Резерват варијанта

Садржај текста намењен је искључиво старијим особама, уз претходно добијену конзилијарну сагласност. Стручњаци који врше клинички увид у материјал нису изузети од упозорења.

Наш оптимизам произилази из чињенице да се овде, као ретко где у свету, може лепо живети од песимизма. Довољно је да се појавиш као аналитичар са мрачним тоном и одмах си пророк. Постоји ризик да повремено испаднеш и ентузијаста, уколико узмеш у обзир развој стварних догађаја, али те теши то колико су тек смешно испали реалисти. Реалиста више и немамо употребљивих, јер су завршили са тешком дијагнозом анксиозности и депресије. Тимe се наша реал-политика свела на будале. Они су и најгласнији и имају највише идеја.Те идеје своде се на то да неко други треба да реши наше проблеме, уз чврсто уверење да то мора бити у нашу корист.

И од нарикања над тешком судбином се може лепо живети, јер је режим заинтересован да свима подели дискрециона права по основу пасивизма. Повремено изгледа као да управник луднице пацијенте намерно излаже интерним сукобима како би „чике у белом“  могле предахнути. У овом случају, „чике у белом“ су са црним капуљачама. Све је мирно, јер чак и истински побуњеници који би рушили систем напокон увиђају да он уопште не постоји.

Нашли смо се у ситуацији потпуно свесне капитулације. Она је прихватљива, јер проистиче из искуства да би свака опција у којој би се питали домаћи актери била гора. Кад смо се већ договорили за капитулацију, онда је и избор прилично једноставан. Могли смо да бирамо исток или запад. Она источна варијанта, у коју је највише наде полагано, више није доступна. Кад` се сигнал и појави на кратко, оператер је лично баба Јулино чедо. Они још источнији показали су се као бахати послодавци који овде сатиру не само природна богатства већ и људе, до чијих су живота стигли нескривеном системском корупцијом. 

Ови са Запада нас не желе док се не преумимо у потпуности, а то се баш одужило. Јавно и отворено нам то саопштавају, али у недостатку друге варијанте ми их и даље понизно вучемо за рукав, молећи барем за позицију резервата.

Они најгласнији са својих дигиталних налога редовно поручују да „губернија није за Индијанце“. Остају нам студенти као једини довољно наивни да се нечему надају. Прво су их сви храбрили да се побуне, а чим су кренули да успевају  одмах су им стављали клипове у точкове. Хероји се подржавају само док су безопасни.

Одједном, најгласнија група против садашње ситуације тврди да је режим одговоран за овакво стање и да би, у случају да се окрене Западу, био бољи од студената који покушавају да поправе систем. Тако је почетна солидарност због погибије људи услед корупције потпуно спласнула, што је охрабрило државу да још масовније спроводи сличне пројекте. Кључне инфраструктуре градимо тако што директор лично у видно припитом стању улази у тунел да докаже да није урушен  кад већ инжењери немају храбрости. Мора да је пак њима забрањено конзумирање алкохола на радном месту. Након распродаје кренули смо у поклањање, и то генералштаба, и то онима за које смо сами рекли да организују обојене револуције. Јака на извору, лојалност се као вода увек прилагођава терену.

Послодавци су очајни, па увозимо радну снагу исто као млеко у праху и месо са прекуцаним роковима употребе. У мом граду највећа пекара и највећа продавница хране ангажују имигранте - гостољубив народ, верујемо свакоме, поготово ако је јефтинији и то само због нижих пореза.

Од радне снаге у јавним предузећима остали су они који немају ни рад, ни снагу. Њима је толико добро да су они који морају да раде постали љубоморни. Има и горих примера - доктори у хитној помоћи морају да раде, али су на њих љубоморне колеге због цене дежурстава, иако су иста по сату седам пута мање плаћена од дежурства вулканизера у данима смене годишњих доба. Временом ће се решење наметнути само од себе - хитна помоћ нам ионако не треба, јер је сизифовски спасавати људе којима после ионако нема помоћи.

