И док шкрипи, ми климамо

Претпоставимо, макар за тренутак, да живимо у уређеном и праведном друштву.

Да су нам политичари најпоштенији, да смо Косово вратили под свој суверенитет и да водимо суверену политику којој се сви диве. Да имамо највише аутопутева на свету, железнице које лете, а таксије које плове небом. Да живимо у миру и слози, у поштовању Устава и свих институција које раде беспрекорно, баш као у приручнику за демократију.

Да су нам војници, учитељи и свештеници најцењенији у друштву, да мита и корупције нема ни у траговима, да су нам плате веће него у Европи, а цене ниже него у Азији. Да нам је све потаман и да нам само још недостаје национални стадион - тај симбол просперитета и народног јединства.

Да смо се пласирали на Светско првенство у фудбалу и освојили злато у кошарци. Да су нам сељаци богати као банке, радници запослени и насмејани, дијаспора се вратила кући, а вишедетне породице добиле толике бенефиције да се деца рађају као на траци. Да деца у школи уче у складу са традицијом, да студенти не одлазе већ остају да граде своју земљу

Да власт у сваком тренутку може да окупи чак 47.000 искрених присталица, а опозиција једва да скупи пола од тога. Да је за све то заслужна мудра и непогрешива политика председника „седања на четири столице“, човека кога сви светски лидери поштују, који седи у првом реду на свим обележавањима и који је примљен у Овалној соби као да је код куће.

Да околне земље желе да се уједине с нама и спремне су да испуне наше услове.

А онда,  чисто хипотетички, замислимо да смо се, не његовом грешком наравно, нашли у ситуацији у којој та политика више не даје резултате. Да столице почињу да шкрипе, а под ногама остаје само празан подијум. 

Претпоставимо и да председник опет има генијалну идеју како да неоштећени изађемо из глобалног сукоба. Тада би нам били потребни избори - да се кандидује та нова, генијална политика која уме да стоји усправно, без столице  и без страха.

PS

У супротном, остаје нам да живимо у вечитом страху шта све будалама може пасти на памет и да се само молимо да се не појави неки још већи лудак. Јер, ако је већ све тако добро онда увек „Може и горе.“

🚶‍♀️ Какво искуство!

Дарија ме је својим утисцима са пешачења од Чачка до Новг Сада стварно потресла. Толико емоција, људских прича, искушења и лепоте - све сабрано у једном путу!

Видело се колико је у групи било демократичности, поштовања и зрелости, чак и када су се појављивали сукоби - све су решавали разговором и мирно. Ипак најјачи утисак је био о онима који су увек спремни да другима излазе у сусрет.

Припреме - интернет савете, разговор, медециски савет и превентива да спречи жуљеве и како да јој ноге издрже дуге дане хода.

🌄 Доживљај Србије, природе и људи — неописив. Од заласка сунца на Дивчибарама, преко равница Мачве, до изненађења када је схватила да у многим селима живе само стари људи. Све је изгледало као жива слика наше земље - лепа, тужна и величанствена у исто време.

Наравно, било је и изазова. Преговарали су са онима који су више били ту због камере и публицитета, а не због заједништва. Морали су чак и да искључе једног учесника који није поштовао правила. Али баш у тим ситуацијама појавила се солидарност, емпатија и зрелост.

🙏 Посебно ме је дирнуо тренутак када је дошло до расправе око читања молитве „Оче наш“. У групи су били атеисти, муслимани, католици и православци. На пленуму је предложен  компромис који су сви прихватили - да они који желе могу мирно да се моле, без театралности и наметања другима. Мудро, мирно и с поштовањем према свима. Православни су остајала на молитви као што су и  муслиманима организовоали  простор за молитву и исхрану у складу са њиховом вером.

🎶 Имали су и преговоре о музици и песмама - неки су инсистирали само на литургијским, други су желели разноврснији избор. Текстови са вулгарним садржајем нису улазили на листе. Преговарали су чак и о томе ко ће носити заставу и где ће се у поворци налазити освећени крст са Хиландара. Све је решавано тако да се сачува демократски дух и да ниједна мањина не буде дискриминисана док је већини  омогућено да задржи своје интересе.

🏡 Спавали су у разним кућама  пуне гостопримства. Једни домаћини су је имала чак и просторију за масажу, где су их професионалци опорављали после дугих дана хода. Једном их је угостила наша редитељка која живи и ради у Њујорку. Други домаћини су им платили хотел. Имали су договоре око приоритета - ко ће спавати на бољем месту, како се захвалити онима који уступе свој комфор другима, али и како поступити са онима који гледају само себе.

🕊️ Препознавање менталитета градова и типова људи било је занимљиво и поучно. Свега је било: смеха, умора, шала на рачун „фолираната“ и оних који много обећавају, а мало ураде. Али осећај заједништва и пожртвованости преовладао је.

💪 Имали су дане кад су пешачили и по више од 40 километара. Било је и тешких тренутака - када је група морала да прилагоди темпо да би сви могли да прате. Било је понека суза због неочекиваног напора, али није било одустајања.  Све је решавано достојанствено, без вређања и подела.  

Све у свему, верујем да ће јој ово искуство много значити у животу. Иако још не сагледава све политичке и друштвене околности, осетила је оно најважније — дух заједништва, искрену солидарност и живу Србију на сваком кораку.

Четири сахране и свадба

Према званичној статистици, да би у Србији добили позивницу за свадбу, потребно је претходно испратити бар четири особе „на боље место“. Са таквим сазнањем, свака позивница мора се примити са извесним страхопоштовањем.

Најчешће ћете се, по закону просечности, наћи за столом где су сви „у зрелим годинама“, а при томе неожењени, неудате или у најбољем случају разведени. Љубав, чини се, данас цвета најчешће у одсуству брака.

Има и оних који тврде да су позивницу добили са линком ка ресторану који води до странице где је преко целог екрана приказана цена по столици. Тада породица сабира и одузима: ко ће све отпасти, да се не би носио поклон већи од кумовог. На свадби се, разуме се, не штеди: цигаре су скупе, јела богата и јака, а музика гласна.

Музичари су посебна прича. Недавно сам разговарао са власником бенда: његова тарифа је као да пева победница „Еуро сонга“ лично. За сиромашније постоји економска варијанта у комје случају цена као да гостује победник „Звезда Гранда“. Младенци касније отплаћују музички кредит, гости поклонски, а сви заједно верују у љубав на одложено плаћање.

И тако, све је весело, све по протоколу. Сви се сликају, сви се смеју и надају да ће баш ова љубав трајати дуже од исплате кредита.

Није ни чудо што су најпредузимљивији уметници направили оркестар и за свадбе и  за сахране.

У паузама између свадби и сахрана бавимо се својим послом. Живимо у култури и цивилизацији где је строго забрањено мешати се у туђе послове. Некада су такви људи, који гледају само себе, називани идиотима, јер нису били способни да препознају заједнички интерес. Нажалост, солидарност смо срозали до тог нивоа да ни након годину дана не можемо да се сложимо да није нормално да људи масовно гину због корупције. Они који спречавају власт да преузме одговорност морали би да знају да је то ненормално, чак и ако би режим био онакав каквим се представља.

Ствара се утисак да су подела, сукоби и мржња једина шанса да се одржи мир и стабилност.

У таквим околностима најгласнији су они који имају лични интерес. Њихова бахатост превазилази границе лудила, тако да пристају да на друштвеним мрежама објављују нетачне описе догађаја које сви могу да виде из прве руке. Коме се жели обратити, није јасно.

Сасвим је логично да то раде на својим телевизијама, где људе мајмунишу, под условом да никад нису чули за интернет, а испоставља се да таквих и даље има.  Или имају интернет и налоге чији су алгоритми затровани оним бесмисланим порукама што нас доводи до објашњења горње мистерије. 

Новинари на јавном сервису одавно су се помирили са улогом саучесника у удруженом криминалном подухвату, али још и успевају да се крећу испод граница достојних човека својим полуистинама, које праве више штете од приватних медија, који су пронашли свој таргет - будале.

