Једна слика вреди 1000 речи, ал` све у боје не може стати.
Аутопут стар две године се реновира.
На аеродрому од инфраструктуре стоји кружни ток у облику троугластог застоја и пар шалтер сала. Кажу да је писта још увек ту.
У реду за наш лет већина су они који између себе гласно причају српским језиком, а са децом још гласнијим немачким. Висина тона је обрнуто сразмерна послушности јер су деца са видним недостатком традиционалног васпитања. Једино им се пријатно осмешкује један млађи пар. Неколико минута касније тај пар се договара како никада неће имати децу или берем неће бити гастарбајтери.
На контроли пасоша гужва само за српске путнике, док они са ЕУ пасошима брзо пролазе. Неко од присутних се буни, полицајац га пита чиме се бави и када сазнаје да је студент само га пордугљиво игнорише у стилу ти да нешто знаш не би морао да студираш.
На домећем лету особље домаће авио компаније не зна домаћи језик, ал` је зато ценовник скупљи у домаћој валути.
На аеродрому у Анталији седамо у аутобус са најгласнијом групом српских родитеља немачке деце. Запрепашћење на лицима аутохтоне српске радне снаге се не може усликати. Милошћу огромном ови родитељи са својом дивном дечицом излазе у првом хотелу. Нас десетак преосталих су најсрећнији људи на свету, вредело је сваке паре. Окрећем се према мојој даци и кажем им да ме подсете да када дођемо у Чачак да их изударам чисто обичаја ради. Пар који је чуо ту моју реченицу, очигледно намењену њима се од срца насмеја. Нисам могао да издржим да не проверим колико се далеко отишло са имплементацијом дечијих права у нас. О џендер достигнућима се још увек не размишља током летовања, јер је у том периоду чак и Корона на нижем нивоу приоритета од туристичких прихода.
Хотел и поред обавезних кичастих елемената изгледа фантастично. Одмах је уочљиво да је услуга врхунса и превазилази сва моја очекивања. И раније смо били у Турској, али ово је неупоредиво боље. Пића су оригинална и брендирана, цеђених сокова, страних алкохолних пића и колтела на сваком ћошку. Требало нам је неколико дана да откријемо све ресторане у ресорту. Дезерти врхунски, свега у толиким количинама да сам у једном тренутку забринуо да ће хотел у сред мог летовања банкротирати. Прерачунавам по ценама у српским ресторанима и није ми жао што сам за ово летовање потрошио буџет намењен за школовање троје деце. Двострука добит, ем услед инфлације новца, ем због инфлације диплома.
У заносу тог одушевљења посматрам госте. По величини фонта брендова на одећи, по тетоважама, по ставу, понашању за столом види се да је то радничка класа. Обузима ме осећај срама што и у земљи где ја живим радник са просечним примањима ово себи не може да приушти. Претпостављам да оваква летовање долазе само припадници невладиног сектора, јер они који поштеним радом долазе до новца без обзира на висину плате имају поштовање према себи. Док су они који су тендерима и финасијским малверзацијама везани за државни буџет на далеко скупљим дестинацијама.
Одушевљање радничком класом је брзо прерасло у закључак да услуга хотела у многоме превазилази понашање гостију. Огромни проценат гостију се толико бахато понаша да је испод најниже границе пристојности. Ако се и примете трагови својствени средњој класи то је или од домицилних Турака, или од Руса, или од Срба који су свесни да су дали велике новце и покушавају да из поштовања према муци којом су га зарадили да задрже барем привид врхунског одмора јер им се ваља враћати радним рутинама.
Сетио сам се мог колеге који има теорију да треба изабрати онај хотел који је најскупљи у рангу сличних услуга. Сећам се и његове анегдоте када га је неко убеђивао у супрототно, то јест да прво треба изабрати жељени ниво, па после пронаћи најповољнију цену. Одговор је био да управо треба радити обрнуто како би се барем на одмору избегавали рационални потрошачи.
У хотелу око 1500 гостију, ал` на плажи не више од 200 људи. Никад ми нису били јасни туристи који летовање проводе на базену. Нажалост, сви битни чланови моје продице припадају тој неразумној већини. Али на одмору сам и нема убеђивања ни расправљања, па чак ни изношења идеја. Први сусрет са морем је био разочаравајући због висне таласа и разумео сам тај базенски порив - разумео сами и од куда толика потреба за претеривањем са храном и толико аниматора и садржаја како би се надокнадио хендикеп лошег мора. Свака част Турцима који од никаквих услова праве врхунске туристичке резултате. Њима да је црногорско приморје били би туристичка велесила, а да имају грчке ресурсе били би економска велесила.
