Гледам јуче у Чачку, лице по лице, свих 394 који су дошли да одају пошту страдалима пре тачно девет месеци под настрешницом.
Ни у једном лицу нисам видео спремност за обичан, а камоли оружани сукоб.
То су углавном исти они људи које свакодневно срећем. Њихова лица носе трагове животних неправди. Личе ми на оне који су свесни да су остали испод црте због некога са везом.
Кад се шетња завршила, сели смо у кафић на градском шеталишту.
Гледам оне који излазе из просторија повереништва странке на власти. Не знам зашто их пребројавам, али негде око стоте особе схватам – то је неки други свет.
Значајна већина одудара од изгледа грађана које обично виђам: у тим лицима види се нешто притиснуто, трагови присиле и пораза у борби за егзистенцију.
Други део су, по свему судећи, људи с криминалом у лицу и кретањи.
Сваки десети изгледа уобичајено, као нормални људи који су се случајно обрели међу њима.
Они што делују као криминалци прелазе улицу и бахато улазе у хотел „Београд“, који чува полиција.
Очигледно им је ту обезбеђен мир, стабилност, смештај и храна.
У мени нема мржње, само жал за оном већином која живи под страхом, и страх од ових са црним качкетима којима други обезбеђену храну и кревет. Сетих се још једне установе која то исто обезбеђује на рачун буџета.
А за оне што изгледају нормално остаје само једна мисао: истраживање порекла њихове имовине, иако су то очито нижи ешалони естаблишмента. Они виши су одувек били ван домаћих домета .
П. С.
Бројеви су објективни, а осећаји субјективни и под утиском константног остајања испод црте.
Једину наду ми даје студент који је пре неки дан, иако је стекао право да студира на буџету престижног домаћег факултета, уписао самофинансирајуће – само да би померио ту црту о којој сви причамо.
Нема коментара:
Постави коментар