У мору разочарења једини нормални су они што са надом дочекују долазак Запада у наше мало село. Они ће се тек разочарати, а до тада ће им требати кривци. Зато је препоручљиво да свако ко мисли другачије своје мишљење задржи у своја четири зида.

Свакако имамо паметнија посла, јер нас чека пеглање великих социјалних разлика. То би и до сада ескалирало, али заинтересовани никако да схвате да нико други неће решавати њихове проблеме, колико год претили порукама по друштвеним мрежама. Летимичан поглед на структуру штедње становништва говори да 80% породица има мању уштеђевину од 1.000 евра. Још 10% мању од 10.000 евра. Свега десетак посто има штедњу око 50.000 евра, а две хиљаде најбогатијих породица у Србији има просечну штедњу од милион и двеста хиљада евра. Ситуација је још гора када се зна да они богатији свој новац држе у страним банкама, сефовима, злату, обвезницама, акцијама, криптовалутама, и некретнинама.

Да све то буде горе  структура кредита говори да су стране банке домаћем живљу делиле новац узет од домаћих штедиша, јер смо неспособни сами да то организујемо. Само 700.000 породица нема кредит, а 600.000 породица има кредит мањи од 5.000 евра, и то само зато што нису могли више да се задужe. Дакле, систем функционише све док оперативни токови новца могу свакоме, по сопственој опсесији, да уделе припадајућу дозу. Кад први пут „штуцне“ креће ланчана реакција. На крају таквог ланца су по правилу букагије.

Становништво чак и добро стоји имајући у виду у каквом су стању предузећа. Од највећих јавних имамо случајеве да су задужена више него што вреде, а од мањих приватних опстаће они који су све време били ситни. Што се тиче пољопривреде  она не постоји у смислу да већем броју људи може обезбедити егзистенцију и независност; више је статистичка грешка, а системски је убијана од увозничког лобија (колонијална кованица) и комплето страних власника прехрамбене индустрије.

Једино добро стоји ИТ сцена, тј. стајала је до задњег истраживања по којем 62% ИТ професионалаца активно тражи посао у иностранству. Новaц овде није разлог, јер ИТ сцена у Србији више није јефтина радна снага - сада се као главни аргумент у корист успеха наводи западни „mindset“. Наш асимилациони потенцијал се у појединачним случајевима  претвара у кинетичку енергију.

Све у свему, ситуација је таква да мањина која се потпуно интегрисала у западни вредносни систем има разлога да се љути на већину која је у агонији тражења спонзора. Што би рекао народни певач: „ни на исток, ни на запад, на север, ни на југ… се вртим још у круг.“

Проблем је што ова мањина не нуди неко решење већ само прети, што  покреће на инат, па нам је  једина суверенистичка политика настала из ината  већине која не жели предузетној мањини пристојну будућност. Нек` и колонијалиста  осети проклетство  комшијине краве!

С` обзиром да је свака порука већ закаснела, потреба за закључком постаје сасвим сувишна.

П. С.
Можда се и у нашем случају појави неки јунак као Џеронимо и филм о последњем Србиндијанцу који је пружао отпор холивудској неминовности. Ко ће писати сценарио сада је небитно кад смо већ добили Оскара за врхунску глуму и режију.

И док шкрипи, ми климамо

Претпоставимо, макар за тренутак, да живимо у уређеном и праведном друштву.

Да су нам политичари најпоштенији, да смо Косово вратили под свој суверенитет и да водимо суверену политику којој се сви диве. Да имамо највише аутопутева на свету, железнице које лете, а таксије које плове небом. Да живимо у миру и слози, у поштовању Устава и свих институција које раде беспрекорно, баш као у приручнику за демократију.

Да су нам војници, учитељи и свештеници најцењенији у друштву, да мита и корупције нема ни у траговима, да су нам плате веће него у Европи, а цене ниже него у Азији. Да нам је све потаман и да нам само још недостаје национални стадион - тај симбол просперитета и народног јединства.

