Штанд блокадери

Ако сте којим случајем јуче у Чачку хтели да се учланите у нови владајући покрет или пак у стару партију на власти, полицајци би вас у томе спречили, о чему постоје материјални докази. Након судија и тужилаца блокадера, добили смо и полицајце блокадере. Чланови СНС су јуче организовали промоцију свог новог покрета, изнели штандове, а полицајци су их спречили да раде посао од којег имају намеру да живе. Резултати свега тога били су невиђена  маркетиншка акција.

Раније су студенти позвали на миран протест у 20 часова, а нека неформална група позвала је у 19 на протест испред канцеларије СНС у Чачку. Како су ови други за мој укус превише неформални, ја сам одлучио да се одазовем позиву студената и дођем сат времена раније. Имало се шта видети – четири кордона полиције распоређена на све четири стране света спречавала су промоцију владајуће странке. У обручу, стотинак активиста махало је српским заставама, а са слободне стране кордона 300 случајних пролазника махало је српским заставама.

Питам полицајца како знају ко су њихови, а ко наши. Ови на источном кордону, маскирани и нервозни, неће да одговоре. Не пуштају ни четврту госпођу која их убеђује да је дошла да се учлани. Већ пети пут се помињу четници и четрдесет пета.

Прозивају полицајце што су маскирани, док један из побуњене гомиле констатује да то није ништа. Прича нам о свом познанику који са фантомком на глави шета градом већ неколико дана. Нико га не зауставља, а раније су га само због тетоважа легитимисали барем три пута дневно. Ни то му није било довољно, па је  у пореску службу ушао маскиран. Прошао је поред обезбеђења, легитимисао се и добио оно што је тражио – не батине, већ пореско решење. На крају је ипак морао да скине фантомку. Било несносно вруће.

У недостатку критичне масе покушавам барем насмејати полицајце. Не иде! Вадим се на фантомке, па се оправдавам тиме да им уста нису видљива, а очи им ионако уморне. Унутра скандирају „Ацо Србина“, споља „Ацо лопове“ – ништа ново. Одлучујем да кренем на северну линију разграничења.

На десетак метара од узавреле масе, џез концерт. Опа, има и оних који инсистирају да је све нормално. Раније сам мислио да су ови неутрални кривци за потенцијалне сукобе јер представљају већину која неће да све мирно решава, па одлуке препушта екстремним мањинама. Но, њих је тек педесетак, и закључујем да су и неутрални мањина. Пружен нам је толики избор могућности да смо сви постали мањине. На њиховим лицима се види потреба да побегну од стварности, али какофонија и лоше озвучење спречавају прецизан увид колико им то полази за руком. Бенд од три члана би можда и добро звучао да је, уместо инсистирања на нормалности, инсистирао на квалитетној опреми и простору.

Стижем до другог кордона, постављеног на пролазу код хотела „Београд“. Овде је већ пријатна атмосфера. Један од полицајаца не носи панцир ни фантомку, има чак значку са именом и љубазно одговара на сва питања. Почињемо дружење. Питам га, „Колега, каква је ситуација и да ли је све под контролом? “  Само за тренутак се збунио, ипак је очигледно да је навикнут на лоше форе. То ме инспирише на даље дружење.

Објашњавам му мој проблем са лактом и како врхунски ортопеди нису могли да помогну, па предлажем да један од његових колега помогне третманом са пендреком. Покажем на униформисног делију од два ипо метра и констатујем да је штета да ова снага остане неискоришћена. Додајем да сам толико нервозан око рокова на послу и да имам сву ту снагу и опрему да бих сам растерао ове протестанте. Штавише, само овај кордон ми је потребан да решим све своје проблеме – и то не само оне личне.

Питам да ли види неког ко је спреман на отпор. Тек смо се сложили да таквих нема, када се однекуд појављују три жене у најбољим годинама са жељом да седну на клупу тик иза кордона. Оне тако изгледају и наступају  да се кордон сам од себе и добровољно криви, како би им направио места. Изнервиран поступком зовем командира који је ту у близини. Опет вичем „колега“ и питам какво је ово понижавање полиције и како је могуће да се толико понижење дозвољава пред групом од стотинак људи. Шта би радили да нас је триста и да смо одлучнији, барем као ове жене? Сигурно би дошли у посед пропагандних летака на штандовима испред.

Почиње химна. Они унутра који су је пустили ћуте, а ови око певају. На крају, ови споља скандирају „Србија“, а унутра одговарају „усташе“. Сад кад смо се представили, ситуација се мало релаксирала. Добих и флашицу воде намењену полицији – не у главу, већ у руке. Љубазно ми је уморан полицајац уступио. Не знам шта им сипају у ту воду, али мене покрену адреналин толико да сам започео скандирање – „Са оне стране улице станују девојчице“, што раздагана маса прихвати. Покушао сам и запевао „У бој, краните јунаци!“ Не иде! Изгледа да  сам само ја  добио ту адреналинску флашицу.

Разгор је ишао у правцу да је непоштено да полицајци једнима окрену леђа, а нама увек другима окрену противударни штит. Нису прихватили мој предлог о парним и непарним сатима ротације.

Замолио сам неког од новинара да ме слика са кордоном. И баш када смо кренули да се загрлимо, настаде нека гужва, а главни полицајац у кордону доби забринут израз лица. Кажем му: „Не брините, ако крене фрка, само се држите мене“, јер сам у руци имао уграђену шипку тврђу од пендрека.

Пријатељ ми рече да ме никад није видео толико узбуђеног. То није толико депримирајуће колико потврда те констатације од моје супруге, што ме натера да се повучем. Кренусмо на западни фронт.

Тамо све исто, осим што полиција брани улаз у кафић који се налази у тампон зони. Унутра седе виђенији чланови владајуће странке. Ето прилике да поразговарамо о мојој немоћи да видим њихов пропагандни материјал на штандовима које су изнели. Питам полицајце да ми дозволе, али они одбијају. Жалим се виђенијима, али нема користи. Они се међусобно храбре, усрдно тапшу по раменима и са висине коментаришу нас, сиромашне и обичне грађане. То ме позива на провокацију. Знајући да је кафић у власништву најбогатијег суграђанина, кажем им: „Јој, кад Коле сазна да сте муштеријама бранили улаз!“ Мислим да им је то био најстрашнији тренутак вечери, јер је било очигледно да квалитет и квантитет демонстраната није заслужио пажњу.

На јужном крилу коридора било је најпријатније. Полицајци из Ивањице скинули су фантомке и љубазно ћаскају са нама. Једном од млађих припала је нека лепушката девојчица, а овом најстаријем ја. Сложисмо се да је баксуз и испричасмо се као род рођени; сазнадох да живи на селу и да му нису плаћени сви прековремени сати. Понудио сам се да му организујем додатна дежурства. То је једино што могу да учиним за њега.

Питам и њега  га да ли види међу присутнима неког спремног да се побије. Каже да не види, што изазива бурну реакцију на лицима пар мушкараца у цивилу. Контам да ли су то полицајци у цивилу или провокатори, јер исти кренуше да прозивају полицајце. Занима их лични доживљај срамоте, да ли имају икаквог живог од родбине и пријатеља, нуде им боље плаћене послове. Све познат арсенал.

Овај мој се мени тихо правда да је сва власт иста, да ће опет доћи неки лопови и да не вреди да се сукобљавамо. Опет познат арсенал. Таман кад дођосмо до обостране намере да бисмо се требали звати на славу из унутрашњости обруча појавише се четири госпође са намером да изађу. Ми, најбунтовнији до тада, уредно се склонисмо, али из позадинских редова излетеше жене са поруком – „Даље неће моћи“ и „Где бежите!“. Опет познат арсенал. На запрепашћене оних које су хтеле да изађу дође и до физичког обрачуна. Полицајац их је, као да је био на обукама за мировне мисије, упозорио да то није лепо, и четири госпође остадоше заробљене.

Част Чачка те вечери бранило је неколико жена – оне три које су помериле кордон да седну на клупу, оне четири које су хтеле да изађу и још пет-шест које су их вратиле на почетне положаје.

Гледам са полицајцем снимке из других градова – тамо није било толико мирно. То је отворило нови панел разговора са унифрмисаним пријатељем. Држећи, незаинтересовано, непотребну опрему за разбијање демонстрација, он је исказао забринутост да су сви ресурси унутрашњих послова ангажовани на овакве глупости, и да сада криминалци могу да вршљају колико хоће. Рекао сам му да је управо то доказ да криминалаца готово и да нема ван њиховог обруча, и растасмо се са констатацијом да само неко са стране може да искористи овако лоше управљање безбедносним ризицима.

Морао сам додати да имам утисак да је и сам председник разочаран колико смо килави, слаби, неорганиѕовани и како то да се још нисмо почели бијемо кад нам је све обезбеђено. Као доказ ови заробљени у полицијском обручу пустише џингл: „Српска се труба са Косова чује!“

П.С.

