Реалити политика - концепт пролазне владе

Усуд

Сопственим заслугама смо се изборили да је једини преостали ауторитет прогласимо ненадлежним. И он и ми смо то знали одавно, али је требало да сачекамо генерацију одраслу на друштвеним мрежама да нам објасни како га у складу са законом игнорисати ("синовати"). То је уједно и једини успех модерних технологија и остаје питање какве друштвене односе би сада упражњавали да не постоји интернет. Затечени ауторитет покушава да докаже своју релевантност скупљањем људи на митинзима, при чему доказује да је у свем најбољи, па  и у дизању побуне против себе. Чим су истраживања показала да већина гласача подржава студенте и он је изабрао страну и довео их у сопствено двориште под шаторе. Једно крило, не шатора већ студената, је довољно да се стекне утисак да је барем пола на његовој страни што га опет чини главним.

Репрезенти

Иако институције и даље не функционишу, барем нас адекватно репрезентују правећи хаос у парламенту. Ситуација је била на понос онима чији су представници остали испод цензуса. Овог пута им је влада у оставци била потребан и довољан услов за додатно задужење. Прављењем хаоса опозиција је доказала да је немогуће деловати разумно у лудници, чиме су доказали не само своју немоћ већ и своју нормалност. Живимо у лакмус временима где се нажалост фолирантима све јасно види. Чим се на медијима појави независни интелектуалац који своју тезу износи глумећи како је све до сад било нормално јасно показује на чијем је платном списку, јер они који раде добровољно за власт то раде искључиво у нужди и у интими своја четири зида. Једино стид може оправдати толики страх, али не и обрнуто. Они на страним платним спиковима су се забавили о свом чуду (читај Трамп).

Ацетон револуција

Обојена револуција је у нас успела оног тренутка када смо престали да се солидаришемо са страдалим сународницима, било да су на Косову и Метохији, било да су жртве неког пројекта корумптивног система. У том смислу свака побуна против таквог система је већ обојена контрареволуција. Губитак државотворне свести нас је довео до тога да гледамо само сопствени интерес. У тој утакмици побеђују они који то најбоље раде - лопови и људи лаког морала. Њима су се прикључиле оне ленчуге које не воле да раде, а по том основу очекују примања где су им само буџетска предузећа изашла у сусрет. Невоља је што се показало да су они ипак легитимна већина која је увек спремна да победи на изборима.

Пат

Нашли смо се у позицији коју је немогуће решити јер неморална већина има легитимитет, а на другој страни не постоје они који су спремни да поднесу жртву за своја наводна и никад доказана морална начела. Ко иде на протесте може видети да преовладава вашарска атмосфера набијена потребом да се буде духовит и жељом да се покаже некаква храброст тиме што ће се јавно на мрежама окачити слика. Жарко Видовић нас управо учи да је стид и потреба да се остане анониман (дискретан) једина могућност да се спаси свет. Он нас саветује да из анонимности треба избећи само због потреба преживљавања и стварања пријатељства. То нам у овим протестима даје праву меру. Ово је класни протест средње класе (*Слободан Антонић) која своју храброст изводи из убеђења да може да преживи више од месец дана у случају изостанка редовних прихода. То је у оваквим временима где се влада страхом сасвим довољно за квалификацију и као захвалнот и као јуначки чин, поготово када знамо да већина ни на то није спремна. Овим се на пиједестал постављају они који пуног елана долазе на протест, а да им при томе добар провод није на првом месту и који знају да припадају оном делу средње класе која не може ни месец дана да издржи финансијска искушења.

Емпатија

Протестанти греше када оне на супротној страни квалификују као глупаке. Ако би се опет позвали на Видовића он нас упућује на то да је осећање изнад интелектуалне мудрости. Дакле, тек онда када покажемо саосећање ка немоћнима и уплашенима биће јасно да смо спремни за промене. У том смислу може да помогне и финансијски колапс кога сви очекују, јер се давно испоставило да су нам страни грантови, домаћа корупција и заједничка пљачка носећи део привреде. Проблем са захтевима протеста је што се тражи промена система, али само у оквирима унутрашње политике, а да при том нико нема храброст да јавно констатује да су основни извор корупције у нас европске интеграције које се своде на то да колонијалисти лакше управљају колонијалним управитељима у Србији. Моје присуство на протестима сматрам обавезним из простог разлога да покажем да се не слажем са оваквим стањем у друштву, а још и више у случају да неки активисти из сенке преузму протесте како би наставили где су ови стали. Тј. што сам сада гласнији то ћу касније имати више права и обавеза да тражим истинске промене.

Тихи штрајк

Протестанти су покушали све мирне видове борбе и за данас заказали генерални штрајк. На први поглед изгледа успешно, јер је у центру испред гимназије сабласно тихо и празно. Но, неколико метара даље градска кафана пуна срећних и задовољних потрошача иако је позив био да се све бојкотује па и угоститељске радње. Ако се у граду прича да је управо власник те кафане највише оштетио градски буџет онда је јасно да штрајк није успео и није тешко претпоставити да су ту  седели и они који су били најгласнији у позиву на штрајк. Заборавило се на просту чињеницу да би неко био у штрајку прво мора да буде радник. Тихи штрајк је постао природно стање, па закључујемо да су једини који су на буџету нешто радили били наставници који штрајкују. Могли су и они као и остали да ћуте и не раде ништа, а плата би свакако легла и стварно су испали наивни. Но, то им је опција ако штрајк не успе.

Имам решење!

У ситуацији као што је наша, суочавамо се са специфичним проблемом - легитимном већином оних који желе да краду и ништа не раде, а све на рачун радног становништва и задуживања њихове деце. Намеће се компромисно решење: они који су тренутно на власти, користећи медије, ту и остају. Остају на власти, на медијима! Када је све постало реалити што не би и власт била таква. Да би избегли сукобе, мањина треба да прихвати губитак дела буџета који је већина ионако намерила да украде. Предлог је да се већина националних фреквенција додели тренутној власти, на којима би се емитовао нон-стоп ријалити политички програм. Легитимна већина, која ионако прати само такве садржаје, могла би да гласа СМС порукама за избор "нове ријалити владе". Истовремено, на мањинским фреквенцијама организовали би се реални избори и формирала реална влада. Њена обавеза била би да се додатно задужује, али умањено за износе које ријалити власт потражује, а СМС гласови не успевају да покрију. Победник ријалити избора би добио смештај у репрезентативном здању једног од власника телевизије. Имао би право да се целодневно обраћа јавности и управља тим делом буџета. Оваквим аранжманом, већина би наставила да живи без икаквих промена, док би мањина добила шансу да са преосталим мањинским буџетом покуша спасити што је могуће и постепено заинтересује већину за повратак у реалност.

