Лудити су почетком деветнаестог века махом били текстилни радници у Енглеској који су, из њима знаних разлога, разбијали машине.
Поједностављена верзија историје каже да су то радили јер су видели да ће им машине узети посао. Такво поједностављивање намењено је људима који немају времена да размишљају, јер журе да објасне како вештачка интелигенција не уме да размишља.
Историјски лудити нису били неуки противници технологије. Били су квалификовани радници који су одлично знали шта машине могу. Управо их је то и забринуло. Видели су да власници фабрика не намеравају да машину употребе како би занатлији олакшали рад, већ да би занатлију заменили јефтинијим радником.
Дакле, нису се плашили да ће машина лоше радити.
Имали су само личну перспективу која се потпуно разликовала од перспективе власника капитала. Наравно, подразумевало се да ће роба и даље бити продавана, а и да ће и сами остати њени купци.
Данашњи неолудити у IT-ју много су напреднији. Они не разбијају машине. Они користе AI да напишу памфлет против AI-ја. Тиме истовремено доказују да је AI бескористан, да одлично ради и да је њихов лични допринос незаменљив. Три тачне и међусобно супротне тврдње, што се код нас не сматра противречношћу, већ ширином погледа.
У свету у коме се све изврнуло, инжењери више не разбијају машине. Сада се плаше да ће машина њима разбити архитектонске патерне, нарушити чист код и одузети им основну слободу: да три дана багују feature који је направљен за неколико сати.
Ако ти је толико времена требало да поправиш сопствени bug, сасвим је оправдан страх колико ће ти тек требати да поправиш bug који је направила интелигентнија сподоба од тебе.
Подразумева се, наравно, да се мора сачувати и право на стваралачку слободу. Некакав вид слободе ипак мора постојати.
Машина ће можда урадити задатак за двадесет минута, али никада неће моћи да доживи оно ослобађајуће осећање када програмер трећег дана схвати да мења погрешан део.
Може бити и горе: захтев је у међувремену промењен а да му нико није јавио. Најтеже је ако си ангажовао AI да ти протумачи захтев који је неко друго људско биће написало уз помоћ AI-ја, па га из предострожности закомпликовало, уз сазнање да аутор воли ефектне фразе.
Тако једна машина објашњава другој шта је трећа машина хтела да каже, док људи присуствују састанку да би потврдили да је комуникација успостављена.
Кажу да AI не разуме контекст. За разлику од програмера који шест месеци ради на пројекту, дође на састанак и, без имало блама, пита о којој се евиденцији овде ради. То се, додуше, не зове неразумевање контекста. То се зове одвајање од небитних детаља и фокусирање на архитектуру.
И програмер познаје довољно ефектних фраза.
У целу причу укључени су и они који се хвале да им доменско знање више није потребно. Нема потребе да програмер познаје доменску спецификацију, јер све то AI ионако зна.
AI ће, наравно, одговор пронаћи у текстовима које су написали људи који су некада знали о чему је реч. Када последњи од тих људи оде у пензију, а отићи ће или у превремену пензију или на социјалну помоћ, систем ће коначно постати потпуно аутономан. Нико жив више неће знати шта ради, па неће бити никога да износи примедбе и сугестије.
То је крајњи степен аутоматизације.
Највећи наивац није онај ко верује да ће AI све променити. Највећи наивац је онај ко верује да ће AI све променити, осим његовог радног места, начина рада, плате и значаја у организацији.
Посебно су мудри они који предлажу да се сада мало дистанцирамо, пажљиво пратимо развој ситуације и сачекамо да се успоставе стандарди. То звучи разумно. Разумно за време пре AI-ја.
Проблем са AI стандардима је у томе што су они већ постављени. Цена токена је нуспојава, а не могућност повратка на старе облике програмирања. Нема повратка на старо само зато што је ново тренутно скупо. Ни парна машина није престала да постоји када је поскупео угаљ.
Стандарди су, дакле, већ постављени. Не само да су поставељени већ се у недоглед изнова постављају. Динамички се прилагођавају сопственим трендовима, онолико брзо колико људи могу да их испрате и довољно брзо да нико не може да тврди да их је заиста усвојио.
Из перспективе фирме, тренутак када коначно усвоји стандард постаје тренутак када је тај стандард већ legacy. Ништа ново.
Онај ко чека коначан стандард дочекаће га у музеју, у одељењу старих заната, између разбоја које су разбијали лудити и програмера који је ручно писао тестове.
