Као правослвни Србин осећам се јако дискримисан по верској и националној основи у Србији, по разним основама. У сред Божићног поста разни медијски позиви за прославу "нове године", позиви за најлуђу ноћ, прасиће и опијање. Када сам у вртићу питао за посну храну деци, осећао сам се јако непријатно да нисам смео да инсистирам на томе. Када сам државне службенике замолио да ми дописе шаљу на ћириличном писму (направљено за Србе правослвног обреда) нису ме удостојили ни одговора. Немам ништа против српске латинице (намењене Србина латинског обреда). Када сам погледао уџбеник мог сестића једина теорија о постанку је веровање извесног Дарвина, нигде места доказном или религискм приступу. Јавно сам изложен систему вредности које нуди промискуитетна спонзорства и палог човека који се остварује само у материјалном и новац се нуди као једино мерило смисла. Профитократије у којој живим ми не нуди ни најмању могућност да се снађем, јер је успех једини смисао, а направити што већи приход уз што мање трошкове по сваку цену је једино мерило вредности човека. Знам и за госпођу која је морала да сама да отказ јер није хтела да лаже за свог послодавца, а то се подразумевало описом радног места. Родољубив осећај исмејан до најнижег захваљујући разним преварантима који су медијски екпонирани у виду политичара.
И тако имајући јак родољубив осећај који је у задње време неостварен пожелех да га конкретизујем. Да се разумемо правни систем у Републици Србији поштујем до изнемоглости (некада моје, а некада државних службеника) и водим се по учењу "Цару царево, а Богу Божије" и ту немам недоумица. Носио сам се идејом да лично себе прогласим националном мањином јер демократија сама по себи то дозвољава, али то би било и сувише гордо, а наравно и нисам једини. И сетих се (ни Руса, ни Грка, ни Јермена ни Византина но) ентитетских Срба. Срба из ентитета Српског, паи још и добро звучи. Како онај други ентитет има националну мањину у виду Бошњака, а да са Босном везе немају, тако се и ја понадах да бих могао да добијем статус ентитетског Србина. Можда би се могао звати и Србљаком (шалим се). Како становници Србије муслиманске вероисповести који говооре неким од словенских језика без икаквог доказивања могу постати Бошњаци могу и ја по тој основи да се изјашњавам по овом нахођењу. И онако су ми Срби са оне стране Дрине некако дражи и нормалнији, можда зато што их мало познајем па ми увек изгледају (онако) епски, а можда и што су остали једини чувари традиције и јунаштва.
Ако вас има још оваквих јавите се, па да уђемо у правну процедуру.
Нема коментара:
Постави коментар