PS

Мислим да су ово последњи моменти где још имамо право да будемо неозбиљни и ако је ико приметио елеманте неозбиљности у мојим ставовима нека ми то буде оправдање.

Дан државности

Вође

Огроман број људи на једном месту дошао да чује председника. На другом месту још више – да не чује никога.

Устаници

Државну прославу посети десетак присутних, страначки скуп неколико десетина хиљада, а скуп непознате деце неколико стотина хиљада.

Државотворност

Ми смо једини народ чија је свака друга генерација државотворна.

Традиција

Почетак првог српског устанка обележавамо празнично и дизањем новог устанка.

Ритмика 

Устави су нам  на снази де факто 14, а де јуре 55 дана. Један дан их прослављамо, остатак године прође у припреми буне.

Вашар

Ове године смо се тако добро провели, да предлажем да га и следеће године рушимо.

Поверење

Северној покрајини никада нећемо дати позивни број као што смо дали јужној.

Фарбање

Вођа је схватио шта је обојена револуција и како се организује. Чланови владе у паници.

Извештавање

Српски јавни сервис прикрива масе које прослављају дан државности. Праву слику српског родољубља морали смо да испратимо на хрватском јавном сервису.

Предговор

Да би председник прикупио материјал за књигу, влада је тражила разговор са представницима обојене револуције. Историју пишу победници, а књиге – председници.

Киднапери

Дан државности је уједно и четврти дан како је неко одвезао руке тужиоцима за организовани криминал. Сад могу да аплаудирају.

Динамика

За прва 4 дана откривено 4 милиона евра проневера. Овом динамиком, правда ће бити задовољена за 340 година. Ако одмах престанемо да крадемо.

Царево најновије одело

Две се Србије пред нама боре. Једна, већинска, која би да сачува или промени власт, и друга, мањинска, у којој ником ништа није јасно. Као професионални губитник који никад није погодио победничку страну, признајем да припадам овој другој групи, али пошто је глупо признати збуњеност, одабрао је трећу опцију - контраштво. Било је лако контрирати док су се најгори за све питали, јер што већу глупост одвалиш, то ћеш више бити у праву.

Е, сада настаје проблем: како бити контраш кад су сви кренули да мењају систем? Срећом, имам и нагомилано искуство и довољно генетског материјала. Мој покојни деда, који је у комунистичкој Србији упражњавао певање четничких песама, увек је био привођен кад год би друг Тито пролазио нашим крајем. Када су га ћерке питале зашто то ради, он је аргументовано одговарао да би, у случају да су четници победили, певао партизанске песме..

Ето критичке мисли која наше сељаке сврстава раме уз раме са западним интелектуалцима, јер оно што су наши људи осетили на својој кожи, западни интелектуалци су морали да уче из књига. Своја искуства западњаци су преточили у бајковите верзије. Тако, када се код њих деси да неки кројачи намагарче цара и шетају га голог по престоници, дете узвикне: "Цар је го!" Сви се одушеве, цар се опамети, и сви се врате својим редовним активностима. Од тога направе бајку коју сва деца знају, и кројачи више немају никаве шансе.

Ми смо много маштовитији. Од сваког немилог догађаја правимо драму, и свака генерација има своју верзију, а неки од нас  и по неколико реприза. Код нас, ови кројачи никако да оду. Не само што скроје цару одело, већ су задужени и за модерну народну ношњу. За разлику од сталожених западњака, овде имамо и нестрпљиве који одмах почну да вичу да је цар го. По њима је настала она народна: "Петлови који први закукуричу заврше у супи."

Наш цар је паметнији. Види он добро да су му мангупи скинули гаће, али мудро придобија већину на своју страну. Легитимна већина гологузана доминира Србијом, па још и исмевјуа пристојне. У складу са народном мудрошћу, паметнији попусте, или се и сами скину уз припадајуће привилегије. "Дупло голо", што би рекла наша елита. Опстају само контраши који из ината нису хтели голи да легну на руду.

Одевени полако нестају из јавног живота. Постиђени се скривају по опскурним интернет порталима, али неминовно стигне нова генерација. Деца поново наивно викну: "Цар је го!" Врховни нудиста их прогласи за стране плаћенике и багру. Деца не попуштају, па цар тражи преговоре око дефиниције термина за голотињу. Деца захтевају да се прво упристоји, али он би тако обнажен да преговара. Неки у  томе виде чисту педофилију, па од срамоте креће да се облаче, али правих кројача више нема јер су, у међувремену, изгубили тржишну утакмицу због непотребних трошкова набавке материјала. Обучени, међу којима има и оних маскираних у опозицију, исопручују захтеве у виду критеријума за модне трендове и почне расправа око изобра брендова.  Све у свему само су кројачи безбедни.

Испоставља се да је домаће предање много компликованије од неке стране бајке. Међу онима на власти креће прерасподела у два правца: пацови који би први да напусте брод јер су остављали писане трагове и босови који прилику EXPO 2027 не би испустили ни за живу главу.

Најмудрији чекају прерасподелу моћи да се прикључе победнику. Јавни сервис прати однос снага и у програму уживо се прилагођава јачима. Операција "in vivo!" У пат-ситуацијама попут ове, њихови гости на телевизији подељени су у две групе: једни прозивају студенте да им пленуми нису легитимни, а други све праштају деци и нуде им институције које ионако више не постоје.

Ја се стварно чудим овим чикама са телевизора. Нису ми јасни они који се праве да је све по закону и да бисмо морали на легалан начин да сменимо систем. Они не препознају моменат у којем је ситуација толико драматична да таксисти (еј, таксисти!) плачу и  бесплатно превозе младе муштерије стотине километара. Такође, не разумем ни оне који би неименованој деци без политичких ставова препустили судбину државе, правдајући се рационалним ставом да од овога не може горе.

