Са појавом капитализма код нас се одомаћио и појам јавно-приватног партнерства. Како смо капитализам, као и све остало, разумели буквално и доживели брутално, најбоље је наше искуство дочарати „светлим“ примерима из праксе.
Рецимо, у градском музеју локални моћник усели своју породицу и почне тамо да живи. Пре појаве овог појма то би било незамисливо, а данас никоме није спорно. Овде ствар није у новцу, него у идеји. Како некоме овако нешто уопште може пасти на памет и како су тек изгледали преговори са градским оцима - сигурно спектакл за памћење.
У капитализму је сасвим нормално да држава откупљује приватно имање за јавне инфраструктурне радове. Ако ти радови касне, једини разлог је што неки „изабрани“ приватници морају стићи да откупе земљу од оних који нису имали „част“ да сазнају да ће кроз њихово имање пролазити предметна саобраћајница чиме су пропустили прилику да постану партнери у заједничком подухвату.
Деси се и да држава, позивајући се на јавни интерес, најпре прода имовину за мале паре, а потом је од истих откупљује за огроман новац. Опет у име јавног интереса. Ништа спорно, па таман да је и за национални грађевински подухват на водоизвороишту главног града.
Могло је да се деси и да купите фирму за један динар, а да се у њеном власништву нађе пар стотина станова за које ни сам продавац није знао. Машине, постројења и алат одавно су престали да се рачунају у капитал.
Некад се деси да приватни партнер не узврати истом мером. На пример, газда случајно купи ресторане у запуштеном делу града за багателу, а град затим случајно доведе сву инфраструктуру, среди простор и управо ту почне да организује масовне манифестације. Власнику остаје само да купи пиће и издаје рачун. Ово прво уради, а ово друго и не мора – локали су му ионако пуни, а гости у усменим рачунима не виде ништа спорно. Тј., ако порез већ иде газди, зашто и конобар не би узео нешто за себе? Па ћемо га тек онда на бруто износ частити јер је и газда имао маржу. Све је потпуно логично – у капитализму је свака „рационалност“ пажљиво калкулисана.
Или, купиш удаљени плац уз градску реку, а град ти обезбеди све што треба да се баш тамо одржавају концерти највећих регионалних звезда: доведе струју, изгради паркинг и среди прилазне путеве. Доста су се те звезде башакриле на трговима, сад ће и они морати у тржишну утакмицу. Приватник продаје пиће, а град ради све остало. Карте се распродају до последње без обзира на то што се на приступној саобраћајници у једној од две трака налази кућа. Саобраћај у супротном смеру свакако иде, а у овој се формира колона од пар стотина аутомобила и то никоме не смета. Чекаће људи пар сати, то је ионако само једном недељно. Супротно саобраћајној логици - можеш да уђеш, али нема излаза, јер у супртном не би купио карту. Једини „кривац“ је онај паметњаковић који није хтео да прода кућу зарад јавног добра - ни приватном, ни јавном партнеру.
До истог тог објекта општина доведе и уређену пешачку стазу. Зову је „стаза амброзије“, или "алерго тест стаза" јер ако је преживиш сигуран си да си опторан на широк спектар алергија. За разлику од уграђених бетонских коцкица, овде се никоме није исплатило да уреди околину. Не би (се) ни (у) коцкице уградили да није имало партнерског интереса, а колико је општина темељна види се кад упоредите цене: квадрат јавне површине испадне неколико пута захтевнији него да вама приватно затреба.
Читам интервју једног таксисте који тврди да се у нашем граду уводи први „летећи такси“. Разлог? Градска власт укинула такси-станице, а ионако су биле поред ресторана где се одржавају елитне свадбе и рођендани. Тачније, њихов паркинг су партнери продали за изградњу зграде, а од зелене површине направили нови приватни паркинг. Са рампом.
На местима где су некад биле мале кућице сада ничу зграде са по неколико стотина станова. И онда мора поново да се реконструише тек реконструисана улица, да се дода канализација за све те станове. Нико у томе не види ништа спорно – станови се продају као луди. Тако је у свим капиталистичким земљама, убеђујемо се. Срећом, већина је празна, па питање канализације још увек није дошло на дневни ред. Неке будуће генерације ће морати да воде рачуна о масовним изливањима фекалија.
Кад смо већ код канализације, ове појаве се с поносом приписују градским властима. И многи грађани су тиме „почаствовани“. Њихови аргументи су једноставни: „Никад се није боље живело.“
Ако сте присуствовали јавној расправи предузетника, могли сте да чујете и реченицу: „Овде никад није било боље - ево ја имам четрдесетак станова. Не знам шта хоће ти блокадери! “
Они задовољнији на ситно имају скромније критеријуме: довољно је да примају плату, а да при томе не морају да иду на посао. Ако још добију и бесповратна средства за куповину трактора, све је у реду - бар док се негде, пијани, не похвале комшијама да су истим тим јавним парама подигли и шталу. А комшије ко комшије, само ћуте и не протестују. Стрпљиво чекају погодан тренутак да подсете ко је коме био у четницима, а ко у партизанима, и где је ко био за време бомбардовања и пробијања солунског фронта.