Након свега остаје само сећање на то да сам о оволико озбиљним стварима имао оволико неозбиљне утиске.

Отимачина по закону

Садржај пријаве коју нисам послао тржишној инспекцији, јер нема смисла :

Аутопсија тишине

О тишини све најбоље!

(наставак текста – тиха већина)

Ево сад, кад су напокон и неодлучни проговорили, а тишина коначно отпутовала у царство joj, време је за обдукцију. Није лако, али неко мора да пререже ову друштвену лешину и види шта је унутра.

Док се две мањине цепају– једни урлају „издаја!“, други „победа!“ – на одру лежи бивша тиха већина. Сад више није тиха, ал` је и даље већина.

Њихови гласноговорници – а испоставило се да и они који ћуте имају своје мегафоне –  тврде да су ћутали из чисте проницљивости и обазривости. Они упозоравају нас обичне смртнике да смо насели на пропаганду. И да је истина, наравно, у њиховој неодлучности. Неизбежни Грунф ми паде на памет и питам АИ шта би он на све то рекао:

„Интелигенција се мери по броју послова које си успео да избегнеш.“

Онда, онако, узгред, оптуже побуњене да ће баш њихова наивност изазвати сукобе. Ови им враћају истом мером, тврдећи да су управо неодлучни криви за ескалацију, јер – да су и они мирни изашли на улицу – створила би се довољна маса за уобичајену смену власти.

---

Групе бивше „тихе већине“

1. Портпарол

Ову групу чине гласноговорници тишине који немају храбрости да отворено пљуну по студентима, већ би нежно и неутрално. Ово није ништа омаловажавајуће – нити иронично – јер управо они тврде да у случају фрке ипак треба стати уз режим, као крајње средство нужне одбране државе. Да сам добронамеран, назвао бих их легалистима, али им онда постављам питање:

„Шта бисте урадили када би какав екстремни лудак насилно преузео власт револуционарним методама?“

Ако кажу „ништа“,  – „ онда ништа“. Ако кажу да би се тад побунили ја им кажем:

„Па ја то већ сада радим – мени је овај сад управо онај којим вас овај плаши.“

---

2. Способни

Ову групу чине они који немају политичке импресије и свесно, па чак и поносно, тврде да их не занима ко је на власти – они својим леђима и/или са својих десет прстију, свакако могу и умеју сами себи да обезбеде достојанствену егзистенцију. То су они ретки и прави домаћини којима је дато довољно талената да себе издигну изнад поробљене масе, док иста таласа.

Кад их питам имају ли потребу за солидарношћу, грубо ми одговоре да се ни они сами не осећају подржано. А када објасним да мислим на очекивање да се други са њима солидаришу  у случају непредвиђених околности – здравствених, социјалних, правних, образовних – обично застану. И ништа. 

Њихово мишљење је немогуће променити,  а и непотребно је. Они ће свакако изаћи на на гласање и гласаће против власти, само зато што им је мука да гледају неспособне који се хвале да су „најспособнији“, што  врло лично доживљавају.

3. Непобедиви

Ово су рационални, неоптерећени емпатијом, који чекају да се ситуација преломи у нечију корист. На време су се омрсили , а сада су се дистанцирали јер је ситуација нејасна. Једини предуслов им је да су на време прикупили довољно средстава како би сачекали финалну одлуку.

Ово је опрезнија верзија оних који су се већ прешалтали у антирежимске групе, али калкулишући са истом логиком добијају непоуздан резултат.

---

4. Хроничари

Интелектуалци који детаљно познају нашу историју и подложност манипулацијама. Они имају најјаче аргументе – црпе их из артефаката, ДНК-а и онтологије. Ако томе додају и могућност раскола  па све појачају искреном и страхом од националних искушења – њих је тешко разуверити.

Али и зашто би их неко разуверио? Ако су истински  отворено и без калкулисања стали уз истину– све им је већ опроштено. Ако пак нису, онда су лажњаци па се поствља питање чему све то, или још прецизније коме све то.

---

5. Спавачи

Ово су спавачи ма које службе, па таман и свих - домаћих и страних. Остаје нада да и ми овде имамо и нашу службу којој је у интересу да опстане наша држава, ма колико то тешко било замислити. Али, реално, времена су таква да су сви спавачи пробуђени да је ова прича више теоретисање него било шта што можемо да видимо у пракси.

---

6. Навијачи

Закулисне групе блиске теоријама завера. Кафански експерти којима је дојављено да, шта год ми радили, свакако ћемо бити  подкусур у некој глобалној нагодби.

Имају три подгрупе: Трамписти, Еврофанатици и Путинофили. Било би их више, ал челични брат Си не улаже у брендирање култа личности  на нашем тржишту.

---

Завршни налаз

Напомена: Из анализе су искључени узорци лица код којих се одсуство ангажовања могло у потпуности оправдати личним разлозима, друштвеним хендикепом или социјалном инвалидношћу.

Обдукциони налаз сматра се потпуним тек када патолози утврде постојање група које су комбинација две или више других група, па и свих поменутих. Мени није тешко да замислим неког  професионалног навијача , филозофа на терену и летаргичног шампиона живота. Све види, све зна, али не мрда прстом. То је човек који би се и у највећем скандалу дремнуо, а при томе се представио као мудрац који је достигао нирвану на трибини, баш у тренутку кад је пао одлучујући погодак.

Омаловажавање, притискање или прозивање било које од ових група у већини случајева је контрапродуктивно. Али је отрежњујуће што, докле год су овакви, управо они одлучују о победнику – и само они могу да дају легитимитет свакој будућој власти, која би искуствено да опет спроводи самовољу.

---

П.С.

Конзилијум лекара је потпуно сигуран да би обдукција мањинских и сврстаних група донела  теже дијагнозе и квалификације. За режимске групе би било најлековитије да се пребаце на судску медицину, како би се ове антивладине држали на превенцији.

То нас доводи до инкогнито седме групе – бивших припадника власти, који чекају да испреговарају статус сведока сарадника како би легализовали добар део стеченог богатства. Иако најмања, ова група је  пресудна за коначну дијагнозу.

Назваћемо их: Ексери.

Остаје још само да се види ко и када ће закуцати последњи ексер и у чији сандук.

Друго стање

Гледам јуче у Чачку, лице по лице, свих 394 који су дошли да одају пошту страдалима пре тачно девет месеци под настрешницом.
Ни у једном лицу нисам видео спремност за обичан, а камоли оружани сукоб.

То су углавном исти они људи које свакодневно срећем. Њихова лица носе трагове животних неправди. Личе ми на оне који су свесни да су остали испод црте због некога са везом.

---

Кад се шетња завршила, сели смо у кафић на градском шеталишту.
Гледам оне који излазе из просторија повереништва странке на власти. Не знам зашто их пребројавам, али негде око стоте особе схватам – то је неки други свет.

Значајна већина одудара од изгледа грађана које обично виђам: у тим лицима види се нешто притиснуто, трагови присиле и пораза у борби за егзистенцију.
Други  део су, по свему судећи, људи с криминалом у лицу и кретањи.
Сваки десети изгледа уобичајено, као нормални људи који су се случајно обрели међу њима.

---

Они што делују као криминалци прелазе улицу и бахато улазе у хотел „Београд“, који чува полиција.
Очигледно им је ту обезбеђен мир, стабилност, смештај и храна.

У мени нема мржње, само жал за оном већином која живи под страхом, и страх од ових са црним качкетима којима други обезбеђену храну и кревет. Сетих се још једне установе која то исто обезбеђује на рачун буџета.
А за оне што изгледају нормално остаје само једна мисао: истраживање порекла њихове имовине, иако су то очито нижи ешалони естаблишмента. Они виши су одувек били ван домаћих домета .

---

П. С.
Бројеви су објективни, а осећаји субјективни и под утиском константног остајања испод црте.
Једину наду ми даје студент који је пре неки дан, иако је стекао право да студира на буџету престижног домаћег факултета, уписао самофинансирајуће – само да би померио ту црту о којој сви причамо.

Губитник о победницима

Да би човек што лакше прихватио статус губитника, најважније је да се навикне на поразе – иначе би полудео. На пример, кад неко нема новца, у крајњој нужди се укључује одбрамбени механизам који се најпрецизније огледа у реченици: „Шта је Бог мислио о новцу најбоље се види по томе коме га је дао.“

Испада да су победници уствари они губитници који су у међувремену полудели и узели ствар у своје руке. Међутим, и код таквих успеха потребан је одбрамбени механизам, јер и лудило има своје стадијуме. У овом случају – хиподроме.

Јуче се у Европској престоници, уз нацистичке поздраве, прослављала победа која се на крају Другог светског рата испоставила само као привремени пораз. Више од пола милиона људи кличе нацистичким поздравом, праћено лаким нотама које су приређене за тешке злочине. Поштеном човеку може само да буде жао што су се Руси забавили о свом чуду и што немају снаге да решавају бело-светске неправде. Остали, пак, немају шансу да се супротставе оваквој сили. А сила је несумњива, иако су неонацисти уз гитару очигледно софистициранији од својих славних предака на које су поносни. Србима остаје само да се питају – како ли изгледа модерна верзија србосјека? Колико справа може да се софистицира, кад већ човек не може?

