Anketa - Odredi svoju sudbinu na osnovu pripadnosti grupi

Kojoj grupi pripadaš?
A. Učlanio bi se u bilo koju Stranku da bi živeo na račun drugih
B. Prikupljaš papire za odlazak iz zemlje
C. Opljačkao bi i pokrao bi sve sad i odmah i to što pre i što više

D. Pošteno zarađuješ i možeš da živiš normalno i drugi te ne zanimaju

E. Pošteno zarađuješ i možeš da živiš normalno, ali bi i da drugi imaju tu šansu
F.  Uviđaš ludilo i u svemu tome uživaš
G. Uviđaš da se sve ovo neće dobro završiti

Prebrojavanje pristiglih odgovora
A. nekoliko miliona                           x.000.000
B. nekoliko stotina hiljada                 x00.000
C. nekoliko desetina hiljada               x0.000
D. nekoliko hiljada                             x.000
E. nekoliko stotina                              x00
F. nekoliko desetina                           x0
G. nekoliko pojedinaca                      x

Sudbina
A. Familije u Srbiji su podeljene na one u kojima svi rade u javnim predužećima i državnim službama i one u kojima niko nije te sreće. Kako ovi prvi bolje žive, a to ne kriju  i kako je dovoljno da samo jedan član upadne da bi se napravila lančana rekacije zapošljavanja mnogi su familijarno promenili stranu. Naročito kada se zna da su poslovi nasledni i generacijski i da su već mnogi uspeli bez rada zaraditi i penziju.
B. Bukvalno su shvatili poruku - promeni zemlju
C. Kad ako ne sad!
D. Nikad ti neće biti jasni ovi krezubi što ne mogu da nađu posao. Nisu ti jasni ni ovi što talasaju, ne kapiraš ni ove što ćute. Sve prezireš osim sebe, čak i ove iz svoje grupe, a kada baš nemaš kome da se obratiš prezireš i samoga sebe
E. stalno si nervozan
F. nikad nisi nervozan
G Zabrinut si imaš utisak da si u većini.
             

Read More

Предности будала у глупим околностима - савети за паметна улагања по принципима анти негација

Има готово цео век од како је Гедел математички доказао да не постоји логички комплетан ситстем. Теоретичари су се сложила да има много више смисла веровати у непознату него се ослањати на разуман закључак. Од када знам за ту теорему сажаљевам упорност код људи да размишљају, јер их тај процес доводи до новог закључка чиме долазе или до контрадикторности  са постојећим знањем или до тога да је систем који разумемо само подсистем неког већег којег не разумемо. 

Полазећи од ових аксиома покушаћу да дефиншем  систем у ком се налази средња класа у Србији, наравно под условом да она уопште постоји (и средња класа и Србија).

Најбољу дефиницију средње класе сам чуо недавно. Американац српског порекла који зарађује преко 15.000 Долара месечно је рекао да је по америчким стандардима свака месечна зарада преко 10.000 Долара само број и не утиче на квалитет живота нормалног човека. Ако је по дефиницији нормалан човек уједно и просечан онда се то може схватити и као осредњи што нас доводи до дефиниције средње класе. За домаће прилике је претпоставио да је та граница на коти од 3.000 Долара, ал` је остало питање колико добро зна домаће прилике и да ли смо ми уопште део глобалног ситема, а ако и јесмо да ли смо на нивоу очекиване грешке. Дакле, сваки човек који има приходе веће од тог износа има право да каже да му новац није битан. Нажалост по огреховљеној природи човека то не значи да ће он на тој цифри и смирити.  Ако припадаш вишој класи онда ћеш тај вишак прихода уложити у стицање моћи, утицаја и позиционирање за још више. Они са запада ће уложити и у хуманитрне фондове и доброчинство да смире своју савест и туђа незадовољства. Подразумева се да ће уложити и у одржавање постојећег политичко-еконосмког ситема који им то и омогућава. Код нас је нестало тих појмова, задужбинарство је историјски термин, а како систем немамо, а немамо ни незадовољне поставља се питање у шта улаже домаћа финасијска елита. Улаже се у стране банке, фондове, порексе рајеве. Међутим, мали је број оних који имају добре информације и везе на глобалном тржишту муљања. Тако да они веома лако са позуције ловца на домаћем тржишту прелазе на позицију ловине на глобалном. Тј. истим оним форама које је он премазао неке домаће необавештене ликове, сад неки лик из Лондона или Цириха њега фарба и врло брзо ће уочити тај шаблон. Тиме су, ипак, принуђени да улажу у домаће тржиште иако знају да наша економија лежи на основама отимачине и пресипања унутар система. Како ће они проћи мени није битно, много ми је битније како ће проћи средња класа која иако испод тих граничних прихода успева да уштеди. Како им то полази за руком логички није битно, али то мора да нас радује јер без средње класе нема ни институција, па самим тим ни државе.  Но, ту крећу муке, јер је средња класа тотално уразумљена да у нашим околностима никаква штедња нема смисла.

