Све-интелигенција

На забринуто питање како ће се млади изборити са вештачком интелигенцијом, можда је најтачније одговорити реторички – а како ће се изборити без ње?

Уз то, у свету у коме се младост све чешће приписује свакоме, мора се констатовати да се ова забринутост не односи искључиво на младе. Она се тиче сваког човека.

Поред вишедеценијске помаме за младошћу, данас живимо и у времену опште помаме за AI. У мору нових термина скоро сам налетео на израз holistic intelligence, а нешто ниже и на integral intelligence, где један бивши технократа забринуто износи етичке недоумице везане за AI. Што би рекли спортски коментатори - иницијатива је прешла на другу страну! Његова ексцентрично наглашена љубав према човечанству (као таквом) упозорава на могућност манипулације страхом. Мада, могуће је да је човек заиста добронамеран, што се у ретким медијским случајевима може и догодити.

Све ме то подсети на полемику светог Николаја Велимировића и његову тезу о све-човеку, супротстављеном Ничеовом надчовеку. У овом случају, прецизније, реч је о суперчовеку - или још прецизније, о суперинтелигенцији.

Са појавом уско специјализованих AI агената многи немају проблем. Штавише, многи се и одушевљавају, нарочито они које ће та иста технологија заменити. Та историјска иронија већ је једном кулминирала у кованици да револуција једе своју децу. Срећом, данас, у времену софистициранијих технологија, рекло би се да их неће појести, већ ће их једноставно cancel-овати.

Сплетом несрећних околности, из прве руке имам увид у то шта AI аутоматизација значи у пракси. Заинтересованост за њене могућности најпре ме је одушевила способношћу да потпуно разуме дислексичара попут мене, а затим ме је лагано одвела у свакодневно коришћење агената. Одушевљење тиме како ме „разуме“ у неколико реченица, олакшање због избегнутих непотребних састанака и чињеница да могу сам да завршим посао. Све је деловало безазлено! Све док страст није постала толико опасна да сам почео да радим задатке за које нисам имао никакву припрему нити претходно искуство. И то успешно!

Своју забринутост поделио сам са професионалним контактима и издвојила су се два случаја.

Први ми је испричао један од најцењенијих домаћих програмера. У интимности сопственог prompt-а признао је да не уме да реши проблем. То је у мојој бранши донедавно био незамислив случај. Срамило га је то што у сопственом коду апликације коју је сам изградио има грешку коју може да дијагностикује, али не и да „излечи“. Планирао је да ангажује светски познатог консултанта, специјалисту искључиво за ту врсту проблема, али га је хитност натерала да се упусти у разговор са AI. Не само да је добио одговор, већ му је AI исправила грешку која му је годинама правила проблем. Све је трајало десетак сати, с тим да је девет сати потрошено да му AI објасни шта је сама урадила.

Други случај је признање једног developer-а да је исправно решио доменски проблем који уопште не познаје. Сви тестови су прошли, не само они које је писала AI, већ и они које су писали доменски експерти. Ипак, он не само храбро већ и одушевљено признаје да и даље не разуме проблем који је решио.

Коришћење уско специјализованих агената постаје толико корисно да велике корпорације већ излазе са проценама уштеда. У том смислу, Citibank наводи да су у кратком периоду коришћења AI програмери „ослободили“ око 100.000 сати рада недељно. Ко има стрпљења да чита дуге текстове, схватиће да је то у просеку два до три сата по developer-у. Другим речима - део радног времена већ сада постаје сувишно. Да ли у сатима или у људима, видеће се брзо. У већ споменутој индустријској револуцији прошло је много времена до појаве синдикалног удруживања и још мало да контролу над вођама синдиката преузму други заинтересовани актери.

Наравно, банка је искусна и то не формулише као губитак послова, већ као могућност да се људи баве другим приоритетима. Или то значи да се до сада нису бавили приоритетима, или су свесни да масовни откази отварају друго питање: коме ће уопште требати банкарске услуге?

У ком ће правцу све ово ићи тешко ми је да замислим. Мислим да је исто тако тешко и много позванијима. Сваког ко изађе у јавност са јасним решењем сматрам смутљивцем, а нарочито ако нуди готов одговор. У мојој бранши већина се понаша по инерцији, а емпиријски гледано, то је увек фаза која претходи слободном паду. Организација посла већ сада је потпуно погрешна.

Ово је први пут у историји IT-ја да за прелазак у нову фазу није потребно никакво ново знање. То значи да неће бити трошкова обука, прилагођавања, тестирања, стандардизације, усклађивања концепата и надоградњи на нове верзије које нас уче да старе нису биле добре. Мењају се и процеси обуке, запошљавања, комуникације, састанака и управљања пројектима. Највећи изазов биће то што ће се производити много брже него што човек може да провери да ли му одговара.

Можда је највећи проблем управо то што ће developer-и испоручивати оно што је и тражено. Програмери су увек били новајлије у домену и задржавали су право на грешку, а из грешака су се рађале нове идеје. Где је све савршено, нема потребе за новим идејама. Отуда и мит о програмерима као генијалцима.

Брзина израде софтвера и његове контроле квалитета ће се драстично убрзати, што ће довести или до драстичног пада цене услуга, или пак до још драстичнијег раста зараде власника IT фирми, што је увод у економске проблеме познате као дефлација и неправедна расподела богатства. Ако се испостави да један човек може да ради посао целог тима, да се комуникација сведе на неколико прецизираних питања  програмирањем ће моћи да се бави свако. Показало се да програмери, уверени у сопствену генијалност, преко 95% времена троше на репетитивне и рутинске послове и ту, искрено, нема баш много места за жаљење.

У мом случају то значи да се проценат посла који волим да радим драстично повећава. Оно што ме брине јесте ко ће у ланцу - власник капитала, његов бизнис аналитичар, консултант у мојој фирми и ја - остати без посла. Барем троје је под знаком питања. Ако консултант може преко ноћи да постане програмер, онда ћу ја морати да постанем или консултант, или бизнис аналитичар, или власник капитала. А ту се природно поставља питање: ако сам већ власник капитала, зашто бих се уопште упуштао у било какве анализе бедне свакодневице?

Прави изазов је суперинтелигенција, односно свеопшта интелигенција - унија свих уско специјализованих интелигенција. Али не проста унија. Изазов је још већи када се зна да у тој области Кинези имају највише успеха, и то, како тврде они са највећом моћи до сада, није било планирано. Ако већ данас постоје процеси који превазилазе не само интелигенцију корисника, већ и већину оних који разумеју суштину математичких моделе која стоји иза свег овога, поставља се питање шта све човеку неће бити јасно у свеопштој интелигенцији.

Прецизније – шта ће му уопште бити јасно. Кулминација долази у тренутку када једну AI тренира друга AI, а потом тренира саму себе, чиме је потреба за човеком превазиђена. Остаје нада да није превазиђен човек, већ само његова интелигенција, и да се сва филозофија не своди на производни и потрошачки процес.

То ме са страхом враћа Ничеовој тези: знање није неутрално - оно је израз воље за моћ. Моћ би тада била додељена ентитету који не може бити под контролом човека. Још опаснија је Хајдегерова теза да, када техника постане тотална, знање се замењује аутоматским управљањем. Знање не нестаје, само човек престаје да мисли. То ме напокон доводи до разумевања постмодерниста и везивања знања искључиво за индустријске успехе.

Све ме то води закључку да је знање ионако било привремена категорија, везана за индустријску револуцију, а да ови догађаји са AI означавају њен крај и почетак нове епохе. Колико ће знања бити потребно, тешко је рећи, али онај ко буде имао најбољу машину за суперинтелигенцију моћи ће лако да доведе у зависност свакога ко се у својој лењости ослони на туђе мисаоне процесе. Мада, сама нада да ће постојати више различитих машина делује наивно, јер ће у супер финалу  победити најбоља, или ће пак победити све остале ентитете, укључујући и свог тренера.

На крају, и један оптимистичан обрт: иако је AI у почетку деловала као највећа крађа интелектуалних добара, полако се појављује као посредник међу људима. Као нешто што их у интелектуалном смислу надмашује ипак се појављује на вертикали, што нас доводи до закључка да смо са технолошке пљачке прешли у теолошку. У том смислу, бар они са јаким теолошким темељима немају разлог за бригу: све је ово само још једна од пролазних фаза. Ако се и време убрзало, онда ће свакако бити и брзо пролазно. Зато би требало да се, као у случају супротстављања свечовека надчовеку, надамо победи свеинтелигенције над надинтелигенцијом, ма шта то значило. За мене је то више игра речи него разумевање шта сам хтео да кажем, али уз чврсто уверење да није богохуљење.

