Док је Домановић писао о свом волу у трећем лицу, ја бих о овом, новом, могао у првом, а све у жељи да се сам себи обратим.
Овај мој во је доста истрошен и ни мало није мудар као онај са почетка двадесетог века. Наиме, крајем тог века овај мој је хтео да гласа за Драшковића Вука и није мого себи да опрости што је те 1991. био малолетан (за мало пунолетан). Био је спреман и руку да да Вуку ( не зато што волови имају само ноге већ зато што се то тако каже). Једом реч`ју још је био јуне.
Од Вука немаде никаве вајде, јер рикањем се ништа не постиже , осим што се растеже и одлучи се за Војислава, ал` на жалост погрешног то јест Коштуницу. Изиграва са Коштуницом инелектуалца кој презире масу. И тако ... опет ништа, ни од овога никаква дела.
Бијаше овај мој во и студент и потписа међу првих сто студената јавни протест против режима. Пасаше тада траву у друштву тада боранија , а касније врло виђених и врлих Чедомира, Ксенија ... Напаса се тада мало и појави се "Отпор" и песница. Јес` да во не може да стисне исту, ал` добро повуче тај јарам. Био спреман и живот дати, јер (како је тада мислио) није видео никакву разлику између живота испред и изе решетака. У малом граду је бијо један од тројице оперативаца који су јавно деловали. Нећете веровати, ал` био је професор са мајцом отпора који је повео ђаке у демонстрације у малом граду. Шиканираше га тада остали професори све до 6.10.2000. године када онај који га највише шиканирао не прогласи да су заједно повели отпор у том малом граду (чак шта више). Тај запосли жену као председницу суда. Снађе се човек, а во одби да буде директор СДК, јер признаде да је само во. То што су кљусе поставили на поменуто место никога није занимало. Десетог октобра те 2000. знао је во за велику превару у коју би увучен, ал` во је во, ал` брат је друг,а друг је господин.
.
.
.
Бијаше во разочаран, али и даље потајно служаше Коштуници све док ова будала не врати "мандат народу".
.
.
.
Појавише се Двери. Вероваше у Двери иако му се други смејаше. Знао је во да је на добром путу чим је у мањини и чим се о томе не говори. Није га поколебала ни глупост коју је написоа један од старешина двери: "Следећи пут када покушају да украду макар један наш глас, поломићемо им руке и на њих ставити букагије. Ово није ни претња, ни жалопојка, није ни хир доконих људи који политичаре, ово је морање и обавеза свих нас поштених људи у Србији."
Во тада зарика : " Mорам приметити да је ово први став изнет од стране Двери са којим се не слажем. Претње типа "следећи пут" су на нивоу предшколаца. Такође, позив на насилне методе треба упутити само у крајној нужди, а овде је то контрадикција. Шта! Треба да ћутим до следећег пута да бих некога измлатио. КАТАСТРОФА. Мени ово личи на удбашку терминологију. Као неко ко је искрено све време уз Двери очекујем објашњење оваквиг збуњивања. Ил` се има идеја, ил` се нема. Претње, а поготову наслине, нигде не воде... Двери су тренутна једина снага која може да изведе промене, а ако се ни овде нема одлучности бојим се ће се ово завршити неконтролисано." Једном речју (во не зна да броји):
КОЈИ, БРЕ, СЛЕДЕЋИ ПУТ!
Овде је мeсто да се подсетим шта сам једном помислио: Ако ме и Двери израде, то може да буде утеха за све моје поразе. Познајем пар вођа Двери, па ћу да им пљунем у фацу или под прозор.
.
.
.
Наставиће се или неће.
Нема коментара:
Постави коментар