Када је у питању наша демографска ситуација, успели смо да превазиђемо стару причу о статистици и бикинију, који све открива, а ништа не показује. Ситуација нам се толико оголила да би статистика већ шетала по нудистичкој плажи, само што код нас нема ко ни топлес да навуче. Овога пута и последњи комад пристојности остао је без онога ко би га понео.
Елем, по званичној статистици, 2025. година је преломна: први пут се у Србији родило мање деце него што се људи иселило. Не само статистички, већ и одокативном методом може се уочити да су код нас остале само социјалне категорије становништва. Директни зависници од буџета: пензионери, страначки активисти у јавним предузећима, криминалци и студенти.
За сада се криминалци најбоље држе, али ни њима не цветају руже. Ускраћена им је могућност да нађу некога ко ће да ради, па су принуђени да широм отворе границе страним радницима. Од свих предизборних обећања, једино које су нам испунили јесте да странцима не наплаћујемо никакве порезе. А што се тиче домаћих радника и њихових права, остаје жал што их нема. Не мислим на права, далеко било, него на раднике. Јер да их има, било би и синдиката. Иначе би синдикати били пуни нерадника.
Замена становништва показала се економски исплативом. Барем послодавцима и рентијерима станова. Од осталих, ко год има имало мозга, одавно се предао. Само се наивни студенти још нешто буне, али без икакве подршке својих најближих, који су више наклоњени потражној страни буџета него сећању на сопствену младост и било каквој породичној солидарности. Декама и бакама је, разумљиво, важнија пензија. Цео живот им је прошао у кризама, па је ред да се сад проживи. Кад ће, ако не сад? Унуци нека се стрпе до своје пензије, или до неког другог социјалног давања, ако се изборе. Млади су, нека им борба буде стрпљива.
Социјални случајеви су тренутно у центру пажње и сав политички бизнис је окренут ка њима. Услед старосног просека и буџетских тенденција у здравству, тај бизнис се специјализовао за погребне услуге. Као прилог тој тези, сваки житељ Нове Вароши потврдиће вам да је најјаче локално предузеће управо оно погребно. Како ли је тек у оним старијим варошима, можемо само да замислимо. Вероватно је носећа грана привреде уско повезана са загробним животом.
Остаје проблем спољне политике, јер колапс у Србији може лако да се споља изазове, кад је већ тешко изнутра. Довољно је само да гастарбајтери престану да шаљу дознаке и, далеко било, ето масовне подршке студентима. Права мистерија су повериоци: мора да су нас преценили. Није норамлно да нас више цене од нас самих. У нашем буџету годишња рата отплата кредита учествује са око 30 процената, с тим да је већ у првом кварталу планирано додатно задужење блиско милијарди еура. Овим темпом улазимо у ритам по ком сваки други прикупљен динар од пореза и акциза иде повериоцима, да им отплатимо каприц, дуг и камату. Практично, ми више не пунимо наш буџет него отплаћујемо туђу рату.
Историја не памти такав случај. До сада се и двадесет пет процената, историјски гледано, показивало кобним, али опет нико никад није могао да издржи више него ми. Нема јачих од нас. Испада да су наши непријатељи ипак у праву. Из наше перспективе, изгледа да смо се нашли у ситуацији горој од топлеса са почетка приче, или, што би професионални кладионичари рекли, дупло голо. Једина преостала стратегија је да се надамо да нам повериоци нису настрани, односно да они који нам не мисле добро једини знају шта раде. Нема грешке, чим им тако добро иде. Остало је само да нас оплачу они који се веселе нашој пропасти.
Наду за бољу будућност имају и предузетници и рентијери станова. Њихове наде расту са сваким глобалним крахом или барем локалним ратом. Сваки обрт који људе тера у избеглиштво за њих је пословна прилика. Ту смо показали да имамо искуства и да смо напокон научили како са избеглицама. Вежбало се с домаћима да би се странцима напокон угодило. То уједно оправдава њихове бриге за дешавања вани, јер је код нас мање-више све јасно.
Цене квадрата у Чачку стигле су до 2000 евра, иако се готово ниједан студент не враћа, а готово свако студира. Они што не студирају већ су отишли. Чак ни успешни власници малих бизниса не могу да наговоре своју децу да се врате у такав град. Атмосфера је таква да је не може покварити чак ни да си газда неког поштеног бизниса. На месту где је некад било неколико кућа, сада ничу стотине стамбених јединица које, срећом, још увек нема ко да насели. Кад стигну имигранти у већем броју, остаје само да пораде на инфраструктури коју нико од домаћих није имао времена да планира, јер они продају квадрат, а не проток струје и отпадних вода.