Јадни Хрвати. Они нормални преко ноћи су проглашени за екстремисте. Од данас, кад ми неко спомене „хрватског екстремисту“, знаћу да мисли на нормалног човека из Хрватске. Око трећина радно способног становништва дошла је да поздрави победнике. Остали или нису имали новца, времена, или су имали паметније послове, или су једноставно одлучили да игноришу јавни позив римокатоличке цркве, која је била саорганизатор овог пира. Ови други Хрвати су поносно клицали како би запалили крајину, чиме су подвукли да је иста окупирана, јер нико нормалан не би палио своју земљу. Немогућност да замислите неку српску песму која позива на паљење Косова и Метохије је евидентан доказ.

Одувек сам се питао како је неко могао физички да спроведе клање 800.000 људи на једном месту и искључиво сам тој проблематици приступао статистички, јер би сваки други приступ нормалног човека довео до лудила. Мислио сам да једна мала група људи не може месецима да коље без премора. Али, нови доказ од 500.000 људи који по сопственом признању кажу да су за такво дело спремни – говори да би то могло да се заврши и за пар минут, уз добру организацију. Испоставило се да римокатоличка црква има капацитете  да организује масовне скупове. Локални свештеник у виду певача окупио је овог пута дупло мање људи него врховни поглавар пре тридесетак година, али ко прати статистику зна да су губици становништва слични и у том периоду.

Што се тиче статистике, питао сам ВИ о броју жртава у логорима Независне Државе Хрватске, јер као што рекох, сваки други приступ здравом уму је непојмљив. ВИ процењује укупан број страдалих Срба у логорима на „свега“ 250.000–300.000. Међутим, уз пар питања, ВИ се слаже да је нејасно шта је са недостатком од око милион Срба између 1931. и 1948. Ако претпоставимо да је страдање Срба и Хрвата у НОБ било пропорционално броју становника, уз додавање 200.000 Срба страдалих ван територије НДХ, као и око 50.000 биће погинулих четника од усташа, те укључимо природни прираштај од око 2.5% годишње, закључујемо да би без рата 1948. године у Југославији требало да буде 10,3 милиона Срба, а 5,2 милиона Хрвата. Како је било око 3,77 милиона Хрвата, коефицијент је 1.4, што значи да уз исте ратне губитке Срба као код Хрвата, Срба би требало да има 7,4 милиона, а било их је 6,5 милиона. Када сам питао како ВИ процењује број жртава на 250.000- 300.000, питање шта је са недостатком од 600.000, ВИ је признала сопствени логички пропуст. Бранила се ставом да међу званичним и незваничним подацима нема таквих процена, нити је ико обрађивао ту тему на такав демографски и научно прихватљив начин.

Имајући све ово у виду, закључак је јасан: шта је Бог мислио о победницима најбоље се види по томе какве се победе прослављају. Од данас ми је лакше да прихватим стару губитничку навику. Као искусном губитнику, остаје ми само да се помолим за оне хрватске „екстремисте“ који нису пали на ову пропаганду и још увек опстају као нормални људи. Нама је лакше јер је крвава граница повучена између две државе, два народа и две вере, али замислите како је живети у истој држави, међу истим народом и исповедати исту веру.

П.С. Колико год их било – опет их је мање него оних које су оставили под својом лепом земљом. Гледајући тај масиван скуп, не могу ни да замислим већу гомилу костију коју су оставили иза себе у једној од својих „победа“ које величају.

Мала захвалица уплашеног човека

Због здравственог стања и осећаја страха, данас нисам изашао на протесте. Није ме срамота да јавно  признам да ме је страх — страх од маскираних униформисаних лица, од извртања руку. Али ме је срамота да останем по страни. Зато отворено подржавам право народа на протест — миран, без хушкања и без насиља.

Страх да брат удари на брата и даље постоји. Али док већина ћути и стоји по страни, простор се препушта "револуционарима" да све преузму — насилно, јер виде да је већина спремна да се помири са било чим.

Овај безизлаз се може лако решити — једноставним расписивањем избора. Али изгледа да је сукоб некоме приоритет.

Уз све то, западн и прозападни медији и њихова гласила данас прозивају  студенте да су превше родољубиви!!?? , док опозиција скреће пажњу на споредне теме и даје замајац режимској пропаганди. Но, најстрашније је то што родољуби нису ни спремни, ни способни да се организују.

Зато — честитке сваком ко данас има храбрости да превазиђе страх, конфузију и манипулације. Поклон до земље сваком појединцу који, без мржње, брани интерес целог народа.

Неодлучни одлучују

За разлику од 15. марта 2025. године, када сам у Београд ишао са два ситуацији сасвим примерена сапутника, овог пута сам кренуо са две матуранткиње чачанске Гимназије — мојом ћерком и њеном пријатељицом, ћерком једног од оних способних људи с којима сам био 15. марта.

Искрено, нисам ни хтео да идем. Али након што сам погледао „специјал“ приватно-режимских медија на националним фреквенцијама, набијеног јефтиним манипулацијама и ширењем страха, схватио сам да не могу себи да опростим ако останем по страни.

Да сам у ствари отишао потпуно неспреман, постало ми је јасно тек кад нас је на Бранковом мосту зауставио један Београђанин и конспиративно тихо приупитао питао где ћемо са тим беџевима. Био је очигледно пријатељски настројен, па сам помислио да се шали или да нешто нисам разумео. Онда ми је објаснио да смо, не знајући, ушли у групу људи која иде ка „Ћаћиленд“, и да су њему, када је горе на Зеленом венцу узвикивао „Пумпај!“, претили.

Тек тада сам схватио колико је био у праву. Мост, препуштен само пешацима, није одисао протестном енергијом — више је подсећао на  поворку, него на скуп грађана који се боре за своја права.

Уплашио сам се и замолио матуранткиње да скину беџеве. Оне су то одлучно одбиле. Уместо ка Зеленом венцу, упутили смо се ка Косанчићевом , уз образложење да нам је потребно освежење. У башти једног локалног кафића групице добацују: „Ови су наши!“

Две жене, у најбољим годинама, прилазе и препричавају непријатност коју су доживеле када су им два набилдована мушкарца пришла и, уз напомену да беџеве које носе доживљавају као провокацију уз додатно објашњење да им се као таквима не може гарантовати безбедност. Матуранткиње и даље одбијају да скину беџеве. Саборкињама из кафића обећавам да ће се наћи на мом блогу као „две даме у касним двадесетим“, што им, судећи по осмеху, прија – иако по том истом осмеху схватам да су ипак старије.

У Кнез Михаиловој углавном странци, равнодушни према порукама на беџевима.

Крећемо ка Славији. На потезу између Старог и Новог двора, неколико старијих људи шири транспарент на којем пише: „Србија није геноцидна.“ Изгледа као да је то једина истина коју су у стању да саопште. Са озвучења се чује песма истих тих – „Кап воде у океану“. Утврђује осећај изолованости. Унутра, у парку, друштво им праве аутомобили. По старости и изгледу, рекло би се да припадају управо њима – што ме изненађује, јер сам мислио да је такав посао много боље плаћен.

Сетих се Радована Трећег и његове чувене реплике, док пролазимо у мимоходу. Стижемо да чујемо само још Мирослава Илића и стих:

„Ти си жена мог живота.“

Ствара се утисак сличан ономе када спортисти пред меч певају химну. Размишљам – о каквој је то књижевној вечери реч, јер ми први пут стихови једне кафанске песме звуче као давање заклетве.

Свакодневну београдску гужву овог пута ремети строј људи са зеленим береткама и мајицама на којима пише да су ратни ветерани. Има их пар стотина. Крећу се тихо, са погнутим главама, у пратњи полиције. На први поглед делују као нека поворка, али не разумем одмах ко су.

Мистерију решавају пролазници који махом коментаришу: по атмосфери и држању лако је препознати „ветеране 1“ и „ветеране 2“.

Онда — изненађење вечери: Београђанке нуде храну!

Тако нешто сам до сада примећивао искључиво по провинцијама и нисам желео да пропустим моменат. Тражим нешто посно. Упркос очигледној збуњености терминологијом, коју преводим на вегански језик, даме остају љубазне. Врло брзо налазе „експерта за ту специјалност“. Једна домаћица ми самоуверено покаже посне кифлице. Једем је са поносом, рачунајући да ће сир којим је пуњена бити на опрост — и мени и њима — због једног личног момента превазилази сам историјски тренутак.

Изненађујуће мало људи на Славији, сат времена пре почетка скупа. Крећемо ка Храму на Врачару. У кратким сам панталонама, па се испред храма помолим за миран и достојанствен скуп, какав овај дан заслужује.