Да смо се пласирали на Светско првенство у фудбалу и освојили злато у кошарци. Да су нам сељаци богати као банке, радници запослени и насмејани, дијаспора се вратила кући, а вишедетне породице добиле толике бенефиције да се деца рађају као на траци. Да деца у школи уче у складу са традицијом, да студенти не одлазе већ остају да граде своју земљу

Да власт у сваком тренутку може да окупи чак 47.000 искрених присталица, а опозиција једва да скупи пола од тога. Да је за све то заслужна мудра и непогрешива политика председника „седања на четири столице“, човека кога сви светски лидери поштују, који седи у првом реду на свим обележавањима и који је примљен у Овалној соби као да је код куће.

Да околне земље желе да се уједине с нама и спремне су да испуне наше услове.

А онда,  чисто хипотетички, замислимо да смо се, не његовом грешком наравно, нашли у ситуацији у којој та политика више не даје резултате. Да столице почињу да шкрипе, а под ногама остаје само празан подијум. 

Претпоставимо и да председник опет има генијалну идеју како да неоштећени изађемо из глобалног сукоба. Тада би нам били потребни избори - да се кандидује та нова, генијална политика која уме да стоји усправно, без столице  и без страха.

PS

У супротном, остаје нам да живимо у вечитом страху шта све будалама може пасти на памет и да се само молимо да се не појави неки још већи лудак. Јер, ако је већ све тако добро онда увек „Може и горе.“

🚶‍♀️ Какво искуство!

Дарија ме је својим утисцима са пешачења од Чачка до Новг Сада стварно потресла. Толико емоција, људских прича, искушења и лепоте - све сабрано у једном путу!

Видело се колико је у групи било демократичности, поштовања и зрелости, чак и када су се појављивали сукоби - све су решавали разговором и мирно. Ипак најјачи утисак је био о онима који су увек спремни да другима излазе у сусрет.

Припреме - интернет савете, разговор, медециски савет и превентива да спречи жуљеве и како да јој ноге издрже дуге дане хода.

🌄 Доживљај Србије, природе и људи — неописив. Од заласка сунца на Дивчибарама, преко равница Мачве, до изненађења када је схватила да у многим селима живе само стари људи. Све је изгледало као жива слика наше земље - лепа, тужна и величанствена у исто време.

Наравно, било је и изазова. Преговарали су са онима који су више били ту због камере и публицитета, а не због заједништва. Морали су чак и да искључе једног учесника који није поштовао правила. Али баш у тим ситуацијама појавила се солидарност, емпатија и зрелост.

🙏 Посебно ме је дирнуо тренутак када је дошло до расправе око читања молитве „Оче наш“. У групи су били атеисти, муслимани, католици и православци. На пленуму је предложен  компромис који су сви прихватили - да они који желе могу мирно да се моле, без театралности и наметања другима. Мудро, мирно и с поштовањем према свима. Православни су остајала на молитви као што су и  муслиманима организовоали  простор за молитву и исхрану у складу са њиховом вером.

🎶 Имали су и преговоре о музици и песмама - неки су инсистирали само на литургијским, други су желели разноврснији избор. Текстови са вулгарним садржајем нису улазили на листе. Преговарали су чак и о томе ко ће носити заставу и где ће се у поворци налазити освећени крст са Хиландара. Све је решавано тако да се сачува демократски дух и да ниједна мањина не буде дискриминисана док је већини  омогућено да задржи своје интересе.

🏡 Спавали су у разним кућама  пуне гостопримства. Једни домаћини су је имала чак и просторију за масажу, где су их професионалци опорављали после дугих дана хода. Једном их је угостила наша редитељка која живи и ради у Њујорку. Други домаћини су им платили хотел. Имали су договоре око приоритета - ко ће спавати на бољем месту, како се захвалити онима који уступе свој комфор другима, али и како поступити са онима који гледају само себе.