Да анализирам могуће сценарије штедње у Србији при крају друге деценији првог века трећег миленијума

Штедња у банкама у ино валутама- Тотално обесмишљена јер су камате много мање од раста домаћих цена производа која наша домаћинства купују. Концепт рачунања инфлације је појавом брзог застаревања у кратким циклусима иноватинвих и технолошких решења  превазиђен. Нпр. немачки синдикати рачунају раст цена оних производа који се купују од минималца. Та матаматика нас код нас доводи до пада куповне моћи од 7 до 10 процената на годишњем нивоу. Сваки Еуро који штедите дуже од годину дана је изгубио око 10 Центи изражених у минималним потребама. Једини разлог за срећу је што ће следеће године изгибити 9, па онда 8,1 ... све мање и мање, јер је и основица мања.

Штедња у банкама у Динарима. То могу да раде само они који имају дојаву до када ће Динар бити стабилан. То је као да своју штедњу улажете у кладионицу. Ко није близак тим гатарско-монетарним структурама боље му је да баца пасуљ јер не постоји никаква зависност између курса Динара и економских кретања. Мање-више се диктира са стране и за потребе увозничког лобија и статистичког прерачуна.

Осигурање има исте ефекте као и штедња са додатним ризиком инвестирања и поверења у наше домаће инвестиционе фондове. Има смисла осигурати здравље од несрећних околности. Међутим, стратегија мора да буде што мање зависна од ефеката како срећних тако и несрећних околности. Пензиони фонд нема никаквог смисла од када се са запада чују гласови да због продужетка животног века пензиони фондови почивају на исправној математичкој формули која има погрешне константе.

Куповина некретнина-  Врло је актуелна, па сам тим по теорији економске флуктуације ће ту бити и највећа превара. Куповина некретнина у земљи која се празни  нема неког смисла. Тј. имало би смисла ако би се те некретнине продавала за буд-зашто па после продавати новим насељеницима. Међутим,  ако нови насељеници постану врло брзо већина онда је то је врло краткорочан бизнис. Ако се држава буде борила да опстане она ће повећати порезе од оних који имају, а најлакше се мере некретнине, па ће ту бити први буџетски захвати. Ако се држава не буде борила за опстанак онда ће се они који буду васпостаљали нову по историјској традицији прво одузети некретнине.

Куповине акција - ми немамо закон по коме грђани могу куповати акције предузећа директно, мора преко берзе,а берза нам је неискусна. Ако би и могло ми немамо закон по коме се штити мањински власник, а још су нам браћа Карић у време Мобтела показала како се пресипа из акционарског у приватни џеп (у народу познато као лева рука десни џеп).

Образовање - од државног нема вајде, а приватни су још гори. Међународни тестови су нам показали да губимо ту битку. Ја бих волео да нам просветни раднци имају много веће зараде, али постојећи просветни радници се не би требло много радовати том сценарију јер је питање колико би их према том образцу остало на послу. Додатни проблем је што се у постојећем образовном систему ђаци пре свега уче лошим навикама, како преписати, како радити основне операције користећи емоције родитеља, како је битно коју марку рекламираш, како исмевати штребере и оне који једини имају шансе на глобалном тржишту. Затим им треба објаснити да су викенд факултети привремена појава у првобитној акумулацији капитала. Пре свега им треба објаснити да је све више петица и диплома  које због тога све мање вреде и да им не вреди поређење са вршњацима из своје школе јер ће наступати на тржишту вршњака из свих школа на свету. Остаје да се деца образују у иностранству, а тамо ће тек бити хендикепирани јер ће им познавање страних језика бити на плитком нивоу и неће бити у стању да се упозанју са врхунским домаћим  уметничким достигнућима и колективним народним мудростима матерњег им језика. Константно улагање у техничко-занатска знања које брзо застаревају ће вас елиминисати из домена интелектулних могућности. Са друге стране улагање у интелектуалне вештине ће нам умањити могућност остварења екзистенционалних права јер како кажу победници транзиције то се не сипа у трактор.