Ујторо море перфектно, без таласа. Тек сад уочавам плаву заставицу. Свако јутро до 12 сати је море било перфекнто. Касније кад сам долазио после 17 h током 5 дана је могло да се плива у мору, а 5 дана је било са превеликим таласима. На плажи се махом прича мени разумљивим језиком - што се у новоговору дефинише термином Балкан. Има и нешто Руса, а препознајем и албански језик. Мојој срећи нема краја када видим да и они причају са својом децом на немачком језику. Ни по чему се не разликују од осталих, сем што наступају у сложним групама и не зeлазе у дубину. Не знам да ли је расистичка изјава али уочавам да су школовани пливачи искључиво Руси и ови што причају београдски и пар нас ентузијаста.
Супруга ми скреће пажњу да остављам утисак самца и приморан почињем да се дружим са децом. Са млађом ћеркицом сам више причао него за свих њених 15 додина до сада. Питао сам је што не учествује у играма и што презире лаке комедије на којима смо присутвовали у хотелском театру. Каже она - презирање маса сам наследила од тебе, ал` се барем не фолирам ко ти да ми је пријатно и не тражим метријал за свој блог, него онако људски од срце ми је сво то једна озбиљна глупост. Тог тренутка је била ослобођена свих активности. Само сам је питао како ће реаговати ако неки од аниматора буде хтео да је ангажује у игри као што се и другима дешава. Рекла је да ће викати - Педофил, педофил! Био сам разочаран у такав став, ал` при крају летовања десило се да нам је пришла једна Београђанка и честитала како смо је васпитали јер је приметила да све време чита и тек по некад расхлади у води. Ја сам се бранио истинитом тврдњом да ја нисам учествовао у васпитавању моје деце, а и да је такав став можда проистекао из игнорисања осталих чланова породице.
Најстарија ћерка учествује и свим активностима, ужива и ништа не пропушта. Спријатељила се се Неџмом и одушевљено изјавила да Неџма перфекно прича српски. Прво ми није веровала када сам јој рекао је то страни језик, а онда се сетила да постоје хрватски и босански. Остане тако она са мајком на неком музичком квизу и пренесе ми своје утиске. На бини се нађу једна Српкиња вођа једног тима и Туркиња као представник другог. Публика се врло брзо подели по говорном основу, аниматори то примете и покушају да спрече. Деси се да срспко-руска екипа победи турско-албанску и Туркиња из немоћи покаже длановима некакву шиптарску провокацију. Наравно Српкиње скоче са три прста. Има нека турска песма, летњи хит који се без престанка врти на озвучењу, а користи се као химна при проглашавању победника. Сваки дан показују кореографију која иде уз ту мелодију и готово сви гости (сем наравно мене и моје млађе ћерке) је знају. Како мелодија почиње хармоником и има тактове Србима доборо познате ови победници се ухвате у српско коло, аниматори спречавају, публика звижди, ал` коло се врти све у шесн`ест.
Син се све време дружио са Афаном. Дружио сам се мало и ја и сазнао да му мајка ради за невледину организацију у кантону, и да бабо пише књиге за невладине организације. Она моја теза о НВО је била исправна и даље ми нису била потребна никаква објашњења, а и залазило би се у приватност једног малолетника. Са сином не летовањима причам на Џуџубејксом језику да би избегли могућност да нас неко разуме. Но, десило се да нам једна млађа мајка приђе с` ћеркицом и искаже жељу да присуствују као публика нашем разговору, јер им је глупо да прислушкују. Кажем диван гест, јер ја радо и без проблема прислушкујем ако су људи очекују да буду у фокусу свеопште пажње. Због поштовања према таквом гесту пребацимо се на српски језик. Обрађивали смо тему радног дана магарца, камиле и човека који се шетају плажом како би их неко јахао за паре. Син је приметио да човека нико не јаше, ал` сам му ја успешно затворио цео циклус, преко власника камиле, пореза, државе, реката и глобалних економских процеса који су засновани искључиво на јахању по хијерархијској лествици. Питали смо публику да ли је прича сувише социјално архаична и неприхватљиво друштвено ангажована, јер нам није проблем да убацимо мало женских права како не би остали без грантова публике. Кад смо добили одричан одговор, онда смо успешно погодили да долазе из ИТ индустрије. Тада смо одбили да наставимо даље јер сам констатовао да програмери немају довољно развијен социјално интелектулани капацитет да схвате поуку приче. Публика је рекла да их поука приче не занима већ мој приступ васпитању. Ја сам хтео да кажем да је мој приступ васпитању проистекао из немара на који ми је супруга скренула пажњу, па када сам већ присиљен на дружење са децом да берем то учиним себи занимљивим, но конверзација би потрајала и помислио сам да би син могао бити хендикепиран мојим стилом разговора са рандом женом, па смо се пребацили на сценарио без права гласа публике.