Остаје питање ко ће том броју имиграната организовати посао, па се намеће и друго: када ће имигранти почети да блокирају улице са захтевом за што више домаћих предузетника? Неће ваљда имигранти сами од себе да добијају тендере. Мада, наше гостопримство је често прелазило и те границе.
Чачак оживи само у данима када се исплаћују пензије. Тренутно се очекује да неко од градских моћника предложи да се пензије исплаћују седам пута недељно, како би град коначно живнуо. Осим пензионера и имиграната, у центру су најуочљивији припадници ромске заједнице са штандовима са позитивном дискриминаторном фискалном политиком. То је, уосталом, и најискренији однос државе према порезу: неко га плаћа, а неко га не плаћа, али га ови први плаћају и за оне који га не плаћају.
Од оних који нешто приходују, ту су и свештеници. Услед уникатне специфичности православног учења да није примерена насилна асимилација, остаје нада да ће имати капацитета да се прилагоде имигрантима у складу са потребама савременог тржишта.
Црквени клир се бори са искушењима. Скоро је покушао да компромитује тужилаштво вршећи притисак на њега, али није успео. Оптужили су сопственог митрополита за финансијске малверзације и сменили га, изневши довољно доказа, али су органи реда остали незаинтересовани. Тако је клир скинуо одговорност са себе, а лаици показали да су толико корумпирани да не могу да покрену ни поступак који су им исповедили највиши црквени достојници. Испало је да је црква ефикаснија од државе, али само кад суди сама себи, и то до оне мере до које је држави пристојно. Секуларност, пре свега.
Да је ситуација стабилна, доказује и чињеница да је само један владика јавно назвао руљом сваког ко се побуни. Без широке народне хоризонтале нема ни моралне вертикале. Нажалост, нама верницима се није примала молитва за епископа жичког, па смо се, самоиницијативно и добровољно, још пре сабора, упркос канонима, пребацили на молитву за администратора нишког. Али, после већ изнетог упозорења да међу нама има и припадника руље, више нема никаквих гаранција.
Цркве у мојој епархији никад нису биле пуније, што радује, али и додатно збуњује. Једина утеха је што неће бити истог литијског ефекта као у Црној Гори ономад, кад се власт, сасвим беспотребно, променила.
Ситуацију је једино погоршала смена Орбана у Мађарској. Не зато што наши домаћи гласачи нису успели да сачувају мађарски режим, него зато што су наши северни суседи показали да је могуће да се родољубиве снаге уједине и победе онога ко је глумио родољубље пунећи само своје џепове. Сад наши родољуби који се позивају на дефетизам немају оправдање. Испоставило се да ЕУ и левица нису толико јаки колико наша десница тврди, па више нема места изговорима. Који став сад да се заузме, а да не изгледа провидно, тренутно је најбитније национално питање. Нема ко се у овим данима није офирао, а ево га овај Мађар редом обавештава све високе званичнике да су им истекле националне обавезе и да је време да се повуку. Глупо је да из кабинета иду право у ћелије.
Ситуација ме подсети на ону када се покојни течо, једном давно, возећи своју чувену Ладу, жалио како нема времена да јој поправи кочнице. Знајући његову склоност ка екстремним шалама, надао сам се да се шали и кад је на бензинској пумпи изашао из аута да га заустави гурајући рам врата у супротном смеру од кретања аутомобила. Наточисмо ми гориво и кренусмо у врлетно село. Течо каже: „Не секирајте се, полако ћу.“ Отац, на месту сувозача, демонстрира шта значи покерашки израз лица. Ја се искусно смејурим и успут размишљам колико ће ме рођаци исмевати ако се унередим.
Спустисмо се низ Томића пут, који се завршава оштром кривином и мостићем преко Злошнице. Редом ми се указују разлози због којих је једна наизглед обична планинска речица добила баш такво име. Ево и мог прилога истом. До данас не знам да ли су се теча и отац шалили и у каквом су стању кочнице заиста биле. Ја сам се искусно смејао, доказујући зрелост за улазак у свет одраслих, а додатно опуштен чињеницом да рођаци неће имати материјала за исмевање.
П.С.
Ово моје врло лично искуство прерасло је у доживљај садашњег колективног момента. Само што није у питању Лада, већ више личи на аутобус са путницима и без кочница. Возач стаје да сипа гориво, јер ће скоро несташица, да бисмо остатак пута прошли пуним гасом. Сви у аутобусу знају да кочнице не раде. Једна половина се диви вештини возача над управљачем, док се друга половина већ унередила. И једни и други су уверени да баш они тачно виде куда идемо, само што нико не уме да објасни зашто онда сви ћуте док аутобус убрзава.
0 comments:
Постави коментар