Носиоци власти су компромитовали своје функције до тог нивоа да оне не само да не постоје, већ не постоји смислен начин да их обновимо. Не само да су распродали и колонизовали државу, већ су пристали и на унапред наручену промену свести и затирање сваког државотворног трага. Са друге стране, ови инфантилни би да буду револуционари, али без икакве спремности за личну жртву. Позивају на обнављање институција, а да сами не виде да ови бахати и безобзирни на власти имају демократски легитимитет већине. Нико јавно да констатује како су тренутно највећи револуционари студенти, пензионери и просветари. Њихова жртва је лично можда и велика, али колективно не добацује за револуцију и промену система све док на улице не изађу они који ризикују своје егзистенцијалне капацитете.

Апсурдно је да се против система боре само они који су на буџету. Наравно, ту су и српски сељаци, али њихова жртва се не рачуна јер су већ давно прежаљени. Не разумем ни зашто је деци ускраћено школовање, без обзира на то што просветари користе ефектне фразе. Мислим да би било логичније блокирати приватне школе и стране универзитете где се школују деца оних који су задужени за овакву нашу судбину. Ја се лично не узбуђујем, јер од три школарца само једно спрема пријемни за факултет. Имам још једно које се спрема за пријемни у средњу школу, а притом и не зна шта би да упише. Саветујем их да се не секирају, јер шта год да одлуче – погрешиће. Једино сам разумео да ово треће мора да уплати рату за екскурзију, јер екскурзије не подлежу бојкоту.

Да само споменем, као прави контраш, и поред свега тога данас сам шетао са просветарима у Чачку у знак подршке њиховој спремности да мењају систем, са изузетком екскурзија. Подржао сам их без изузетка. Као стари контраш, био сам на сваком протесту који није имао шансу, а када су постали толико популарни да су добили омасовљену верзију у виду контрамитинга, морам признати да сам био затечен, па ми је једино преостало да будем контра-контрамитингаш.

Разумем озлојеђеност системом, али не разумем оптимизам који произилази из наде да је то сасвим довољно за промену система. Студенти су своју улогу одрадили беспрекорно, што је уједно и доказ да их је неко други организовао, јер то не може бити дело наших руку. Они су узвикнули да је цар го и подгрејали наде. Штафету би сада требало да преузму они спремни на жртву, али таквих још нема.

Ми живимо у временима када огромна већина иде путем којим се ређе иде. Сви су убеђени у сопствени ексклузивитет, сматрајући да неко други треба да се избори за њихова права, па се појављује и љутња што ти други не устају, јер они сами имају нека преча посла. Оно што им нико не сме да каже јесте да тих других нема – морају сами. Прошла су времена када је послодавац ангажовао експерта, кога плати 5000 евра за дан, да његовим радницима објасни како им је плата од 500 евра сасвим довољна. Сваки појединац је убеђен да у овој земљи има довољно оних које су толико глупи да би треабло да слушају баш свакога. Будале се најбрже навикавају на глуп систем и раде само за оног ко понуди највише. Када се накоти много глупака, чак ни будале више нису толико блесаве.

У нормалним демократијама опозиција је замишљена да амортизује незадовољство маса, али наша власт, ненавикнута на демократију и  сличне  политичке подухвате, уништила је опозицију. Испотсвља се на сопствену штету, јер сада немају где да "прелете". То нас уводи у потпуно блокирано друштво, које ће бити идеалан изговор за све ломове који нас чекају. Једини преостали ауторитет је СПЦ. Међутим, оркестрирану кампању против Цркве воде екстремисти међу грађанистима, лојалистима и епископима. У Црној Гори су биле литије и православни барјаци, а код нас, када се и појави неко такво обележје, одмах се дочека на нож уз усклик да је клерофашист, јер су попови делили ордење разним преварантима и благосиљали иконе са контроверзним бизнисменима. Ајде сад па ти зуцни нешто. Са тим ми идемо у промене?

Људи се деле по каналима информисања и већ у другој реченици знаш да ли се информишу преко Информера, Пинка или њихових другосрбијанских пандана, да ли користе друштвене мреже и који их алгоритам ради. Но, најгори смо ми неинформисани, који смо такође изманипулисани, а да при томе не можемо ни да провалимо у чијем интересу радимо. Јер, чак и када бисмо хтели да радимо у сопственом, не бисмо могли – јер такав интерес не постоји.

Бојкот трговачких ланаца је доказ да немамо ни идеју, ни представу, а ни свест о последицама. Већ смо закључили да ово код нас није бајка и да нема лаких решења. Покушај да решимо проблем тако што за све системске пропусте окривимо оне који утичу на нашу куповну моћ јесте доказ да су нам једино преостала права потрошача и да је то цела наша "идеологија".

Ликови који каче цене по радњама нису криви за то што смо ми изгубили представу о систему вредности. Они су последица, а не узрок. Узрок лежи у јефтином новцу, колонијалној свести, изгубљеном милосрђу, непостојању солидарности, бренду као идолу, увозничком лобију и злоупотреби неповољног положаја малог домаћег произвођача. Мали произвођачи морају да плате улиставање робе, трошак истека рока, ризик пословања трговца, место на полици, оперативне трошкове...

Ако би бојкот и успео, то би значило гашење неколико ланаца и могућност да они који опстану искористе монополски положај јер виде да су нам навике лоше, а колективна права незаштићена. Поставља се питање: шта би било да произвођачи крену у бојкот? Да радници у трговачким ланцима почну да штрајкују?

Ми смо свакако превазишли периоде финансијске нестабилности, а оно што је преостало су драматични финансијски термини са понудом да или прихватимо моментални суноврат или одложени колапс. Оно што остаје као могућност јесте да су и велики глобални играчи заинтересовани да се додатно задужимо и распродајемо оно мало што је преостало.Тако они навијају за одложени колапс у коме ће комотније својим "колонијалним управницима" из Србије рећи да њихови банковни рачуни више нису доступни. Нека се жале вишим инстанцама. Уједно ће се потрудити да им обезбеде судбину у којој ће бити ускраћени за могућност коришћења стечених добара. Заиста, не видим логику којом се воде домаћи издајници, ма са које стране долазили.

PS

Мој песимизам је само крајња форма оптимизма и никада му не дозвољавам да прерасте у дефетизам. О индикацијама, мерама опреза и нежељеним реакцијама на текст посаветујте се са психијатром или духовником.