Улагање у здравље - Иако се то може исплатити кад ти хитно затреба почетна инвестиција од продаје бубрега, није исплативо јер је и ту велика конкуранција, а мало је непотребних органа.  Мада, када би и имали на пример више мозгова питање би било који да продамо - онај више вредан  или се ратосиљати неког мање вредног, а и тај што купује мање вредан мозак мора да је без мозга. Па, ако се може без мозга што онда компликовати. По теорији маркетинга најбоље би прошли продавци слепог црева, ако је тачно да нам оно не треба и ако нађу некога кога могу убедити у супротно. Ако си риалити звезда и јавна личност исплати се улагати у белину зуба, али одржавање исте кошта разних задовољстава па се поставља оправдано питање чему све то. Можда у ментално здравље улагати, али број нехоспитализованих пацијената у тој грани медицине потврђује теорију да нам те институцие немају капацитете.

Улагање у социо капитал, контакте и људе. Овде функционише закон реципроцитета, тј. што више контаката имаш то си више виртуелен, а самим тим и мање реалан човек. Мораш  се определити или за капитал конекција или за дружење са људима. Капитал конекција има смисла само са теоријом великих бројева, самим тим дружење са реалним људима је повезано са праксом малих бројевима што опет нема оправданости за финасијске инвестиције, сем ако баш не верујете толико у будућност кафана.

Улагање и нова искуства и будућа сећања. Путовање, упознавање других нам свакако шири слику и даје нове могућности. Но постајемо и размажени и навикнути на много што нас у очекиваним ломовима систем чини мање способним за преживљавање. Ако путујете туристички онда упознајете само туристичке представе, глобалне концепте, маркетиншке програме што вас чини обрнуто искусним. тј стичете погрешне представе и искуства. Ако путујете истраживачки, тражећи дубински смисао онда би требало да поченете од почетка, од свог краја, а ту има толко тога да никад не би стигли да изађете ван оквира своје постојбине  и не би стигли да упознате друге, разнолике и занимњиве ликове, традиције, погледе, обичаје, архитекуре, навике, пејзаже. 

Емоционална  улагања  или ти емпатијски капитал - Проводити што виш са својима, породицом, фамилијом би вас учинило досадним  и ускартило за лепе емоције јер што некога боље познајеш то га лакше празиреш. Што се мање гледате то се више волите и имате лепше емоције. Нпр. завидимо само ближњима, никад туђинцима.

Еколошка улагања - хм, чуо сам за то, ал не веријем док не видим. То је код нас обично систем како да се из страних фондова оперу паре и каналима  мита и корупције врате у приватне џепове чиновника из ЕУ фондова како би се  наградили за нелогичну послушност њиховом систему, а на уштрб нашег.

Елиминацијом долазим до закључка да је најбоље улагање у нешто што ће нас навићи да мукотрпно радимо без икакве очекиване добити у врло неправедним околностима како би се што боље навикли на систем у који живимо и који ће сваким следећим обртима бити још суровији. Нпр. српски сељаци су на том путу одувек и једини су опстајали. Само за то треба имати живаца, леђа, смирења, трпељивости,,, а ако већ имаш све те  врлине онда и не мораш да будеш сељак, тако да ни улагања у том смислу немају никаве оправданости.

Да ствар буде лакша - једина област у којој у стопу пратимо западну економију је нестајање средње класе. Самим тим ове муке неће још друго, а  са тим мукама ће нестати и сви капацитети државе што ће довести до новог урећења односа. Мали проблем је то што се до сада сваки пут нови систем успостављао на рушевинама старог, а рушевине не иду без великог страдања, па што да му се онда редујемо када је ионако неизбежно.... 

Mој закључак у складу са Геделовом теоремом o непотпуности - Нова времена траже нове људе, а нови људи траже нова решења, а нова решења не иду без нових проблема, а за то треба ново време.