PS

Након седам дана коришћења професионалног налога, током којих сам искључиво постављао питања и разматрао уско стручне проблеме, AI је предложила да ми опише личност. Волео бих да видим некога са довољно јаким карактером ко би такву понуду одбио. Иако ми је понудила опис личности хороскопског нивоа, садржи неколико прецизних констатација које су ван домена моје струке. Тако ме упозорава на могуће проблеме на послу повезане са мојим типом личности и предлаже мере. Оно што ме је највише разнежило јесте савет да вишак енергије усмерим на хоби и препорука да пишем блог за узак круг људи - до чега сам, занимљиво, већ сам дошао, што ме је уверило да је баш интелигентна.

Оптужбе као исповест

Моју теорију о студентима у блокади квари познанство са некима од њих који су ових дана редовно долазили у моју кућу. Не, не, повод није био избор боје револуције, већ сломљена кошчица у стопалу моје ћерке. То што се њихово понашање не уклапа у моју теорију ни најмање ме не спречава да је изнесем, осокољен разним трабуњањима о истима.

Због немоћи да сопствене проблеме решавамо на нормалан начин, а из искуства да ни ненормални приступи нису дали позитиван исход, једина шанса је била да се појави мистериозни покрет као „сила која се изненада појављује и решава ствар“.

Они позвани били су преокупирани личним обавезама, па су изабрани постали насумично покупљени беспослени уличари. Нису баш нешто, ал’ боље немамо. У ствари, боље имамо, али имају нека преча посла, по правилу везана за буџет.

Но, да се ја вратим на моју теорију. Ако икад ово прође, а мора проћи, испоставиће се да иза целог студентског протеста стоји један шалин који у доколици отвара неколико десетина налога на мрежама. Његово је било само да повремено пружи шансу свакоме да каже шта мисли о себи. Да би оставио утисак масовности, у игру уводи термин пленум. 

Први су се навукли ови из режима и у почетним фазама једини су држали тензију. Да није било њих, тај шалин би завршио као и сваки други кловн. Шта год он предложи, ови из режима ураде брже и боље. Толико су јаки да су, као једини, остали да блокирају улицу и то ону главну. Организовани су професионално, па имају и мобилну инфраструктуру, препознатљиву по TOI-TOI тоалетима.

Ја претпостављам да ће ових дана онлајн предати захтев за легализацију објекта, јер је сам тренутак доношења таквог закона индикативан. Тиме би постали већи шалини  и од самог шалина - Шалини који само жела да се шале, на пример.

Одмах иза њих су се офирале опозиционе странке. Њихов професионални бизнис контролисаног удара без последица по режим осетио се уздрман. Испоставило се да није једноставно бити и контролисан и противан. Изабрали су судбину да иду у пакету са режимом, јер је све остало носило већи ризик за тренутне приходе по том основу.

Дуже од њих се држао невладин сектор. Ушушкан у страним донацијама, као ексклузивни заступник интереса оних који могу највише да плате, требало им је дуго да уоче да више нису ексклузивни и да им пада тржишна вредност. Тек у задњих пар месеци отвореније наступају против студената, ма ко то они били.

Најдуже је требало салонским интелектуалцима. Након што су кафански националисти разоткрили своје квази-позиције, салонски интелектуалци су нам дуго били једина нада. Но и они су на почетку заузели пасиван положај, тврдећи да су неутрални. Били су превише уплашени за свој положај неутралности, жалећи се да их сви редом нападају за оно што су сами хтели да буду. Плашљиво су заступали свој јуначки став. Прво су се стидљиво правдали, па срамили, па бранили, а онда су кренули и у отворену кампању неутралности, називајући будалом свакога ко није неутралан.

Тек одскора скупљају храброст да отворено прозову студенте. Њима увек треба најдужи увод. На почетку пасус против власти, што им онда до краја текста даје слободу да оплету по студентима. Они су доказали да се човек може поштено избламирати, а при томе све тачно рећи. Ако се аналитички прочитају њихови текстови, то је у ствари исповест о сопственом ћутању. Сваки пут кад прозову студенте за неозбиљност, у ствари сами испадну смешни, у откровењу сопствене неспособности да понуде алтернативу ономе што исмевају.

А овај шалин, као шалин - „само ћути и гледа“.

Сад кад су се сви офирали, остаје да видимо шта је окупациона комисија решила да уради са нашом судбином. А може им се шта им год прохте, сем ако се још шалина не удруже око овог шалина, па се тако смешни не позову на свој став. Не би то био први пут да су неозбиљни победили озбиљне, али поставља се питање на коју се силу уздају: на оне западне које формално заступа Шутановац или на левље које заступа Вулин. То је, ваљда, сваком нормалном испод части да разматра.

Захваљујући једном анонимном шалину, бићемо принуђени на једини прави пут, а то је да се уздамо у вишу силу и у своје шалинске снаге.

Срећом, све ово је праћено и глобалним колапсима, тако да ће наш очекивани колапс бити само један у низу, и могло би се рећи да спадамо у групу оних народа који су најдуже спремани за колапс. Но, по свој прилици, оно што ће режим изненадити свакако није колапс државе,  то су једино организовано и систематично припремали. Изненадиће их лични колапс, јер ако највећи глобални криминалци уведу приватне санкције нашим домаћим највећим криминалцима, поставља се питање где сакрити плен. Тренутна спољна политика је кулминирала у речима популарног народног текстописца — „ни на исток, ни на запад“.

Према истраживањима, напаћеном народу највећа сатисфакција је пленидба имовине локалним кабадахијама. Неправда је толико кулминирала да се уопште не поставља питање ко треба да плени, а по правилу, у таквим пљачкашким сценаријима најбоље се сналази западна традиционална јавна школа, подржана западним тајним службама. Кад санкције буду објављене,  а биће у наредних пар месеци, видећемо колико високо су ишли. Ако буду ишли превисоко, онда ће високо позиционирани домаћи мафијаши морати да се наплате од ниже рангираних, ако им буду доступни, и тад креће права револуција.

А шалин, ко шалин "само ћути и гледа".

Можда тај шалин схвати да је претерао, али ће до тада многи бити намирени и сви ће тврдити да су већ од почетка били уз шалина. Интернет памти дуго, али то не мења перцепцију људске  меморије. Опет ће се све ово завртети у круг.

П.С.

Ремек-дело „Како сам победио револуцију“ може настати у пензији, у затвору или у прогону, али је најмање спорно у установи где је победа питање личне интерпретације, коју је надлежни лакар пилулама исконтролисао. Све супротно томе већ је митологија, а од мита се давно одустало. Бестселер није спорaн, остаје само питање жанра.

Резерват варијанта

Садржај текста намењен је искључиво старијим особама, уз претходно добијену конзилијарну сагласност. Стручњаци који врше клинички увид у материјал нису изузети од упозорења.

Наш оптимизам произилази из чињенице да се овде, као ретко где у свету, може лепо живети од песимизма. Довољно је да се појавиш као аналитичар са мрачним тоном и одмах си пророк. Постоји ризик да повремено испаднеш и ентузијаста, уколико узмеш у обзир развој стварних догађаја, али те теши то колико су тек смешно испали реалисти. Реалиста више и немамо употребљивих, јер су завршили са тешком дијагнозом анксиозности и депресије. Тимe се наша реал-политика свела на будале. Они су и најгласнији и имају највише идеја.Те идеје своде се на то да неко други треба да реши наше проблеме, уз чврсто уверење да то мора бити у нашу корист.

И од нарикања над тешком судбином се може лепо живети, јер је режим заинтересован да свима подели дискрециона права по основу пасивизма. Повремено изгледа као да управник луднице пацијенте намерно излаже интерним сукобима како би „чике у белом“  могле предахнути. У овом случају, „чике у белом“ су са црним капуљачама. Све је мирно, јер чак и истински побуњеници који би рушили систем напокон увиђају да он уопште не постоји.

