Ако вас непрестано држи утисак да живите у ријалитију који је режирао Франц Кафка, уз стручну помоћ неколико локалних пијаница и једног јавног предузећа, онда вам је све јасно и нема потребе да читате остатак текста.
У супротном, хајде да извршимо кратку вивисекцију нашег заједничког лудила. Без анестезије, јер је она одавно потрошена на националним фреквенцијама.
Србија је годинама била савршено пројектовано острво институционалног леша. Тамо где није било система, шема је радила беспрекорно. И у томе је, мора се признати, постојала нека врста уврнутог спокоја: знало се ко краде, ко ћути, ко аплаудира и ко на крају плати рачун.
Пре него што се бетон срушио у Новом Саду, наша политичка математика изгледала је као надреални цртеж рађен на полеђини тендерске документације.
Око 35 одсто режимских гласова држало је апсолутну власт. Та армија делила се на две основне касте: уцењене и уцењиваче. Први су дрхтали за уговоре на три месеца у комуналном предузећу, за место детета у вртићу или за обећање да ће им неко једног дана повезати стаж. Други су држали кључеве сефова, тендера, локалних кабадахија и судбина ових првих. Уцењени су добијали сендвич и претњу. Уцењивачи станове, фирме и квадрате. Мало специфичан систем социјалне правде.
Новообогаћени, са свешћу ситних криминалаца и апетитима колонијалних управника, педантно су се борили око сваког ресурса који још није предат неком страном инвеститору. Ипак, у дубини душе били су захвални држави. Не зато што им је дала прилику да успеју, већ зато што их већ деценијама не шаље у затвор, иако их је више пута ухватила са руком у тегли, џаку, буџету и катастру.
Око 20 одсто чинили су дежурни противници режима. Углавном су служили као декор и доказ да демократска халуцинација још траје. Међу њима је било много оних који су вазда антипротивни свему што постоји, а нарочито једни другима.
Осталих 45 одсто били су „неутрални“. Лежерно заваљени у споредне ложе, убеђени да су изнад ситуације, са чврстом вером да ће последице распада система стићи све друге пре њих. Веровали су да се корупција зауставља на кућном прагу, да бетон пада само на туђе главе и да ће дугове враћати нека друга, мање сналажљива деца.
Апсурд је био у томе што је проценат људи који пристојно живе био већи међу опозиционо настројенима него у самој режимској пешадији. Али власт је применила генијалну тактику. Пошто није могла свима да подели богатство, понудила им је удружени криминал. Мрежа саучесништва проширена је до последњег села. Неко је добио посао, неко дозволу, неко да не плати казну, неко да краде шљунак, неко да прода општинску земљу, а неко само привилегију да гледа у другу страну. Красти од државе постало је скоро обавеза. Красти од сиротиње — то је већ била вештина.
У таквом систему поштен човек није био само опозиционар. Био је будала. Сеоска луда којој се сви смеју док са стране гледа како се национални ресурси, јавна добра и будућност распродају на бувљој пијаци, уз масно задуживање које ће враћати и праунуци. Наравно, осим праунучади оних чији су прадедови део распродатог народног богатства на време ставили у приватне џепове, фондове и некретнине и оф-шорове.
А онда се срушила надстрешница.
И бетон је оголио све оно што су године пропаганде покушавале да прекрију стиропором, билбордима и свечаним отварањима.
Неутрални су се махом придружили дојучерашњим „антипротивнима“. Расположење је постало већински антирежимско, али је режим и даље контролисао наратив. Онда су се искусни склонили у страну, чекајући да неискусни реше и њихове проблеме.
И тако - ништа.
Систем је наставио да јаше као и раније, само са нешто више полиције, нешто мање стрпљења и изборима који се најављују као Халејева комета: сви су чули да ће доћи, али нико не зна у ком животном веку.
Након трагедије, политичке странке потрчале су пред камере. Тада је почео први комични чин трагедије: опозиционе странке су се прве распале. Њихови лидери, до тада навикнути на удобне улоге професионалних галамџија који поподне глуме европејце, а увече исмевају „заостале националисте“, показали су се или као трагично неспособни, или као споредни ликови из истог филма који власт режира годинама.
Од родољубивих опозиционара нико ништа није ни очекивао. Они су били заузети интерним првенством у дисциплини „ко је први рекао да је пропаст неминовна“. Док се земља распада, они и даље мере чија је апокалипса аутентичнија.