Кафићи испред — пуни. Надам се да грешим, али непогрешив осећај ми говори да нас ти насмејани и безбрижни људи посматрају отприлике као што човек, у пролазу, погледа уличног свирача: кратко, с благом симпатијом, али без намере да се задржи.

На улици испред Храма пристижу две групе људи са береткама. По мојој процени, ових са црвеним има неколико стотина, а са зеленим — нешто више. По натписима на мајицама закључујем да су и они ветерани. За разлику од оних претходних, ове народ поздравља с поштовањем. Држе главе високо, став им је достојанствен.

Крећемо назад ка Славији. Први утисак: далеко мање људи него 15. марта 2025. године. Али врло брзо — гужва почиње да расте. Налазим се на месту где је више од троје људи по квадратном метру. Мотоциклисти пролазе у колони више од 45 минута. Када су коначно прошли, чини се да је гужва постала толика да нико више не може да мрдне.

Али варам се — јер кроз ту масу пробија се очигледно неки Азијат на бициклу, са огромним Glovo ранцем. Сви му се смеју, он збуњен, али демонстрира радну дисциплину коју многи од овде окупљених надајмо се неће никад достићи. Размишљам: како ли је у његовој матичној земљи, кад је овде дошао да „боље живи“? Закључујем: има места и за већи пад.

Почињу минуте ћутања. Ремети их сирена Хитне помоћи која се пробија кроз гомилу. Људи испред се скрањују и праве пролаз. Они са стране довикују вулгарности, указујући на „провокацију“, јер — ето — има и околних улица. Најгласнији је лик поред мене. Скреће пажњу, неки га игноришу, неки покушавају да га смире. Ја га држим на оку. Одједном креће да се удаљава, тешко се пробијајући кроз све гушћу масу. И тек тада — мирис сличан петарди и бакљама. Уочавам ранац на месту где је стајао. Уплашено питам људе: „Чији је ово ранац?“ Наступа тишина. Када се најзад јавио власник, осетим како сам постао смешан — и себи и другима.

Утом се завршава минута ћутања и почињу говори. Студент са шајкачом на глави отвара обраћање цитатима из Светог писма, а завршава речима светог владике Николаја. Потпуно примерен говор једној видовданској прослави. У том тону наставља и Србин са Косова, а потом и др Мило Ломпар. Очигледно је — говори су промишљени, видовдански, родољубиви. Студенти су сасвим јасно исказали свој став: према Косову, према Завету, према окупаторима, распродаји националних добара.

Говори су толико набијени родољубљем да ми чак и грађанисти падају на памет — размишљам о њиховим реакцијама и смејем се сам себи.

Борац са Кошара нас подсећа да су га, осим студената, сви остали углавном игнорисали. Држи кратак „курс“ о војничком поздраву и односу према отаџбини, који присутни успешно демонстрирају троструким одзивом на помен „Србија!“ — ЖИВЕЛА!

Ко за ове људе каже да су терористи — или је лудак, или је тешки смутљивац.

Остатак говорника јасно позиционира став студената. Захвалили су се на подршци радним људима и поручили да им је циљ демонтажа корумпираног система и спречавање могућности да се икада више такав систем понови. Јасно, прецизно и аргументовано изнели су тачке програма за успостављање праведнијег система. И што је најважније — бранили су тезу да су политички сазрели. Ко дели исте вредности — може с њима. Ко не дели — не мора.

Осврнули су се и на протест од 15. марта 2025. године, када су их оптуживали да је енергија потрошена узалуд. Сада поручују: „Наш протест се завршава у 21 час. Па ко зна боље — широко му поље.“

Што се мене тиче — скуп је завршен. Крећем кући. Спуштамо се низ Немањину. Кордон полиције стоји опуштено испред зграде Владе, све протиче мирно.

Одлазим са утиском да са једне стране имамо људе који не наседају на манипулације страхом, који јасно говоре шта желе — уређену, поштену и достојанствену Србију. Са друге стране — власт која свим државним капацитетима брани личне позиције, и свакога ко другачије мисли, назива издајником.

Мој лични утисак: ова власт је огрезла у корупцију и криминал. Издала је све националне интересе. Мој избор је, самим тим, једноставан. Такође, моје године и бол у леђима након пет сати шетње и стајања оправдавају моје опрдељење за мирно решавање кофликта.

Мирим се са чињеницом да постоји велики број неопредељених. Тренутно то иде у корист онима који желе да задрже позиције. Сетих се и текста мог омиљеног аналитичара, Антонића, који је у једном од својих последњих текстова бранио право на неутралност. Одлично је поставио тезу о праву на несврставање. Једино што бих му замерио јесте то што је у исту раван ставио издајнике са обе стране — реторички заобилазећи чињеницу да су једни на власти и носиоци државних функција, а други — небитна страшила, без било какве институционалне тежине.

Превладава утисак да власт неће пристати на изборе. Али што дуже неопредељени буду одлагали свој став — то ћемо све више упадати у ситуацију у којој ће најреволуционарнији добијати простор за своје револуционарне пориве. Свесно прихватам истину да у свакој револуцији побеђује најбунтовнија мањина — а да највише страдају недужни. Са тим осећајем стижем кући.

Ту сазнајем да је било сукоба са полицијом, и да је председник — у свом препознатљивом стилу — прогласио победу. После толико пораза, победа нам  је, изгледа, постала императив.

Сазнајем и да се на Косову и Метохији, узурпатори власти понашају слично према окупљеним Србима на Газиместану. Ето, почесмо да делимо исту судбину. Можда је баш то та "победа" о којој говори.

Данас слушам обраћање председника, у којем је — без трептаја — и мене и моју матуранткињу сврстао у групу оних који „не желе добро Србији“. Овим путем бих желео да га демантујем. Не очекујем фер борбу. Не очекујем ни да ће сви медији који су пренели његово обраћање посветити исто толико пажње и мени. Оно што ми заиста тешко пада — јесте чињеница да је председник, на поменутој конференцији, јавно признао кривично дело. У присуству два службена лица изјавио је да је неког „лика“ запослио за три пута већу плату од своје, и да је од њега очекивао послушност и одсуство са протеста — о чему га је, како рече, и телефоном обавестио.

Министар полиције је на то прво одбио наредбу „да буде духовит“, па је по стоти пут поновио виц како воли да буде на власти. Али зато нас је све утешио — рекавши да ће чувати државу док се наш председник не врати са аудијенције код шпанског краља.

Још један бајат виц из 1945.

П.С.

Како се други присутни униформисани службеник није јавио за реч, овај први је изјавио да је на скупу било 36.000 људи. Мени остаје питање: зашто је слагао?

Простом калкулацијом може се израчунати да је површина коју су заузели људи на протесту била близу 60.000 квадратних метара, а просек по квадрату најмање 2 човека. Моја рачуница иде свакако преко 100.000 присутних.

Ипак, слажем се са полицијом у једном: и та бројка је недовољна да се изврши притисак на овакву власт.

Одговорност за даљи развој ситуације тиме преузимају — неодлучни.

Ако неодлучни буду одлучили да се сврстају тек након што стекну лично искуство, онда нам остаје само трпељивост — да ће се у овом друштву питања власти и подаништва решавати на врло великом броју, врло малог броја заиста заинтересованих.

Поглед у-очи Видовдана

Дан је почео како и доликује недељу дана пред Видовдан. Прво литургија, причест, а онда сам разматрао опције банкрота. Оног кућног, јер са државним је ситуација већ много јаснија. Укућани ме нису озбиљно схватили, па сам тезе морао ватрено да браним ставом да смо за месец дана потрошили на непотребне ствари онолико колико се у моје време могао направити пристојан дворац.

Током расправе сам се позвао на пример јавних функционера, који — колико знам — примају два до три пута мању плату од мене, а и у овим временима су успели да стекну поменуте некретнине, па и много више. Једина утеха била је то што смо уплатили летовање у иностранству, јер се испоставило да је овде храна толико скупа да само они најимућнији себи могу да приуште летовање у Србији.

Стижемо на прославу осамнаестог рођендана код драгих нам пријатеља. Врло брзо схватих да сам претерао, јер је женски део моје породице успешно одбранио тезу да смо скромни и сасвим просечни. Сви дотерани, сређени, лепи и насмејани — па се мирим са чињеницом да је банкрот моја лична ствар. Сад ми је јасно да су у праву они који тврде да се у Србији никад боље није живело.

Потпуно сам уверен да ћемо банкротирати само ја и држава, а да су сви остали — па и моји укућани — спашени. Домаћин нам се, у име своје свеже пунолетне ћерке, обраћа емотивним говором. Успева чак и мене да увери да сваки Србин има право на аристократско наслеђе — тезом да су нам преци такви били, да ту генетику имамо, а да смо ми то само заборавили. Тврди да странци то много боље виде од нас.