На потесу између Чачка и Крагујевца уочи Сретења 2025.

Вођа offline навијача - монодрама

Аутор: Вештачка интелигенција

Подизвођач радова: https://claude.ai/

Промтом: Да ли можете направити текст о тренутној политичкој ситуацији у Србији  користећи се односом система према мени које описујем на мом блогу https://sistemija.blogspot.com/

Монодрама апсурда

Сцена: Полупразна позорница. Једна климава столица у центру. Алан Форд стоји поред ње, гледа је замишљено, као да води унутрашњи дијалог.

АЛАН: (гледа у столицу) "Ништа није тако лоше да се не може поправити... осим можда државе." (пауза, замишљено) Да, баш тако... Мада, некад помислим да је и та столица боља од државе. Бар знаш кад ће да се сломи.

(Прилази публици) Знате, јуче сам видео групу студената испред факултета. "Понекад мислим да би студенти боље учили ако би само учили како да преживе све ово." (смеје се горко) А можда и не би. Јер..."Деца су најлепши део сваког друштва, док не почну да мисле."

(Седа на климаву столицу) Ако се сукоб започне претпоставком да су деца власништво државе, завршиће се констатацијом да је држава у власништву деце. (Столица шкрипи) Баш као ова столица. Никад не знаш да ли ћеш ти њу или она тебе.

(Устаје нагло) "Младост је болест коју лечи само старост." (Гунђа) И то какву болест! Јуче гледам вести... Један од захтева студената био је да председник донесе доручак комуналцима. (Смеје се) И знате шта? Донео је! А они вегани! Замислите ту фарсу - председник доноси сендвиче са шунком комуналцима веганима!

(Прилази ивици позорнице) "Истина није за сваког, а лаж је само за оне који је умеју користити." Зато на јавном сервису причају како је све дивно. Као да читају временску прогнозу од прошлог лета. Од свих закона, РТС једино поштује закон инерције. Њихова објективност није спрам истине, већ према распореду моћи. То их и држи у животу на овој ватрометини.

(У истом расположењу) "Најлепши посао је онај који нико не примети док није касно." Баш као посао наше председнице суда.

(Враћа се столици) "Свака институција је као лавиринт, и што дуже останеш, све је теже изаћи." Али наш председник... (качи се за столицу) "Вођа који не зна где иде, сигурно ће тамо и стићи." Хтео је да буде вођа навијача, постао председник. Иста ствар, само друга трибина. Да би навијачи остали лојални  морају остати дисконектовани, а генерацијски јаз  ионако остаје у четри породична зида.

(Покушава да поправи расклимани ногар) А опозиција? "Наша опозиција је једина која се никада није уморила – јер су сви толико збуњени да не знају шта раде!"

(Гледа у публику, устаје) "Свет је позорница, али ми смо сви лоши глумци, јер не знамо шта је на крају сцене." Још нам само фали да глумци и комедијаши постану вође (Показује на столицу). Остају слепи и не виде да су и сами у сету за поправку. Полу-глумци, полу-политичари,  полу-свет!  

(Забринуто) Ова столица... личи на ону на којој је седео док су га  граћани ислеђивали у дому културе, а она је личила на ону на коју га је посадио  Трамп. Игледада као да му је неко сместио.

(Полако одлази са сцене) "Нико не може да победи групу TNT, осим, наравно, нас самих." (Окреће се) А можда је то и поента. Можда смо сами себи најбољи непријатељи.

(Цитира Домановића) "Па зар нисте сви на броју? — процеди вођа не дижући главу..."  — Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу!

(Прекида се) 

Мрак.

"Издржите још мало, нећете још дуго"

Историјски тренутак у коме смо се сопственим заслугама нашли најпрецизније је описати неким цитатом из стрипа "Алан Форд". Одлучио сам се за Грунфа јер је он најцењенији јунак апсурда. Најближи њему био је Карл Маркс, али он је добацио тек до другог степена историјског понављања - први пут као трагедија, други као фарса. Да нас је боље познавао, запитао би се шта је следеће. Када бисмо у тај контекст ставили нашу симболику, видели бисмо да смо од Аписове Црне руке,  стигли до фарсе у виду Отпорове песнице. Историја се у нашем случају захуктали до крваве шаке. Ко зна да прати трендове могао је да предвиди да ће том динамиком врло брзо стићи до прста, оног средњег. Ове пост-историјске феномене нисам компетентан да терминолошки прецизирам, јер је то посао за тим стручњака међу којима се засигурно морају наћи и психијатри.

Прецизније, налазимо се у моменту који одговара четвртом стиху епске песме Почетак буне против дахија - „И да друга постане судија“ и сад кад је јасно да је земан дошао сви су се осилили и ударили по власти. Да не би крвца из земље проврела ваљало би да се смиримо, али страх од губитка власти, као и жеља за њеним стицањем, стално изазива нове провокације. Да све буде у скаду са епиком једни се позивају на силу која напада, а други на  светињу коју бранимо.

Ако би анализирали стране медије, јер домаћих  и немамо, закључили бисмо да смо у сред обојене револуције. Ако бисмо их још прецизније анализирали, закључили бисмо ко има највећи капацитет да је спроведе. Иако никад не смемо заборавити Дачића, или, ти, Де Гола, како су га до скоро звали опозициони тренд-сетери, за сада највећи капацитет да спроведе револуцију има председник лично. Више од деценије је прозивао оне претходне  и сада, када им је преузео све кадрове, нашао се у логичној недоследности. Најављује хапшење својих најближих сарадника и  сви који су били у ситуацији да нешто потписују су сада стављени пред свршен чин да добровољно постану лојалисти. 

Еклатантан доказ његове моћи је постављење Драгана Шутановца на позицију амбасадора у Америци. Тај заокрет је, међу последњима, препознао глумац-политичар Лечић Бранислав и тек скоро се на прорежимској телевизији одрекао свих својих ставова, препоручујући се новој идеологији. Каква је то идеологија најпрецизније је објаснио Немања Шаровић интервјуишући присутне на режимском скупу у Јагодини, где је управо и промовисана. Пристојно, објективно, мангупски и интелигентно дозволио је присутнима да презентују разлоге што подржавају председника. Идеологија се оголила у личном интересу да добију плату у предузећу где не морају радити, цивилизацијском потребом да имају водовод и асфалтиран пут. Оне горе на бини су им то и обећавли, позивајући се на дату им могућност да прерасподеле буџетска и тендерска средства. Нема љутње, осим страха ко ће и даље имати те привилегије. Организатору ће се сигурно поставити питање како је могуће да главна звезда вечери не буде нико са бине.