Све у свему, државне службе извеле су на терен све своје играче, резерве, спаваче, двоструке агенте и понеког корисног идиота који заиста мисли да игра за свој тим.
И док су професионални политичари гледали како да сачувају ситне синекуре и преживе до следећег првог у месецу, на сцену је ступила једина релевантна нестраначка друштвена категорија - студенти.
Студенти нису калкулисали - немају ни радни стаж, ни стамбене кредите, ни управне одборе, а изгледа ни места на изборним листама. Подигли су ниво јавне свести, вратили храброст и хируршком прецизношћу показали на хорду беззаконика.
Али најважније од свега: вратили су срамоту на јавну сцену.
Подсетили су нас на солидарност, реч која је у српском политичком речнику годинама стајала отписана као архаизам, негде између „одговорности“ и „оставке“.
Нова математика страха и попис фанатика
Политичка математика се у међувремену прекомпоновала.
Режим је са својих 35 одсто склизнуо на око 30. Испоставило се да међу дотадашњим присталицама има бар пет одсто људи који знају понешто о тактици или су бар научили када је време за повлачење ради заштите приватних интереса.
Другим речима: нису открили морал, него калкулатор.
Са друге стране створио се тврди, бесни контраблок од око 35 одсто људи који би данас гласали и за главицу купуса, покварени бојлер или Аљбина Куртија лично, само да на гласачком листићу јасно и недвосмислено пише: против овог режима.
Кључни заплет, међутим, налази се у преосталих 35 одсто пасивних. На њих су најљући они „нови“ антирежимски настројени грађани, бивши неутралци који су се недавно пробудили и одмах закључили да нико други више нема право да спава. И пребези из режима сада сматрају да је неутралност морално недопустива. Јуче су сакупљали сигурне гласове, данас држе лекције из грађанске храбрости. Српски политички живот је чудесна школа: диплома се добија оног тренутка када промените страну.
Истовремено, и међу вечитим опозиционарима има оних који не желе ништа са студентско-народним покретом. Смета им гомила, смета им народ, смета им српски предзнак, смета им што отпор није довољно стилски усклађен са њиховим конференцијама и фондацијским извештајима.
То је стара бољка домаћег елитизма: презир према свему домаћем, осим према домаћим грантовима.
Осим изборне статистике, било би поштено пописати и фанатике.
Владајућа странка тврди да има око 17.000 лојалиста. На основу последњих скупова могло би се закључити да ниједан од тих лојалиста није у стању да убеди ни сопственог укућанина, а камоли стотине капиларних гласача којима се хвале пред председником.
Капилари су, изгледа, запушени. А ни крвоток више није што је некада био.
Европских фанатика никада није ни било много. То су људи фанатично одани пре свега сопственом интересу и идеји да живе у систему који ће им омогућити да искажу своје потенцијале, а на рачун оних неспособних. Сасвим легитимно, а без потреба да залазимо у логику и морал.
За сада те потенцијале углавном исказују у масно плаћеним невладиним организацијама, на панелима о оснаживању, уз резултате толико невидљиве да би им позавидела и државни тужиоци.
Фанатици везани за руске интересе свели су се на домете Вулинове политичке вештине, што је статистички занемарљива категорија. Ипак, Вулину се мора одати признање: успео је да одради и збуни веселе, заузете и традиционално незаинтересоване Русе, на запрепашћење домаћих русофила. Као да су се Руси уплашили размере симпатија које имају у српском народу, па су одлучили да их сведу испод изборног цензуса.
Амерички фанатици повукли су се услед непријатности око лика и дела Трампа. Већина њих годинама је била финансирана са супротне политичке стране, па се сада налазе у идеолошком нокдауну: не знају да ли да бране Доналда или донатора.
Кинески фанатици тренутно су везани искључиво за ниво корупције и количину прљаве индустрије, па им се тачан број не зна. Али, судећи по обиму таквог бизниса у Србији, не би било изненађење да су управо они најбројнија и најуспешније прикривена политичка група.
Њихова идеологија је једноставна: може све, само да нема питања, синдиката и мерења квалитета ваздуха и да је по кинеским законима.
Режим сада све улаже у преосталих 35 одсто неопредељених. Циљ није да их убеди да је власт добра. То је чак и за домаћу пропаганду постало превише амбициозно. Циљ је да их задржи пасивним. Зато се бацају удице, измишљају лажни протагонисти, подижу вештачке тензије, пребројавају „ЕУ зрнца“ и српски хромозоми у ДНК.