Read More

Na prinudnom odmoru u Turskoj

Posle dužeg predomišlajnja, a uzevši u obzir i janičare i danak u krvi i silne Srbe nabijene na kolac, odlučih da letnji odmor provedem u Turskoj.  Ako sam već toliko pobesneo da i na odmor moram da idem onda od svih zemalja koji izlaze na toplo more Turska mi dođe kao sasvim logičan izbor.  Kuba je i dalje moj prioritet, ali je suviše zapadno. Od ovih bližih u Španiju ne mogu zbog Solane, u Francusku zbog sramnog obeležavanja Velikog rata i isticanje zastave Kosova*,u Italiju zbog baze Aviano, u Hrvatsku zbog Jasenovca, u Crnu Goru jer nam kradu istoriju, jezik i Crkvu,  u Grčku jer su je već ukrali šta se moglo ukrasti.
U Turskoj sam se uspeo da solidarišem jedino sa velikom većinom - jeftinom radnom snagom. Prepoznao sam model i saosećao se sa polsedicama okrutnog ekonomskog sistema. Čudio sam se odakle tolika ljubaznost hotelskog osoblja sve dok nisam video iste kako maltretiraju goste drugog hotela sa pogrešnom bojom narukvice koji su savim slučajno zalutali na naš deo plaže. Iako nisam razumeo siguran sam da saznao za veći broj psovki i kletvi. Ipak sam se razočarao jer sam mislio da su barem Turci ostali nacionalisti, kad ono ljubav prema zajednici se završava na granici plaža dva hotela.  Jednog američkog, a drugog verovatno britanskog - nadam se, jer bi to barem  bila borba protiv globalizacije. 

Read More

Ludilo Algoritam

Niko normalan od programera do sada nije  napravio ovakav algoritam.  Možda bi nekakav normalan iz druge branše mogao, ali bi prvo morao da nauči zanat, a do tada bi ga već prošla volja  (možda ne  znate da svaki programer koji drži do sebe čim nečim ovlada ne želi više da se time bavi).

Mislim da bi bilo koji IT-evac koji je paušalno opereziv to mogao jer je već dobro savladao domensko znanje iz ludila, a ostalo je samo pitanje zanata. Ja bih to da prvi patentiram jer posedovanje intelektualne svojine nad ludilom je samo po sebi izazov.

Patent: Algoritam paušalnog ludila

Vlasnik patenta - silom prilika paušalno oporezivi preduzetnik

Infrastruktura - samostalno izvodjenje radova na osnovu više-decenisjkog iskustva, što na algoritmima, što na ludilu.

Posveta  - zdravom razumu.

Predgovor - kao i sve velike stvari u IT  krenulo je iz garaže,  Do'duše peške jer auto star 23 godina  nije mogao da startuje. Elem, iako sam bio vršnjak tog već otrcanog auta bio sam u najboljim godinama za traženje posla. Sama ova konstatacija da su nekom devedesete godine prošlog veka bili najbolje obećava dobar uvod u ludilo. Ne samo da su me primili već su mi i firmu otvorili. Tako ja postanem preduzetnik i to paušalac šta god to značilo.  Nešto mi tu sumnjivo malo poreza, potražih mišljenje advokat i dobih zvanični stav da je sve legalno i po zakonu. Čak šta više  i sami advokati  tako rade godinama i plaćaju još manje iako više zaradjuju, što je i logično.

Eko sitem - Najbolji programer koga sam upoznao radi za duplo manju platu od neiskusnog kolege koji se  nije baš dobro snašao . Da stvar bude gora obojica su svesni toga i nikome to ne smeta. Nakon što su ih finasijski uspesi izbacili iz opravdano zasluženog statusa čudaka, današnji programeri su potražili novi identitet - mora da imaš barem dva ekstremna hobija, plus da se razumeš u žanrove, žene, boemski život, da dobro podnosiš alkohol  i da se povremeno drogiraš. Plus da redovno ideš na razgovore za posao kako bi ostao u kondiciji i bio informisan šta se traži. Stoni fudbal se podrazumeva, a bilo bi poželjno da imaš barem jedan vertikalni monitor. Naravno imaš posao i stižeš da naučiš sve nove tehnologije koje u proseku u potpunosti zastarevaju za nekoliko meseci, koliko je poželjno da maksimalno ostaneš u jednoj firmi. Iako je proces zastarevanje znanja nekoliko meseci cela teorija je postavljena pre 60-ak godina. To je ujedno i razlog što su ljudi iz IT su pobednici globalizacije jer su jedini uspeli da ubede nalogodavce da je vrlo efektno stotinama puta predefinisati jednu istu stvar i to svaki put raditi iz početka. Trenutno najplaćeniji programeri su oni koji su sasvim slučajno u prethodnoj rundi preskočili da nauče veštine koje su se ispostavile kao otežavajuća okolnost za ono što je sada u trendu u ovoj prelaznoj sezoni. Ovaj efekat se prelio i na globalnu ekonomiju i jedna je od glavnih zamajaca privrede u svim zemljama. Dok su mašinski i elektro inžinjeri uboli stvar iz prve, dotle se mi sveke godine kunemo da smo upravo našli najbolji put i raskinuli sa starim zabludama. To je dovelo do toga da sada svako može da bude programer i  svi bi da postanu programeri  - prvo pitanje koje mi postave je - kolika je plata? Kad im kažem da znam neke koji rade za platu koja je ispod prosek u državi postanu sumnjičavi, ali ih brzo obradujem da znam neke koji imaju i preko 12 puta veću zaradu od proseka. Pre nego što odlete da upišu neki kurs ja ih dodatno uputim i kažem da mnogo više zaradjuju ovi koji angažuju programere, life coach-eri, youtoo-beri, socio-inžinjeri, trubači, teniseri, Mesi i Ronaldo. Znao sam samo jednog lika koji nije želeo da postane programer, al' je našao devojku koja je našla tekst u novinama o platama programera i umesto da to apstrakuje i na programerke i sama krene tim putem odlučila je da usmeri voljenu osobu. Toliko joj je dobro išlo da je ovaj sada jedan od uglednijih u mojoj branši, a kada me vidi uvek se pravda da nije do njega već je samo želeo da ispoštuje sada već ozakonjenu vezu. Kako još ni jednom u dnevnoj štampi nisam našao tačan i upotrebljiv tekst o ekonomiji i programiranju i kako tabloide ne čitam ostaje mogućnost da je tamo pronašla ovaj uspešno napisan motivacioni govor. Eto neke vajde i od njih.