Позивницу за фарбање револуције послао је амерички амбасадор који је власнику розе обојеној телевизији опростио све грехове, прошле и будуће, зато што води анти-руску кампању у складу са интересима дипломатије коју заступа. Ако се зна да је и Мило добро прошао након обојене револуције у Црној Гори, порука је сасвим јасна. Појављује се могућност добијања Нобелове награде, као у пређашњем сличном случају, када је председник Египта Анвер ел Садат, упркос противљењу арапског света, направио споразум са Изрелом и протерао совјетску војску која му је помагала у рату. Само теоретичари завера помињу могућност да су атентат на њега организовали исти они који су му и дали Нобелову награду. Испада да су Руси мајстори да нађу погрешног савезника, или ако ништа друго, да је немогуће разумети њихове дипломатске поруке о томе ко има право на мирне грађанске и демократске протесте, а ко провоцира у складу са интересима пријатљског запада

Лојалистима је, ваљда, сада потпуно јасно да ће следећи пут, уместо на неки скуп, бити позвани на источни фронт и то у НАТО униформама. Кад се човек једном закуне, нема више назад. Уједно, то је и порука свим плашљивцима и рачунџијама да још увек није паметно прозивати власт, јер постоји огромна шанса да је чине исти људи као и до сада. Они који настављају да отворено прозивају власт, већ одавно знају да онај ко смири масу по питању Косова, то исто може да уради и по питању санкција Русији, "која гледа само свој интерес". Само је потребно време, нови покрет и можда нека нова енергија и по који нови човек. У тој новој коалицији постоји огромна могућност за консензус да сви који се и даље отворено боре за Косово и против НАТО-а, буду сасвим легитимно проглашени жртвама. Можда не баш буквално, довољно је да буду кенселовани

У недостатку озбиљне опозиције, због губитка националне свести, услед непостојања синдикалних права радника и потпуне девастације слободних српских села, једини који још имају капацитет да префарбају систем су студенти. Формално имају велику подршку коју су заслужили својом пристојношћу и одбијањем да се помире са корупцијом. Фактичка подршка ће им бити јаснија када их и ако их станодавци ослободе кирија. Но, поставља се питање зашто би се рентијери једни солидарисали и како организовати широку грађанску непослушност. 

Неморално је одбијати плаћање рачуна јавним предузећима ако њихове услуге користимо, па се поставља питање без којих услуга можемо да достојанствено покажемо отпор. Најједноставније би било да престанемо да се дивимо људима који су се обогатили хвалећи се сопственом способношћу да украду од државе и сиротиње, да престанемо да завидимо свима онима који немају стида да у оваквим временима возе луксузне аутомобиле, носе прескупу гардеробу и бахате се по ексклузивним летовањима и зимовањима. Свима је јасна граница шта пристојан човек може себи да приушти, а да при том у спорну групу не свртавамо оне послодавце који не раде са државом и не злостављају своје раднике. Домаћини су нам у сваком тренутку потребни. Можда да почнемо да поштујемо сељака и директно од њега купујемо уз спремност да платимо више. Да не користимо услуге фирми које запошљавају стране раднике и користе ситуацију да су порези и доприноси мањи за странце. Да престанемо да купујемо робу у малопродајним ланцима који злоупотребљавају монополски положај и продају исту робу много скупље него у другим државама. На пример, да престанемо да купујемо робу из земаља које су признале Косово. 

Ако су вам ове идеје утопијске, онда је потпуно јасно колико ће се студенти једног дана разочарати када схвате да их је револуција прва појела. Ми већински тежимо "западном моделу демократије" који је сав у корупцији, а то, наравно, важи тек за колонију, и све што је везано за корупцију наставиће се и после револуције. Нису је ови измислили, они су је само оголили и учинили бруталном. Ако су овако прости људи могли да краду, поставља се питање шта ће тек они учени умети. Није ово конкурс ко уме пристојније да кради.  Проблем код нас је што је та корупција простачка и што смо ми мало друштво да бисмо то сакрили, поготово у време оваквих комуникација, али и због потребе људи да се показују богатим. Да би се избегла могућност релативизације одговорности, јасно треба констатовати ко се огрешио, а кога сумњичимо за немару, да је могао да се огреши да је био на том месту.

Не оспоравам могућност да заиста заокренемо свој брод, помиримо се, уведемо правну државу и доведемо поштене људе на власт. У том утопистичком сценарију, морамо већ сада исказати потпуну спремност за моментални банкрот презадужене државе и могућност да НАТО јединице помогну у одбрани Ниша, Новог Сада и Београда. У том смислу, злослутна је најава владајуће странке да ће бранити Војводину, када већ имамо искуства истих обећања датих за Крајину и Косово. У сваком друштву постоје људи свесни потреба заједнице и ако су они у огромној мањини, у историјским моментима њихова одлучност и спремност су одлучујуће. Ми смо неколико пута играли на ту карту, успели у томе, али ипак, после свега, дошли до овог степена.

Да, јесам конфузан у својим ставовима где ми нико није по вољи, али нико и не очекује од мене да изађем са решењима. Ми смо и раније били у оваквим околностима и преживели смо као народ, а пре свега захваљујући улози СПЦ и у том смислу оправдано је да не само верници, већ и као народ, очекујемо јасан став. Ми смо се давно определили за царство, само неко треба да нам укажу на исправан пут, а свако ћутање је преузимање велике одговорности. Ту ситуацију очекивано користе они који злонамерно тумаче ћутање црквеног клира, протурају разне смутње од продаје манастира арапским инвеститорима за изградњу фабрика, па до провидно провокативних изјава.

Трагедија, фарса и апсурд довели су нас до тренутка у којем морамо одлучити хоћемо ли бити избачени из историје или ћемо се сами исписати из ње.

PS
Не би нам било први пут да нам се открије трећи пут.