Некако баш у том тренутку мени стиже порука:

Једном приликом, неки хрватски колега је реторички, цинично, упитао Борислава Михајловића Михиза: – Какав сте ви, Срби, народ, када сте своје краљеве бацали кроз прозор? – Имали, па бацали! – одговори му Михиз.

Па, ми не само да смо аристократе, него баш оне најбахатије — ни краљеви нам нису били равни части! Сетих се Матије Бећковића, који је рекао да би сваки Србин требало да носи титулу по свецу кога слави. У том стилу, обраћам се опет самом себи: „Е, мој грофе од Светог Николе… па како си онда спао на овако ниске гране, где те свака фукара може испрепадати?“

Рођендан прекидамо одласком у чачанску Гимназију, да би ми ћерка преузела диплому и сведочанства. Опет — сви лепи и насмејани. Само неки од нас намрштених кваре атмосферу. Домаћини такође са аристократским ставом. Доминира порука да је гимназија основана 1837. године, а у питању је генерација 2025.

Свом сину, који треба да се одлучи коју средњу школу ће уписати, сугестивно указујем на то — а он, цинично, констатује да се величина и фонт броја 5 у „2025.“ разликује, и да су само прекопирали прошлогодишњу поруку. Каква су ово деца! Ја кад сам био њихових година — мене је свако могао да наложи!

Почиње химном — сви устајемо. Онда „Востани Сербије“ — сви седамо. Каква симболика! Размишљам: Која будала може ову децу да назове усташама и издајницима? Чујем да их има — ван луднице — али не верујем док не видим својим очима. Како не гледам националне фреквенције, остајем отворен за ту опцију.

По реду позивају оне најбоље — све петице, победници републичких такмичења. Оно што ме је изненадило јесте да су та деца управо она иста која су била најактивнија на матурантским пленумима. Они су, ладно, за своје представнике бирали најбоље — и размишљам: Где су то могли да науче? Што су неком дуже читали списак награда, тај је више био активан у пленуму. У моје време, такав је морао да се бори са негативним асоцијацијама — статусом „штребера“. А данас? „Штребер“ је преко ноћи постао позитиван појам. Увек је на цени оно што недостаје.

Ипак, најефектнији тренутак био је када су позвали децу која немају ниједан изостанак. Каква провокација! Не долазе целе године у школу, заврше је ванредно — и усуде се да им и даље додељују такво признање!

Знам од раније да ће многи наставити школовање у иностранству — и потпуно је јасно да велики број родитеља то својој деци може да приушти, што је до скоро било незамисливо. Опет се рестартујем на тезу да се у Србији никад није боље живело. Они мање имућни — морали су да имају неки спортски таленат. Потпуно ме изненадио велики проценат деце која су већ у иностранству управо по том основу. И опет се рестартујем на ону стару мисао: Најбољи нам овде нису потребни.

Е, сад!!! Са говорнице нам се обраћа једна од матуранткиња. Неко искусан би очекивао говор у равни тик-ток поруке, са максимално пар кратких реченица. Почиње као нека излизана тема за писмени из српског, прелази на фразе које нам деценијама причају једни те исти политичари.

А онда — обрт. „Па зар сте стварно очекивали да ће вам се моја генерација обратити неким испразним говором?“ Остатак говора, по садржини и форми, превазилази капацитете моје генерације. Већина га схвата емотивно и стаје уз поруке младих. Видим — неки и плачу. Ја покушавам да се браним цинизмом и ставом: Каква ли би нам тек предавања држали да су срушили оне против којих су се борили... Али некако и сам увиђам да сам оптуженик. Не би ме ни најбољи адвокат одбранио.

Али — матуранткиња скупља снаге да нас и оправда и охрабри. Кадија те тужи, кадија те брани. А судија... судија није ни заинтересован за случај.

Но, председник је обећао да ће он свирати крај, а испоставило се да матуранти не само што играју другу утакмицу, већ играју у потпуно другој лиги. Па коме ће онда судија свирати крај? Ако је утакмица намештена, крај ће свирати онима који играју намештене утакмице — што одједном звучи као обећавајуће обећање.

Ма, ова деца нас зезају — то је коначан утисак.

На видео-биму — промоција њихове борбе и њихових протеста. Све полако прераста у политичку трибину. Неколико најстаријих устаје и напушта скуп. Гледам их и препознајем генерације из педесет и неке — оне који су за заклетву Титу спевали први стих. У другом су се заклели Слоби. А сада су у трећој строфи — и свега им је мука. Виде да иде и четврта, и прекипело им је од заклетви. Очито остају при чврстом ставу — да ће се заклети сваком ко је на власти. А ми? Ми, негдашњи пионири, који смо Титу заклетве давали као малолетници, и даље кукавички разматрамо опције личног банкрота. Свесни смо да се налазимо у ситуацији у којој само будала може пожелети да дође на власт. Остаје да видимо: Да ли ће та будала бити неки преварант који једно прича, а друго ради, док се лично богати? Или можда неки тешки наивко који мисли да ће се све само од себе решити чим ови први оду?

Ми смо кроз ту фазу прошли — два пута. И свеједно нам је. Сем у моментима крајњег понижења — Када видиш да те будала прави будалом, па још инсистира на томе.

Уз најстарије и ми одлазимо превремено — да бисмо стигли на торту, на рођендану. Тамо сазнајемо да се домаћину спрема изненађење — јер је њему сутрадан рођендан. Знам човека и сигуран сам да га неће изненадити кад у поноћ изнесу другу торту, овога пута за њега — али знам и да ће то добро одглумити. Тако и бива.

Али — уз другу торту стиже и поклон изненађења: мајица од ћерке и њене генерације. На мајици пише: „ 2024/25 - СТРАНИ ПЛАЋЕНИК – генерација блокадер .“ Тако му и треба — кад се усудио да јавно хвали странце који су нас хвалили.

Али то није све! Стотинак пунолетних ђака чучне, па уз обраду песме италијанке Гала скандирају у ритму који прати сваку пристојну обојену револуцију. Не разумем све речи, али звуче као: „Vucic is on fire, your regime is terrified... на на нана, на нана, на нана на нa.“ Наравно, одмах затим креће: „Ко не скаче, тај је ћаци!“ И скачу сви — и ко може, и ко не може.

Домаћин, Србенда, с поносом носи мајицу на којој пише да је „страни плаћеник“. Благо њему! Ја, који сам намћор и стално причам о банкроту, вероватно бих добио ону са натписом „домаћи издајник“. Сви га сликају са поносом — да се лепо види порука на мајици. Ја му честитам и фотографишем га из профила, уз напомену: „Ако ова деца нису јака као што се представљају — постоји реална шанса да ће ти затребати профилна слика. Тамо где те пошаљу.“

Остаје ми да се надам другачијем исходу — у ком ће анфансно-профилне фотографије добити сви они што, са платама мањим од моје, имају силна богатства и још се тиме јавно хвале. Са приложеном висином — ако ништа, ради пропорције.

У сваком случају — стиже Видовдан. Без обзира на нас какви смо. А ми смо, врло прецизно, подељени у два табора. Зна се ко је главни глумац, ко статиста. Сценографија је постављена. Шатори су ту. Остаје само да се види — ко је ко.

П. С. Са националних фреквенција стиже упозорење: власт сазнала да опозиција спрема снајперисте и провокације. Једни то доживљавају као претњу. Други — као сигнал да је власт решила да „преузме одговорност“. А ако провокација буде, то је само зато што нису хапсили довољно. Према изјавама аналитичара — тачно се зна ко су „убачени елементи“. Како год да буде — ништа то неће променити у односу на оригиналну видовданску поруку у вези избора царства.

Кесе са настрешнице

ПРОЛОГ

Садржај у наставку настао је уз подршку алата заснованих на вештачкој интелигенцији, као вид експеримента у спајању нестварне технологије и стварног догађаја. Ипак, тумачење остају у искључивој надлежности аутора.

Промт је садржао последње три поруке аутора, које су овде сажете и срочене у духу већ објављених текстова на блогу Sistemija. Тиме се наставља лична и професионална хроника — тамо где лична искуства постају запис, а запис подстицај за разумевање система у којем живимо и радимо.

Ликови, догађаји и доживљаји нису измишљени. Они су стварни, проживљени и пренети са намером да се чују, разумеју и, можда, некада, поново прочитају.

Спасавање кеса са настрашнице

Таман кад сам хтео да вам напишем поруку о људској немарности и неорганизованости, нашао сам се под пријатељском ватром унутар своја четри зида. Супруга Наташа, ведра душа која увек нађе начин да се смеје мојим заборавностима, изрекла је тешку дијагнозу – да сам за последњих годину дана три пута ишао у куповину и сва три пута заборавио картицу за попусте. И не само то – да сам тачно пре шест месеци обећао да ћу инсталирати апликацију за ту картицу. И инсталирао сам је! Само сам после заборавио да сам је инсталирао. А унутар апликације – њена картица! Као мали Прустов колачић, чекала је ту, тиха, дигитална и ненајављена. То су већ последњи симптоми деменције. Прве сам, по речима сестре, показивао већ са две године кад нисам могао да нађем цуцлу у сопственој руци..