С` једне стране публика су без интернета и зуба,  а са друге без емпатије. Ови други виде свој лични интерес у евроатланским интеграцијама и инсистирају да их сви подрже, да само њима буде боље. У ствари, најбоље би било да они наставе своје корпорацијске обавезе, док сиротиња, којој је свеједно у ком ће систему живети, не реши њихов проблем у њихову корист. Просто су љути што  други не раде как би њима било боље. Куну се у демократију, а само би им тоталитаризам помогао да им буде боље.

Дакле, осим тоталитаризма власти, у нас се јавио и тоталитаризам оних који би да их руше. Посматрачу са стране то изгледа као борба два крила КПЈ у ком се одлучује- ко треба да нас даље води. Да ли оно крило које се одлучило да глуми националисте или оно које глуми грађанисте? Остала већина насела је на пропаганду оба крила и стоји пасивно са стране, чекајући ко ће победити, промовишући свој пасивизам као неутралност.

Постоји огромна могућност да нека екстремна мањина остане или преузме власт, јер постаје очигледно да већина није способна да се солидарише око минималног људског достојанства. О националним интересима нема смисла ни причати, јер се налазимо у могућности да нас окупирају они који су нас бомбардовали и поробљавали,  а испоставило се да је једина глобална сила која им се може супротставити у нас изабрала за своје представнике највећи шљам. Једина гора варијанта по нас од НАТО-а била би да нам вођа  југословенске левице брани колективне интересе. То стварно изгледа као капитулација,

У мору спинова са мрежа која су нас задесила ипак бих издвојио ону слику на којој патријарх СПЦ благослови помирење КПСС и КПЈ при отварању руског историјског друштва у Србији. Као да је самим именом неко желео да поручи да Руси у Србији могу полако да иду у историју, а када се на све то дода контекст пустања снимка на ком наш патријарх снисходљиво прича са председником Русије о цветној револуцији у Србији, а знајући да тај материјал могу да пусте имају руске службе и да су га оне послале као поруку. Остаје питање да ли смо све добро разумели, а за себе могу рећи да се надам да нисам ништа исправно укапирао!

Тако су студентима остали једина нада, и то је заиста обесхрабрујуће, али друга могућност не постоји. Зависимо од добре воље младих, а надамо се у њихову наивност, јер заиста нико нормалан не би помислио да преузме вођење државе са оваквим наслеђем.

Међу тим студентима је и моја ћерка, која се упутила на протестно-комеморативно пешачење од Чачка до Новог Сада. Испратио сам је са свим  саветима на које имам право - ћутке.

На самом факултету имао сам прилику да видим како су организовани, и нисам имао никакве замерке. Оставили су утисак младих који знају шта хоће, иако лично никада не бих насео на пропаганду да сам је чуо од неког другог. Сценографија је била мала, али шарена: од икона, шубара, кокарди, беџева, худија, ланчића, Snapback капа, беретки, па до египатских застава. Било је занимљиво видети брадатог младића који са шубаром и кокардом цупка уз мелодију партизанске песме Bella Ciao.

Кренули су по киши, а испретиле су их увредљиве коментари са обе стране тоталитаристичког крила КПЈ. Јадни су тврдили да су усташе, а други да су љотићевци и клеро-фашисти, компромитујући само своје друштвене налоге. Нису сви налози били плаћени јер било је и оних који очито нису могли да схвате да млади негују прво на различитост. Касније сам желео да јој објасним термине које други користе за њих, али после кратког разговора схватио сам да то њима није важно, па тиме ни мени.

Пропустили смо шансу да сами решимо своје проблеме, и сада смо у ишчекивању страних понуда, са потпуно јасним сазнањем која страна има веће шансе. Ако опстанемо као народ, неће бити разлога да захваљујемо било којој земаљској сили или појави, јер безнађе друштвених околности у које смо упали постало очигледно.

ПС

Што се мене тиче, мој интерес је да се изборим за статус опозиције, али већ видим да ће и то бити врло тешко. Бојим се да ћу постати онај несрећни посматрач који аплаудира и једнима и другима, или, још горе, онај који аплаудира само онима на власти. Бити инаџија као досад је постало апсолутно бесмислено.

Причица о Трећем Путићу

Не познајем никог из свог окружења ко има већи коалициони потенцијал од мене. До тога сам дошао избором саговорника по моралним категоријама, а и њиховом дозволом да могу комуницирати искључиво искреним порукама, делећи исте мисли, утиске и ставове без обзира на убеђења. Готово увек сам копиране поруке упућивао људима са врло различитог политичког спектра. Често су те поруке биле непотребне, понекад и иритантне. Док је већини било удобно и свеједно, ја сам остајао потпуно непотребан и као такав био око цензуса и са малим кругом истомишљеника размењивао ставове о Косову, културном идентитету и традицији.

Међутим, у критичним ситуацијама, као што је садашња, многи се окрећу у правцу у коме траже принципијелни људе који желе да живе у уређеном и правичном друштву мислећи да су такви већина. Обично  су затечени новом нормалношћу у којој таквих готовао да и нема што ситацију чини конфликтоном.  Ми смо  превазишли кризу и сада смо у стању изнуде са системом с обе стране ивице колапса. До кризе тек треба да узнапредујемо.

Такав тренутни положај оправдава и даје легитимитет онима који гледају само свој интерес. Један део људи, мањина, са својим технократским знањем, позицијама и контактима, може се успешно снаћи у систему Европске уније. Они немају проблем са глобалним интеграцијама, живе удобно и конформно, без бриге о традицији и наслеђу. С друге стране, исти начин размишљања оправдава и оне који снисходљиво стоје уз власт по сваку цену, јер им једино то може донети привилегије. Слабих и сиротиње има више, па се уздају у демократска начела гласања и често себи дају за право да раде антиуставне и незаконите ствари, правдајући се већином. Они нас упорно и успешно убеђују  да након победе на изборим имају право да газе устав и урушавају институције, а да поражени немају никаква права док не пређу на страну победника, што се редовно и дешава. Чија је позиција етички ипставнија је потуно небитно кад већ имамо начелни договор да гледамо само свој интерес.

Сада, на свеопшту жалост, нема нове власти без подршке људи који гледају шири интерес, али такви су навикли искључиво на улогу опозиције  па не занју да преузмемо одговорност. Испоствља се да Ломпар њихов једини истнски предствних који има снаге и воље да отворено и искрено износи своја убеђења. Код њега је спрно само његов интелектуални идеализам и принципијелност јер га чине непредвидивим. Он може својом речитошћу сам себе убедити у оправданост рата са НАТО-ом или, пак, у свесрдну сарадњу са европским колонијалистима само у циљу обарања режима који је не само по њему погубан за Србију. Не кажем да ће нешто од овога учинити, али његова слобода да гради интелектуалну, а не политичку каријеру, ће многе његове саборце оставити на цедилу; па иако Ломпар при томе и није крив, његова позиција је морална и етичка категорија, а не политичка оператива.

Остали родољубиви и утицајни гласноговорници, свесно или несвесно, заговарају пасивизам, омогућавајући опстанак катастрофалних трендова. Они су се борили и изборили за статус представника националних снага, а сада се склањају у страну. То није поштено и морали би да трасирају трећи пут или јавно да дају отказ на те позиције, а не да деле испразне ставове, који иако често тачни не садрже никакав употребљив закључак, а камоли предлог за акцију. 

Само са људима као што сам ја можемо организовати коалицију која има широк потенцијал и уједно одложити велика питања за време када смо у повољнијој позицији. Јесте противречно што ми, који смо тек око цензуса, имамо овако високо мишљење о себи, али то нам се већ дешавало у сличним ситуацијама, тако да није питање колико нас има, већ колико ће нас бити.. Формално две трећине, а активно 2-3%. У тим границама ћемо се кретати у зависности од тога колико смо спремни да преузмемо одговорност и колико смо организовани и пожртвовани. Дакле, ближе доњој граници.