Протести у Чачку - ко по лоју

Ако је веровати овој старој изреци, лојалисти би требало да су они који су добро подмазани. Као такви, не би требало да представљају проблем, јер су њихови интереси сасвим очигледни – бити поуздан, без обзира на разлог и принципе. То са собом може носити епску тематику, лако се опева, а у многим случајевима представља одраз врлине пријатељства и јунаштва, у смислу спремности да се поднесе жртва за другога. Ако си лојалиста из моралних разлога, онда си јунак. Но, ако то чиниш због интереса, онда имаш лојалти картицу и попуст у радњама робе широке потрошње. То је потпуно легитиман и правно јасан однос поверења, све док вам неко не затражи да положите заклетву.

Како наш правни систем не познаје такву институцију, претпоставља се да би та заклетва имала верску форму. Не знам како је у другим конфесијама, али у православној цркви заклетве су ретке и обично  се односе на  монашке завете и свештеничка рукоположења. Српски народ је заветан, али искључиво у односу на јединог Бога и у узвишеном опредељењу за Царство Небеско. Сваки верник СПЦ зна да када му неко тражи да се закуне, разлози могу бити секташке природе, па се обавезно консултује са својим свештеником. Ако нема благослова, онда је то секта, и ту нема расправе.

Е сад, нисам баш у току са тим да ли је дат благослов и да ли је уопште било заклињања, нити у корист ког божанства. Полазим од претпоставке да су лојалисти људи од врлине и жеље за Царством Небеским. Служићу се  Test-Driven Development методологијом  покривањем могућих сценарија.

Happy flow сценарио. Председник је рекао да су то људи наоружани љубављу према отаџбини. Студентски протести у Чачку били су готово непримећени и постепено су посустали. Ја лично нисам био спреман да учествујем у искоришћавању добре воље студената за решавање мојих проблема. Сматрао сам да то или треба сам да решим, или да мушки поднесем пораз. 

Било ми је јасно да сам претрпео пораз када су власти Србије почеле да урушавају институције на Косову. Дигао сам руке када су бриселским споразумом одрекли и од оно мало што смо имали. Организовали смо протест у Београду, али је одзив национално освешћених  био недовољан. Већина је победила. Нисам одустао, али сам заузео резервни положај који припада свакој мањини која живи  у наметнутмом систему. Тај резервни положај подразумева минимум -  солидаришем са свима који су прогоњени.

Због тога сам се придружио протесту тек када сам чуо да је нека организована криминална група претила вероучитељу у Чачку. По граду се  прочуло да се немио догађај доводи у везу са  лојалистима. Како су протести тим поводом постали масовнији, закључио сам да лојалисти раде у корист протеста, а против постојећег система.

По овом сценарију, студенти и лојалисти удруженим снагама руше систем. Први, ваљда, руше опозицију ставом да политици нема места, а други руше власт тако што подстичу масу. Дедукцијом закључујемо да, ако лојалисти руше систем, а како председник рече, наоружани су љубављу према држави, онда и они имају исти став као и ја – постојећи систем урушава државу. Само што ја никад не бих дао неку заклетву, али то су нијансе.

Други сценарио  - Таман кад сам помислио да сам и ја лојалиста  науружан љубављу кренем у данашљи протесет у Чачку.  Маса је била бројнија него икад. Лојалисти су, дакле, одлично подмазали протест. Једина сумњива ствар била ми је то што су све студентске пароле биле исписане ћирилицом. Питао сам се да ли је могуће да смо ми толико организовани, или иза свега стоји нека већа сила.

Постајем сумњичав. У једном тренутку прилазим редару и питам ко их је организовао и инструирао. Он се весео брани и правда. Вероватно му изгледам као неки пензионер спреман да потегне нож на сваки спомен речи плаћеник. Бивајући ми га жао колико је испрепадан од старијих људи, одустајем од даљих провокација. Тако поносан, мање више као прави лојалиста, шетам градом и упозоравам систем, не слутим шта ме чека на градском тргу испред канцеларије СНС.

Двадесетак људи кабадахискиог става и очигледно провокативно машу странчким заставама и претећи снимају. Израз лица им говори: „Сав ће овај запис у службу и појединачно ћемо вас приводити.“ Можете замислити колико сам се запрепастио када неко од присутних рече да су они лојалисти. Како? Па што провоцирају? Људе наоружане љубављу сам потпуно другачије замишљао. Али како и себе још увек сматрам лојалистом и још имам потребу да наоружано изразим своју љубав, и ја у истом стилу снимам. Тобож, и ја имам службу и овај запис ће ићи код наших, а и ми имамо спискове за одстрел. Ух, ту се брецнем - колико ружна помисао. Докле, бре, вичем Срби и спискови за одстрел. Браћо (лојалисти), ја сам легитимиста!, вичем кроз масу.

Маса надире,  а њихов набој  видно опада и повлаче се у себе и канцеларију . Све је мање подигнутих странчких застава и појављују се државне. Обраћам се једном - Брате, хајде заједно да машамо српском заставом, мало ја, мало ти. Али други гласније  помињу мафију, лопове, сецикесе, тендере, мајку и родбину. Помињу и неког хомосексулаца. 

Покушавам да ујединим супроствљене стране. Скандирам - Косово је срце Србије! Нико не прихвата. Неко пита колико су вам дали. Вероватно мисли на бонус на лојалти картицама. Од заједничког перформанса нема ништа и пролазим у мимоходу, као некад Радован трећи кроз београдски метро. Међутим, маса ври. Више се ниједна застава не вијори. Би ми жао спуштеног српског барјака, хтедох прићи да га подигнем, али ко зна како ће ко реаговати у овом страху и паници. Стварно би изгледало као провокација. Редари моле људе да прођу, да не наседају на провокацију. Боже колико су ови студенти наивни, па зар не виде да су на истом задатку и да им ови подижу рејтинг. Градско шеталиште испресецано стакленим баштама оближњих кафића не може да брзо пропусти звиждаче, али први талас некако прође. Студенти одржавају ред, свака част. Ја сам послушао команду редара, ипак сам легалиста (са избледелим траговима старе Коштуничине школе), пролазим, али и даље посматрам шта се дешава. Осокољени одбраном од стране редара, такозвани лојалисти се враћају у почетни положај. Ресетују се. Лако је уочити алфа лојалисту у том тренутку. Опет иста сценографија, опет странчке заставе високо горе, опет кабадахијски сниматељ, али ево и другог таласа. Све исто. По говору тела лојалиста би рекао да су необавештени (кад смо већ код неизбежног бившег председника). Опет све заставе доле, али сад већ израз лица такав да их нико нормалан  не би пожелао на кућном прагу. Рачунам колико би њима двадесетак тврдих лојалиста требало да обиђу кућне прагове па да дођем и ја на ред. Није све једно. 