Funkcionalna specifikacija: Postoje dve grupe programera - Oni koji rade i oni koji ne rade kao programeri. Ovi potonji se dele na one koji su imali sreće da rade nešto što vole i one koji su mogli da postanu programeri. Ovi što su mogli da postanu programeri se dele na one koji su imali talenat i one kojima je to bilo ispod časti da rade. Od nas koji smo postali programeri postoje tri grupe. Prvi su oni talentovani kojima je isto ispod časti da rade, zatim oni koji imaju super priču i  na kraju prosečni.  Ima tu jedna nepravda -  prosečni programeri nisu mediokriteti jer su ovi sa super pričom podigli cenu branši, a ovi inteligentni se ne uključuju, tako da su prošli nadprosečno. Dakle, najviše posla u IT imaju oni koji prevode talentovanima šta se od njih traži i na kraju sami to urade. Preciznije, najviše posla imaju ovi koji znaju da čitaju uputsva koja su napisala oni talentovani  kojima je po tim uputsvima besmisleno da bilo šta urade. 

Lokalizacija: od ovih što zarađuju kao programeri imaju dve grupe. Prvi koji plaćaju sve poreze i doprinose i nezadovoljni su time i drugi koji plaćaju znatno manje paušalne poreze i nezadovoljni su time. Ovi prvi se zovu "na belo", a drugi "kontraktori". Da bi lakše upamtili evo asocijacija - ovi prvi su kao ovce, a ovi drugi su pokupili termin iz mafijaških filmova. Istine radi, ovi drugi su sasvim slučajno tu završili jer je država ostavila rupe u zakonu za neke svoje aktivnosti i nije bilo planirano da ih programeri koriste. Zato se i menja zakon. Mali problem je što se taj zakon tiče i advokata, koji mogu da blokiraju državne institucije i taksista koji mogu sve da blokiraju, pa se nekako ciljaju samo programeri. Ima teorija zavera koja kaže da su zakonom namerno predvideli diksreciono pravo poreskih službenika da subjektivno cene situaciju po nenormiranim osećajima kako bi i programeri postali zavisni od države. Ako inspektor ima pravo da ti po sopstvenom nahođenju retroaktivno razreže porez postoji velika šansa da će se i programeri početi učlanjavati u Stranku. Al' to je za sada samo u teoriji, ne znam da li je prošlo vladu i skupštinu.