Зато је важно показати јединство и снагу сада, иначе ћемо дуго остати на коленима. Познајући навике наших ближњих суседа тај период биће понижавајући, али што раније започнемо терапију, веће су нам шансе да преживимо са мањим последицама. Нема оправдања да чекамо да неко други распише изборе или реши кризу, јер без јасног вођства и организације већина нема шансу да промени систем који је дотукао нашу свест и културу. Наше је да се боримо против бахате већине, а ако бахатих и нема толико колико се мисли, онда би стајање по страни тек била срамота. Остаје само да видимо како да водимо своју битку, а не туђу; то превазилази моје капацитете и чини ме оправдано љутим према онима који их имају, а ћуте.

ПС

Сада је тренутак за јасне одлуке, оштар и искрен став Ломпара,  а за касније нема никавих гаранција.

Финале трећег светског купа

Збиром несрећних околности, ето нас у завршници трећег светског купа - ни кривих ни дужних, али зато традиционално неспремних. Ситуацију смо могли решити и пре финала и мирно отићи кући, али су пасивни одлучили да се прену баш кад су сви рефлектори упаљени  и то не да заиграју, него да направе живи зид. Стратегија да се правимо мртви је неочекивано дала резултате. Нажалост не постоји могућност повлачења, а ни намештања резултата, а није да нисмо покушали.

Цео турнир, кажу, организован је у част славног средњег века - времена кад се није знало ко на кога удара, али се знало да ће син збацити оца. Само сада то иде цивилизовано, после дужег рекламног блока.

Судија гледа у сат као у спас, а ми не знамо ни против кога играмо. Договор из свалчионице је да навучемо  камелеонску гарнитуру дресова и стопимо се с противником тако добро да ни VAR не може да нас разликује.

Стратегија да главни играчи истовремено седе на четири различите клупе изгледала је прихватљиво све док утакмица није ушла у продужетке. Сад нико не зна ко кога маркира, само се наивни истрчавају, док они искусни имају по пар резервних положаја. Повучени су сви резервни играчи.

Ситуација је узаврела до те мере да се национални стадион, онај под хипотеком свих већих светских повериоца, распада по шавовима и то не само симболично. Док бетон пуца, ми и даље расправљамо о односу левог и десног крила, храбро настојећи да се ујединимо у потпуном тактичком неразумевању.

Тренер, иначе, ради за противника. Не за једног, већ за сваког ко плати дневницу и обећа донаторску вечеру у некој амбасади. То до сада ником није представљало проблем, а сада одједном свима смета. Нико не зна шта се заправо дешава, док репортери свих медија уверљиво читају текст спремљен још пре почетка утакмице. Из изговореног се може сазнати само са којих се фреквенција одашиљу поруке.

Стручни штаб је заставом и транспарентима прекрио семафор, што тренеру пружа могућност да присутнима објасни резултат речима. Нико му, наравно, не верује, али то нимало не смета онима у VIP ложи који, у заносу, скандирају: „Победа!“. Остали, са јефтиним картама, узвраћају: „Пумпај!“, док се играчи осврћу и погледом питају где је лопта.

Лопта је одавно у ауту. Као и ми. Само што ми и даље стојимо на терену - чисто из навике.

П.С.
Ни раније нисмо имали ни план ни срећу, али смо побеђивали, јер кад је све изгубљено, онда је све и могуће. Не знам како ћемо победити овог пута, али знам да нико није упорније тренирао за тешка времена од нас

Испит зрелости на студији случаја Двери – примењена логика

Двери и њихови представници неретко су изложени оптужбама које на први поглед делују уверљиво. Међутим, када се те тврдње анализирају кроз призму логике и елементарних аргументационих правила, постаје јасно да се ради о класичним фаласијама — логичким грешкама које замагљују истину и подривају рационалну расправу.

У наставку ћу указати на четри фаласије које су најзаступљеније на друштвеним мрежама.

---

1. Погрешна генерализација (Generalizatio fallax)

Најчешће понављана теза гласи да су Двери „издали патриотски савез“. Та тврдња, међутим, није логички одржива.

Изборни резултати су јасан показатељ: ни Заветници ни Двери нису прешли цензус, док  НАДА и МИ-ГИН  јесу. ДЈБ је унапред био ван тих комбинација, а Народна странка је остала далеко испод цензуса. 

Из ових чињеница следи да наводна „издаја“ није узрочно-последично повезана са неуспехом других, већ представља погрешну генерализацију. Шта би тек било да су сви заједно прешли цензус, а онда се неки одвојили и  као парламентрна странка подржали нову власт?

Дакле, Покрет Двери није оштетио неки други родољубиви покрет. Главни проблем био је недостатак синергије, коју су у овом случају могли представљати једино они гласачи који нису изашли на изборе. Но, ни то није сасвим тачно, јер је и овако постојала шаролика политичка понуда. Тачно је да се никоме није могло у потпуности веровати, али за све ово сви актери сносе део одговорности. Ипак, симптоматично је што се искључиво Двери представљају као кривци, што упућује на системску медијску антикaмпању.

---

2. Лажни узрок (post hoc ergo propter hoc)

Друга заблуда јесте теза да су Двери „лансирали Милицу“.

Та прича нема логичко утемељење. Милица је, реално, повучена из фундуса испод цензуса — из позиције која сама по себи не доноси политичку тежину.

Не постоји разуман разлог за такав потез, осим ако циљ није био компромитација Двери преко савеза, што упућује на унапред осмишљену медијску конструкцију.

Таква координација може доћи само из центра моћи, што логички води до закључка да је режим био против Двери, а не у сарадњи са њима. Тиме се руши и основна премиса оптужбе о „издаји“.  У супртоном би  се Двери подмириле неким министарским местом у циљу компромитације Заветника!

---

3. Контрадикторна аргументација (argumentum ad contradictio)

Најочигледнија нелогичност јесте двоструки стандард у оптужбама. Дверима се истовремено пребацује да сарађују и са режимом и са НАТО опозицијом. Паралелно се перципирају и сувише десно и сувише лево. Такви међусобно искључиви аргументи указују да кампања није спонтана, већ координисана из више извора, са различитим наративима прилагођеним различитим групама јавности.

То је класичан пример контролисаног дискурса - ситуације у којој се јавна перцепција не гради на основу чињеница, већ на основу пажљиво разврстаних медијских порука. Такав посао могу да раде сам озбиљни професионалци што опет указује на моћног наручиоца.

---

4. Non sequitur: 

Претпоставка политичке прагматичности

Ако бисмо претпоставили да су Двери „издали“ савез, логички је немогуће да би истовремено деловали прагматично у складу са сопственим партијским интересима. Са тог аспекта, могли су проширити коалицију и са СРС, што би им омогућило да пређу цензус и уђу у парламент. Ако ову тезу доведемо до екстрема, може се закључити да су управо Двери спречиле Заветнике и СРС да формирају коалицију која би, чак и без Двери, ушла у парламент. Да су Двери  имали медијску пажњу  могли би то представити као свој допринос, што јасно доказује да нису имали пажњу, па нису ни  деловали као „издајници“. Ова теза има логички неодрживу конструкцију, па се доказ односи само на намеру. 

---

Политика као студија случаја

Парадоксално, све ово Двери и њиховог бившег лидера чини идеалним примером за политичку студију случаја: како добронамерни и идеалистички људи, улазећи у политику без медијске заштите, лако постају мета систематске дискредитације.

Тај пример може бити драгоцен свим младим људима који почињу да се баве јавним радом  јер показује да није довољно бити у праву, већ и бити спреман на рационалну одбрану у медијском окружењу које не прати логичке стандарде.

Улазак у политику без јасне медијске стратегије и позитивног јавног оквира носи висок ризик од понављања истих грешака.