Сачеках и трећи талас и четврти када већ почеше да лете јаја. Размишљам ко је могао да понесе јаја и све вуче на провокаторе. Лојалисти пожртвовано дочекују јаја. Један га дочека главом и тад већ постаде жао лојалиста. Опет сам спреман да станем на њихову страну јер је враг однео шалу. Људима је речено да носе српске заставе и да су наоружани љубављу. Погледам једног редара са мегафоном и кажем му да  је његова дужност да заштити ове људе. Он одговара како  је немоћан и пита ме шта да ради. Помажем да направе коридор између. Слуша ме боље него што ме је иједно моје дете икад послушало. Предлажем да нађу главног и он долази. Погледом пита шта да ради. Питам да ли је пријавио скуп. Каже јесте. Тада си из полиције добио контакт и зовите. Отпорашко искуство однекуд излете из мене, иако сам био уверен да сам га се потпуно одрекао. Зове, телефон није доступан. Каже да му је лично командир дао тај број. Предлажем да позове 192 и да позове полицију у помоћ јер су се у маси нашли људи које не заступају. Сам се прибојавам шта ће бити ако полиција дође, али ова деца не смеју да преузму одговорност за било какве нереде. Коме је до немира нек их прави на свој рачун и у својој кући. Упозоравам пријатеље да је ситуација превршила моју спремност на одговор и крећем кући. Надам се да овај скуп неће завршити у медијима, а још више  и далеко било у неким уџбеницима. Пуне су те књиге Срба. Има ли још који народ присутан? 

Овај сценарио покрива могућност да се лојалисти провокатори и у том смислу сигурно нису родољуби, јер да јесу и да је неко стварно хтео да им полупа просторије то би са љубављу допустили, јер шта је просторија спрам српске главе. Ионако имају две локације на градском шеталишту десетину метара удаљених, а да ову другу која је у згради и на спрату нико није ни чувао ни напао. 

Трћи сценарио је као и други само што су лојалисти у праву и мисле да полиција није способна да заштити јавни ред и мир што би онда значило да су полицајци у дослуху са студентима. Ако полицајци не раде свој посао, онда нам следи анархија и безвлашће коју једино лојалисти могу да спрече. Нећу разрађивати тему која странка држи које министарство.

Четврти  сценарио  подразумева да је у сценарију два, уместо мене, био било који агент било које службе. Студенти су невешти, добронамерни и неспособни да управљају ситуацијом, те су подложни манипулацијама. Ако су спали на тај ниво да мене слушају, онда засигурно могу да упадну у замку коју би им наместила нека служба из региона. На пример, лојалисти  раде за албанску службу и провоцирају немире у Србији како би предаја последњих институција на Косову и Метохији прошла непримећено. То јест, у дослуху са властима раде у корист немира у Србији.

Пети сценарио је да су лојалисти понашају у скалду са претходним, али председнику иза леђа. Председник се свим силама бори да очува мир и стабилност, институције, да интегрише КиМ у Србију, али лојалисти у сарадњи са страним службама га у томе спречавају. Ово звучи као одлична излазна стратегија.

Шести сценатио је да су про-НАТО медији у Србији добронамерни и да су студенти носиоци таласа мирних промена у којима ће доћи до културне смене власти. Након тога, чим се Србија учлани у НАТО и уведу санкције Русији, потећи ће мед и млеко, и живећемо као бубрег у лоју, тј. као садашњи лојалисти.

Седми сценарио Седми сценарио је сценарио из Информра по коме председник види шта нам се спрема, да је то велика шарена лажа и неће дозволити да нас неко други учлани у НАТО и уведе Русији санкције, већ да ће их он предухитрити, па још и предати Косово, само у инат  и како не би победила та опасна НАТО струја.

Осми сценатио је такозвани ИN1ФОРМЕР сценарио по коме и N1 и Информер раде за истог послодавца, којима је толико досадно да се међусобно кладе ко има више шансе да победи и колико смо спремни да овог пута поднесемо жртви у старој коцкарској игри доброг и лошег полицајца.

Девети сценарио је да се џабе ложимо кад ионако политичку судбину у Србији кроји амерички амбасадор. Док је био онај са ћевапима све је било лагано, а овај каријерни је ту да организује неки пуч. Шта ће човек, то му пос`о, а и навуко се на пучеве. Мећутим, налазимо се у незгодном тренутку предаје америчке врховне власти. Затекла нас америчка анархија у којој је нижим чиновницима дозвољено да раде по својој вољи. Сад стари чиновници наплаћују преко НИС-а неке приватне аранжмане, а нови добијају локацију генералштаба где ће направити два хотела и једну фонтану у којој ће ујка Сем нуждити у шајкачу. Тј, наша судбина не само да зависи од воље америчког амбасадора већ колики смо баксузи добићемо два америчка  амбасадора који се отимају око те позиције јер су чули да је овде потпуна распродаја за коју ти не требају никакве лојалти картице кад већ имамо живе људе. Тако им и треба, нек се сад они мало кољу око нашег интереса!

PS

Имао сам још пар сценарија, али их је тест тим одбио као нереалне.

НИСу они мали

Нашим колонијалистима треба пружити руку и честитати на победи. Иако то не значи да ће престати са даљим понижавањима, мора им се признати моћ коју су себи доделили. Оног тренутка када су стисли петљу и без последица отели имовину сили која располаже нуклеарним главама, постало је јасно да су сви други стали у ред да својевољно плате рекет. Моћ се састоји у томе што тај рекет плаћају све кунући се у њихову демократију, право и поштену тржишну утакмицу.

Сви ми који припадамо њиховом филмском обрасцу већ замишљамо сцену у судници где сви честитају адвокату успешну одбрану силоватеља, образложењем да је друга страна, ако не желела, онда барем пристала да буде жртва. Свеопште и прећутно оптуживање жртве је, што би они рекли, колатерална штета адвокатовој генијалности у условима опште анархије. Силоватеља нико више неће ни поменути, и он ће наставити са новим предомишљајима на основу давно доказане аксиоме да правила не важе за оне који имјау добре адвокате.

