Већина интелектуалаца који се оглашавају на суверенистичким медијима понашају се као наши путари које је снег затекао у јануару. Ситуација се ломи, а они пишу есеје за које би сваки наставник у основној школи дао чисту петицу. Нажалост, цела генерација наших родољубивих интелектуалаца овим радовима је поднела папире за прерану пензију. У том смислу и нема замерке на поруке мудраца који на животне околности гледају дислоцирани од радних обавеза и са висине Олимпа. Мораћемо да сачекамо шта нуди нова генерација, а они се и даље крију и сакривају их. Интелектуални пензионери су нас оставили у вакууму неспособне да наставимо производни циклус, па се мора поставити и питање њихове одговорности, а поготово што се може оправдано сумњати да су и лекарску комисију подмитили. Или обрнуто, свеједно је.
Њихове анализе не би биле штетне, кад они не би инсистирали на позицији гласноговорника неутралних. Позиција неутралних је потпуно легитимна, ако не и пожељна у овим историјским околностима, а по стеченим искуствима. Међутим, иза њиховог популистичког дискурса о неутралнима не добијамо јасну поруку шта нам је чинити, па је публика смућена и пасивизирана, што производи даље последице. Нарочито јер позиција пасивног у односу на неправду, издају и зло није блиска традицији и етици нашег човека, а за шта се и сами аутори залажу. Типична контрадикција празнословља.
Иако сам присутан на готово свим протестима (сем једног када се по Чачку прочуло да су стигли батинаши, а студенти повукли позив), себе сматрам неутралним и то право ми никаква баба нарикача не може одузети. Поготово ако је та баба врачара па почне да куне кугом. Ја сам активно неутралан, јер не желим да бирам између две струје истог зла које нам се сервира. Међутим, нисам у могућности да каналишем свој активизам, јер на јавној сцени не постоји политичка опција која ме представља. Наше мудре родољубиве снаге, очигледно оптерећене својом сујетом, а можда и уценама, јер овде нема интереса, нису у стању да политички артикулишу своја наглабања о тешкој ситуацији. Шаљу нам поруке као јунак из вица: лако је њима, њих је двојица, а ја и бабо сами.
У таквој констелацији снага ја бирам студенте. Они нису мој први избор, али су барем наивни, па не знају са каквима су се ухватили у коштац и шта их све чека кад преузму власт. Овде свако поштен који би да преузме власт после оваквог потопа није нормалан. Лудачка је смелости да се супротстави стихији поплавног таласа. Зато су се мудро и попели на Олимп да још мудрије сачекају да се вода повуче, како би нам објаснили где смо се све преварили и шта смо требали да урадимо.
Нек погледају другу страну интелектуалног новчића окренуту ка спољним изворима финансирања. Они су се изборили за пола, ако не и више од пола студентске листе, а чим су имена постала позната ужој публици, одмах су дали простор грађанистичким опозиционим странкама. Тј. имаће две варијанте – једну њихову и још једну добрано њихову. Ако се претпостави да они који управљају ситуацијом и у владајућој странци имају своје људе, отвара се могућност да после избора опозициона странка, пола студентске листе и побегуље из режима са опраним новцем и биографијом формирају нову већину. Родољубима остаје да се гложе где ће ови пасивни тврдити: „Јесмо вам рекли“. Ови активни ће већ полудети од поново потрошене енергије, па и није битно шта ће још причати.
Позиција иза леђа руског медведа више није толико пријатна. Званична Русија се определила да стане на страну против младих. Они који су против оних који руше режим су по таутологији за режим, и то је свима сад математички јасно. Немогуће је искрено објаснити зашто се Руси одлучују за сумњиве ликове из режима, а не за оне који би могли да трасирају трећи пут. Тих људи који су за трећи пут има већински и то сви, осим Руса, виде. Можда виде и они, али не могу да добаце. Овде, на терену, немогуће је логички оправдати избор Кремља и то овде нико неће ни покушати да објасни, већ ће у најбољем случају по руске интересе рећи: „Ја Русе не могу да разумем, али их и даље волим, а и знам да ће нам без њих бити тешко“. Бла, бла, трућ, трућ. Али то је њихов избор, није мој. Не могу ја мењати свој став како дуне ветар из Москве. Имам и ја своја суверенистичка начела, колико год да ми је драга руска култура и духовност. Па томе су ме научили управо ови свеже пензионисани интелектуалци.
Иако је очигледна потпуна медијска блокада за српске интересе, постојао је моментум када се и без тога могла профилисати јасна стратегија и оперативно спровести на терену у неки покрет који би био уз студенте, али се оштро дистанцирао од сваког трулог компромиса или поруке презира према било чему српском. И према постојећим законима сва крађа, корупција и издаја би се сасвим могла ефективно, праведно и потпуно третирати. За поделу у друштву крив је искључиво режим, он има довољно алата и моћи да спречи даљу ескалацију, али по правилу ради супротно. Наравно да и на другој страни има злонамерних, али они и не би били толико опасни да им режим не прави промоцију јавног страшила.
Могли смо и ми да се организујемо под својом заставом на студентским протестима, али нисмо и за то је одговорна политика пасивизације неутралних. Понестало је времена и могућности да се организујемо, што и није неки проблем, као овај у коме недостаје воље. Да је наш клир изашао са ставом да нам треба трећи пут у ком нема места за поделе, и да није релативизовао одговорност између оних који имају сву моћ са горе поменутим страшилима, да смо лепо позвали на мирне и поштене изборе, са ауторитетима који не дозвољавају мешетарења након проглашења резултата, да смо то затражили јасно и јавно – не би ни било места за забринутост о поделама и сукобима. Додуше, без свега тога не би било ни ових есеја.
За разлику од активних, ови немају право да себе називају неутралним. Они су пасивни, а видећемо на крају коме та пасивност одговара. Одговараће победнику, ма какав био. И ако победник буде по мојој вољи, остаје ми само да честитам и повучем све што сам овде написао. Но, ако се деси сценарио на који су сами упозоравали, то је искључиво зато што су и они саучесници својим неделовањем.
Нема коментара:
Постави коментар