Context-  Okruženje treba da je takvo da se uspešnim predstavljaju samo oni koji su ga napustili.  Ubediti programere da su oni nešto posebno, najpametniji na svetu i da njihova pojava prevazilazi društvo iz kojeg su ponikli. Ubediti ostale da su programeri preduzetnici krimanilaci i nahuškati jedne na druge, a i eventulano treće ako se pojave. Nakon toga manipulisati tezama. Progrmaeri će pretiti da će napustiti državu zbog visokih poreza i preći u neku drugu gde su su porezi veći. Obezbediti da ta pojava napuštanja zemlje ne bude uočljiva time što će se i drugi usmeravati na taj pravac. Sa druge strane isticati da smo vrlo ponosni na programere u najmanju ruku kao što smo ponosni i na poljoprivrednike.  Ako su već poljoprivrednici godinama bivali sputavani i zahvaljujući tome jednini nešto radili onda ta mustra ima da se primeni i za programere. E sad, progrmameri će malo talasati, ali ih niko neće podržati jer se ni nisu bili solidarni kada su poljoprvrednici bili u problemu, ni kada su štrajkovali prosvetni radnici... Ćutali su kada smo se odricali dela teritorije, tako da nemaju moralno pravo da dižu glas ni kada su lično ugroženi. 

Test Case:

1. Proveriti da li zakonske izmene  odgovaraju stranim korporacijama.

2. Proveriti da li su u skladu sa interesima zemalja sa kojima želimo dobre odnose.

3. Proveriti da vlasnici domaćeg krupnog kapitala neće biti slučajno potkačeni ovim izmenama.

4. Provriti da zakonse izmene odgovaraju rodbini ljudi koji su u vrhu politike.

5. Proveriti da li botovi koji su registrovali firme za obradu podataka ne budu menje motivisani da obrađuju informacije.

6. Error handlig - istretirati sve greske osim out of memory . U ovakvim scenarijim ona je čak šta više i poželjna.

7. Exception - sportisti. Sve ljude koji imaju ogroman kapacitet i volji, istrajnost usmeriti na sport, jer jedino njihovim uspesima možemo da se hvalimo. Dok druga okruženja omogućuju upornim, vrednim i istrajnim da budu naučnici, preduzetnici, umetnici, intelektualci ... ovde obezbediti da takvi ljudi sa viškom kapaciteta i volje budu sportisti . Zato i imamo tako veliki broj uspešnih sportista jer oni uporni nemaju šta drugo da rade osim da svoju energiju troše na fizički zahtevne treninge, kako bi izbegli kolektivno ludilo. Oni prelaze na nivo globalnog ludila jer je opšte poznata stvar da se 99% sportista leči od posledica što nisu medju ovih 1%, al to već nije opseg ovog patenta.

Read More

Zakonska regulativa neuzvraćene ljubavi u slučaju države i IT sektora

Koliko razumem medije država voli svoje građane do te mere da bi da ozakoni svaku tu vezu. Na tom istom pravcu građani isto toliko vole državu, ali ih pravni okvir sputava.

Malo, po malo dođe vreme da i programeri budu najpoželjniji. U moje vreme smo bili zadovoljni da nas ne drže za čudake, barem ne u našem prisustvu, a sada, odjednom svi bi sa nama, svaka bi majka svoju ćerku programeru dala. Naivni programeri poverovaše u ovu priču da su toliko poželjni i samim tim ni država ne osta gluva.

Pod okriljem podsticaja država bi sada da omogući programerima da plaćaju veće poreze. Kad kažem veće mislim na jednake onima koji plaćaju i svi zaposleni. Međutim,  programeri su do te mere uvrediše da masovno počeše pretiti kako će da se sele u ozbiljnije države koje još ozbiljnije prikupljaju svoje poreze. Do sada smo se uspešno kamuflirali medju paušalcima i maksimalno izbegavali državu i sve njene čari. Očito, nije to za svakoga, jer je izbegavanje globa ionako namenjana samo za advokate i konsultante.

Dakle, niko ne bi da plati porez, a svi se čude što nam ne valja zdravstvo, obrazovanje, kultura, vojska i policija. Kao da oni jadnici i sirotani treba da se isključivo finasiraju iz korupcije. Sa druge strane, kada vidiš ko upravlja tim resorima i budžetom imaš odlično opravdanje što ga ne puniš i tako u krug. Da stvar bude još gora više se niko i ne trudi da je popravi već svi pričaju o iseljenju. Ako se nisi iselio, onda maštaš o životu svoje dece negde vani gde svi uredno plaćaju svoje poreze. Ide uobičajena šema da su samo nesposobni ostali...

