Губитник о победницима

Да би човек што лакше прихватио статус губитника, најважније је да се навикне на поразе – иначе би полудео. На пример, кад неко нема новца, у крајњој нужди се укључује одбрамбени механизам који се најпрецизније огледа у реченици: „Шта је Бог мислио о новцу најбоље се види по томе коме га је дао.“

Испада да су победници уствари они губитници који су у међувремену полудели и узели ствар у своје руке. Међутим, и код таквих успеха потребан је одбрамбени механизам, јер и лудило има своје стадијуме. У овом случају – хиподроме.

Јуче се у Европској престоници, уз нацистичке поздраве, прослављала победа која се на крају Другог светског рата испоставила само као привремени пораз. Више од пола милиона људи кличе нацистичким поздравом, праћено лаким нотама које су приређене за тешке злочине. Поштеном човеку може само да буде жао што су се Руси забавили о свом чуду и што немају снаге да решавају бело-светске неправде. Остали, пак, немају шансу да се супротставе оваквој сили. А сила је несумњива, иако су неонацисти уз гитару очигледно софистициранији од својих славних предака на које су поносни. Србима остаје само да се питају – како ли изгледа модерна верзија србосјека? Колико справа може да се софистицира, кад већ човек не може?

Јадни Хрвати. Они нормални преко ноћи су проглашени за екстремисте. Од данас, кад ми неко спомене „хрватског екстремисту“, знаћу да мисли на нормалног човека из Хрватске. Око трећина радно способног становништва дошла је да поздрави победнике. Остали или нису имали новца, времена, или су имали паметније послове, или су једноставно одлучили да игноришу јавни позив римокатоличке цркве, која је била саорганизатор овог пира. Ови други Хрвати су поносно клицали како би запалили крајину, чиме су подвукли да је иста окупирана, јер нико нормалан не би палио своју земљу. Немогућност да замислите неку српску песму која позива на паљење Косова и Метохије је евидентан доказ.

Одувек сам се питао како је неко могао физички да спроведе клање 800.000 људи на једном месту и искључиво сам тој проблематици приступао статистички, јер би сваки други приступ нормалног човека довео до лудила. Мислио сам да једна мала група људи не може месецима да коље без премора. Али, нови доказ од 500.000 људи који по сопственом признању кажу да су за такво дело спремни – говори да би то могло да се заврши и за пар минут, уз добру организацију. Испоставило се да римокатоличка црква има капацитете  да организује масовне скупове. Локални свештеник у виду певача окупио је овог пута дупло мање људи него врховни поглавар пре тридесетак година, али ко прати статистику зна да су губици становништва слични и у том периоду.

Што се тиче статистике, питао сам ВИ о броју жртава у логорима Независне Државе Хрватске, јер као што рекох, сваки други приступ здравом уму је непојмљив. ВИ процењује укупан број страдалих Срба у логорима на „свега“ 250.000–300.000. Међутим, уз пар питања, ВИ се слаже да је нејасно шта је са недостатком од око милион Срба између 1931. и 1948. Ако претпоставимо да је страдање Срба и Хрвата у НОБ било пропорционално броју становника, уз додавање 200.000 Срба страдалих ван територије НДХ, као и око 50.000 биће погинулих четника од усташа, те укључимо природни прираштај од око 2.5% годишње, закључујемо да би без рата 1948. године у Југославији требало да буде 10,3 милиона Срба, а 5,2 милиона Хрвата. Како је било око 3,77 милиона Хрвата, коефицијент је 1.4, што значи да уз исте ратне губитке Срба као код Хрвата, Срба би требало да има 7,4 милиона, а било их је 6,5 милиона. Када сам питао како ВИ процењује број жртава на 250.000- 300.000, питање шта је са недостатком од 600.000, ВИ је признала сопствени логички пропуст. Бранила се ставом да међу званичним и незваничним подацима нема таквих процена, нити је ико обрађивао ту тему на такав демографски и научно прихватљив начин.

Имајући све ово у виду, закључак је јасан: шта је Бог мислио о победницима најбоље се види по томе какве се победе прослављају. Од данас ми је лакше да прихватим стару губитничку навику. Као искусном губитнику, остаје ми само да се помолим за оне хрватске „екстремисте“ који нису пали на ову пропаганду и још увек опстају као нормални људи. Нама је лакше јер је крвава граница повучена између две државе, два народа и две вере, али замислите како је живети у истој држави, међу истим народом и исповедати исту веру.

П.С. Колико год их било – опет их је мање него оних које су оставили под својом лепом земљом. Гледајући тај масиван скуп, не могу ни да замислим већу гомилу костију коју су оставили иза себе у једној од својих „победа“ које величају.