Ових дана ћемо сви присуствовати исмевању политике колонијалног управљања, а да при томе нико колонијалисту неће ни поменути. Помињаће се адвокати-бизнисмени-политичари који су у последњем тренутку нашли идеално решење за рају, а за које сви знамо да је унапред договорено. Све по закону ће се направити тендер чији ће услови одговарати само оном купцу за кога је и писан.

Само ретки ће бити исмевани што ће поштено констатовати да су руке крваве колонијалним извршитељима подједнако као и организаторима целог пословно коруптивног подухвата колонијалиста са Дивљег запада.

На западу ништа ново, а на истоку старе приче? Руси ће своју имовину намирити победом у рату. Ту су им шансе половичне. Но, како сачувати образ? Па, врло тешко, ако не и никако. У Србији су бирали да подржавају ову власт, па ником неће бити ни жао. Шта год да покушају, овде ће их сачекати оркестрирана хајка са НАТО и режимских про НАТО медија. Ако реше да врате истом мером, могли би да уведу санкције свим српским фирмама са НАТО власништвом. То неће никог болети као када би решили да не продају НИС никоме и дозволе стечај. Осим десетак хиљада везаних радних места, највећу штету би претрпео српски буџет, јер, како су нам цене горива највеће у региону, мораће се смањити акциза, и то знатно, због поскупљења транспорта горива. Но, ни за буџет се нико не секира, али ће то бити идеална основа за хајку како су Руси криви за све невоље у којима смо се нашли. Штета по пратећу петрохемијску индустрију, од вештачких ђубрива до асфалтних база, била би знатно већа, и то би биле само ставке у руским гресима ка нама.

Онима који контролишу нарацију треба честитати на свим папагајима. Са тим да мањини папагаја који преко НВО узму неки петродолар треба честитати, а остале који pro bono publico то исто раде, би требало сврстати у групу са пинковим задругама, па их заједно стрпати у хепи парове, а по могућству иза решетака (мислим на оне у психијатријским установама).

Руси могу да поступе рационално и уместо ништа добију колико-толико. У том случају би опет били предмет опште спрдње како су их Амери вешто превеслали и нарушили свој имиџ. Али, ако знамо да они знају да ми знамо да им је имиџ већ нарушен, онда је логично  да ће гледати само своје интересе.

То све говори да се не треба секирати за њих. Нису они мали и све ово знају боље од било ког другог. Сам сам био на граници да поверујем да Руси ово раде у комбинацији са Америма како би широм света подигли ниво страха који моментално обара цену рада и поскупљује трошкове живота. Али онда бих и сам био под дејством америчке меке моћи да су Руси криви за све, ако ништа, онда за саучесништво. Па одбијам да у то верујем, чисто из ината. Мада, мало боли што не проналазим аргументе да је у питању глобални удружени пројекат, свестан да би у том случају то значило опште безнађе.

Кад смо већ код ината, последња варијанта која ми пада на памет је да Руси НИС-ове акције бесплатно поделе домаћим Путинофилима, па кад немају они никакве користи, онда барем да спрече ову комбинацију, пљачку и оголе ситуацију. Било би занимљиво видети како реагују савезничке банке на расипање њиховог поверилачког капитала и домаће издајнике који ће остати без провизије за трансакцију. Оно чега ме је страх је да не постоји сила која би неког просечног Путинофила спречила да колонијалистима прода своје бесплатне акције за петродоларе, смејући се што поклон нема КГБ клаузулу о преузимању одговорности, или би можда имао ако је КГБ и даље жив и здрав. Хм !?

Из наступа председника по овом питању сасвим је јасно да је ситуација катастрофална и као таква нас не треба забрињавати јер смо и до сада хендловали шизофреним ситуације, као да је психоза део нас самих и уграђена у темеље наших институција. У том смислу бих и на сликовити начин описао политику седања на две столице (слика у прилогу), где нам је у једној дупе у процепу, а у другој нема на кога да се наслонимо.

За претпоставити је да наша мудра политика подразумева постојање и треће столице, али нисам хтео да поделим слику кактуса коју сте ионако способни сами себи да сместите тамо где је најнеудобније.

Традиција, мир и добра воља

Постило се колико се могло. 

Исповедио се и причестио, паметном довољно.У смирењу дочекасмо Бадње јутро. Некако у исто време, док нас је син обавештавао да је купио Бадњак на улици, ћерка нам је поносно показивала видео на којем са својим женским друштвом сече Бадњак и пуца из пушке. Колико смо могли, толико смо испоштовали традицију.

Прође и дан у миру.

Као и сваки пут пред уношење Бадњака, жалио сам што немам шпорет. Прошли пут сам то наглас рекао и био исмејан  како не бих знао да наложим дрва, за која се подразумевало да их је неко други припремио, па ове године тугу сачувах само за себе. Захвалих се искрено на топлотној пумпи, али опет несигуран да ли је то у складу са традицијом. Тешио сам се да бар не сечемо целе јелке.

Унесмо и Бадњак у миру.

Са првим мраком вечерасмо, преломисмо чесницу, свестан да не постоји ни минимум шансе да динар буде у мом следовању, али традиционално срећан и захвалан што има и уме ко да га потроши. Заврших читање Година врана (други пут) и Омилија (четврти пут), па у миру кренух у дневни боравак. Тамо, наравно, упаљен телевизор, и наравно, председник на њему и из њега. Помислих да нема силе која би ме вечерас могла избацити из такта мира и празничног расположења, па традиционално наиван појачах тон. Он са Хиландара, а преко телевизора поручује...

Цикну грло из свег гласа!

То што немам смирења није новост, а ни по јада – за разлику од чињенице да је супруга спавала. Скочи као маче – никад виспренија, и избезумљено се ноктима закачи за плафон. Одлучисмо да мир одложимо онолико дуго колико само дводеценијски брачни сапутници знају да би требало попустити, а у чијим продужетцима и наста ова исповест!

Није да сам био приморан да је напишем у оваквој форми званичног признања свих кривица, али бих волео да јој неко проследи линк са овим нацртанијем, а у нади да ће га разумети у духу у којем је писан, све у складу са празничном атмосфером и уз традиционални поздрав:

МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

P.S.

Па да се и ми недостојни радујемо и надамо Његовој милости!