Нашли смо се у ситуацији потпуно свесне капитулације. Она је прихватљива, јер проистиче из искуства да би свака опција у којој би се питали домаћи актери била гора. Кад смо се већ договорили за капитулацију, онда је и избор прилично једноставан. Могли смо да бирамо исток или запад. Она источна варијанта, у коју је највише наде полагано, више није доступна. Кад` се сигнал и појави на кратко, оператер је лично баба Јулино чедо. Они још источнији показали су се као бахати послодавци који овде сатиру не само природна богатства већ и људе, до чијих су живота стигли нескривеном системском корупцијом. 

Ови са Запада нас не желе док се не преумимо у потпуности, а то се баш одужило. Јавно и отворено нам то саопштавају, али у недостатку друге варијанте ми их и даље понизно вучемо за рукав, молећи барем за позицију резервата.

Они најгласнији са својих дигиталних налога редовно поручују да „губернија није за Индијанце“. Остају нам студенти као једини довољно наивни да се нечему надају. Прво су их сви храбрили да се побуне, а чим су кренули да успевају  одмах су им стављали клипове у точкове. Хероји се подржавају само док су безопасни.

Одједном, најгласнија група против садашње ситуације тврди да је режим одговоран за овакво стање и да би, у случају да се окрене Западу, био бољи од студената који покушавају да поправе систем. Тако је почетна солидарност због погибије људи услед корупције потпуно спласнула, што је охрабрило државу да још масовније спроводи сличне пројекте. Кључне инфраструктуре градимо тако што директор лично у видно припитом стању улази у тунел да докаже да није урушен  кад већ инжењери немају храбрости. Мора да је пак њима забрањено конзумирање алкохола на радном месту. Након распродаје кренули смо у поклањање, и то генералштаба, и то онима за које смо сами рекли да организују обојене револуције. Јака на извору, лојалност се као вода увек прилагођава терену.

Послодавци су очајни, па увозимо радну снагу исто као млеко у праху и месо са прекуцаним роковима употребе. У мом граду највећа пекара и највећа продавница хране ангажују имигранте - гостољубив народ, верујемо свакоме, поготово ако је јефтинији и то само због нижих пореза.

Од радне снаге у јавним предузећима остали су они који немају ни рад, ни снагу. Њима је толико добро да су они који морају да раде постали љубоморни. Има и горих примера - доктори у хитној помоћи морају да раде, али су на њих љубоморне колеге због цене дежурстава, иако су иста по сату седам пута мање плаћена од дежурства вулканизера у данима смене годишњих доба. Временом ће се решење наметнути само од себе - хитна помоћ нам ионако не треба, јер је сизифовски спасавати људе којима после ионако нема помоћи.

У мору разочарења једини нормални су они што са надом дочекују долазак Запада у наше мало село. Они ће се тек разочарати, а до тада ће им требати кривци. Зато је препоручљиво да свако ко мисли другачије своје мишљење задржи у своја четири зида.

Свакако имамо паметнија посла, јер нас чека пеглање великих социјалних разлика. То би и до сада ескалирало, али заинтересовани никако да схвате да нико други неће решавати њихове проблеме, колико год претили порукама по друштвеним мрежама. Летимичан поглед на структуру штедње становништва говори да 80% породица има мању уштеђевину од 1.000 евра. Још 10% мању од 10.000 евра. Свега десетак посто има штедњу око 50.000 евра, а две хиљаде најбогатијих породица у Србији има просечну штедњу од милион и двеста хиљада евра. Ситуација је још гора када се зна да они богатији свој новац држе у страним банкама, сефовима, злату, обвезницама, акцијама, криптовалутама, и некретнинама.

Да све то буде горе  структура кредита говори да су стране банке домаћем живљу делиле новац узет од домаћих штедиша, јер смо неспособни сами да то организујемо. Само 700.000 породица нема кредит, а 600.000 породица има кредит мањи од 5.000 евра, и то само зато што нису могли више да се задужe. Дакле, систем функционише све док оперативни токови новца могу свакоме, по сопственој опсесији, да уделе припадајућу дозу. Кад први пут „штуцне“ креће ланчана реакција. На крају таквог ланца су по правилу букагије.

Становништво чак и добро стоји имајући у виду у каквом су стању предузећа. Од највећих јавних имамо случајеве да су задужена више него што вреде, а од мањих приватних опстаће они који су све време били ситни. Што се тиче пољопривреде  она не постоји у смислу да већем броју људи може обезбедити егзистенцију и независност; више је статистичка грешка, а системски је убијана од увозничког лобија (колонијална кованица) и комплето страних власника прехрамбене индустрије.

Једино добро стоји ИТ сцена, тј. стајала је до задњег истраживања по којем 62% ИТ професионалаца активно тражи посао у иностранству. Новaц овде није разлог, јер ИТ сцена у Србији више није јефтина радна снага - сада се као главни аргумент у корист успеха наводи западни „mindset“. Наш асимилациони потенцијал се у појединачним случајевима  претвара у кинетичку енергију.

Све у свему, ситуација је таква да мањина која се потпуно интегрисала у западни вредносни систем има разлога да се љути на већину која је у агонији тражења спонзора. Што би рекао народни певач: „ни на исток, ни на запад, на север, ни на југ… се вртим још у круг.“

Проблем је што ова мањина не нуди неко решење већ само прети, што  покреће на инат, па нам је  једина суверенистичка политика настала из ината  већине која не жели предузетној мањини пристојну будућност. Нек` и колонијалиста  осети проклетство  комшијине краве!

С` обзиром да је свака порука већ закаснела, потреба за закључком постаје сасвим сувишна.

П. С.
Можда се и у нашем случају појави неки јунак као Џеронимо и филм о последњем Србиндијанцу који је пружао отпор холивудској неминовности. Ко ће писати сценарио сада је небитно кад смо већ добили Оскара за врхунску глуму и режију.

И док шкрипи, ми климамо

Претпоставимо, макар за тренутак, да живимо у уређеном и праведном друштву.

Да су нам политичари најпоштенији, да смо Косово вратили под свој суверенитет и да водимо суверену политику којој се сви диве. Да имамо највише аутопутева на свету, железнице које лете, а таксије које плове небом. Да живимо у миру и слози, у поштовању Устава и свих институција које раде беспрекорно, баш као у приручнику за демократију.

Да су нам војници, учитељи и свештеници најцењенији у друштву, да мита и корупције нема ни у траговима, да су нам плате веће него у Европи, а цене ниже него у Азији. Да нам је све потаман и да нам само још недостаје национални стадион - тај симбол просперитета и народног јединства.

Да смо се пласирали на Светско првенство у фудбалу и освојили злато у кошарци. Да су нам сељаци богати као банке, радници запослени и насмејани, дијаспора се вратила кући, а вишедетне породице добиле толике бенефиције да се деца рађају као на траци. Да деца у школи уче у складу са традицијом, да студенти не одлазе већ остају да граде своју земљу

Да власт у сваком тренутку може да окупи чак 47.000 искрених присталица, а опозиција једва да скупи пола од тога. Да је за све то заслужна мудра и непогрешива политика председника „седања на четири столице“, човека кога сви светски лидери поштују, који седи у првом реду на свим обележавањима и који је примљен у Овалној соби као да је код куће.

Да околне земље желе да се уједине с нама и спремне су да испуне наше услове.

А онда,  чисто хипотетички, замислимо да смо се, не његовом грешком наравно, нашли у ситуацији у којој та политика више не даје резултате. Да столице почињу да шкрипе, а под ногама остаје само празан подијум. 

Претпоставимо и да председник опет има генијалну идеју како да неоштећени изађемо из глобалног сукоба. Тада би нам били потребни избори - да се кандидује та нова, генијална политика која уме да стоји усправно, без столице  и без страха.

PS

У супротном, остаје нам да живимо у вечитом страху шта све будалама може пасти на памет и да се само молимо да се не појави неки још већи лудак. Јер, ако је већ све тако добро онда увек „Може и горе.“

🚶‍♀️ Какво искуство!

Дарија ме је својим утисцима са пешачења од Чачка до Новг Сада стварно потресла. Толико емоција, људских прича, искушења и лепоте - све сабрано у једном путу!

Видело се колико је у групи било демократичности, поштовања и зрелости, чак и када су се појављивали сукоби - све су решавали разговором и мирно. Ипак најјачи утисак је био о онима који су увек спремни да другима излазе у сусрет.

Припреме - интернет савете, разговор, медециски савет и превентива да спречи жуљеве и како да јој ноге издрже дуге дане хода.