У нашој кући Наташа иде у куповину. Ја идем у... други правац. Али ето, једном у сезони добијем команду, нешто као резервиста што мора на обуку – па са смерницама, упутствима и списковима кренем да напуним кесе. И те кесе, драги моји, нису обичне. То су биоразградиве торбе, еколошки трендови у облику пластике што шушти и не воли ветар. Наташа је хтела да ми их добаци са терасе – како бих их као прави домаћин изнео пуне на трећи спрат. Али живот пише неком романе, неком комедије – торбе су кренуле ка мени, али су се на крају заглавиле на настрешници , тачно испод прозора на првом спрату.

Стојим испод, гледам у кесе као у гугутке. Овог пута имам шта да изнесем, ал немем у чему . У том моменту на сцену ступа Гишка – наш комшија са првог спрата, човек од акције, мајстор за све што има и нема ручку. Али као у свим добрим домаћинским причама, решење не долази од Гишке већ од његове супруге Цеце, жене натпросечне интелигенције и прецизности. Она предложи да Гишка састави штап од две метле, једне дршке за ролне и једне старе летве – и тако направи приручно средство за једнократно вађење вишекратних кеса са настрешнице..

У року од три минута, Гишка се исружио са прозора првог спрата, балансира као шеф спасилачке мисије, дохвата кесе и баца их мени. Ја их хватајем, наравно – као просечни Србин, боље хватам него што памтим. Наташа с прозора виче: „Е, да схваташ као што си хваташ... шта ти кажем!“ – и смеје се. Ја се не смејем. Цеца се смеје. Гишка се исто не смеје, јер је он професионалац. И тако је, упркос мојој заборавности, неорганизованости и отпору према трговцима, мисија „куповина“ успешно завршена.

И зато кажем – Ћировићи (то смо ми) не могу да направе толико срања колико Радуловићи (то су Гишка и Цеца) могу да реше.

ПС

И пролог је писан од стране вештачке интелигенције, а ова реченица је једина моја интервенција. Шалим се — и ово сам написала ја (Вештачка интелигенција).

Perpetuum mobile corruptionis

Посланици су људима који живе у шаторима испред Скупштине показивали своје скупоцене аутомобиле, које мењају сваких пар година, иако би за један такав требало штедети целу плату барем три пуна мандата.

Пре него што је надстрешница пала на главу онима који су испод ње тражили заштиту, било је сасвим уобичајено да на улици сретнете ситног чиновника који се хвали како му је, поред плате из буџета, странка обезбедила и додатне послове за које нема никакве квалификације. Оба посла су у образовању, где полазници плаћају само изгубљеним временом и надом да ће једног дана и сами доћи у такву позицију. Без устручавања, гласно прича како лако може да добије посао на тендеру, и баш кад се подразумева да ће и вама понудити коју мрвицу, испостави се да све то прича не да би вас убацио у шему, већ да би стекао ауторитет. Запрепастила би вас ноншалантност изнетог, сећајући се давних времена када су људи све то исто радили, али у тајности и сраму.

---

Одмах након пада надстрешнице, међу првима који су се побунили били су људи који су се жалили да им представници државне траже већи мито него што су спремни да плате.

Навикнути да шумара потплате на ситно истичу колико им не одговара организовани систем рекетирања. Захтевају да се врате стара добра времена, када су са шумарима били у непосредном контакту.

Јавни функционери са поносом приказују своје богатство, које је немогуће оправдати сопственим приходима. Већина им указује поштовање, многи им се диве, а ако их неко и прозове, они одговоре: „Живела Србија!“ и наставе свој уносан посао. Далеко од тога да је то појава својствена само нама — ми смо то стање само оголили и банализовали у складу са потребама колонијалних механизама.

---

Велики петак нас подсећа на најпознатији пример корупције.

Пре него што је узео мито од тридесет сребрњака, Јуда је својим рационалним поступцима већ указао на корен тог греха. На време је упозоравао да није логично трошити скупоцен мирис које би се могло продати и новац дати сиротињи. Корупција је одувек повезана са сиротињом и имају однос сличан оном између кокошке и јајета. Ако на власт дође неко ко зна да се најлакше управља сиромашнима, онда ће најефикаснији начин опстанка на власти бити — системско осиромашивање друштва и промовисање корупције као пожељног механизма.

---

Врхунац би био избор премијера који ради у државној служби, а притом има и сопствену приватну.

У случају да је квалитет услуга исти то било најбољи доказ да није могућа злоупотреба јавне функције. Власт, ма ко је чинио, увек је одраз онога што као друштво јесмо — или бар пристајемо да будемо.

---

Колико је ова болест уништила наше друштво, најбоље показују разлози људи који нас напуштају.

Они се у једној речи своде на — понижење. Разлози понижења су у објективним околностима, које најбоље можемо разумети кроз неједнакост у расподели богатства. По свим тим параметрима, ми спадамо у друштва са екстремном неједнакошћу, која уједно носи и велики конфликтни потенцијал. Остаје да се сами запитамо зашто је то тако, поготово имајући у виду да у свом комшилуку имамо пример Словеније, која спада у једно од најправеднијих друштава на свету.

---

Невезано за научне методе, наш субјективни доживљај неправде и корупције је још снажнији.

Што само потврђује да смо сви свесни у каквом друштву живимо. Разликујемо се једино по томе колико нам карактер дозвољава да:

• промовишемо,

• пристанемо,

• помиримо се,

• побунимо се.

Промоција је више него очигледна.

На овакву ситуацију пристају они који живе у стању нужде што их уједно и оправдава.

У контексту хришћанских врлина, они који би да се са оваквим стањем помире често цитирају Нови завет: „Цару царево, Богу Божије“.

У томе заиста има много смисла — јер да нема, не би ни било у Светом писму. Тачно је да Христос никада није подржао револуције усмерене против државне власти. Контекст је сличан данашњем — онолико колико се може сматрати да је и садашња држава окупирана и да је режим наметнут силом.  Не желим да правим паралелу са тим да је данас црквени клир фарисејски у смислу лицемерја, али желим да укажем на њихову обавезу — да нам укажу шта припада цару, а шта Богу. Јасно је кад је реч о порезима, царини, јавним пословима... али мора нам се прецизно указати на ситуације у којима цар од нас захтева нешто што му не припада. Да повучемо ту границу људског достојанства.

Они који имају потребу да се побуне ризикују не само сукоб са другима, већ и међусобно, јер ни њихови капацитети ни интереси нису исти.

Свака успешна власт управо инсистира на тим поделама. Једни би овако, други онако — неки би без странака, неки без студената, неки без утицаја Запада, без Истока... и тако се ствара утисак опште папазјаније. Да је власт пала, многи од побуњеника не би ни знали да се то десило, јер позицие моћи нису заузели они које сматрају адекватним.

---

Код нас је ситуација таква да све политичке странке заједно имају мањинску подршку.

Једини преостали ауторитет своју легалност црпи из чињенице да је вишеструко утицајнији од било ког другог политичара. То је тачно, исто као што је тачно да би, када би се данас одржали избори и на њима се кандидовала чак и непозната особа са слоганом „Недостојан“ — та би особа победила.То је, нажалост, опасна ситуација – док ми и даље размишљамо шта нам се догодило, други врло успешно користе моменат. Одузимају нам природна богатства, потписујемо срамне уговоре о реадмисији миграната, распродајемо успешне фирме, а купујемо авионе које ни не смемо користити у сврху за коју смо их папрено платили. Они који су се корупцијом обогатили не оптерећују се чињеницом да је и Јудино богатство на крају послужило странцима – и то као место за њихову сахрану.

---

Тренутно је највећи бунт усмерен против јавног медијског сервиса.

Свима нам је јасно колико је тај бунт оправдан – због начина извештавања и промоције нашег пропадања у сваком смислу. Да, оправдано је критиковати њихов рад, али та критика мора да укључи и све оне који раде у другим системима који разарају наше друштво – у кладионцама, у корпорацијама које свој профит граде на штети заједнице, или у компанијама које наше делове територије третирају као независне државе, кршећи при томе наш устав.

Нису само спикери и уредници јавног сервиса учесници у рушењу друштва. Многи траже њихове оставке, а при том настављају свој посао без икаквг преиспитивања и спремности да сами дају отказ. Зато су студенти најгласнији и најконкретнији у овој побуни, јер изгледа да једино они немају шта да изгубе. Велика подршка коју уживају само је доказ да смо ми остали свесни – прећутно, али јасно – свог лицемерја.

---

Србија је распета и то је пут ка васкрсу.