Оно што се конкретно може замерити је покушај повратка на политичку сцену након преузимања личне одговорности. То може успети само медијски обезбеђеном и утицајном играчу, што се, на пример, показало у случају Дачића. Повратак на политичку говорницу, па макар и на локалном нивоу, без претходне моћне кампање је унапред осуђен на пропаст. Тиме и добијени звиждуци постају аргумент у тврдњи да се није рачунало на јаку медијску кампању за велики повратак. То доказује да није било организоване намере. За наивност има доказа, а за теже тврдње би већ морали да пређемо на ad hominem квалификације, што свакако није жеља.

П.С.

Да је све ствар логике, тек не би имали никакву шансу, па ипак остаје само нада. То је једина опција у којој наивни могу имати предност, уз огроман ризик да се поново завртимо на политичком рингишпилу, сакупљајући драгоцена искуства за следећу генерацију сакупљача искустава, која би опет могла бити извиждана због пропуштених шанси.

За сада без доброг епилога

Први чин

Поставка сцене. На подијуму глумац, шеик и командир Територијалне одбране Охаја. Да се одмах разумемо – глумац није онај који глуми да глуми шеика из Бољег живота. То је стварно глумац, стварно шеик  и све заједно као да их је на кастинг послао неки пацијент са смислом за апсурд или бар љубитељ јефтиних ријалитија.

Други чин

Војска се поставља као „тампон-зона“ – између олигархије на подијуму и жртава које је та иста олигархија већ одавно ојадила. Војска је приказана у тавом светлу да је морају чувати маскирани полицаци као да  их је тога срамота. Полицајце обезбеђују приватне агенције које ничег није срамота. У четвртом прстену обезбеђења налазе се Кобре, које ће мало доцније демонстрирати како се „ломи“ редар на протестима. И Кобре су маскиране, док је редар у традиционалној ношњи коју употпуњује сигнални прслук.

Подиже се  петобојка -  редизајн  званичне тробојке. На први поглед рекло би се да је председница скупштине шила лично. Само они  најзлобнији у тим додатним нијансама  виде симболику дубљих подела и разлаза. Као да провокативно позивају на њено цепање јер таква не спада под кривичну одредбу Закона о државним симболима. Дефилују уз паролу: „Снага јединства“. Јединства, кажете? Па да: прво јединство – сви који добровољно пристају да их опљачкају. Друго јединство – клинци који још увек верују да живот почиње после дипломе, а не после пензије.

Трећи чин

Први, организовани и са плаћеним улазницама, аплаудирају по службеној дужности. Аплауз финасиран из буџета даје им довољну легитимност. То су они који никада не пролазе никакву безбедносну проверу. Јер шта ће им безбедност, кад имају војничку дисциплину и картон са упутствима када да тапшу.

Четврти чин

Други, неорганизовани студенти. Без позивница, на параду би могли упасти само као падобранци. У својој наивности дозивају војску у помоћ и радују се и најмањем наговештају од униформисаних лица. Однос личи на ситуацију у којој чекате да вам хирург намигне током анестезије. Ако вам се то чини немогућим, онда покушајте да замислите ток операције у којој је хирург добио анестезију.

Пети чин (пародија на комедију)

У сукобу грађана и олигарха, војска формира редове као Цезарове центурије из Астерикса и Обеликса. Они што су закаснили да уђу у формацију остају иза и придружују се народу, јер шта да раде, увек је бројност на страни сиротиње. Народ, наравно, погрешно схвати да војска прелази на њихову страну, па на крилима ентузијазма односи победу. У победничком маршу носе на раменима баш те „одбачене“ војнике, док остатак војске наставља параду. Јер не може сад да пропадне толико вежбање – генерално је срамота пред НАТО (Народна Територијална одбрана Охаја) ако ниси у ритму.

Пети чин (пародија на трагедију)

Режисер закључује: једини начин да млади виде оружје јесте да се уведе обавезан војни рок. Продуцент, међутим, замишља на шта би личили студенти који су прошли оружану обуку и негодује - та варијанта би превише скратила филм. Остаја при идеји да крај буде кад пукне филм.

П.С.

Публика подељена, махом равнодушна. Они који су очекивали десант падобранаца напустили су представу разочарани. Аплауз стиже једино из ћошка, од наркомана чији су дронови послужили као сценографија стратегије одвраћања. Остаје само једно питање – откуда наркоману дронови?

Неутралност као алиби: од Олимпа до пензије и назад

Већина интелектуалаца који се оглашавају на суверенистичким медијима понашају се као наши путари које је снег затекао у јануару. Ситуација се ломи, а они пишу есеје за које би сваки наставник у основној школи дао чисту петицу. Нажалост, цела генерација наших родољубивих интелектуалаца овим радовима је поднела папире за прерану пензију. У том смислу и нема замерке на поруке мудраца који на животне околности гледају дислоцирани од радних обавеза и са висине Олимпа. Мораћемо да сачекамо шта нуди нова генерација, а они се и даље крију и сакривају их. Интелектуални пензионери су нас оставили у вакууму неспособне да наставимо производни циклус, па се мора поставити и питање њихове одговорности, а поготово што се може оправдано сумњати да су и лекарску комисију подмитили. Или обрнуто, свеједно је.

Њихове анализе не би биле штетне, кад они не би инсистирали на позицији гласноговорника неутралних. Позиција неутралних је потпуно легитимна, ако не и пожељна у овим историјским околностима, а по стеченим искуствима. Међутим, иза њиховог популистичког дискурса о неутралнима не добијамо јасну поруку шта нам је чинити, па је публика смућена и пасивизирана, што производи даље последице. Нарочито јер позиција пасивног у односу на неправду, издају и зло није блиска традицији и етици нашег човека, а за шта се и сами аутори залажу. Типична контрадикција празнословља.

Иако сам присутан на готово свим протестима (сем једног када се по Чачку прочуло да су стигли батинаши, а студенти повукли позив), себе сматрам неутралним и то право ми никаква баба нарикача не може одузети. Поготово ако је та баба врачара па почне да куне кугом. Ја сам активно неутралан, јер не желим да бирам између две струје истог зла које нам се сервира. Међутим, нисам у могућности да каналишем свој активизам, јер на јавној сцени не постоји политичка опција која ме представља. Наше мудре родољубиве снаге, очигледно оптерећене својом сујетом, а можда и уценама, јер овде нема интереса, нису у стању да политички артикулишу своја наглабања о тешкој ситуацији. Шаљу нам поруке као јунак из вица: лако је њима, њих је двојица, а ја и бабо сами.

У таквој констелацији снага ја бирам студенте. Они нису мој први избор, али су барем наивни, па не знају са каквима су се ухватили у коштац и шта их све чека кад преузму власт. Овде свако поштен који би да преузме власт после оваквог потопа није нормалан. Лудачка је смелости да се супротстави стихији поплавног таласа. Зато су се мудро и попели на Олимп да још мудрије сачекају да се вода повуче, како би нам објаснили где смо се све преварили и шта смо требали да урадимо.

Нек погледају другу страну интелектуалног новчића окренуту ка спољним изворима финансирања. Они су се изборили за пола, ако не и више од пола студентске листе, а чим су имена постала позната ужој публици, одмах су дали простор грађанистичким опозиционим странкама. Тј. имаће две варијанте – једну њихову и још једну добрано њихову. Ако се претпостави да они који управљају ситуацијом и у владајућој странци имају своје људе, отвара се могућност да после избора опозициона странка, пола студентске листе и побегуље из режима са опраним новцем и биографијом формирају нову већину. Родољубима остаје да се гложе где ће ови пасивни тврдити: „Јесмо вам рекли“. Ови активни ће већ полудети од поново потрошене енергије, па и није битно шта ће још причати.