🌄 Доживљај Србије, природе и људи — неописив. Од заласка сунца на Дивчибарама, преко равница Мачве, до изненађења када је схватила да у многим селима живе само стари људи. Све је изгледало као жива слика наше земље - лепа, тужна и величанствена у исто време.

Наравно, било је и изазова. Преговарали су са онима који су више били ту због камере и публицитета, а не због заједништва. Морали су чак и да искључе једног учесника који није поштовао правила. Али баш у тим ситуацијама појавила се солидарност, емпатија и зрелост.

🙏 Посебно ме је дирнуо тренутак када је дошло до расправе око читања молитве „Оче наш“. У групи су били атеисти, муслимани, католици и православци. На пленуму је предложен  компромис који су сви прихватили - да они који желе могу мирно да се моле, без театралности и наметања другима. Мудро, мирно и с поштовањем према свима. Православни су остајала на молитви као што су и  муслиманима организовоали  простор за молитву и исхрану у складу са њиховом вером.

🎶 Имали су и преговоре о музици и песмама - неки су инсистирали само на литургијским, други су желели разноврснији избор. Текстови са вулгарним садржајем нису улазили на листе. Преговарали су чак и о томе ко ће носити заставу и где ће се у поворци налазити освећени крст са Хиландара. Све је решавано тако да се сачува демократски дух и да ниједна мањина не буде дискриминисана док је већини  омогућено да задржи своје интересе.

🏡 Спавали су у разним кућама  пуне гостопримства. Једни домаћини су је имала чак и просторију за масажу, где су их професионалци опорављали после дугих дана хода. Једном их је угостила наша редитељка која живи и ради у Њујорку. Други домаћини су им платили хотел. Имали су договоре око приоритета - ко ће спавати на бољем месту, како се захвалити онима који уступе свој комфор другима, али и како поступити са онима који гледају само себе.

🕊️ Препознавање менталитета градова и типова људи било је занимљиво и поучно. Свега је било: смеха, умора, шала на рачун „фолираната“ и оних који много обећавају, а мало ураде. Али осећај заједништва и пожртвованости преовладао је.

💪 Имали су дане кад су пешачили и по више од 40 километара. Било је и тешких тренутака - када је група морала да прилагоди темпо да би сви могли да прате. Било је понека суза због неочекиваног напора, али није било одустајања.  Све је решавано достојанствено, без вређања и подела.  

Све у свему, верујем да ће јој ово искуство много значити у животу. Иако још не сагледава све политичке и друштвене околности, осетила је оно најважније — дух заједништва, искрену солидарност и живу Србију на сваком кораку.

Четири сахране и свадба

Према званичној статистици, да би у Србији добили позивницу за свадбу, потребно је претходно испратити бар четири особе „на боље место“. Са таквим сазнањем, свака позивница мора се примити са извесним страхопоштовањем.

Најчешће ћете се, по закону просечности, наћи за столом где су сви „у зрелим годинама“, а при томе неожењени, неудате или у најбољем случају разведени. Љубав, чини се, данас цвета најчешће у одсуству брака.

Има и оних који тврде да су позивницу добили са линком ка ресторану који води до странице где је преко целог екрана приказана цена по столици. Тада породица сабира и одузима: ко ће све отпасти, да се не би носио поклон већи од кумовог. На свадби се, разуме се, не штеди: цигаре су скупе, јела богата и јака, а музика гласна.

Музичари су посебна прича. Недавно сам разговарао са власником бенда: његова тарифа је као да пева победница „Еуро сонга“ лично. За сиромашније постоји економска варијанта у комје случају цена као да гостује победник „Звезда Гранда“. Младенци касније отплаћују музички кредит, гости поклонски, а сви заједно верују у љубав на одложено плаћање.

И тако, све је весело, све по протоколу. Сви се сликају, сви се смеју и надају да ће баш ова љубав трајати дуже од исплате кредита.

Није ни чудо што су најпредузимљивији уметници направили оркестар и за свадбе и  за сахране.

У паузама између свадби и сахрана бавимо се својим послом. Живимо у култури и цивилизацији где је строго забрањено мешати се у туђе послове. Некада су такви људи, који гледају само себе, називани идиотима, јер нису били способни да препознају заједнички интерес. Нажалост, солидарност смо срозали до тог нивоа да ни након годину дана не можемо да се сложимо да није нормално да људи масовно гину због корупције. Они који спречавају власт да преузме одговорност морали би да знају да је то ненормално, чак и ако би режим био онакав каквим се представља.

Ствара се утисак да су подела, сукоби и мржња једина шанса да се одржи мир и стабилност.

У таквим околностима најгласнији су они који имају лични интерес. Њихова бахатост превазилази границе лудила, тако да пристају да на друштвеним мрежама објављују нетачне описе догађаја које сви могу да виде из прве руке. Коме се жели обратити, није јасно.

Сасвим је логично да то раде на својим телевизијама, где људе мајмунишу, под условом да никад нису чули за интернет, а испоставља се да таквих и даље има.  Или имају интернет и налоге чији су алгоритми затровани оним бесмисланим порукама што нас доводи до објашњења горње мистерије. 

Новинари на јавном сервису одавно су се помирили са улогом саучесника у удруженом криминалном подухвату, али још и успевају да се крећу испод граница достојних човека својим полуистинама, које праве више штете од приватних медија, који су пронашли свој таргет - будале.

С` једне стране публика су без интернета и зуба,  а са друге без емпатије. Ови други виде свој лични интерес у евроатланским интеграцијама и инсистирају да их сви подрже, да само њима буде боље. У ствари, најбоље би било да они наставе своје корпорацијске обавезе, док сиротиња, којој је свеједно у ком ће систему живети, не реши њихов проблем у њихову корист. Просто су љути што  други не раде как би њима било боље. Куну се у демократију, а само би им тоталитаризам помогао да им буде боље.

Дакле, осим тоталитаризма власти, у нас се јавио и тоталитаризам оних који би да их руше. Посматрачу са стране то изгледа као борба два крила КПЈ у ком се одлучује- ко треба да нас даље води. Да ли оно крило које се одлучило да глуми националисте или оно које глуми грађанисте? Остала већина насела је на пропаганду оба крила и стоји пасивно са стране, чекајући ко ће победити, промовишући свој пасивизам као неутралност.

Постоји огромна могућност да нека екстремна мањина остане или преузме власт, јер постаје очигледно да већина није способна да се солидарише око минималног људског достојанства. О националним интересима нема смисла ни причати, јер се налазимо у могућности да нас окупирају они који су нас бомбардовали и поробљавали,  а испоставило се да је једина глобална сила која им се може супротставити у нас изабрала за своје представнике највећи шљам. Једина гора варијанта по нас од НАТО-а била би да нам вођа  југословенске левице брани колективне интересе. То стварно изгледа као капитулација,

У мору спинова са мрежа која су нас задесила ипак бих издвојио ону слику на којој патријарх СПЦ благослови помирење КПСС и КПЈ при отварању руског историјског друштва у Србији. Као да је самим именом неко желео да поручи да Руси у Србији могу полако да иду у историју, а када се на све то дода контекст пустања снимка на ком наш патријарх снисходљиво прича са председником Русије о цветној револуцији у Србији, а знајући да тај материјал могу да пусте имају руске службе и да су га оне послале као поруку. Остаје питање да ли смо све добро разумели, а за себе могу рећи да се надам да нисам ништа исправно укапирао!

Тако су студентима остали једина нада, и то је заиста обесхрабрујуће, али друга могућност не постоји. Зависимо од добре воље младих, а надамо се у њихову наивност, јер заиста нико нормалан не би помислио да преузме вођење државе са оваквим наслеђем.

Међу тим студентима је и моја ћерка, која се упутила на протестно-комеморативно пешачење од Чачка до Новог Сада. Испратио сам је са свим  саветима на које имам право - ћутке.

На самом факултету имао сам прилику да видим како су организовани, и нисам имао никакве замерке. Оставили су утисак младих који знају шта хоће, иако лично никада не бих насео на пропаганду да сам је чуо од неког другог. Сценографија је била мала, али шарена: од икона, шубара, кокарди, беџева, худија, ланчића, Snapback капа, беретки, па до египатских застава. Било је занимљиво видети брадатог младића који са шубаром и кокардом цупка уз мелодију партизанске песме Bella Ciao.