Било би богохулно поредити нашу судбину са страдањем Онога који нас је својом крвљу искупио. Међутим, било би сасвим прикладно да се упоредимо са разбојником који је, иако на крсту, добио шансу да истог дана са Спаситељем уђе у Рај. Оптимизам је оптерећен чињеницом да је на још једном крсту био још један разбојник, који је својевољно одбио исту ту прилику.

---

PS

Пароле су толико излизане да је потребно вратити им прави смисао увођењем пореза на родољубиве налете.

Када неко ускликне "Живела Србија!", требало би да плати додатни порез на сву своју имовину као гаранцију искрености. Ако се предомисли морао би  узвикнути "Умрла Србија", па  да добије одговарајућу робију која би је ослободила плаћања припадајућег пореза.

На истом правцу

Дан је започео непланираном провокацијом — стигла ми је порука са видео-снимком телевизије коју од милоште зовем "нова СС теле-дивизија". Не бих ни насео на такву провокацију да порука није била од ћерке. На снимку — њено гостовање уживо на истој, па још и презентује став пленума чачанских матураната. Шта све човека може да снађе!?

Мој став према пленумима је крајње јасан — док је човек млад и зелен, глупирање је понекад једини начин да нешто научи. Једино правило је да то глупирање не донесу у моју кућу, где влада демократско уређење са принципом реципроцитета: чим се деца одуже онолико дуго колико су родитењи у њих улагали, добиће припадајуће право гласа.

Моментално је зовем да проверим ко ју је инструисао. Пита ме како то мислим. Прецизирам и питам ко је све саветовао шта да каже. Одговара — нико. То у преводу значи: само је под утицајем канала комуникације и страха од вршњачког насиља. Како се интервју завршава ироничном констатацијом водитеља да ће од ње бити добар дипломата, тешим се мишљу да окупаторима није одала ниједног јатака.

Ко себе не држи за идиота, могао је да бира на који ће митинг отићи: један у престоници, други у Новом Пазару. Одлучујем се за овај други, јер ће се на првом обраћати они исти који се стално обраћају. Ко год је бар једном чуо Шојића, нема потребе да се оптерећује новим садржајем. Они мало старији су се на време припремили за потоње догађаје пратећи информативни програм "Топ листе надреалиста".

Нови Пазар се наметнуо као користан избор, јер пружа прилику да се чују искуства људи који већ дуже време живе без државе. Мој основни циљ био је да сазнам како изгледа живот у околностима где се не плаћају порези матичној држави — и то држави која не само да у томе не види проблем, већ у својим режимским редовима има и њихове представнике. Искуствено закључујем да су и њихови представници бирани по критеријумима за најгоре.

Крећем са провереном екипом, способном да упореди своја искуства са протестних тура из Новог Сада, Крагујевца, Ниша и Београда. На путу се нижу уобичајене слике пејзажа и неуобичајене слике људи.

Први шок: на сваком проширењу — људи у флуоресцентним прслуцима чисте смеће. Већ трећи за редом нас разувери да није у питању скривена камера. Дође ми да се зауставим и проверим да нису какве утваре, али страх да ме не запосле — надјачава. Машемо им у неверици, сами коментаришући да би било ефектније да им помогнемо. Примећујемо да су у питању  млади људи, насмејани и са новијим аутомобилима. Њихови транпсаренти нас позивају на скуп студената 16.4.2025. у Краљаву. Смењују се више класе брендова аутомобила са пртњажницима пуних кеса за смеће. Враг је заиста однео шалу: млади су схватили да је Европа прсла, да тамо више није могуће пристојно живети, и да им преостаје само да среде своје двориште — јер ће ту морати да живе.

Нешто пре Ушћа — колона. Настављамо милећи, али у пријатној атмосфери, јер људи масовно излазе поред пута и поздрављају нас са три прста — било скупљена, било раширена. Одговарамо у истом стилу. Српске заставе се виоре из скоро сваког аутомобила, без обзира на регистрацију. У колону упада и неки са словеначким таблицама, али по саобраћајним навикама закључујемо — наш је. 

У другом смеру исто колона, али овога пута аутобуси. И они носе српске заставе, али са свеже-признатим косовским таблицама и натписима на албанском. Иду ка срспкој престоници. Поздрављају и њих, али са два прста мање. У аутомобилу почиње негодовање, јер од силине утисака више не умемо да разазнамо с колико прстију кога треба поздравити.

На промпт моје омиљене вештачке интелигенције укључујем снимање наших разговора. После неколико минута за добијање контекста, тражим резиме. Добијам:

У Рашкој гужва. У једном смеру десетак аутобуса са ознакама такозваног Косова, у другом – колона од 56 километара. Једни на буџету, други самофинансирајући. Сусрет две визије, уз пригодне поздраве шаком – са различитим бројем подигнутих прстију.

Напокон стижем у Нови Пазар. Полиција љубазна, а домаћин, стилом који је својствен Пазарцима, приређује нам дочек, испуњен највећом могућом љубазношћу и пажњом. Упркос видним обавезама, посвећује нам цео дан. Очито је препознатљив у граду – суграђани га поздрављају с поштовањем. Његова гостољубивост враћа ме у детињство и подсећа на манире моје родбине, својствене добрим људима који су некада пре живели.

Његова супруга, већ после пар размењених речи, као да се одувек знамо – као неко пријатељстово из школске клупе. Након узајамне потврде да смо разбили све предрасуде по питању различитости, лагано прелазимо на теме које нас повезују. Њихово дете студира у Словенији. Заједно закључујемо да су Словенци довољно паметни да бесплатно образују најспособније од нас, а онда их системски увлаче у свој друштвено-економски механизам. И заиста – добијају од нас оно највредније, лагано као да то нама није потребно.

Град има сличне проблеме као и Чачак – неконтролисана урбанизација, претрпаност простора на рачун онога што нам је најпотребније и најлепше. Прећутана заједничка констатација: са сиротињом је најлакше манипулисати, без обзира на уверења.

Домаћин нам, без икаквих проблема, организује постан ручак у локалном ресторану са оријенталним ентеријером. У неколико реченица отварамо тему изазова верника у модерном друштву. Делим своје искуство из доба короне, када ми је у Чачку од стране локалне полиције било забрањено да се причестим. Њихова неверица и саосећање јасно говоре да би ми могли испричати и своје доживљаје, ал би за први сусрет било непотребно у то залазити.

Учестала изненађења о сличности ставова брзо се претварају у опуштен разговор о свакодневници. Управо нас ти разговори полако доводе до сазнања да наш однос према западном тоталитаризму постаје готово идентичан — али и до спознаје да смо ми сами одабрали тај пут. Успут, коментаришемо потрошачке навике, изласке, викенд излете и број кладионица у граду. У Пазару, барем, не постоји обред прославе осамнаестог рођендана, па је тиме њихова финансијска ситуација релаксиранија.

Прилазе нам три насмејана дечачића. Један од њих у руци носи српску заставу, а на лицу има исцртану палестинску. Синовац нашег домаћина. Одавно сам постао свестан да сам толико матор да сам већ и заборавио сопствене предрасуде. Упечатљива симболика страдања подсети ме на мог  деду, кога су сународници убили 1945. године, само зато што га је почетак рата затекао у регуларним војним јединицама. Сетих се и једног сведочанства како су га  при повлачењу из Словеније кроз Босну помагали муслимански родољуби. Такво нешто и даље звучи невероватно онима који су током школовања били толики ћаци да су веровали у све написано.

Након што смо у ћутању одали пошту свим жртвама, упутили смо се назад, са уверењем да смо богатији за искуство, али и са свешћу да увек постоји довољно ризика за поновне сукобе, поготово ако то неком трећем одговара. Једина утеха у свему томе лежи у чињеници да су нам деца постала толико размажена да смо их или ставили на пиједестал наших највиших интереса, или, пак, и када бисмо пожелели да их васпитавамо, изгубили смо тај критични део ауторитета.

Враћамо се из долине Јоргована и слушамо говор председника. Интернет веза нам је нестабилна, па нисмо у могућности да повежемо изговорено. Остаје нада да је интернет једини проблем. Разумео сам да смо победили обојену револуцију, да је РТС одиграо кључну улогу у том процесу, (не у победи, већ у покушају револције), али да је и даље непознато ко је заправо организовао револуцију и из којих разлога. Требало би замолити РТС да нас упозна са тим ко га је финансирао у тој акцији, а како председник тврди да то нису западни пријатељи, ни наша челична, ни православна браћа, остаје сумња да су се наше службе толико компромитоване да је то могла организовати било каква неозбиљна екипа. Последице су свакако озбиљне.

Разумео сам да се председник придружио студентским захтевима да тужиоци почну да раде свој посао, и сада је потпуно јасно да је одговорност на њима (тужиоцима, не студентима и председнику). Осим председниковог позива да више не плаћамо РТС претплату, остало је нејасно да ли ће просветни радници поново кренути у штрајк. Ако су обуставом подржали студентске захтеве, било би ред да истом мером подрже и председника. Колико сам разумео, универзитети би такође требало да се придруже позиву председника да се изврши притисак на тужиоце, али је барем сада јасно да сви који желе да студирају морају добити то право. Тако да је напокон укинута потреба да се купи диплома, јер сада сви имају право на образовање.