Позиција иза леђа руског медведа више није толико пријатна. Званична Русија се определила да стане на страну против младих. Они који су против оних који руше режим су по таутологији за режим, и то је свима сад математички јасно. Немогуће је искрено објаснити зашто се Руси одлучују за сумњиве ликове из режима, а не за оне који би могли да трасирају трећи пут. Тих људи који су за трећи пут има већински и то сви, осим Руса, виде. Можда виде и они, али не могу да добаце. Овде, на терену, немогуће је логички оправдати избор Кремља и то овде нико неће ни покушати да објасни, већ ће у најбољем случају по руске интересе рећи: „Ја Русе не могу да разумем, али их и даље волим, а и знам да ће нам без њих бити тешко“. Бла, бла, трућ, трућ. Али то је њихов избор, није мој. Не могу ја мењати свој став како дуне ветар из Москве. Имам и ја своја суверенистичка начела, колико год да ми је драга руска култура и духовност. Па томе су ме научили управо ови свеже пензионисани интелектуалци.

Иако је очигледна потпуна медијска блокада за српске интересе, постојао је моментум када се и без тога могла профилисати јасна стратегија и оперативно спровести на терену у неки покрет који би био уз студенте, али се оштро дистанцирао од сваког трулог компромиса или поруке презира према било чему српском. И према постојећим законима сва крађа, корупција и издаја би се сасвим могла ефективно, праведно и потпуно третирати. За поделу у друштву крив је искључиво режим, он има довољно алата и моћи да спречи даљу ескалацију, али по правилу ради супротно. Наравно да и на другој страни има злонамерних, али они и не би били толико опасни да им режим не прави промоцију јавног страшила.

Могли смо и ми да се организујемо под својом заставом на студентским протестима, али нисмо и за то је одговорна политика пасивизације неутралних. Понестало је времена и могућности да се организујемо, што и није неки проблем, као овај у коме недостаје воље. Да је наш клир изашао са ставом да нам треба трећи пут у ком нема места за поделе, и да није релативизовао одговорност између оних који имају сву моћ са горе поменутим страшилима, да смо лепо позвали на мирне и поштене изборе, са ауторитетима који не дозвољавају мешетарења након проглашења резултата, да смо то затражили јасно и јавно – не би ни било места за забринутост о поделама и сукобима. Додуше, без свега тога не би било ни ових есеја.

За разлику од активних, ови немају право да себе називају неутралним. Они су пасивни, а видећемо на крају коме та пасивност одговара. Одговараће победнику, ма какав био. И ако победник буде по мојој вољи, остаје ми само да честитам и повучем све што сам овде написао. Но, ако се деси сценарио на који су сами упозоравали, то је искључиво зато што су и они саучесници својим неделовањем.

П. С.

Куга кад се једном рашири не пита за кућу и политички став, иде редом, па свако ко је изазове мора сносити одговорност.

Јавно-приватно партнерство: светли примери за још светлију будућност

Са појавом капитализма код нас се одомаћио и појам јавно-приватног партнерства. Како смо капитализам, као и све остало, разумели буквално и доживели брутално, најбоље је наше искуство дочарати „светлим“ примерима из праксе.

Рецимо, у градском музеју локални моћник усели своју породицу и почне тамо да живи. Пре појаве овог појма то би било незамисливо, а данас никоме није спорно. Овде ствар није у новцу, него у  идеји. Како некоме овако нешто уопште може пасти на памет и како су тек изгледали преговори са градским оцима - сигурно спектакл за памћење.

У капитализму је сасвим нормално да држава откупљује приватно имање за јавне инфраструктурне радове. Ако ти радови касне, једини разлог је што неки „изабрани“ приватници морају стићи да откупе земљу од оних који нису имали „част“ да сазнају да ће кроз њихово имање пролазити предметна саобраћајница чиме су пропустили прилику да постану партнери у заједничком подухвату.

Деси се и да држава, позивајући се на јавни интерес, најпре прода имовину за мале паре, а потом је од истих откупљује за огроман новац. Опет у име јавног интереса. Ништа спорно, па таман да је и за национални грађевински подухват на водоизвороишту главног града.

Могло је да се деси и да купите фирму за један динар, а да се у њеном власништву нађе пар  стотина станова за које ни сам продавац није знао. Машине, постројења и алат одавно су престали да се рачунају у капитал.

Некад се деси да приватни партнер не узврати истом мером. На пример, газда случајно купи ресторане у запуштеном делу града за багателу, а град затим случајно доведе сву инфраструктуру, среди простор и управо ту почне да организује масовне манифестације. Власнику остаје само да купи пиће и издаје рачун. Ово прво уради, а ово друго и не мора – локали су му ионако пуни, а гости у усменим рачунима не виде ништа спорно. Тј., ако порез већ иде газди, зашто и конобар не би узео нешто за себе? Па ћемо га тек онда на бруто износ частити јер је и газда имао маржу. Све је потпуно логично – у капитализму је свака „рационалност“ пажљиво калкулисана.

Или, купиш удаљени плац уз градску реку, а град ти обезбеди све што треба да се баш тамо одржавају концерти највећих регионалних звезда: доведе струју, изгради паркинг и среди прилазне путеве. Доста су се те звезде башакриле на трговима, сад ће и они морати у тржишну утакмицу. Приватник  продаје пиће, а град ради све остало. Карте се распродају до последње без обзира на то што се на приступној саобраћајници  у једној од  две трака налази кућа. Саобраћај у супротном смеру свакако иде, а у овој се формира колона од пар стотина аутомобила  и то никоме не смета. Чекаће људи пар сати, то је ионако само једном недељно. Супротно саобраћајној логици - можеш да уђеш, али нема излаза, јер у супртном не би купио карту. Једини  „кривац“ је онај паметњаковић који није хтео да прода кућу зарад јавног добра - ни приватном, ни јавном партнеру.

До истог тог објекта општина доведе и уређену пешачку стазу. Зову је „стаза амброзије“,  или "алерго тест стаза" јер ако је преживиш сигуран си да си опторан на широк спектар алергија. За разлику од уграђених бетонских коцкица, овде се никоме није исплатило да уреди околину. Не би (се) ни (у) коцкице уградили да није имало партнерског интереса, а колико је општина темељна види се кад упоредите цене: квадрат јавне површине испадне неколико пута захтевнији него да вама приватно затреба.

Читам  интервју једног таксисте који тврди да се у нашем граду уводи први „летећи такси“. Разлог? Градска власт укинула такси-станице, а ионако су биле поред ресторана где се одржавају елитне свадбе и рођендани. Тачније, њихов паркинг су партнери продали за изградњу зграде, а од зелене површине направили нови приватни паркинг. Са рампом.

На местима где су некад биле мале кућице сада ничу зграде са по неколико стотина станова. И онда мора поново да се реконструише тек реконструисана улица, да се дода канализација за све те станове. Нико у томе не види ништа спорно – станови се продају као луди. Тако је у свим капиталистичким земљама, убеђујемо се. Срећом, већина је празна, па питање канализације још увек није дошло на дневни ред. Неке будуће генерације ће морати да воде рачуна о масовним изливањима  фекалија.

Кад смо већ код канализације, ове појаве се с поносом приписују градским властима. И многи грађани су тиме „почаствовани“. Њихови аргументи су једноставни: „Никад се није боље живело.“

Ако сте присуствовали јавној расправи предузетника, могли сте да чујете и реченицу: „Овде никад није било боље - ево ја имам четрдесетак станова. Не знам шта хоће ти блокадери! “

Они задовољнији на ситно имају скромније критеријуме: довољно је да примају плату, а да при томе не морају да иду на посао. Ако још добију и бесповратна средства за куповину трактора, све је у реду - бар док се негде, пијани, не похвале комшијама да су истим тим јавним парама подигли и шталу. А комшије ко комшије, само ћуте и не протестују. Стрпљиво чекају погодан тренутак да подсете ко је коме био у четницима, а ко у партизанима, и где је ко био за време бомбардовања и пробијања солунског фронта.

