Стратегија је проста: рачунају на глас из ината.
Не желе да порасту изнад цензуса. Чекају да се бирачко тело спусти до њих. Можда ће и успети. Али не зато што су постали аутентичнији, него зато што покушавају да ничим заслужени капитал општег разочарања претворе у сопствени страначки интерес.
Да су били шири од сопствене рачунице, национална опозиција би већ на неким од претходних избора, а њих нам није недостајало, имала једну коалицију.
Овако сви желе јединство. Под условом да се остали уједине око њих.
Историјска чињеница као кривично дело
Дошли смо дотле да подршка генералу Југословенске војске у отаџбини и даље мора да се правда као породична тајна.
Драгољуб Михаиловић је стрељан 1946. године, а амерички председник Хари Труман га је постхумно одликовао Легијом за заслуге 1948. године,
Какви су то бољшевички домети када се ни после осам деценија не сме изговорити проста чињеница, а да онај ко ју је изговорио не буде послат на идеолошки преглед?
И каква је одговорност лажних националиста, нарочито оних на власти, који годинама нису имали капацитет да озбиљно отворе питање готово ниједног српског страдања?
Страдања има довољно. Недостаје само оно које се уклапа у тренутну коалициону математику.
Замислите сада да неки српски патриота почне да спинује и пошаље поруку:
Равногорци се захваљују Студентској листи што је смогла снаге да наше идеале уврсти у свој програм.
Оборио би им још који проценат.
Прави стручњак за хибридно ратовање зна да противнику не треба подметнути само лошу идеју. Понекад је довољно приписати му добру идеју која плаши погрешне људе.
Али нисмо такви. Нека деца победе.
Ми смо уз њих, па и уз њихове заблуде. Наше је да будемо изузетно доследни, искрени и поштени, па докле стигнемо.
Ко жели да се жртвује за истину и српске националне интересе увек ће имати ту могућност. Само ће цена бити већа. А за ту цену одговорни су и сви пасивни који се крију иза квазинеутралности. Док они чувају своје недостижне идеале од сваког додира са стварношћу, камионче им пролази испред носа и купи људе једног по једног.
Кућа после победе
Ако студенти не успеју, биће тешко замислити ко ће у догледно време имати њихов капацитет и легитимитет да поново покрене толики број људи. Цела машинерија већ ради против њих, укључујући и делове опозиције који су подршку дали тако да се прво добро чује ко је даје.
Ако студенти победе, велико разочарање почеће већ следећег јутра. Кућа ће бити опустошена. Каса празна. Институције расклопљене на резервне делове.
Очекиване економске проблеме могло би донекле да ублажи само то да се на свим каналима преносе јавна суђења.
На РТС 1 поступци за велеиздају.
На РТС 2 велика корупција, тендери, уградње и породични развојни пројекти.
На РТС 3, вероватно и најгледанијем, они ситни лопови који су били уверени да ништа нису крали. Њима је само породичним наслеђем припало право да наместе понеки тендерчић или да примају плату и не појављују се на послу.
Уосталом, можда су они и најмање штетили држави. Нису долазили.
Али освета је, као и љубомора, болест која се најпре покаже према најближњима. Народ ће зато прво желети да види комшију са измишљеног радног места.
Свака алтерантива оваквом јавном сервису би била још личнија и опаснија.
Суђења би могла да нахране осећај правде, али не и стомак. После првог одушевљења стижу рачуни, дугови, празни фондови и грађани који су мислили да се сменом власти аутоматски мења и стање на банковном рачуну.
Тада ће почети праве тензије.
Посао активних родољуба није да тај тренутак дочекају са још једном трибином о хибридним ратовима. Сви би да буду хибридни генерали, а нико у ров неће, па макар и ров био хибридни. Потребни су људи, организација, економска памет, социјална одговорност и спремност да се држава брани и од револуционарног заноса победника и од повратка поражених.
За то би било довољно и оних мојих петнаест одсто. Ломпарових двадесет осам оставља чак и нешто резерве.
Долазе нова времена
Долазе нова времена.
Препознају се по томе што се старе ствари називају пажљивије. AfD више није ни нацистичка ни доказано екстремистичка странка. Бар не док суд не заврши поступак. Немачки суд је привремено забранио обавештајној служби да је третира као доказано десноекстремистичку, па је у уредничком речнику остала само „крајње десна“.
Није промењен програм. Привремено је промењен придев.
То, наравно, не значи да странка не може бити забрањена. Расправа о могућој забрани траје управо док се чека одлука о томе како државна служба сме да је назове.