Nema tog zakona koji može da porpavi ovu sitauaciju. Zakoni se svesno donose samo za publiku, a sprovode se po principu ako treba nekog da uceniš, pa mu pripretiš da ćeš baš nad njim da sprovedeš neki član. Nikom se ne sviđa da bude toliki izuzetak. Kao i većina drugih i ovaj zakon je takav da mora da se tumači, a tu je leglo svakave korupcije. Godinama programeri izbegavaju poreze do te mere da sam ja jednom išao u lokalnu poresku administraciju i tražio da mi povećaju paušalna davanja. To sam uradio zbog sebe jer sam hteo da imam bolji penzioni fond i izračunao da mi se tako najviše isplati. Gledali su me kao u čudu i objasnili da takav obrazac ne postoji i ako bi primenili u mom slučaju da bi morali i kod drugih i da bi to napravilo problem. Naravno, usput su objasnili da im tako program radi i da oni tu ne mogu ništa. Kao programer takve korisnike najviše i volim, kad sami zaključe da programu ne mogu i ne smeju ništa.

Novi predlog zakuna nišani isključivo IT struku, jer se tu država nije mogla upetljati do te mere kao u drugim oblastima. Problem je što nema dobre volje i što programeri drže za sebe sa su Bogom dani, da su oni nešto bitno i da svojim izgledom, ponašanjem i talentom prevazileze zemlju u kojoj žive. Tu lošu volju država bi da još više pokvari donošenjme zakona kojim će paušalac morati da položi test samostalnosti. Problem sa tim testom je da je siguran izvor korupcije jer ga opet treba tumači... Time će mešetari da nastave da izbegavaju poreze, a ozbiljne strane firme  će rešiti da se povuku sa takvog nelojanog tržišta i stvarno sa sobom povesti i one najbolje. Elem, strane kompanije kada sklapaju ugovor sa zaposlenim taj trošak tretiraju kao ukupan trošak , a odluku o porezu prepuštaju radniku. Radnik može da bira hoće li da plaća pune poreze kao svi normalni li da plati samo 200 eura i da ostalo stavi u džep otvaranjem paušalne radnje. Uzmimo 3500 eura kao prosečnu bruto cenu prosečno iskusnog programera u takvim korporacijama. Zaposlenik može da bira da mu je plata oko 2100 neto ako plati sve poreze ili  3300 ako je paušalac. Razlika je oko 1200 eura na ruke više čime je za isti iznos uskratio budžet republike Srbije. Kako na to gleda programer. On kaže, ovih 1200 eura me ustvari drži u Srbiji. Ako budem morao da ostanem bez tog dela tada će primanja  biti znatno manja nego na globalnom tržištu gde sam radi i onda ću da odem u inostranstvo i tamo nadoknaditi ne samo tih 1200 već i još oko 1300 Eura koje će biti neminovni trošak života u uredjenom sistemu. Po mojoj proceni negde oko 30% IT stručnjaka na ovakav način radi u ozbiljnim stranim korporacijama koje neće hteti da se igraju sa zakonom. Želeće da ispoštuju zakon čime će njihovi programeri ostati bez ovog novca. Time će verovatno oko 80 posto programera odustati od takvog rada i otići u inostranstvo. Dakle ne više od 25% IT stručnjaka neće otići vani. Problem  sa tih 25%  je što su oni genratori novih radnih mesta , izvoza i oni koji vuku ceo IT sektor u nas. Ostali će izbegnuti da ih potkači ovaj zakon jer znaju kako da friziraju ugovore, kako da nadju rupe ... Znaju da država nema kapaciteta da sprovede ovaj zakon, da nema dovoljni inspektora, da postoji  i pravni problem kako nekom zabraniti da bude paušalac... Naravno pojaviće se nove firme koje će da mešetarenjem sa ovim zakonom da pružaju usluge za izbegavanja plaćana poreza po zakonu. Ozbiljni igači će otići, a država će napokon uspeti da se umeša i U IT tako što će se povećati broj mešetara i provizionara.

I do sada je medju paušalcima bilo onih koji pružaju fitkivne usluge kako bi se izbegli porezi na dobit i njih treba juriti, ali ne samo među IT-evcima već i u svim strukama koje sa bave pružanjem usluga koje je teško proveriti. Npr marketinške angencije, konsultanti, advokati. Ja plaćam paušalne poreze i nisam fiktivni paušalac jer na sebe preuzimam rizik takvog poslovanja, bez zaštita i prava koje ima svaki zaposlen . Meni je veoma teško da odredim koliki su mi troškovi jer ne vodim knjige (zbog čeg sam i pušalac). 

Jedino rešenje je da pre svega se se ima dobra volja i poverenje u državu, a na tome treba svi da radimo. Ostalo je lako ragulisati.