Сигурно међу својим познаницима на мрежама имате неког ко неколико пута недељно објављује своје слике у увек другој, скупоценој гардероби. Ако бисте сели и израчунали колико све то кошта, видели бисте да је неколико пута веће од њене и супругове плате заједно (ако обоје раде у јавним предузећима зна се колике су зараде). То мора да је пример приватно-јавног партнерства, јер да није – они би то крили. Купили би кућу у иностранству и склонили се од ове беде. Али не, зарад неколико лајкова, по правилу од сиротиње из старог краја, они ризикују да неко погрешно протумачи то њихово „управљање“ буџетским средствима. Можда је наследство, а можда тетка из иностранства, али док ти покушаваш да објасниш, све што ћеш постићи је да је побркаш са нечијом туђом тетком.

Можда је најбољи пример јавног партнерства онај кад кладионице граде спортска игралишта за децу. Ту су сви на добитку: и коцкарнице, и „срећни добитници“, и психолози за одвикавање од коцке. А и психолози, разуме се, могу бити јавни или приватни зависно од тога колико се далеко одмакло у процесу.

Може вам се десити и да вас познаник на улици ничим изазван заустави и похвали се сопственим успехом: странка му је обезбедила посао на универзитету, иако нема докторско звање. Иста му је обезбедила и место предавача при  Националној служби за запошљавање - наравно, курсеви преквалификације које нико не похађа. Кад га питате како све то постиже, он каже: „Па радим у буџетској фирми, има се времена. Лепо, три платице. Ма није то ништа – могу да направим и по неки тендерчић. Само ситно, испод радара.“

Он је свестан да је тек мали миш, али ипак има потребу да се похвали својим приватно-јавним партнерством.

Раније су људи крали, и то  радили ноћу, кад нико не види. Данас смо, међутим, узнапредовали: ако се не похвалиш као да се успех није ни десио.

Незнатан број протестаната покушава да врати срамоту на сцену, али им не иде. По правилу, истим методама им  одговара  организована група која не би ништа да мења. А ту се увек нађе и „партнер“ који плати дневницу за такав став. Прво су их називали Ћацима, а онда су се сами почели хвалити тиме, чиме су однели победу у размени аргумената. Прогласили су и победу по том основу.

У побуњеној мањини углавном су људи који би да осталима наметну своје интересе, али притом ништа не нуде осим подсмеха. Они бивајући у мањини  из позиције „гордости“ траже већински легитимитет, и кад упадну у појмовну контрадикцију, ништа им не преостаје него да прозивају остале.

Највише се прозваним осете они пасивни који свој дефетизам правдају наводним моралним категоријама, „вишим интересом“, ширим сагледавањем стварности и, наравно, ексклузивним правом на несврстаност.

Све у свему, свако чврсто држи своју позицију по Ноел-Нојман правилима, која ако применимо на нашу праксу, могу да се тумаче овако: једни су увек уз власт, други увек уз опозицију, а трећи одлучују. Ако су ти „трећи“ незаинтересовани онда нема промене система, и самим тим они губе право да се називају неутралним. Када се неутрални једног дана активирају, десиће се промена власти у којој ће опет иста група бити уз власт (само сада неку нову), иста група ће одмах бити против оних које је сама довела, а онда се „неутрални“ питају чему уопште прозивка на њихов рачун.

У класном смислу, вишој класи је свеједно ко је на власти - она ће власт свакако прилагодити својим потребама. Исто важи и за ниже класе, које се увек прилагођавају вишим интересима. Средња класа, међутим, може да одлучује. То јест, благо режиму који нема средњу класу, оне који  могу да преживе неколико месеци без текућих примања. У том смислу сви друштвени феномени код нас постају јасни.

Већи део наше „средње класе“ у ствари чини виша класа у покушају, чији је једини циљ достизање вишег статуса. Због тога је свако заклињање у „општи интерес“ постало сумњиво.

Ипак, честитке залужују одлучни, било да су уз власт, против власти или неутрални, јер се испоставља да смо најгори ми – млаки и бљутави – који би да наставе да  слободно живе и привређују у једном културолошком образцу, али да се по евентуланој потреби духовно уздижу и васпитавају децу у нормама друге цивилизације.

Испоставило се да немамо довољно људи спремних да се солидаришу и на миран начин смене власт, па смо све то одложили. Узевши у обзир токове новца код нас и стање државног текућег рачуна који већ кумулитивно кулминирао, остаје нам уверење да ћемо те односе регулисати  празног стомака. А тада ће, наравно, све бити могуће.

ПС.

Јасно је само да спољни чиниоци на крају питају за све, док наведене дилеме готово никога не занимају. Али и ту имамо двоструки проблем. Они задојени западним парадигмама само одмахују главом пред изливима обилних транша кредита које режим држи чврсто у седлу, као да је то нека велика мистерија. Исти такви, само задојени на другој страни груди (где куца срце) затечени се питају зашто баш они нису први избор свом покровитељу, док се тамо промовишу мрачни и зли ликови из режима. Па зар не виде колико је власт губава и како свако ко се огребе о њу буде проказан? Не мора ни да се огребе, довољно је да буду у близини па је питање шта ће све отићи у пакету.

Револуција апсурда

За сада без доброг увода и закључка.

Први тим чине људи из других градова који протестују против Чачана који блокирају Чачак. На другој страни терена стотинак стандардних домаћих блокадера.

Гости су бројнији – десет према један у корист гостујућих блокадера. Изгледају професионалније, организованије, као тим. Имају и спискове и формације. Домаћи, очигледно тешки аматери, ипак први крећу  у напад  са салвама увреда.

Полиција искусно стаје на страну већине! Чувају их од мањине.

Неко од присутних констатује да у гостујућем табору има и домаћих издајника. Вапијући дозивају: „СЛОБОДА!“ Препознају раднике „Слободе“.

Појединци испадају из строја, скидају дресове и мењају страну.

– Натерали су само нас који смо на одређено – правдају се.

Кредити су њихов аргумент. Из публике стиже подршка:

– Осамдесет посто Чачана под кредитом!

Стадионски моменат: човек устаје и виче:

– Ево ти сина! 
Хистерично се понавља,  као да је видео чудо.

Упире прстом на једног са слободне стране кордона. Млађи се стиди, старији окреће главу као искусни играч који зна како се игнорише публика. Узбуњивач ипак не одустаје, па га смирују са клупе:

– ОК, јесте му син. Шта си навалио? Нормална ствар, породична традиција – то се овде преноси се са колена на колено.

Изгледа да су и полицајци гостујући. Блокирају део шеталишта тако да им је лако прићи с леђа.

Један од домаћих, из очигледног офсајда, охрабрио се, пришуњао им се и викну:

– Бу!

Полицајцима није смешно, прегруписавају се. Сада обезбеђују оближњу банку. Теоретичари из публике објашњавају:

– Све се ипак врти око новца.

Педантни прецизирају:

– Браћо, општинска зграда је поред!

Пролазник прилази банкомату уз сам кордон. Дижe новац и обраћа се обезбеђењу:

– Момци, све је под контролом. Само десет хиљада, нема потребе за оволиким мерама. Динари су, нису еври.

Након размене са банкоматом победоносно рекламира банку:

– ОТП не сме пасти!

Ситуација се преокреће: одједном на терен улази армија домаћих. Ови домаћи имају резервне играче који долазе само кад се утакмица ломи. Сад изгледа да њих има десет пута више. Стварају се предуслови за фер тучу, али уместо борбе – бежанија. Они на које се сумњало да су батинаши показали су најбољи спринт.

На пешачком прелазу пешаци пропуштају возила – али не и аутобусе.

– Није вам ово Ћацак! – довикује госпођа непожељним путницима.

Младић пружа руку кроз прозор минибуса, отима кључеве, али не бежи – само трчи. Публика скандира - у питању је победнички круг. Полицајац се смеје. Све личи на улични перформанс.

Старац довикује:

– Имам решење: нек врате дневницу у буџет и слободни су.

– Какав буџет? – негодује млађи. – Не дамо лоповима! Хајде да се нагодимо – добри они, добри ми.