Кренули су по киши, а испретиле су их увредљиве коментари са обе стране тоталитаристичког крила КПЈ. Јадни су тврдили да су усташе, а други да су љотићевци и клеро-фашисти, компромитујући само своје друштвене налоге. Нису сви налози били плаћени јер било је и оних који очито нису могли да схвате да млади негују прво на различитост. Касније сам желео да јој објасним термине које други користе за њих, али после кратког разговора схватио сам да то њима није важно, па тиме ни мени.

Пропустили смо шансу да сами решимо своје проблеме, и сада смо у ишчекивању страних понуда, са потпуно јасним сазнањем која страна има веће шансе. Ако опстанемо као народ, неће бити разлога да захваљујемо било којој земаљској сили или појави, јер безнађе друштвених околности у које смо упали постало очигледно.

ПС

Што се мене тиче, мој интерес је да се изборим за статус опозиције, али већ видим да ће и то бити врло тешко. Бојим се да ћу постати онај несрећни посматрач који аплаудира и једнима и другима, или, још горе, онај који аплаудира само онима на власти. Бити инаџија као досад је постало апсолутно бесмислено.

Причица о Трећем Путићу

Не познајем никог из свог окружења ко има већи коалициони потенцијал од мене. До тога сам дошао избором саговорника по моралним категоријама, а и њиховом дозволом да могу комуницирати искључиво искреним порукама, делећи исте мисли, утиске и ставове без обзира на убеђења. Готово увек сам копиране поруке упућивао људима са врло различитог политичког спектра. Често су те поруке биле непотребне, понекад и иритантне. Док је већини било удобно и свеједно, ја сам остајао потпуно непотребан и као такав био око цензуса и са малим кругом истомишљеника размењивао ставове о Косову, културном идентитету и традицији.

Међутим, у критичним ситуацијама, као што је садашња, многи се окрећу у правцу у коме траже принципијелни људе који желе да живе у уређеном и правичном друштву мислећи да су такви већина. Обично  су затечени новом нормалношћу у којој таквих готовао да и нема што ситацију чини конфликтоном.  Ми смо  превазишли кризу и сада смо у стању изнуде са системом с обе стране ивице колапса. До кризе тек треба да узнапредујемо.

Такав тренутни положај оправдава и даје легитимитет онима који гледају само свој интерес. Један део људи, мањина, са својим технократским знањем, позицијама и контактима, може се успешно снаћи у систему Европске уније. Они немају проблем са глобалним интеграцијама, живе удобно и конформно, без бриге о традицији и наслеђу. С друге стране, исти начин размишљања оправдава и оне који снисходљиво стоје уз власт по сваку цену, јер им једино то може донети привилегије. Слабих и сиротиње има више, па се уздају у демократска начела гласања и често себи дају за право да раде антиуставне и незаконите ствари, правдајући се већином. Они нас упорно и успешно убеђују  да након победе на изборим имају право да газе устав и урушавају институције, а да поражени немају никаква права док не пређу на страну победника, што се редовно и дешава. Чија је позиција етички ипставнија је потуно небитно кад већ имамо начелни договор да гледамо само свој интерес.

Сада, на свеопшту жалост, нема нове власти без подршке људи који гледају шири интерес, али такви су навикли искључиво на улогу опозиције  па не занју да преузмемо одговорност. Испоствља се да Ломпар њихов једини истнски предствних који има снаге и воље да отворено и искрено износи своја убеђења. Код њега је спрно само његов интелектуални идеализам и принципијелност јер га чине непредвидивим. Он може својом речитошћу сам себе убедити у оправданост рата са НАТО-ом или, пак, у свесрдну сарадњу са европским колонијалистима само у циљу обарања режима који је не само по њему погубан за Србију. Не кажем да ће нешто од овога учинити, али његова слобода да гради интелектуалну, а не политичку каријеру, ће многе његове саборце оставити на цедилу; па иако Ломпар при томе и није крив, његова позиција је морална и етичка категорија, а не политичка оператива.

Остали родољубиви и утицајни гласноговорници, свесно или несвесно, заговарају пасивизам, омогућавајући опстанак катастрофалних трендова. Они су се борили и изборили за статус представника националних снага, а сада се склањају у страну. То није поштено и морали би да трасирају трећи пут или јавно да дају отказ на те позиције, а не да деле испразне ставове, који иако често тачни не садрже никакав употребљив закључак, а камоли предлог за акцију. 

Само са људима као што сам ја можемо организовати коалицију која има широк потенцијал и уједно одложити велика питања за време када смо у повољнијој позицији. Јесте противречно што ми, који смо тек око цензуса, имамо овако високо мишљење о себи, али то нам се већ дешавало у сличним ситуацијама, тако да није питање колико нас има, већ колико ће нас бити.. Формално две трећине, а активно 2-3%. У тим границама ћемо се кретати у зависности од тога колико смо спремни да преузмемо одговорност и колико смо организовани и пожртвовани. Дакле, ближе доњој граници.

Зато је важно показати јединство и снагу сада, иначе ћемо дуго остати на коленима. Познајући навике наших ближњих суседа тај период биће понижавајући, али што раније започнемо терапију, веће су нам шансе да преживимо са мањим последицама. Нема оправдања да чекамо да неко други распише изборе или реши кризу, јер без јасног вођства и организације већина нема шансу да промени систем који је дотукао нашу свест и културу. Наше је да се боримо против бахате већине, а ако бахатих и нема толико колико се мисли, онда би стајање по страни тек била срамота. Остаје само да видимо како да водимо своју битку, а не туђу; то превазилази моје капацитете и чини ме оправдано љутим према онима који их имају, а ћуте.

ПС

Сада је тренутак за јасне одлуке, оштар и искрен став Ломпара,  а за касније нема никавих гаранција.

Финале трећег светског купа

Збиром несрећних околности, ето нас у завршници трећег светског купа - ни кривих ни дужних, али зато традиционално неспремних. Ситуацију смо могли решити и пре финала и мирно отићи кући, али су пасивни одлучили да се прену баш кад су сви рефлектори упаљени  и то не да заиграју, него да направе живи зид. Стратегија да се правимо мртви је неочекивано дала резултате. Нажалост не постоји могућност повлачења, а ни намештања резултата, а није да нисмо покушали.

Цео турнир, кажу, организован је у част славног средњег века - времена кад се није знало ко на кога удара, али се знало да ће син збацити оца. Само сада то иде цивилизовано, после дужег рекламног блока.

Судија гледа у сат као у спас, а ми не знамо ни против кога играмо. Договор из свалчионице је да навучемо  камелеонску гарнитуру дресова и стопимо се с противником тако добро да ни VAR не може да нас разликује.

Стратегија да главни играчи истовремено седе на четири различите клупе изгледала је прихватљиво све док утакмица није ушла у продужетке. Сад нико не зна ко кога маркира, само се наивни истрчавају, док они искусни имају по пар резервних положаја. Повучени су сви резервни играчи.

Ситуација је узаврела до те мере да се национални стадион, онај под хипотеком свих већих светских повериоца, распада по шавовима и то не само симболично. Док бетон пуца, ми и даље расправљамо о односу левог и десног крила, храбро настојећи да се ујединимо у потпуном тактичком неразумевању.

Тренер, иначе, ради за противника. Не за једног, већ за сваког ко плати дневницу и обећа донаторску вечеру у некој амбасади. То до сада ником није представљало проблем, а сада одједном свима смета. Нико не зна шта се заправо дешава, док репортери свих медија уверљиво читају текст спремљен још пре почетка утакмице. Из изговореног се може сазнати само са којих се фреквенција одашиљу поруке.

Стручни штаб је заставом и транспарентима прекрио семафор, што тренеру пружа могућност да присутнима објасни резултат речима. Нико му, наравно, не верује, али то нимало не смета онима у VIP ложи који, у заносу, скандирају: „Победа!“. Остали, са јефтиним картама, узвраћају: „Пумпај!“, док се играчи осврћу и погледом питају где је лопта.

Лопта је одавно у ауту. Као и ми. Само што ми и даље стојимо на терену - чисто из навике.

П.С.
Ни раније нисмо имали ни план ни срећу, али смо побеђивали, јер кад је све изгубљено, онда је све и могуће. Не знам како ћемо победити овог пута, али знам да нико није упорније тренирао за тешка времена од нас

Испит зрелости на студији случаја Двери – примењена логика

Двери и њихови представници неретко су изложени оптужбама које на први поглед делују уверљиво. Међутим, када се те тврдње анализирају кроз призму логике и елементарних аргументационих правила, постаје јасно да се ради о класичним фаласијама — логичким грешкама које замагљују истину и подривају рационалну расправу.

