Резерват варијанта

Садржај текста намењен је искључиво старијим особама, уз претходно добијену конзилијарну сагласност. Стручњаци који врше клинички увид у материјал нису изузети од упозорења.

Наш оптимизам произилази из чињенице да се овде, као ретко где у свету, може лепо живети од песимизма. Довољно је да се појавиш као аналитичар са мрачним тоном и одмах си пророк. Постоји ризик да повремено испаднеш и ентузијаста, уколико узмеш у обзир развој стварних догађаја, али те теши то колико су тек смешно испали реалисти. Реалиста више и немамо употребљивих, јер су завршили са тешком дијагнозом анксиозности и депресије. Тимe се наша реал-политика свела на будале. Они су и најгласнији и имају највише идеја.Те идеје своде се на то да неко други треба да реши наше проблеме, уз чврсто уверење да то мора бити у нашу корист.

И од нарикања над тешком судбином се може лепо живети, јер је режим заинтересован да свима подели дискрециона права по основу пасивизма. Повремено изгледа као да управник луднице пацијенте намерно излаже интерним сукобима како би „чике у белом“  могле предахнути. У овом случају, „чике у белом“ су са црним капуљачама. Све је мирно, јер чак и истински побуњеници који би рушили систем напокон увиђају да он уопште не постоји.

Нашли смо се у ситуацији потпуно свесне капитулације. Она је прихватљива, јер проистиче из искуства да би свака опција у којој би се питали домаћи актери била гора. Кад смо се већ договорили за капитулацију, онда је и избор прилично једноставан. Могли смо да бирамо исток или запад. Она источна варијанта, у коју је највише наде полагано, више није доступна. Кад` се сигнал и појави на кратко, оператер је лично баба Јулино чедо. Они још источнији показали су се као бахати послодавци који овде сатиру не само природна богатства већ и људе, до чијих су живота стигли нескривеном системском корупцијом. 

Ови са Запада нас не желе док се не преумимо у потпуности, а то се баш одужило. Јавно и отворено нам то саопштавају, али у недостатку друге варијанте ми их и даље понизно вучемо за рукав, молећи барем за позицију резервата.

Они најгласнији са својих дигиталних налога редовно поручују да „губернија није за Индијанце“. Остају нам студенти као једини довољно наивни да се нечему надају. Прво су их сви храбрили да се побуне, а чим су кренули да успевају  одмах су им стављали клипове у точкове. Хероји се подржавају само док су безопасни.

Одједном, најгласнија група против садашње ситуације тврди да је режим одговоран за овакво стање и да би, у случају да се окрене Западу, био бољи од студената који покушавају да поправе систем. Тако је почетна солидарност због погибије људи услед корупције потпуно спласнула, што је охрабрило државу да још масовније спроводи сличне пројекте. Кључне инфраструктуре градимо тако што директор лично у видно припитом стању улази у тунел да докаже да није урушен  кад већ инжењери немају храбрости. Мора да је пак њима забрањено конзумирање алкохола на радном месту. Након распродаје кренули смо у поклањање, и то генералштаба, и то онима за које смо сами рекли да организују обојене револуције. Јака на извору, лојалност се као вода увек прилагођава терену.

Послодавци су очајни, па увозимо радну снагу исто као млеко у праху и месо са прекуцаним роковима употребе. У мом граду највећа пекара и највећа продавница хране ангажују имигранте - гостољубив народ, верујемо свакоме, поготово ако је јефтинији и то само због нижих пореза.

Од радне снаге у јавним предузећима остали су они који немају ни рад, ни снагу. Њима је толико добро да су они који морају да раде постали љубоморни. Има и горих примера - доктори у хитној помоћи морају да раде, али су на њих љубоморне колеге због цене дежурстава, иако су иста по сату седам пута мање плаћена од дежурства вулканизера у данима смене годишњих доба. Временом ће се решење наметнути само од себе - хитна помоћ нам ионако не треба, јер је сизифовски спасавати људе којима после ионако нема помоћи.

У мору разочарења једини нормални су они што са надом дочекују долазак Запада у наше мало село. Они ће се тек разочарати, а до тада ће им требати кривци. Зато је препоручљиво да свако ко мисли другачије своје мишљење задржи у своја четири зида.

Свакако имамо паметнија посла, јер нас чека пеглање великих социјалних разлика. То би и до сада ескалирало, али заинтересовани никако да схвате да нико други неће решавати њихове проблеме, колико год претили порукама по друштвеним мрежама. Летимичан поглед на структуру штедње становништва говори да 80% породица има мању уштеђевину од 1.000 евра. Још 10% мању од 10.000 евра. Свега десетак посто има штедњу око 50.000 евра, а две хиљаде најбогатијих породица у Србији има просечну штедњу од милион и двеста хиљада евра. Ситуација је још гора када се зна да они богатији свој новац држе у страним банкама, сефовима, злату, обвезницама, акцијама, криптовалутама, и некретнинама.

Да све то буде горе  структура кредита говори да су стране банке домаћем живљу делиле новац узет од домаћих штедиша, јер смо неспособни сами да то организујемо. Само 700.000 породица нема кредит, а 600.000 породица има кредит мањи од 5.000 евра, и то само зато што нису могли више да се задужe. Дакле, систем функционише све док оперативни токови новца могу свакоме, по сопственој опсесији, да уделе припадајућу дозу. Кад први пут „штуцне“ креће ланчана реакција. На крају таквог ланца су по правилу букагије.

Становништво чак и добро стоји имајући у виду у каквом су стању предузећа. Од највећих јавних имамо случајеве да су задужена више него што вреде, а од мањих приватних опстаће они који су све време били ситни. Што се тиче пољопривреде  она не постоји у смислу да већем броју људи може обезбедити егзистенцију и независност; више је статистичка грешка, а системски је убијана од увозничког лобија (колонијална кованица) и комплето страних власника прехрамбене индустрије.

Једино добро стоји ИТ сцена, тј. стајала је до задњег истраживања по којем 62% ИТ професионалаца активно тражи посао у иностранству. Новaц овде није разлог, јер ИТ сцена у Србији више није јефтина радна снага - сада се као главни аргумент у корист успеха наводи западни „mindset“. Наш асимилациони потенцијал се у појединачним случајевима  претвара у кинетичку енергију.

Све у свему, ситуација је таква да мањина која се потпуно интегрисала у западни вредносни систем има разлога да се љути на већину која је у агонији тражења спонзора. Што би рекао народни певач: „ни на исток, ни на запад, на север, ни на југ… се вртим још у круг.“

Проблем је што ова мањина не нуди неко решење већ само прети, што  покреће на инат, па нам је  једина суверенистичка политика настала из ината  већине која не жели предузетној мањини пристојну будућност. Нек` и колонијалиста  осети проклетство  комшијине краве!

С` обзиром да је свака порука већ закаснела, потреба за закључком постаје сасвим сувишна.

П. С.
Можда се и у нашем случају појави неки јунак као Џеронимо и филм о последњем Србиндијанцу који је пружао отпор холивудској неминовности. Ко ће писати сценарио сада је небитно кад смо већ добили Оскара за врхунску глуму и режију.