Скидају се таблице са аутобуса. Полицајци окрећу главу.

– Не претерујте – виче један. – Унередиће се.

Други додаје:

– Нек им помогну полицајци – таман да напуне кациге!

На сцену ступају двојица, голи до појаса, мајице преко глава. За разлику од осталих са јајима, ови се користе каменицама. Домаћи се правдају:

– Ови нису наши!

Преко пута, у супермаркету, полицајац чува полицу са јајима. 

Купци прелазе на јогурт, на касу, па онда без журбе излазе напоље и стају у ред – за паљбу. Формира се ватрена линија. Сваки погодак у минибус публика дочекује као гол. Полицајци, равнодушни, гледају.

Домаћица додаје - Овде недостаје само брашно да би се могло констатовати како су Чачани замесили гостима.

Два домаћа носе исцепан транспарент гостију – две половине на којима пише:

„МАЛАН ЖИВОТ – ХОЋУ НОР.“

Иако личи на трофеј из уличне туче, то заправо није. Очито је да је то све што је остало од нормалног живота.

Стиже полицијско појачање. Паметнији већ одлазе кућама. Полиција одблокирава антиблокадере. 

Обе стране проглашавају победу. 

Пада завеса на још један обичан дан у Чачку.

Иза главне сцене (у бек стејџу) неколико стотина метара даље – музика, конобарица и весела група певају неразумљиво на тротоару испред кафане. Клате се, загрљени, служећи једни другима као потпора. Напокон један пример функционалне заједнце - нико не пада. Остаје само да супростављене мањине закључе да је већина  и даље под утицајем алкохола или неких јачих опијата. Јогурту је давно прошао рок.

Студио!

У Чачку, 7.9.2025. 

П.С.

Репортер је од раније  оправдано осумњичен за хиперболу, па је права штета што ће само присутни моћи да потврде потпуну аутентичност, објективност и прецизност извештаја. 

Цивилна шајкача

Tеча Велибор je сахрањен са шајкачом. Упокојио се три недеље пре самог пада Берлинског зида, као да је предосећао долазак новог света. Ко зна да чита време, већ тада му је могло бити јасно да стижу нова временима у којима нема  места за људе старог кова.

А теча је био баш то - људина, громада у сваком смислу речи. Никакав дисидент, без икаквих амблема – њему је шајкача стајала природно, као што планини стоји снег. С њом је био рођен, с њом је ходао, у њој је било усађено оно што чини црту целог једног народа.  Било га је лако волети, и сви смо га волели.

Али ја, дечак који је тек учио да гледа свет, имао сам стид. Кад бих га срео у вароши, нешто ме је у тој шајкачи плашило  и нисам умео да му се јавим онако срдачно као што сам иначе чинио. Био сам млад, превише млад да схватим апостолску исповест:

„Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно шта хоћу, него на шта мрзим оно чиним.“

Њему, чинило се, то није сметало. Као да је кривицу пребацивао на време, а не на људе који би се постидели шајкаче. И према неправдама, било великим или ситним, опходио се с истом тихом и непоколебљивом равнодушношћу.
Тако је одувек било: „То је за сељаке.“ А шта су они друго него људи, којима је судбина исписана жуљевима по длановима.

И ту се рађало питање које није дало мира: ако је све то знао, ако је свестан да му капа носи тежину подсмеха и предрасуда – зашто је није скинуо? Зашто је, упркос свему, увек носио?

Одговор нисам дуго чекао. Био сам позван у госте код другарице. Био сам, наравно, усхићен. Биће присутан њен отац, директор колектива, човека с краватом као да је  орден!

Са својих шеснаест година ушао сам у тај простор са страхом да се не обрукам, да не покажем празнину у себи пред „ученим људима с краватом“. Веровао сам да они знају нешто недостижно, неку тајну која их уздиже изнад осталих. А ја сам, природно, био уверен да ћу једнога дана и сам постати један од њих.

Тако су ме васпитавали: да је раднички живот једнако тежак као сељачки, да је то пут који се мора напустити ако желиш да живиш боље. Тај страх од повратка, тај притисак да се не враћаш у њиву или производни погон, било је ракетно гориво за превише генерација успешних студената. Напред је било једино куда се могло – у светлу будућност, обавезно са краватом око врата и акт-ташном у којој је чекала уредно исписана будућност, страна по страна, у каландару роковника.

Испоставило се, међутим, да је тај директор био глуп. Не само глуп - већ и празан, необразован, припрост. Како је то могуће? Како, како, како?

Тек тада ми је испала последња цигла из мог Берлинског зида. Зида који сам стрпљиво годинама зидао од илузија о „ученим људима с краватом“. Срушио се у једном трептају, пред простом чињеницом: да моја фамилија, сељачка и радничка, није заостајала – напротив. Њихова поштена скромност била је разлог зашто су изгледали неснађени у свету где су лаж и подаништво били улазница.

Истина је била сурова: Врата су се отварала не кључем знања, већ кључем покорности. И тај систем је имао своју логику - логику распада. Јер, кад најгори седну за сто одлучивања, свет се претвара у казан који бесно кључа, али у њему нема хране. Само пара, само бука, само варка да се нешто спрема. А у стварности  глад.

Тада сам учинио другу грешку - закључио сам да су потребна  нова времена, и да ће једино револуција, у којој сам до коске спреман да учествујем, све то променити. 

Опет су се појавили људи са шајкачама, сада са војним обележјима. Разлика је била јасна: мој теча је у шајкачи певао о ливадама, родној груди и женској лепоти, а ови су певали јуначке песме, јер је претила нова опасност да нас покољу – као ...,  1941., 1943., 1945., 1948... Готово непогрешиво, шајкача је опет постала знак жртве.

А ја сам тек касније схватио: истински хероји нису били они који су је носили у тренуцима колективног заноса, већ људи попут тече – који су је носили тихо, у време када нико није смео, када је капа била тежа од камена. 

Једно сам, ипак, тада знао: са комунизмом се мора прекинути.

Ето мене, тридесет шест година касније (2025. лето Господње), испред канцеларије СПС у Чачку, скандирам: „Бандо црвена!“

У истом тренутку,  само тихо у себи, питам се - "јеси ли ти нормалан?"

Последњи пут када сам се предано бавио револуцијом био је октобар 2000. године. Већ у новембру сам се, разочаран, повукао из свих странака и покрета. Оставио сам их онакве какве их сада затичем – само са изгубљеним временом и питањима која боле више од било каквог пораза, а није да их није било.

Не желим да ме било ко помеша са „грађанским активистом“. Једино решење које ми се наметнуло било је опет - шајкача. Знао сам да јој нисам достојан, али морао сам на неки начин да се разликујем од оних за које су српски интелектуалци упозоравали да су глупи и наивни, што руше власт, а ми других интелектуалаца немамо.

Купио сам две, јер се у озбиљне подухвате не иде  сам. У почетку ми је било непријатно да је ставим, али кад ми је другар рекао:

„Стоји ти боље него мени, црте и израз лица сложили су се савршено сељачки, и заиста улива оно тражено страхопоштовање.“

Тек тада сам ушао у лик. Шајкача није била само капа – постала је знак, оклоп и одраз нечега што сам желео да будем.

Знам ја да нисам људина, али знам и да ће се неко, можда битан, сетити својих старих и да можемо много више од овога. Колико год да су људи увек нови, времена су упорно иста. Шајкачу су први ставили Срби у служби аустроугарске војске, поданици туђе царевине, али одлучни да никада не буду слуге, кметови, робови. Бити војник остао им је једини достојан избор. Носили су је као симбол јунаштва, спремности да живот дају само да не буду обесправљени иако поражени. 