У наставку ћу указати на четри фаласије које су најзаступљеније на друштвеним мрежама.

---

1. Погрешна генерализација (Generalizatio fallax)

Најчешће понављана теза гласи да су Двери „издали патриотски савез“. Та тврдња, међутим, није логички одржива.

Изборни резултати су јасан показатељ: ни Заветници ни Двери нису прешли цензус, док  НАДА и МИ-ГИН  јесу. ДЈБ је унапред био ван тих комбинација, а Народна странка је остала далеко испод цензуса. 

Из ових чињеница следи да наводна „издаја“ није узрочно-последично повезана са неуспехом других, већ представља погрешну генерализацију. Шта би тек било да су сви заједно прешли цензус, а онда се неки одвојили и  као парламентрна странка подржали нову власт?

Дакле, Покрет Двери није оштетио неки други родољубиви покрет. Главни проблем био је недостатак синергије, коју су у овом случају могли представљати једино они гласачи који нису изашли на изборе. Но, ни то није сасвим тачно, јер је и овако постојала шаролика политичка понуда. Тачно је да се никоме није могло у потпуности веровати, али за све ово сви актери сносе део одговорности. Ипак, симптоматично је што се искључиво Двери представљају као кривци, што упућује на системску медијску антикaмпању.

---

2. Лажни узрок (post hoc ergo propter hoc)

Друга заблуда јесте теза да су Двери „лансирали Милицу“.

Та прича нема логичко утемељење. Милица је, реално, повучена из фундуса испод цензуса — из позиције која сама по себи не доноси политичку тежину.

Не постоји разуман разлог за такав потез, осим ако циљ није био компромитација Двери преко савеза, што упућује на унапред осмишљену медијску конструкцију.

Таква координација може доћи само из центра моћи, што логички води до закључка да је режим био против Двери, а не у сарадњи са њима. Тиме се руши и основна премиса оптужбе о „издаји“.  У супртоном би  се Двери подмириле неким министарским местом у циљу компромитације Заветника!

---

3. Контрадикторна аргументација (argumentum ad contradictio)

Најочигледнија нелогичност јесте двоструки стандард у оптужбама. Дверима се истовремено пребацује да сарађују и са режимом и са НАТО опозицијом. Паралелно се перципирају и сувише десно и сувише лево. Такви међусобно искључиви аргументи указују да кампања није спонтана, већ координисана из више извора, са различитим наративима прилагођеним различитим групама јавности.

То је класичан пример контролисаног дискурса - ситуације у којој се јавна перцепција не гради на основу чињеница, већ на основу пажљиво разврстаних медијских порука. Такав посао могу да раде сам озбиљни професионалци што опет указује на моћног наручиоца.

---

4. Non sequitur: 

Претпоставка политичке прагматичности

Ако бисмо претпоставили да су Двери „издали“ савез, логички је немогуће да би истовремено деловали прагматично у складу са сопственим партијским интересима. Са тог аспекта, могли су проширити коалицију и са СРС, што би им омогућило да пређу цензус и уђу у парламент. Ако ову тезу доведемо до екстрема, може се закључити да су управо Двери спречиле Заветнике и СРС да формирају коалицију која би, чак и без Двери, ушла у парламент. Да су Двери  имали медијску пажњу  могли би то представити као свој допринос, што јасно доказује да нису имали пажњу, па нису ни  деловали као „издајници“. Ова теза има логички неодрживу конструкцију, па се доказ односи само на намеру. 

---

Политика као студија случаја

Парадоксално, све ово Двери и њиховог бившег лидера чини идеалним примером за политичку студију случаја: како добронамерни и идеалистички људи, улазећи у политику без медијске заштите, лако постају мета систематске дискредитације.

Тај пример може бити драгоцен свим младим људима који почињу да се баве јавним радом  јер показује да није довољно бити у праву, већ и бити спреман на рационалну одбрану у медијском окружењу које не прати логичке стандарде.

Улазак у политику без јасне медијске стратегије и позитивног јавног оквира носи висок ризик од понављања истих грешака.

Оно што се конкретно може замерити је покушај повратка на политичку сцену након преузимања личне одговорности. То може успети само медијски обезбеђеном и утицајном играчу, што се, на пример, показало у случају Дачића. Повратак на политичку говорницу, па макар и на локалном нивоу, без претходне моћне кампање је унапред осуђен на пропаст. Тиме и добијени звиждуци постају аргумент у тврдњи да се није рачунало на јаку медијску кампању за велики повратак. То доказује да није било организоване намере. За наивност има доказа, а за теже тврдње би већ морали да пређемо на ad hominem квалификације, што свакако није жеља.

П.С.

Да је све ствар логике, тек не би имали никакву шансу, па ипак остаје само нада. То је једина опција у којој наивни могу имати предност, уз огроман ризик да се поново завртимо на политичком рингишпилу, сакупљајући драгоцена искуства за следећу генерацију сакупљача искустава, која би опет могла бити извиждана због пропуштених шанси.

За сада без доброг епилога

Први чин

Поставка сцене. На подијуму глумац, шеик и командир Територијалне одбране Охаја. Да се одмах разумемо – глумац није онај који глуми да глуми шеика из Бољег живота. То је стварно глумац, стварно шеик  и све заједно као да их је на кастинг послао неки пацијент са смислом за апсурд или бар љубитељ јефтиних ријалитија.

Други чин

Војска се поставља као „тампон-зона“ – између олигархије на подијуму и жртава које је та иста олигархија већ одавно ојадила. Војска је приказана у тавом светлу да је морају чувати маскирани полицаци као да  их је тога срамота. Полицајце обезбеђују приватне агенције које ничег није срамота. У четвртом прстену обезбеђења налазе се Кобре, које ће мало доцније демонстрирати како се „ломи“ редар на протестима. И Кобре су маскиране, док је редар у традиционалној ношњи коју употпуњује сигнални прслук.

Подиже се  петобојка -  редизајн  званичне тробојке. На први поглед рекло би се да је председница скупштине шила лично. Само они  најзлобнији у тим додатним нијансама  виде симболику дубљих подела и разлаза. Као да провокативно позивају на њено цепање јер таква не спада под кривичну одредбу Закона о државним симболима. Дефилују уз паролу: „Снага јединства“. Јединства, кажете? Па да: прво јединство – сви који добровољно пристају да их опљачкају. Друго јединство – клинци који још увек верују да живот почиње после дипломе, а не после пензије.

Трећи чин

Први, организовани и са плаћеним улазницама, аплаудирају по службеној дужности. Аплауз финасиран из буџета даје им довољну легитимност. То су они који никада не пролазе никакву безбедносну проверу. Јер шта ће им безбедност, кад имају војничку дисциплину и картон са упутствима када да тапшу.

Четврти чин

Други, неорганизовани студенти. Без позивница, на параду би могли упасти само као падобранци. У својој наивности дозивају војску у помоћ и радују се и најмањем наговештају од униформисаних лица. Однос личи на ситуацију у којој чекате да вам хирург намигне током анестезије. Ако вам се то чини немогућим, онда покушајте да замислите ток операције у којој је хирург добио анестезију.

Пети чин (пародија на комедију)

У сукобу грађана и олигарха, војска формира редове као Цезарове центурије из Астерикса и Обеликса. Они што су закаснили да уђу у формацију остају иза и придружују се народу, јер шта да раде, увек је бројност на страни сиротиње. Народ, наравно, погрешно схвати да војска прелази на њихову страну, па на крилима ентузијазма односи победу. У победничком маршу носе на раменима баш те „одбачене“ војнике, док остатак војске наставља параду. Јер не може сад да пропадне толико вежбање – генерално је срамота пред НАТО (Народна Територијална одбрана Охаја) ако ниси у ритму.

Пети чин (пародија на трагедију)

Режисер закључује: једини начин да млади виде оружје јесте да се уведе обавезан војни рок. Продуцент, међутим, замишља на шта би личили студенти који су прошли оружану обуку и негодује - та варијанта би превише скратила филм. Остаја при идеји да крај буде кад пукне филм.

П.С.