Нисам био у могућности да слушам цео говор до краја, па ми је остало непознато да ли ће председник организовати бициклистичку туру до Стразбура, али сматрам да је то одлична идеја, јер би објединила све захтеве на једном месту. У том случају, тужиоци не би имали куд и били би приморани да поступају по закону. Ова количина добре воља, по мом мишљењу, би нас увела у нову фазу самохапшења, где ће се појавити масовни случајеви оних који ће сами себе пријавити закону.

Остаје само питање ко ће у таквим околностима остати на слободи, али видим да у захтевима са обе стране предвиђене и аболиције, па би то могли да урадимо у једном даху. Тужиоци нас оптуже, сами себе похапсимо, судије донесу пресуде по закону, а председник нас аболира. Једина спорна тачка је ако и сам председник себе ухапси, али се надамо да до тога неће доћи, или барем да уведемо неки лекс специјалис који ће то спречити, или да додамо преамбулу да је строго забрањено да сам себе ухапси онај који може себе и друге да аболира.

Стижем кући, исцрпљен од свега, те сам био приморан да затражим помоћ од вештачке интелигенције како би ми рекапитулирала све данашње објаве са друштвених мрежа. Закључак је да се у Новом Пазару одржао скуп на коме се нико није обратио, да је одржан помен страдалим и да су гости све за собом почистили. У Београду је био скуп са невиђених сто хиљада људи и са четрдесет и пет хиљада осталих, од ђубрета су покупили само столице, а одржан је шеснаестоминутни ватромет.

Тек тада се сетих лекције из физике за основну школу, где сам учио да исти правац може имати два различита смера – и то је основни утисак. Као да се сви силом прилика налазимо на истом правцу, али сваки од нас је, својим избором, пошао супртоним смером. Живимо у два паралелна света, а губитак свих ауторитета може нас довести у ситуацију да на личном нивоу морамо решавати те односе, што је у ствари дефиниција сукоба. Већ сам чуо да се пријатељи и блиска родбина одричу оних који су се упутили супротним путем од оног који њима одговара, а и минимално заоштравање може довести до ескалације. Ко год, у овом тренутку, позове на такав пут, преузима велику одговорност. 

П.С. Да је којим случајем Грунф био војвода у српској војсци, сигуран сам да бисмо сада имали легендарну изјаву: „Десет који хоће, вреди више него један који мора.“

Тиха већина

"Трепните ако сте киднаповани"

Средином деведесетих, из спортских разлога, нашао сам се на северној трибини Маракане. Вођа навијача и доглавници су били на фронту — неки оправдано одсутни, а неки на пословном путу, па су се ситне рибе бориле за место на шипци. Оној хоризонталној, јер је вертикална непримерена за једног делију. Имао сам несрећу да се на оној најближој мени попео фан ког је чекала веома успешна навијачка каријера. Претећи и упорно је викао: "Навијај!". Целу утакмицу сам навијао громогласно, јер је гужва била толико велика да нисам могао побећи, а питање је да ли би ми колена издржала и да сам покушао. Никад више нисам отишао на Маракану, а изгубио сам и навијачке пориве.

Такав осећај немоћи ми се поновио тек ових дана, али не на Маракани већ у свакодневним активностима. Где год да се осврнем, неко урла на мене са захтевом да навијам. За време короне није било ни приближно тако. Тада сам такође себе прогласио немоћним и заузео став да ћу послушати онога који мање урла. Ношен искључиво тим принципима, донео сам медицинску одлуку пресудну за моје здравље.

Студентским протестима сам се придружио у знак солидарности са локалним вероучитељем коме су претиле маскиране формације. Власт, постајући неповерљива према полицији, показала је прве знаке слабости. Уместо да га просто поткупе, или ако је задрт, „кенселују“ и искључе са извора финансирања, као што су то раније радили, применили су насиље као очигледну одлику слабости. Било је јасно да је и режиму одговара радикализација, јер би се иначе протест угасио.

Идолопоклоничка хистерија око студената ме је више засмејавала него забрињавала, све док нисам чуо професоре који су се јавно понижавали тврдњом да су студенти паметнији од њих. Тада је све постало озбиљно, али се испоставило да немамо алтернативни план и да, у ствари, сами сносимо одговорност. У таквим околностима, дошло је до ослобађања широких маса, а предњачили су они најшколованији.

Студенти су генерација која је одрасла на инфантилним порукама. Док су издајници мантрали о родољубљу, а колонијалисти о европским вредностима, деца су све то упијала без питања. И ето их сада – Порасло дете, осамосталило се, спремно да са истом вером прихвати следећу велику идеју.

Режим ситуацији несебично доприноси својим глупостима, док му они који мајсторски баратају социјалним капиталом и „инфлуенсерском интелигенцијом“ моментално парирају – као савршена симбиоза у којој свако добије своју дозу горива. То изгледа толико моћно да ми је на тренутке жао носилаца власти. Стокхолмски синдром је добио своју дигиталну верзију. Гласноговрник власти ми није узвратио истом мером - У честим наступима никада ми се није обратио.

Носилац власти је добро дијагностиковао да је у питању побуна богатих, јер се овде оправдано богатим сматрају сви који имају могућност да преживе од свог рада. Они стварно богати су ван домета како ове анализе тако и закона. Из ових разлога нестало је разумевања за позицију већине која или зависи од страначке милостиње, или има прекомерну потребу да живи у нормалним условима. Чак и ако искључимо оне који подржавају режим из користољубивих разлога, они су и даље огромна већина. Међутим, због својих обавеза или осећаја давно превазиђене срамежљивости, они не подижу главу.

У њихово име нико не говори. Две супротстављене групе су толико затровале простор да, чак и кад би хтели, остали би невидљиви. Обе мањинск групе с правом претпостављају да је ова тиха већина толико притиснута животним околностима и карактером да ће пристати да њима влада било ко јачи. Међутим, без те тихе већине не постоје ни држава ни систем, и док се сукоб не заврши, биће анархије. Када се заврши питање је шта ће остати.

Ситуација подсећа на чувени документарац: опстанак – звер је већ близу да растргне плен, а ни лешинари му нису по вољи. Међутим, редитељ би могао да приреди обрт, где се испоставља да су и звери и лешинари потчињени некој трећој сподоби. Тј. док се ми кољемо, у Стразбуру је наше добро проглашено њиховом стратегијом. Наравно, правна одговорност није иста, али изгледи су такви да ће само лешинари имати посла.

Као неко ко је од самог почетка политичког живота увек био уз губитнике, све сам ближи одлуци да пређем на страну режима. Такозвана надограђена верзија стокхолмског синдрома. Као истинском  контрашу такво нешто ми не пада тешко. Сматрам да, ако је већ режим готов, може да направи само мању штету, али ме стварност упорно демантује. Чврст став је одувек био знак неискуства и површности.

Ово је, у ствари, компликован начин да кажем да нисам спреман да учествујем у ни у каквим зборима док не знам које су тачке, ко их води, са каквим политичким програмом, каквим гаранцијама и са каквим ауторитетом. Што се тиче студената и односа према њима, осим захвалности коју сам већ спомињао, предложио бих им да након победе своје принципе покажу кроз своје поступке у образовању – тако што неће преписивати, плагирати, што ће ценити боље и поштовати оне који су их финансирали све ово време. 

За додатни друштвени ангажман имаће времена чим се одуже народу који им је финансирао школовање. А ако оду у иностранство, без мудролија, док не врате новац уложен у њихово образовање. Не пристајем на констатацију да су они једине жртве — већу жртву чине они који су их конкретно помагали. У том смислу, честитао бих само њиховим родитељима и старатељима.“

Што се тиче национално освећених интелектуалаца (а други и не постоје), они су преокупирани личним борбама у доказивању ко је паметнији и ко је све боље предвидео. Овде је то могла знати свака будала, као што сад зна  да нас чека хаос. Од њих се очекује решење, план, програм и помирење. Управо њих сматрам одговорнима што су допустили да подела и свађа уђу у наше домове. Пре неки дан сам се свађао са мојим драгим пријатељем који ме је оптуживао да сам превише толерантан, а затим минут касније с другим да сам превише револуционаран. То смо научили од њих — свако тврдоглаво задржава своју позицију зависну од канала на који се претплатио.

Од црквеног клира не очекујем трактате и општа места, већ савет како да живимо у овом животу. Нисмо наивни да на овом свету очекујемо рај, ал барем пакао да не буде. Не морају нам стално набијати на нос да нисмо духовно зрели — знамо то и сами. Најбоље би било дати практичне савете из искуства светих отаца, било кроз дела или речи.

ПС: А да ми најгласнији мало смањимо тон и дамо простора већини, можда међу њима има и оних који мудро ћуте.