🕊️ Препознавање менталитета градова и типова људи било је занимљиво и поучно. Свега је било: смеха, умора, шала на рачун „фолираната“ и оних који много обећавају, а мало ураде. Али осећај заједништва и пожртвованости преовладао је.

💪 Имали су дане кад су пешачили и по више од 40 километара. Било је и тешких тренутака - када је група морала да прилагоди темпо да би сви могли да прате. Било је понека суза због неочекиваног напора, али није било одустајања.  Све је решавано достојанствено, без вређања и подела.  

Све у свему, верујем да ће јој ово искуство много значити у животу. Иако још не сагледава све политичке и друштвене околности, осетила је оно најважније — дух заједништва, искрену солидарност и живу Србију на сваком кораку.

Четири сахране и свадба

Према званичној статистици, да би у Србији добили позивницу за свадбу, потребно је претходно испратити бар четири особе „на боље место“. Са таквим сазнањем, свака позивница мора се примити са извесним страхопоштовањем.

Најчешће ћете се, по закону просечности, наћи за столом где су сви „у зрелим годинама“, а при томе неожењени, неудате или у најбољем случају разведени. Љубав, чини се, данас цвета најчешће у одсуству брака.

Има и оних који тврде да су позивницу добили са линком ка ресторану који води до странице где је преко целог екрана приказана цена по столици. Тада породица сабира и одузима: ко ће све отпасти, да се не би носио поклон већи од кумовог. На свадби се, разуме се, не штеди: цигаре су скупе, јела богата и јака, а музика гласна.

Музичари су посебна прича. Недавно сам разговарао са власником бенда: његова тарифа је као да пева победница „Еуро сонга“ лично. За сиромашније постоји економска варијанта у комје случају цена као да гостује победник „Звезда Гранда“. Младенци касније отплаћују музички кредит, гости поклонски, а сви заједно верују у љубав на одложено плаћање.

И тако, све је весело, све по протоколу. Сви се сликају, сви се смеју и надају да ће баш ова љубав трајати дуже од исплате кредита.

Није ни чудо што су најпредузимљивији уметници направили оркестар и за свадбе и  за сахране.

У паузама између свадби и сахрана бавимо се својим послом. Живимо у култури и цивилизацији где је строго забрањено мешати се у туђе послове. Некада су такви људи, који гледају само себе, називани идиотима, јер нису били способни да препознају заједнички интерес. Нажалост, солидарност смо срозали до тог нивоа да ни након годину дана не можемо да се сложимо да није нормално да људи масовно гину због корупције. Они који спречавају власт да преузме одговорност морали би да знају да је то ненормално, чак и ако би режим био онакав каквим се представља.

Ствара се утисак да су подела, сукоби и мржња једина шанса да се одржи мир и стабилност.

У таквим околностима најгласнији су они који имају лични интерес. Њихова бахатост превазилази границе лудила, тако да пристају да на друштвеним мрежама објављују нетачне описе догађаја које сви могу да виде из прве руке. Коме се жели обратити, није јасно.

Сасвим је логично да то раде на својим телевизијама, где људе мајмунишу, под условом да никад нису чули за интернет, а испоставља се да таквих и даље има.  Или имају интернет и налоге чији су алгоритми затровани оним бесмисланим порукама што нас доводи до објашњења горње мистерије. 

Новинари на јавном сервису одавно су се помирили са улогом саучесника у удруженом криминалном подухвату, али још и успевају да се крећу испод граница достојних човека својим полуистинама, које праве више штете од приватних медија, који су пронашли свој таргет - будале.

С` једне стране публика су без интернета и зуба,  а са друге без емпатије. Ови други виде свој лични интерес у евроатланским интеграцијама и инсистирају да их сви подрже, да само њима буде боље. У ствари, најбоље би било да они наставе своје корпорацијске обавезе, док сиротиња, којој је свеједно у ком ће систему живети, не реши њихов проблем у њихову корист. Просто су љути што  други не раде как би њима било боље. Куну се у демократију, а само би им тоталитаризам помогао да им буде боље.