То је све што је остало након што је режим распродао и предао готово све што се могло продати или предати - од литијума до делова политичког и територијалног суверенитета.
Тако је и прича о „обојеној револуцији“ избледела. Да је неко заиста желео револуцију на класичан начин, не би две године стрпљиво стајао на раскрсницама, прикупљао документацију, позивао на институције и тражио изборе. Студенти својом цивилизованошћу упорно кваре режимску фантазију о опасним револуционарима.
Проблем режима није то што студенти желе насиље. Проблем је што траже да закон важи и за власт. У овдашњим околностима, то заиста звучи револуционарно.
Избори ће, по свему судећи, бити расписани тек када се последња трећина грађана одлучи и колективно закључи да јој је од свега мука.
Ко мисли да је бесконачно одлагање избора после законских и политичких рокова код нас немогуће, нека погледа два сата програма телевизије Информер. После тога више ништа неће сматрати немогућим, осим можда нормалности.
Триптих могућих расплета
Уколико власт ипак одлучи да распише изборе, што се тренутно чини готово немогућим, између осталог и зато што их непрестано најављује, наћи ћемо се пред три могућа сценарија.
Сваки носи сопствени ниво горког апсурда.
1. Победа снага режима
Таква победа била би могућа само уз бруталне манипулације, застрашивање, медијску блокаду, даљу трговину националним интересима и одлуку политичко-криминалне структуре да народ мора остати у стању трајног страха.То више не би била изборна победа, већ административно проглашење да је талачка криза успешно продужена за још четири године.
2. Победа антирежимских и уставобранитељских снага
То би био тренутак у ком би се владајућа кула од карата срушила преко ноћи, а подршка странци власти пала на маргину од пет одсто. Њигови гласачи нису идеолошки, они традиционално гласају само за оне на власти.
Остало би, међутим, питање ко би се у том хаосу најбоље снашао.
А по том питању већ имамо лоша искуства. У Србији се после сваке промене власти испостави да су стари кадрови били толико дубоко против претходног режима да су, из чистог отпора, морали да остану на свим функцијама.
3. Нерешено и продужена агонија
То је сценарио у ком режим ангажује све ресурсе, полуге, службе и подземље да сачува власт по сваку цену. Ако би у таквој ситуацији дошло до народне буне и бруталног одговора, једини и искључиви кривац била би власт која је свесно затворила све институционалне излазе.
Но, срећом по режим, народ се до сада показао прилично незаинтересованим за личну жртву. Уосталом, није нас ни остало много. Полако се миримо са новом народном генетиком: прилагођавање, повлачење и чекање да несрећа погоди неког другог.
Као мач над главом виси и чињеница да је главни медијски лик у Србији небројено пута ухваћен у лажи, а да не постоји ауторитет који би могао да саопшти изборне резултате и да му сви поверују. Свако зна за чувено обећање да „неће дати Газиводе“. Зна и колику тежину данас имају таква обећања. Отприлике колико и гаранција извођача радова на објекту који је већ свечано отворен три пута.
Након проглашења резултата, свако злонамеран моћи ће да манипулише недостатком поверења и ауторитета. То би додатно продубило агонију подела у којој се налазимо. А притом још нисмо ни стигли до најједноставнијег питања: шта би заиста били изборни резултати и коме би уопште требало веровати?
Док чекамо расплет, режим не губи време.
Корупција, бахаћење и задуживање настављају се брзином која више не пркоси само законима, већ и основном здравом разуму. Сваки нови дан личи на ликвидациону распродају државе у којој продавци журе, јер слуте да би власник могао да се врати.
Оно што нас извесно чека, без обзира на исход, јесу опасно тешка финансијска и друштвена искушења.
Студенти су свој део посла урадили. Оголили су царево одело и показали да није само невидљиво, већ и труло, прескупо плаћено и набављено на тендеру са једним понуђачем.
Сада је питање упућено свима осталима:
Да ли је ово друштво у стању да пружи озбиљан одговор и створи коалицију разума?
Или ћемо заувек остати разјурена руља која се продаје за ситан интерес, радно место на одређено и обећање да бетон сутра неће пасти баш на њену главу?
П. С.
Ако сте прочитали све ово и и даље планирате да викенд проведете расправљајући се на Твитеру о томе ко је већи издајник - честитам.
Успешно сте продужили рок трајања овој комедији за још најмање три дана.
Свакако купите шлем.
Сачувајте главу, или бар оно што је од ње остало.
Јер нас чека или велика реконструкција, или наставак организованог закопавања.