Аустријска капа постала је део српске ношње тек ако би била у комплету са одговрајућом главом. Кад је царевина модернизовала војску, шајкаче су остале вишак у складиштима. Силници нису знали њену вредност и спустили су јој цену толико да је постала доступна сељацима. Каква грешка! Кад је отаџбина у рату тражила јунаке, сељаци су на њу стављали војна обележја, а онда касније ти исти војници скидају ратна обележја и опет постају сељаци. Слободни сељаци. Остала је капа и легенда о војнику-сељаку који нема никог другог.

Моја шајкача је цивилна, а  носи тежину свих глава које би под њу могле стати. Свесан сам да не добацујем далеко, али знам од којих сам. Знам и са којим сам јер сам уз студенте који већ десет месеци мирно протестују. Не дозвољавам да ме оптуже да је моја борба против оног најгорег у нама увод у сукобе или братоубилачки рат. Ко то хоће, може и без мене.

Зато ћу је носити као знак наде, као подсетник да можемо сами кројити своју судбину, макар се чинило немогућим. Шајкача на мојој глави није само капа; она носи причу о слободном сељаку, о ономе ко стоји усправно чак и када је све остало у хаосу. Ово није прича о глави, већ о припадајућој јој шајкачи.

П. С.

Шајкача није била само статусни, класни или еснафски симбол, већ и практична ствар. Деда је никад није скидао и  знало се, ако је гологлав, онда нам у шајкачи носи нешто слатко: шљиве, крушке, јабуке,  можда  јагоде, а можда  су и дивље.

Сећам се и мобе код деде – једном годишње, кад су му зетови долазили да помогну у кошењу. Ко није имао шајкачу, добијао је неку од дединих. Ишле су у комплету са вуненим чарапама и опанцима. Дан је био дуг и физички напоран. У његов смирај таст и зетови би обавезно запевали - некад „из-вика“ , а некад „арију“.

Још памтим како смо ми деца знали, по степену нагиба шајкаче, да прецизно одредимо промил алкохола у крви.

Сам против свих – а кад ће већ једном неко њему да помогне?

На једном од протеста присталица власти који су блокирали улицу, демонстрирајући против оних који иначе демонстрирају, посебно ме је запањила парола на транспаренту: „Вучић доживотни председник“. Ако знамо да је  уставно ограничен само на још један мандат, који траје још пар година, онда та парола звучи као отворена претња - да ће у том периоду стићи до „доживотног“ момента. Нико из безбедоносног апарата није реаговао!

Лојалисти су дефинитиовно претерали – почели су да нуде не само своје, већ и туђе животе, иако ти људи нису никоме дали адекватну заклетву. То покреће многа питања и само једну констатацију - јадан наш председник.

Он је опет морао сам да се ухвати у коштац против свих, овога пута са моћним трговачким ланцима и банкарским лобијима. Нико да му помогне. Његови лојалисти, да су му заиста толико верни колико тврде да јесу, одавно би отворили сопствене трговачке ланце и радили без марже. Србија зове! Сад је прави тренутак да докажу верност држави и народу коме припадају. Родољубиве причице без тога остају сумњиво празне.

Ако већ неће да покрену трговине, могли би бар да се организују у сељачке, радничке или предузетничке подухвате и производе бесплатну храну, да помогну најсиромашнијима – онима за које и сами признају да једини гласају за њих. Овако испада да сав бес због инфлације морамо усмерити на стране ланце, јер домаћих немамо. Странци, исти они који су признали окупацију Косова, могу се сада организовати против нас, у складу са провереном доктрином „обојених револуција“. Ако одбију да спроведу препоруке и реше да затворе радње, хаос је загарантован. То би први искористили шпекуланти, чиме наш напаћени председник добија још један доказ да му најближи раде иза леђа, и то под заклетвом. Њиховој у цркви, а његовој у скупштини.

Зашто би стране корпорације радиле против својих интереса? Њима је довољно да престану да продају робу којој је маржа ограничена, а која је за живот неопходна. Настала би паника и несташица. Школски пример сценарија обојене револуције. Исто важи и за банке – на чији ће конто пасти губици по основу кредита за сиротињу. Зашто сиротиња мора додатно да се задужује? Где је солидарност овог народа? Зашто држава не помогне "бесповратним кредитима" и социјалном политиком онима који су животно угрожени?

Иако су странци, нису толико глупи да се одрекну прихода. Они ће лако наћи модел: договориће се са добављачима или пак сачекати да мали домаћи предузетници пропадну па им преузети тржиште. Наши произвођачи свакако немају алтернативу. Договориће се и око квалитета – снизиће га, направити нове производе у новој амбалажи, тако да не могу бити праћени и неће упадати под уредбу. Паковања ће се мењати: цена мања, количина још мања – и ето новог ударца на инфлацију. Ту је и сијасет  идеја за превару  са робним маркама под брендом трговаца. А тек преваре када се цена течне робе исказује у килограмима – рачунајући на то да купац не зна физику и специфичну масу. Ако ниси научно поткован, нема шта да тражиш у трговини, а тиме ни да се љутиш ако ти нешто није јасно.

Кључно питање је: зашто су цене у Србији толико више него у региону? Разлози су, наравно, тржишни. У нашим ланцима се много више краде него у иностранству, и то мора да се урачуна у цену. Зашто би страни власник крађу покривао из свог џепа, ако је купац тај који ће платити? Други разлог је што новац троше они који су сувише лако дошли до њега – наследством, продајом дедовине, тендером или незарађеном платом у јавном сектору. Једни пљачкају у маркетима, други испред њих, а на крају све плаћа онај мали број поштених.

Срећом, поштених нема довољно да створе критичну масу, па зато мирно и без страха од сукоба пристају на ову популистичку економију у којој је маржа за лоповлук и корупцију реално висока. Решење постоји: организовати домаће произвођаче у задруге и омогућити им да праве сопствене трговине и сопствени логистички ланац. Али за то су потребне године, а ми времена немамо. Лакше је овако јер су странци већ преузели монопол. Председник редовно упозорава на опасност од обојене револуције, али нико ништа.

Други, сложенији приступ био би да чекамо да се поштени организују и створе критичну масу. Али то не иде без спремности на жртву. А пошто је у нашем менталитету већ уписано да је поштенијем лакше да се снађе и пређе у групу која краде (било у маркету, било ван њега) критична маса се никада неће створити. Главни структурни проблем је што на крају све опет плаћају поштени, а како их је све мање и полако нестају, бићемо сведоци „пинг-понг“ економије, где једни лопови пребацују терет на друге, јер осталих и нема.

Драги суграђани који подржавате председника, немојте више да мучите тог напаћеног човека. Не треба да му аплаудирате - само престаните да крадете и да лажете. Одбијте плату у јавном предузећу коју нисте зарадили, прескочите неки намештен тендер, не пристајте на корупцију и видећете да ће све бити јефтиније.

---

PS

Крајем 80-их година прошлог века мој отац је добио стан у Београду од фирме где је радио и одвајао средства за ту намену. Некако су га убедили да је тај стан већ усељен и да у њему живи неко кога су непоштено прескочили, па му предложили да сачека следећу доделу јер ће бити први на листи, а та фирма је ионако редовно делила станове.

Нажалост, није то дочекао и остали смо без стана. Недавно сам у медијима прочитао да је та иста фирма продата за 0 динара и да је у папирима било сакривено више од сто станова у Београду. Ту је вероватно био и један од станова који је требало да припадне мом оцу.

Ово наводим као пример да способни људи блиски свим властима код нас нису крали од државе, већ од конкретних људи. Мој доживљај државе у којој живим је такав да ми је данас лакше да, ради студија унуке мог оца, изнајмим стан у Београду него да покушавам да јурим недостижну правду. Борeћи се против тог осећаја немоћи, редовно сам на свим протестима.

На крају крајева, та фирма је правила брану Газиводе, коју смо такође уступили за 0 динара. Имајући целу слику у виду, решио сам да учествујем на свим протестима, па и оним  које организује и владајућа странка. Нажалост, кордони полиције и закони физике нису ми дали да присуствујем са обе стране, што у оваквим околностима сматрам својим неоствареним грађанским правом.