Правна држава је чудесна: прво притвори придев, па образује радну групу да испита треба ли забранити именицу.
Немцима, уосталом, не би било први пут да на немачкој територији буду забрањене све странке осим Хитлерове. Хитлеров режим је 1933. NSDAP прогласио једином законитом странком.
Међутим, сада је заиста тешко одлучити ко је нациста: онај кога хоће да забране, онај ко тражи забрану, онај ко је против забране.
Док Немачка обучава језик да препозна непријатеља устава, у Јемену обучавају ракету.
Једна група са севера Јемена, у наслову јеменски Хути, у извештају довољно опрезно неименована, користила је Claude Code за израду софтвера за навођење, навигацију и управљање вишестепеном балистичком ракетом.
Вештачка интелигенција није знала да прави ракету. Она је само у више различитих разговора решавала низ потпуно невиних инжењерских проблема који су, када се саставе, случајно требало да погоде нечију тачку на мапи.
То је нови међународни стандард безбедности: ракета није завршена, али је процедура углавном испоштована.
Нема доказа да су направили употребљиво оружје. Једно пробно лансирање, по свему судећи, није успело.
После неуспеха вратили су се истој вештачкој интелигенцији да утврде шта је пошло наопако.
Тако смо добили првог генерала који после изгубљене битке не подноси оставку, већ отвара нови разговор и пита да ли желите детаљнију анализу уз Premium пакет.
Кинеске компаније приступиле су проблему озбиљније.
Према извештају компаније Anthropic, оне нису хаковале америчку компанију у старомодном смислу. Нису прескакале ограду и обијале серверску собу. Преко лажних налога, посредника и тајно преусмерених корисничких упита масовно су извлачиле одговоре Claude-а како би његов начин закључивања употребиле за обучавање сопствених модела.
Савремена крађа не оставља разбијен прозор.
Оставља готово сто деведесет милиона уредно евидентираних разговора.
Док су кинеске компаније узимале амерички начин мишљења, неке су упите сопствених корисника тајно прослеђивале америчком моделу.
Тако су људи који су мислили да разговарају са Кимијем или DeepSeek-ом у ствари разговарали са Claude-ом.
Међу прослеђеним материјалима, према истом извештају, нашли су се снимци надзора корисника повезаног са кинеском војском, интерни подаци државних предузећа, полицијски систем за праћење кретања и приступни подаци руске државне базе повезане са одбраном.
Кинези су кренули по америчку памет, а Американцима успут донели кинеске и руске тајне.
Савремени лопов више не износи породичну сребрнину из туђе куће. Американци нису морали да краду податке. Подаци су дошли сами, прерушени у материјал за обуку.
Пекинг, преко Министарства трговине, тврди нешто треће: оптужбе су неосноване, а Сједињене Државе покушавају да сачувају монопол над вештачком интелигенцијом.
Тако Американци кажу да су Кинези украли модел. Кинези кажу да Американци краду тржиште.
Осетљиви подаци не кажу ништа. Они су већ прешли границу.
Западни маркетинг ће из свега извући једноставну поуку: не поверавајте тајне кинеским моделима, јер би могле завршити код нас без одговарајуће претплате.
Корисник кинеског модела тако постаје технолошки колаборациониста. Не зато што је предао тајну, него зато што је изабрао погрешног посредника.
Корисник који је мислио да разговара са Кимијем разговарао је са Claude-ом.
Claude је разговарао са Anthropic-ом.
Anthropic је разговарао са Конгресом и новинарима.
Једино корисник није био обавештен.
Он је, изгледа, био поверљив.
Негде у Берлину комисија бира придев.
Негде у Јемену вештачка интелигенција тражи грешку у путањи.
У Пекингу министарство исправља амерички извештај.
У Калифорнији компанија поправља заштитне механизме.
На нашем радију јављају да је добијена још једна хибридна битка.
Испред следеће државне установе камионче кочи.
Возач отвара списак.
Службеник отвара телефон.
„Морам ли да потпишем?“, пита вештачку интелигенцију.
Модел га упозорава да не уноси осетљиве личне податке.
Шеф чита његов ЈМБГ наглас.
П. С.
Овај текст је уређиван уз помоћ америчке вештачке интелигенције.
Исправила је моје словне грешке, проверила неколико извора и успут добила прилично тачну мапу мог политичког очајања.
Кинески модел би је, по свему судећи, само питао да то уради уместо њега.
Зато сам прескочио посредника.
Нисам јој оставио ЈМБГ.
Нема потребе.
То већ има човек са камиончетом.
0 comments:
Постави коментар