Ламент над мафијом

Спадам у оне ретке грађане Србије на које никада није потегнут пиштољ. До сада, наравно!

Највише што сам у животу добацио било је једно сасвим љубазно отварање фиоке у којој се налазио сребрни пиштољ, уз врло пригодно обраћање власника истог. Не бих сада улазио у детаље, јер сам се због тог догађаја већ довољно пута покајао, извинио, прећутао и признао. А по потреби ћу и демантовати. Остало је само страшно сазнање о мом очигледном хендикепу: нисам у стању да препознам мафијаша док се сам не представи.

А то је данас велики проблем. Некада је мафија личила на мафију. Имала је неку препознатљивост. Сада траже дозволу полиције. Ајте, молим вас. Ми смо, бре, и мафију срозали. Са приче о бари и крокодилима спали смо на причу о кокошињцу и пилићима.

Највиши домет им је да уцењују локалног превозника, малтретирају старијег домаћина, шамарају ситног предузетника и објашњавају човеку да му они великодушно дозвољавају да ради свој посао. Повремено организују превоз и ако баш нема ко други, прикупе капиларне гласове.

То је, признајем, отужно. Ајде што је народ понижен, али мени је сасвим искрено жао мафијаша. Некада је човек бар знао од кога да се плаши. Данас мора да се плаши свакога ко има добру везу, туп поглед и биографију из које се види да је завршио све потребне школе осим оне основне.

Опасни послови прешли су у руке оних који имају заштиту, али немају ауторитет. Права мафија, ако је уопште више има, ваљда седи негде посрамљена и гледа како јој занат кваре аматери. Као кад би хирург видео месара како оперише срце, па рекао: „Није проблем што сече, него што прави ћевапе.“

Најопаснији су управо ти најситнији. Ситна риба мора сваког дана да доказује да није мамац. А јесте. Она је нервозна, искомплексирана, гласна и увек спремна да од своје мале моћи направи велику драму.

Мој страх је управо те врсте. По опису мојих активности, физичком домету и духовној кондицији, ја не могу доћи у делокруг озбиљне мафије. Нисам банка, нисам лука, нисам рудник, нисам јавна набавка, цариник или катастарски референт. Ја сам пион, а у овој партији и такав је коњима капитални улов.

Посебно се ситуација погоршала сада када су полицајци, у духу четрдесетогодишње традиције, добили дозволу са највишег врха да сарађују с криминалцима, све док власт по хитном поступку не усвоји нови закон. Осим вечне захвалности властима на генијалној законској иницијативи, остаје и молба да мало пожуре, јер смо у међувремену у правном вакууму.

А у вакууму, као што је познато, влада велика стиска. Причу о малој бари већ смо опсервирали.

Полиција не сме, криминалци могу, грађани не знају, надлежни су презаузети својим институционалним ћутањем, а држава има преча посла. У таквим околностима човек више не зна коме да се обрати.

Овај текст сам, дакле, принуђен да пишем као облик самоодбране. Свако ко би се усудио мени да прети очигледно није мафијаш, него пилићар. То је постулат и концепт моје одбране: покушавај да компромитујеш пре него што те компромитују. Без икакве жеље да глумим јунака. Јунак у овој земљи најчешће постане доказни материјал.

Колико је то поуздан метод, видећемо. Мада се смем кладити да ништа боље неће проћи ни они који мудро ћуте. У земљи у којој се ћутање рачуна као пристанак, а пристанак као кривица, човек је крив чим проговори, или чим не проговори.

Отуда и овај ламент над мафијом.

У овом законском међупростору, док се не усвоје неки нови акти по којима ће полицији бити забрањено да сарађује са криминалцима, а криминалцима дозвољено да сарађују са полицијом само ван законских норми, остаје нам да упутимо јавни позив опасним момцима старог кова.

Вратите се, људи.

Не тражимо много. Само мало професионализма. Мало стила. Мало оног старог страха који је бар имао форму. Ми, који редовно плаћамо порез, молимо вас да нас заштитите на добровољној бази, јер после пореза слабо шта остане за рекет. Као што ви добро знате, после рекета мало шта остане за дажбине режимским функционерима. Договорите се, брате, као у свим нормалним земљама!

Треба увести и неку квалификациону норму. На пример, пилићар оде на територију јужне покрајине и тамо, где једина легитимна полиција нема домет, изведе све оно што је овде намеравао и за шта тражи овлашћења.

Онда наши грађани дају оцену солидарности са сиротињом и ето сертификата. И све по закону, разуме се. За то смо први. Власт је власт, параграфи су параграфи, и ти фазони, па нек буде исто и ђаволу и ђакону, бар док ђакон не пређе у извршну власт, ако већ обрнуто није примерено.

Јадно је, бре, гледати навијаче који у једном делу отаџбине скандирају, а у другом им то није дозвољено. Морамо и на том нивоу показати усклађеност. Тако се овде не стиче само законска основа полиције да сарађује са мафијом, већ и поштовање родољубиве већине.

Можда би требало да упутимо и јавни апел угледним мафијашима из дијаспоре. Да се врате. Да помогну земљи у којој је и криминал постао кадровско питање и предмет међународне сарадње.

Колико сам разумео из званичних обраћања, овде главну реч воде неки ликови из црногорских забити, који у сарадњи са Коштуницом организују обојену револуцију. Дотле смо дошли: морамо да увозимо и радну снагу. Испоставило се да Црногорци, кад су на површини лењи, у подземљу крваво раде.

П. С.

У случају мале вероватноће да ово доспе у руке непријатељима, моји пријатељи свакако знају да ћу се сваке реченице одрећи. Нема, дакле, потребе да ми долазите на врата. Евентуалне примедбе можете доставити електронским путем и биће уважене.

Унапред захвалан.