Публика подељена, махом равнодушна. Они који су очекивали десант падобранаца напустили су представу разочарани. Аплауз стиже једино из ћошка, од наркомана чији су дронови послужили као сценографија стратегије одвраћања. Остаје само једно питање – откуда наркоману дронови?

Неутралност као алиби: од Олимпа до пензије и назад

Већина интелектуалаца који се оглашавају на суверенистичким медијима понашају се као наши путари које је снег затекао у јануару. Ситуација се ломи, а они пишу есеје за које би сваки наставник у основној школи дао чисту петицу. Нажалост, цела генерација наших родољубивих интелектуалаца овим радовима је поднела папире за прерану пензију. У том смислу и нема замерке на поруке мудраца који на животне околности гледају дислоцирани од радних обавеза и са висине Олимпа. Мораћемо да сачекамо шта нуди нова генерација, а они се и даље крију и сакривају их. Интелектуални пензионери су нас оставили у вакууму неспособне да наставимо производни циклус, па се мора поставити и питање њихове одговорности, а поготово што се може оправдано сумњати да су и лекарску комисију подмитили. Или обрнуто, свеједно је.

Њихове анализе не би биле штетне, кад они не би инсистирали на позицији гласноговорника неутралних. Позиција неутралних је потпуно легитимна, ако не и пожељна у овим историјским околностима, а по стеченим искуствима. Међутим, иза њиховог популистичког дискурса о неутралнима не добијамо јасну поруку шта нам је чинити, па је публика смућена и пасивизирана, што производи даље последице. Нарочито јер позиција пасивног у односу на неправду, издају и зло није блиска традицији и етици нашег човека, а за шта се и сами аутори залажу. Типична контрадикција празнословља.

Иако сам присутан на готово свим протестима (сем једног када се по Чачку прочуло да су стигли батинаши, а студенти повукли позив), себе сматрам неутралним и то право ми никаква баба нарикача не може одузети. Поготово ако је та баба врачара па почне да куне кугом. Ја сам активно неутралан, јер не желим да бирам између две струје истог зла које нам се сервира. Међутим, нисам у могућности да каналишем свој активизам, јер на јавној сцени не постоји политичка опција која ме представља. Наше мудре родољубиве снаге, очигледно оптерећене својом сујетом, а можда и уценама, јер овде нема интереса, нису у стању да политички артикулишу своја наглабања о тешкој ситуацији. Шаљу нам поруке као јунак из вица: лако је њима, њих је двојица, а ја и бабо сами.

У таквој констелацији снага ја бирам студенте. Они нису мој први избор, али су барем наивни, па не знају са каквима су се ухватили у коштац и шта их све чека кад преузму власт. Овде свако поштен који би да преузме власт после оваквог потопа није нормалан. Лудачка је смелости да се супротстави стихији поплавног таласа. Зато су се мудро и попели на Олимп да још мудрије сачекају да се вода повуче, како би нам објаснили где смо се све преварили и шта смо требали да урадимо.

Нек погледају другу страну интелектуалног новчића окренуту ка спољним изворима финансирања. Они су се изборили за пола, ако не и више од пола студентске листе, а чим су имена постала позната ужој публици, одмах су дали простор грађанистичким опозиционим странкама. Тј. имаће две варијанте – једну њихову и још једну добрано њихову. Ако се претпостави да они који управљају ситуацијом и у владајућој странци имају своје људе, отвара се могућност да после избора опозициона странка, пола студентске листе и побегуље из режима са опраним новцем и биографијом формирају нову већину. Родољубима остаје да се гложе где ће ови пасивни тврдити: „Јесмо вам рекли“. Ови активни ће већ полудети од поново потрошене енергије, па и није битно шта ће још причати.

Позиција иза леђа руског медведа више није толико пријатна. Званична Русија се определила да стане на страну против младих. Они који су против оних који руше режим су по таутологији за режим, и то је свима сад математички јасно. Немогуће је искрено објаснити зашто се Руси одлучују за сумњиве ликове из режима, а не за оне који би могли да трасирају трећи пут. Тих људи који су за трећи пут има већински и то сви, осим Руса, виде. Можда виде и они, али не могу да добаце. Овде, на терену, немогуће је логички оправдати избор Кремља и то овде нико неће ни покушати да објасни, већ ће у најбољем случају по руске интересе рећи: „Ја Русе не могу да разумем, али их и даље волим, а и знам да ће нам без њих бити тешко“. Бла, бла, трућ, трућ. Али то је њихов избор, није мој. Не могу ја мењати свој став како дуне ветар из Москве. Имам и ја своја суверенистичка начела, колико год да ми је драга руска култура и духовност. Па томе су ме научили управо ови свеже пензионисани интелектуалци.

Иако је очигледна потпуна медијска блокада за српске интересе, постојао је моментум када се и без тога могла профилисати јасна стратегија и оперативно спровести на терену у неки покрет који би био уз студенте, али се оштро дистанцирао од сваког трулог компромиса или поруке презира према било чему српском. И према постојећим законима сва крађа, корупција и издаја би се сасвим могла ефективно, праведно и потпуно третирати. За поделу у друштву крив је искључиво режим, он има довољно алата и моћи да спречи даљу ескалацију, али по правилу ради супротно. Наравно да и на другој страни има злонамерних, али они и не би били толико опасни да им режим не прави промоцију јавног страшила.

Могли смо и ми да се организујемо под својом заставом на студентским протестима, али нисмо и за то је одговорна политика пасивизације неутралних. Понестало је времена и могућности да се организујемо, што и није неки проблем, као овај у коме недостаје воље. Да је наш клир изашао са ставом да нам треба трећи пут у ком нема места за поделе, и да није релативизовао одговорност између оних који имају сву моћ са горе поменутим страшилима, да смо лепо позвали на мирне и поштене изборе, са ауторитетима који не дозвољавају мешетарења након проглашења резултата, да смо то затражили јасно и јавно – не би ни било места за забринутост о поделама и сукобима. Додуше, без свега тога не би било ни ових есеја.

За разлику од активних, ови немају право да себе називају неутралним. Они су пасивни, а видећемо на крају коме та пасивност одговара. Одговараће победнику, ма какав био. И ако победник буде по мојој вољи, остаје ми само да честитам и повучем све што сам овде написао. Но, ако се деси сценарио на који су сами упозоравали, то је искључиво зато што су и они саучесници својим неделовањем.

П. С.

Куга кад се једном рашири не пита за кућу и политички став, иде редом, па свако ко је изазове мора сносити одговорност.

Јавно-приватно партнерство: светли примери за још светлију будућност

Са појавом капитализма код нас се одомаћио и појам јавно-приватног партнерства. Како смо капитализам, као и све остало, разумели буквално и доживели брутално, најбоље је наше искуство дочарати „светлим“ примерима из праксе.

Рецимо, у градском музеју локални моћник усели своју породицу и почне тамо да живи. Пре појаве овог појма то би било незамисливо, а данас никоме није спорно. Овде ствар није у новцу, него у  идеји. Како некоме овако нешто уопште може пасти на памет и како су тек изгледали преговори са градским оцима - сигурно спектакл за памћење.

У капитализму је сасвим нормално да држава откупљује приватно имање за јавне инфраструктурне радове. Ако ти радови касне, једини разлог је што неки „изабрани“ приватници морају стићи да откупе земљу од оних који нису имали „част“ да сазнају да ће кроз њихово имање пролазити предметна саобраћајница чиме су пропустили прилику да постану партнери у заједничком подухвату.

Деси се и да држава, позивајући се на јавни интерес, најпре прода имовину за мале паре, а потом је од истих откупљује за огроман новац. Опет у име јавног интереса. Ништа спорно, па таман да је и за национални грађевински подухват на водоизвороишту главног града.

Могло је да се деси и да купите фирму за један динар, а да се у њеном власништву нађе пар  стотина станова за које ни сам продавац није знао. Машине, постројења и алат одавно су престали да се рачунају у капитал.

Некад се деси да приватни партнер не узврати истом мером. На пример, газда случајно купи ресторане у запуштеном делу града за багателу, а град затим случајно доведе сву инфраструктуру, среди простор и управо ту почне да организује масовне манифестације. Власнику остаје само да купи пиће и издаје рачун. Ово прво уради, а ово друго и не мора – локали су му ионако пуни, а гости у усменим рачунима не виде ништа спорно. Тј., ако порез већ иде газди, зашто и конобар не би узео нешто за себе? Па ћемо га тек онда на бруто износ частити јер је и газда имао маржу. Све је потпуно логично – у капитализму је свака „рационалност“ пажљиво калкулисана.