Read More

Redni broj dana u mesecu na godišnjem nivou

Danas sam napunio toliko godina za koje učtivi ljudi više ne koriste vremenske jedinice. Iz običajnih razloga te vremenske odrednice su poželjne samo u ranim fazama numerologije. Takodje, počinju da se zaobilaze i opisne kvalifikacije tipa  lep, sposoban, naočit, jak, zgodan i prelazi se na floskule. Srednje doba, zreo, najbolje godine.. Npr. u mom slučaju bi to bilo iskusan, što i nije toliko loše kao  kada bi ti neko rekao da si senilan. Mada, opet, iskustvo je floskula vezana za mladost jer kada si god morao da pravdaš omaške u životu treboa ti je neki sedativ. Za sve problematične situacije u kojima  se nađeš veoma često si tešen i lečen time da je to bilo sticanje iskustva. Kada dođeš na ovu stranu vidiš da su ti ta iskustva potpuno nepotrebna i samim tim kad ti neko kaže da si iskusan hoće da ti saopšti da si  nagomilao nepotrebne situacije u svom živitu. Dakle, u ovim godinama je sasvim logično biti iskusan, ali više nema smisla sticati nova iskustva, jer ti cure mogućnosti da tako stečena znanja iskoristiš.
Sa druge strane kada ti pri čestitanju rođendana pomenu i sreću vidiš dobru nameru jer jedino sreća može da kompenzuje ovoliki redni broj. I sve tako dok sreća ne bude statistički povezana sa malom verovatnoćom za tolikom brojem godina. Kada nekome čestitaš stoti rođendan sreća je u direktnoj koleraciji sa procentom verovatnoće da se to stvarno i desilo.
Ja bih meni poželeo da budem koristan. Da neko ne mora ponovo da stiče iskustva kojim sam ja ovladao svojim pogreškama, tako da ljudi koji me okružuju mogu vreme da iskoriste na korisniji način. Kako su saveti nekorisni  ja bih poželoa da moja korisnost bude baš korisna, a i meni na korist! 

Read More

Džini koeficijent kao lud i elita kao zbunjena

Po svim poznatim ekonomskim merilima Srbija spada u društva sa najvećim nejednakostima. Taj jaz pojačava subjektivni osećaj siromaštva i nezadovoljstva. Prema Džini koeficijentu Srbija je najneravnopravnije društvo u Evropi. Odnos prosečne plate i medijane, prihodi 5% najbogatijih i 5% nasiromašnijih. Prihodi 30% najbogatijih i isto toliko najsiromalnijih otkrivaju pravo stanje u društvu. Istraživanja pokazuju da je u svakom društvu negde oko 5%-7% preduzimljivih ljudi koji vode uspešan biznis i tako je kod nas i bez tih ljudi nema boljitka i treba ih maksimalno podržati. Treba im pomoći da bi nam svima bilo bolje. Medjutim, najveći broj preduzimljivih ljudi kod nas je ili u politici ili pri vlasti ili uredno plaća reket, što dokazuje tvrdnju da je kod nas politika najunosniji biznis. Time u real biznisu ostajemo sa malim brojem uspešnih preduzetnika i svakom takvom treba podići spomenik. U uspešnim društvima političari su obične birokrate sa prosečnim primanjima i ekstra porezima na višak bogatstva čime se sprečava da preduzetni ljudi budu u politici. Takodje, po ktitorstvu i filantropstvu Srbija je na začelju čime se opet pokazuje da nema svesti o opštem dobru i zajedničkom interesu. Jedno od najboljih merenja državotvornosti jednog društa je položaj doktora, učitelja,sudija i vojnika. Tamo gde su ovi ljudi elita tomo je i najuspešnije društvo. Tamo gde nisu, sistem se urušava. Uticajni sociolozi i filosofi ovoj eliti dodaju ljude iz kulture i sveštenstvo. Da se razumemo ne pripadam ni jednoj od ovih profesija. Dakle, tamo gde su ljudi svesni da pripadaju zajednici i da imaju razumevanje i poštovanje za druge, da nisu ni bahati ni zavidni, da jasno razumeju da ne mogu jedni bez drugih , a da ti drugi nisu ni stoka ni budale, ta društva imaju budućnost. U ostalim slučajevima takva društva proizvode jedino izbeglice. Bogati nisu svesni da su oni najveći gubitnici, jer siromašni nemaju šta da izgube. Medjutim, u vreme globalizma bogati se nadaju da će se pozicionirati na globalnom nivou nesvesni da je njihovo bogatstvo toliko malo da će ubrzo postati sada oni potlačeni i tako u krug do novog reseta...

Read More