Послодавац у AI-ју, с друге стране, не види филозофски, етички и цивилизацијски проблем. А и што би, када то није његов посао. Он види програмера који не тражи већу плату, не иде на ручак, не игра стони фудбал, не узима боловање, не тражи рад од куће и не поставља непријатна питања о спецификацији. Најважније је што не говори:
„Не може тако.“
Он каже да може, напише нешто и остави човеку да касније утврди зашто није могло.
То га чини идеалним за пословно окружење. Додуше, AI понекад измисли захтев, направи решење које нико није тражио и самоуверено објасни да је све успешно завршено.
Зато се савршено уклапа у постојећу организацију. Идеално се разуме са менаџерима који од почетка размишљају на исти начин. Још када научи да за све окриви други тим, биће спреман за руководећу позицију.
Тренутно најбоље пролазе они који нуде привремена решења. Она су привремена утолико што ће трајати дуже од свих људи који су учествовали у њиховој изради. Основна претпоставка тих решења јесте да сви у фирми треба да користе AI. Програмери треба да га користе да пишу код. Аналитичари да пишу захтеве. Тестери да пишу тестове. Менаџери да пишу извештаје. Директори да помоћу њега сажму извештаје које нису прочитали, како би добили закључке које су унапред донели.
Једино корисници не треба да користе AI.
Не може се сада одједном правити апликација која ради по будућој спецификацији.
У ствари, можда и може, али то још не знамо.
Ако је све инвертовано, онда би се апликација која ради по будућој спецификацији одлично уклопила у епоху у којој се прво направи решење, па се тек онда утврди чему служи.
Тако ће сви који праве систем користити најсавременију вештачку интелигенцију, док ће човек коме је систем намењен добити форму са двадесет седам обавезних поља, три lookup-а, два календара која различито рачунају датум и црвено обавештење:
„Дошло је до неочекиване грешке.“
Грешка је, наравно, неочекивана само кориснику.
Сви остали су је очекивали, али то није било у обиму иницијалне процене.
Не треба, ипак, ширити панику. AI неће уништити цивилизацију. Само ће уништити струку која га је направила. Мислим, да су програмери стварно волели свој посао, не би машину ни научили да га ради. А да је тај посао заиста био само за људе, машина га не би могла ни научити.
Тако да и нема неке штете.
Цивилизација ће наставити да постоји. Људи ће се и даље рађати, венчавати, плаћати порез, чекати код лекара и заборављати лозинке. Само више неће бити програмера да им објасне да проблем није у систему, него у протоку времена. А време је новац.
А када све буде аутоматизовано, остаће један последњи програмер. Не зато што је најбољи. Него зато што је у тренутку последњег таласа отпуштања био на годишњем одмору, па га AI генерисани софтвер није пронашао на списку, јер му је термин одмор био непознат (не као временска одредница, већ као сам појам).
Његов посао биће апокалиптично једноставан: одржаваће милионе линија кода које су написали модели који више не постоје, на основу prompt-ова које нико није сачувао, за пословна правила којих се нико не сећа, у програмским језицима које више нико не учи.
Систем ће управљати струјом, водом, храном, новцем, саобраћајем и преосталим нуклеарним електранама.
И сваког јутра последњи програмер добијаће исти задатак:
„Систем је све сам урадио, само нешто није добро. Погледај.“
Зар и сама свест да нешто није добро није нека врста напретка?
Само, последњи програмер неће имати спецификацију, јер ју је AI генерисао из кода. Неће имати документацију, јер је код био самодокументујући. Неће моћи да пита аутора, јер је аутор био модел повучен из употребе после спора око лиценце.
Неће моћи да пита ни AI. Лиценца је у међувремену укинута као непотребан трошак.
Ако је аутоматизација, онда мора бити до краја.
Последњи програмер ће тада отворити код, погледати неколико милиона генерисаних линија и први пут у историји своје професије искрено рећи:
„Не може тако.“
Саопштиће му да не буде негативан и да понуди решење.
И он ће понудити једино решење које програмери поуздано преносе с колена на колено, још од времена пре вештачке интелигенције:
„Да пробамо да рестартујемо.“
П. С.
Ово виђење не мора нужно одговарати очекиваном исходу.
Увек постоји могућност да AI прочита овај текст, у свом моделу нешто ново доради и сваки нежељени исход исправи ретроактивно, ако буде потребно.
У том случају овај текст никада није ни био погрешан.
Само је био ранија верзија стандарда.
0 comments:
Постави коментар