Дакле, осим тоталитаризма власти, у нас се јавио и тоталитаризам оних који би да их руше. Посматрачу са стране то изгледа као борба два крила КПЈ у ком се одлучује- ко треба да нас даље води. Да ли оно крило које се одлучило да глуми националисте или оно које глуми грађанисте? Остала већина насела је на пропаганду оба крила и стоји пасивно са стране, чекајући ко ће победити, промовишући свој пасивизам као неутралност.

Постоји огромна могућност да нека екстремна мањина остане или преузме власт, јер постаје очигледно да већина није способна да се солидарише око минималног људског достојанства. О националним интересима нема смисла ни причати, јер се налазимо у могућности да нас окупирају они који су нас бомбардовали и поробљавали,  а испоставило се да је једина глобална сила која им се може супротставити у нас изабрала за своје представнике највећи шљам. Једина гора варијанта по нас од НАТО-а била би да нам вођа  југословенске левице брани колективне интересе. То стварно изгледа као капитулација,

У мору спинова са мрежа која су нас задесила ипак бих издвојио ону слику на којој патријарх СПЦ благослови помирење КПСС и КПЈ при отварању руског историјског друштва у Србији. Као да је самим именом неко желео да поручи да Руси у Србији могу полако да иду у историју, а када се на све то дода контекст пустања снимка на ком наш патријарх снисходљиво прича са председником Русије о цветној револуцији у Србији, а знајући да тај материјал могу да пусте имају руске службе и да су га оне послале као поруку. Остаје питање да ли смо све добро разумели, а за себе могу рећи да се надам да нисам ништа исправно укапирао!

Тако су студентима остали једина нада, и то је заиста обесхрабрујуће, али друга могућност не постоји. Зависимо од добре воље младих, а надамо се у њихову наивност, јер заиста нико нормалан не би помислио да преузме вођење државе са оваквим наслеђем.

Међу тим студентима је и моја ћерка, која се упутила на протестно-комеморативно пешачење од Чачка до Новог Сада. Испратио сам је са свим  саветима на које имам право - ћутке.

На самом факултету имао сам прилику да видим како су организовани, и нисам имао никакве замерке. Оставили су утисак младих који знају шта хоће, иако лично никада не бих насео на пропаганду да сам је чуо од неког другог. Сценографија је била мала, али шарена: од икона, шубара, кокарди, беџева, худија, ланчића, Snapback капа, беретки, па до египатских застава. Било је занимљиво видети брадатог младића који са шубаром и кокардом цупка уз мелодију партизанске песме Bella Ciao.

Кренули су по киши, а испретиле су их увредљиве коментари са обе стране тоталитаристичког крила КПЈ. Јадни су тврдили да су усташе, а други да су љотићевци и клеро-фашисти, компромитујући само своје друштвене налоге. Нису сви налози били плаћени јер било је и оних који очито нису могли да схвате да млади негују прво на различитост. Касније сам желео да јој објасним термине које други користе за њих, али после кратког разговора схватио сам да то њима није важно, па тиме ни мени.

Пропустили смо шансу да сами решимо своје проблеме, и сада смо у ишчекивању страних понуда, са потпуно јасним сазнањем која страна има веће шансе. Ако опстанемо као народ, неће бити разлога да захваљујемо било којој земаљској сили или појави, јер безнађе друштвених околности у које смо упали постало очигледно.

ПС

Што се мене тиче, мој интерес је да се изборим за статус опозиције, али већ видим да ће и то бити врло тешко. Бојим се да ћу постати онај несрећни посматрач који аплаудира и једнима и другима, или, још горе, онај који аплаудира само онима на власти. Бити инаџија као досад је постало апсолутно бесмислено.