Или, купиш удаљени плац уз градску реку, а град ти обезбеди све што треба да се баш тамо одржавају концерти највећих регионалних звезда: доведе струју, изгради паркинг и среди прилазне путеве. Доста су се те звезде башакриле на трговима, сад ће и они морати у тржишну утакмицу. Приватник  продаје пиће, а град ради све остало. Карте се распродају до последње без обзира на то што се на приступној саобраћајници  у једној од  две трака налази кућа. Саобраћај у супротном смеру свакако иде, а у овој се формира колона од пар стотина аутомобила  и то никоме не смета. Чекаће људи пар сати, то је ионако само једном недељно. Супротно саобраћајној логици - можеш да уђеш, али нема излаза, јер у супртном не би купио карту. Једини  „кривац“ је онај паметњаковић који није хтео да прода кућу зарад јавног добра - ни приватном, ни јавном партнеру.

До истог тог објекта општина доведе и уређену пешачку стазу. Зову је „стаза амброзије“,  или "алерго тест стаза" јер ако је преживиш сигуран си да си опторан на широк спектар алергија. За разлику од уграђених бетонских коцкица, овде се никоме није исплатило да уреди околину. Не би (се) ни (у) коцкице уградили да није имало партнерског интереса, а колико је општина темељна види се кад упоредите цене: квадрат јавне површине испадне неколико пута захтевнији него да вама приватно затреба.

Читам  интервју једног таксисте који тврди да се у нашем граду уводи први „летећи такси“. Разлог? Градска власт укинула такси-станице, а ионако су биле поред ресторана где се одржавају елитне свадбе и рођендани. Тачније, њихов паркинг су партнери продали за изградњу зграде, а од зелене површине направили нови приватни паркинг. Са рампом.

На местима где су некад биле мале кућице сада ничу зграде са по неколико стотина станова. И онда мора поново да се реконструише тек реконструисана улица, да се дода канализација за све те станове. Нико у томе не види ништа спорно – станови се продају као луди. Тако је у свим капиталистичким земљама, убеђујемо се. Срећом, већина је празна, па питање канализације још увек није дошло на дневни ред. Неке будуће генерације ће морати да воде рачуна о масовним изливањима  фекалија.

Кад смо већ код канализације, ове појаве се с поносом приписују градским властима. И многи грађани су тиме „почаствовани“. Њихови аргументи су једноставни: „Никад се није боље живело.“

Ако сте присуствовали јавној расправи предузетника, могли сте да чујете и реченицу: „Овде никад није било боље - ево ја имам четрдесетак станова. Не знам шта хоће ти блокадери! “

Они задовољнији на ситно имају скромније критеријуме: довољно је да примају плату, а да при томе не морају да иду на посао. Ако још добију и бесповратна средства за куповину трактора, све је у реду - бар док се негде, пијани, не похвале комшијама да су истим тим јавним парама подигли и шталу. А комшије ко комшије, само ћуте и не протестују. Стрпљиво чекају погодан тренутак да подсете ко је коме био у четницима, а ко у партизанима, и где је ко био за време бомбардовања и пробијања солунског фронта.

Сигурно међу својим познаницима на мрежама имате неког ко неколико пута недељно објављује своје слике у увек другој, скупоценој гардероби. Ако бисте сели и израчунали колико све то кошта, видели бисте да је неколико пута веће од њене и супругове плате заједно (ако обоје раде у јавним предузећима зна се колике су зараде). То мора да је пример приватно-јавног партнерства, јер да није – они би то крили. Купили би кућу у иностранству и склонили се од ове беде. Али не, зарад неколико лајкова, по правилу од сиротиње из старог краја, они ризикују да неко погрешно протумачи то њихово „управљање“ буџетским средствима. Можда је наследство, а можда тетка из иностранства, али док ти покушаваш да објасниш, све што ћеш постићи је да је побркаш са нечијом туђом тетком.

Можда је најбољи пример јавног партнерства онај кад кладионице граде спортска игралишта за децу. Ту су сви на добитку: и коцкарнице, и „срећни добитници“, и психолози за одвикавање од коцке. А и психолози, разуме се, могу бити јавни или приватни зависно од тога колико се далеко одмакло у процесу.

Може вам се десити и да вас познаник на улици ничим изазван заустави и похвали се сопственим успехом: странка му је обезбедила посао на универзитету, иако нема докторско звање. Иста му је обезбедила и место предавача при  Националној служби за запошљавање - наравно, курсеви преквалификације које нико не похађа. Кад га питате како све то постиже, он каже: „Па радим у буџетској фирми, има се времена. Лепо, три платице. Ма није то ништа – могу да направим и по неки тендерчић. Само ситно, испод радара.“

Он је свестан да је тек мали миш, али ипак има потребу да се похвали својим приватно-јавним партнерством.

Раније су људи крали, и то  радили ноћу, кад нико не види. Данас смо, међутим, узнапредовали: ако се не похвалиш као да се успех није ни десио.

Незнатан број протестаната покушава да врати срамоту на сцену, али им не иде. По правилу, истим методама им  одговара  организована група која не би ништа да мења. А ту се увек нађе и „партнер“ који плати дневницу за такав став. Прво су их називали Ћацима, а онда су се сами почели хвалити тиме, чиме су однели победу у размени аргумената. Прогласили су и победу по том основу.

У побуњеној мањини углавном су људи који би да осталима наметну своје интересе, али притом ништа не нуде осим подсмеха. Они бивајући у мањини  из позиције „гордости“ траже већински легитимитет, и кад упадну у појмовну контрадикцију, ништа им не преостаје него да прозивају остале.

Највише се прозваним осете они пасивни који свој дефетизам правдају наводним моралним категоријама, „вишим интересом“, ширим сагледавањем стварности и, наравно, ексклузивним правом на несврстаност.

Све у свему, свако чврсто држи своју позицију по Ноел-Нојман правилима, која ако применимо на нашу праксу, могу да се тумаче овако: једни су увек уз власт, други увек уз опозицију, а трећи одлучују. Ако су ти „трећи“ незаинтересовани онда нема промене система, и самим тим они губе право да се називају неутралним. Када се неутрални једног дана активирају, десиће се промена власти у којој ће опет иста група бити уз власт (само сада неку нову), иста група ће одмах бити против оних које је сама довела, а онда се „неутрални“ питају чему уопште прозивка на њихов рачун.

У класном смислу, вишој класи је свеједно ко је на власти - она ће власт свакако прилагодити својим потребама. Исто важи и за ниже класе, које се увек прилагођавају вишим интересима. Средња класа, међутим, може да одлучује. То јест, благо режиму који нема средњу класу, оне који  могу да преживе неколико месеци без текућих примања. У том смислу сви друштвени феномени код нас постају јасни.

Већи део наше „средње класе“ у ствари чини виша класа у покушају, чији је једини циљ достизање вишег статуса. Због тога је свако заклињање у „општи интерес“ постало сумњиво.

Ипак, честитке залужују одлучни, било да су уз власт, против власти или неутрални, јер се испоставља да смо најгори ми – млаки и бљутави – који би да наставе да  слободно живе и привређују у једном културолошком образцу, али да се по евентуланој потреби духовно уздижу и васпитавају децу у нормама друге цивилизације.

Испоставило се да немамо довољно људи спремних да се солидаришу и на миран начин смене власт, па смо све то одложили. Узевши у обзир токове новца код нас и стање државног текућег рачуна који већ кумулитивно кулминирао, остаје нам уверење да ћемо те односе регулисати  празног стомака. А тада ће, наравно, све бити могуће.

ПС.

Јасно је само да спољни чиниоци на крају питају за све, док наведене дилеме готово никога не занимају. Али и ту имамо двоструки проблем. Они задојени западним парадигмама само одмахују главом пред изливима обилних транша кредита које режим држи чврсто у седлу, као да је то нека велика мистерија. Исти такви, само задојени на другој страни груди (где куца срце) затечени се питају зашто баш они нису први избор свом покровитељу, док се тамо промовишу мрачни и зли ликови из режима. Па зар не виде колико је власт губава и како свако ко се огребе о њу буде проказан? Не мора ни да се огребе, довољно је да буду у близини па је питање шта ће све отићи у пакету.