Сигурно међу својим познаницима на мрежама имате неког ко неколико пута недељно објављује своје слике у увек другој, скупоценој гардероби. Ако бисте сели и израчунали колико све то кошта, видели бисте да је неколико пута веће од њене и супругове плате заједно (ако обоје раде у јавним предузећима зна се колике су зараде). То мора да је пример приватно-јавног партнерства, јер да није – они би то крили. Купили би кућу у иностранству и склонили се од ове беде. Али не, зарад неколико лајкова, по правилу од сиротиње из старог краја, они ризикују да неко погрешно протумачи то њихово „управљање“ буџетским средствима. Можда је наследство, а можда тетка из иностранства, али док ти покушаваш да објасниш, све што ћеш постићи је да је побркаш са нечијом туђом тетком.
Можда је најбољи пример јавног партнерства онај кад кладионице граде спортска игралишта за децу. Ту су сви на добитку: и коцкарнице, и „срећни добитници“, и психолози за одвикавање од коцке. А и психолози, разуме се, могу бити јавни или приватни зависно од тога колико се далеко одмакло у процесу.
Може вам се десити и да вас познаник на улици ничим изазван заустави и похвали се сопственим успехом: странка му је обезбедила посао на универзитету, иако нема докторско звање. Иста му је обезбедила и место предавача при Националној служби за запошљавање - наравно, курсеви преквалификације које нико не похађа. Кад га питате како све то постиже, он каже: „Па радим у буџетској фирми, има се времена. Лепо, три платице. Ма није то ништа – могу да направим и по неки тендерчић. Само ситно, испод радара.“
Он је свестан да је тек мали миш, али ипак има потребу да се похвали својим приватно-јавним партнерством.
Раније су људи крали, и то радили ноћу, кад нико не види. Данас смо, међутим, узнапредовали: ако се не похвалиш као да се успех није ни десио.
Незнатан број протестаната покушава да врати срамоту на сцену, али им не иде. По правилу, истим методама им одговара организована група која не би ништа да мења. А ту се увек нађе и „партнер“ који плати дневницу за такав став. Прво су их називали Ћацима, а онда су се сами почели хвалити тиме, чиме су однели победу у размени аргумената. Прогласили су и победу по том основу.
У побуњеној мањини углавном су људи који би да осталима наметну своје интересе, али притом ништа не нуде осим подсмеха. Они бивајући у мањини из позиције „гордости“ траже већински легитимитет, и кад упадну у појмовну контрадикцију, ништа им не преостаје него да прозивају остале.
Највише се прозваним осете они пасивни који свој дефетизам правдају наводним моралним категоријама, „вишим интересом“, ширим сагледавањем стварности и, наравно, ексклузивним правом на несврстаност.
Све у свему, свако чврсто држи своју позицију по Ноел-Нојман правилима, која ако применимо на нашу праксу, могу да се тумаче овако: једни су увек уз власт, други увек уз опозицију, а трећи одлучују. Ако су ти „трећи“ незаинтересовани онда нема промене система, и самим тим они губе право да се називају неутралним. Када се неутрални једног дана активирају, десиће се промена власти у којој ће опет иста група бити уз власт (само сада неку нову), иста група ће одмах бити против оних које је сама довела, а онда се „неутрални“ питају чему уопште прозивка на њихов рачун.
У класном смислу, вишој класи је свеједно ко је на власти - она ће власт свакако прилагодити својим потребама. Исто важи и за ниже класе, које се увек прилагођавају вишим интересима. Средња класа, међутим, може да одлучује. То јест, благо режиму који нема средњу класу, оне који могу да преживе неколико месеци без текућих примања. У том смислу сви друштвени феномени код нас постају јасни.
Ипак, честитке залужују одлучни, било да су уз власт, против власти или неутрални, јер се испоставља да смо најгори ми – млаки и бљутави – који би да наставе да слободно живе и привређују у једном културолошком образцу, али да се по евентуланој потреби духовно уздижу и васпитавају децу у нормама друге цивилизације.
Јасно је само да спољни чиниоци на крају питају за све, док наведене дилеме готово никога не занимају. Али и ту имамо двоструки проблем. Они задојени западним парадигмама само одмахују главом пред изливима обилних транша кредита које режим држи чврсто у седлу, као да је то нека велика мистерија. Исти такви, само задојени на другој страни груди (где куца срце) затечени се питају зашто баш они нису први избор свом покровитељу, док се тамо промовишу мрачни и зли ликови из режима. Па зар не виде колико је власт губава и како свако ко се огребе о њу буде проказан? Не мора ни да се огребе, довољно је да буду у близини па је питање шта ће све отићи у пакету.
Нема коментара:
Постави коментар