Што се супруге тиче свако коментарисање њених доживљаја би било крајне субјективно и обојено романтичним порукама што није за овај тип албума.
У мом случају све је текло уобичајено - Успео сам да отпливам 3 км без заустављања, да будем проглашен за шампиона и да се са Косоваром* држим за руку. Како ових 3 км никог не занима, а моменат са ручицама остављам за романтични завршетак, почећу од шампионске тутуле, за шта сам добио и уредан сертфикат. Иначе, не знам ни једну програмерску фирму која нема пикадо и никад нисам бацио ни једну стрелицу. Први пут сам у животу учествовао у пикаду и наравно победио. Имам и снимак где се осталих четрдесетак такмичара (прихватљиво пренадувана цифра) дубоко клањају мојим шампионским талентима. Ако ништа барем ћу у будућности имати разлога да се на послу не такмичим са програмерима - пикадо аматрима.
Држање за руку са мушкарцем би ми можда добар део пријатеља и опростио, ал` са шиптаром, то је свакако крај моје политичке каријере на десници. Навучен на успехе у пикаду пријавим се и следећи пут и наравно победи Аљбин из Швајцарске, тачније из Призрена. При проглашењу победника хватамо се за руке и збиром несрећних околности ја станем поред његовог ортака са Косова и Метохије. Он зна да сам ја Србин и на команду аниматора да се ухватимо за руке обојица се правимо да га не разумемо. Искористим прилику, погледам га значајно и пружим му руку рачунајући да је барем он човек од карактера и да ће му бити непријатно, но зликовац ми опоздрави и наста најнепирјатнији догађај у историји Белека, који скрисмо иза правила о пикаду.
Доста слика о нама, ајмо мало ширу перспективу.
Немаци, са посебним освртом на једну фамилију са троје мушке деце, која да су рођена 90ак година раније сигурно би били на постерима за промоцију чисте аријевске расе. Они су људи изгледали срећно, ал` сам их ја доживљавао као губитнике запаних транзиција и у огледалу пропасти средње класе. Дошли смо у ситуацију где су они тврдили за један пешкир да је њихов. Како се ова ситуација није другима десила за све време летовања, а и због поштовања према германској раси нисам улазио у расправу иако су моје папуче и крема биле на спорном месту. Но однекуд се појави ћеркица која није била на часу када се у школи учи да су cловени нижа раса и узе пешкир без потребе за икаквим објашњењима, а на запрепашћење чланова некада средње западне класе. Стварно ми је било мучно гледати такво понижење и остало је само да размислим ко ће се зимус купати у хладнијој води.
Театар је свако вече почињао у истом термину и са истим уводним наступом талентованог аниматора поделом публике по државама из којих долази. Највише је било Турака, Немаца, Швајцараца и Косовара*. Пар занимљивости - водитељ је уочио да исти људи скандирају и на прозивку Швајцарске и Косова* и поновио је то за редом неколико пута, надајући се да ће им бити непријатно. А онда је питао Original Swiss и јавило се само пар одушевљених породица које су напокон могле да искажу своје урођеничке диференцијале. Слично је било и са Турска - Немачка. Иначе, сви елементи турског фолклора су служили у промоцији Турске као велике нације, културе, а и војне силе. Само пар ситних детаља је кварило ту слику јер су и сами Турци учесници програма, за фалш брендове и друге артикле лошег квалитета претпостављали да су направљени у Турској. Мени најинтересантнија сцена је била након трбушног плеса којег је извела једна Белгијанка из публике зашта је оправдано добила велике овације. Водитељ је пита одакле је она каже Белгија, овај и даље упорно пита за припадност она зачуђено и даље одговара Белгија све док није питао за националност када је она укапирала да треба да каже да је Арабљанка. Водитељ је то оправдавао добрим трбушним плесом, а мени је било јасно да чак и четврта генерација Белгијанаца зна да нису по националности Белгијанци, а и водитељ зна да они то требају да знају.
Аниматори се јако труде и доста добро им иде. Знају основне фразе на 5 језика и заиста је тешко одржати пажњу понављањем свега 5 пута. Причао сам мало дуже са једним од њих. Завршио је економски факултет, није могао да нађе посао и сада у ресорту ради за 300 Еура месечно уз плаћену храну и смештај. Каже да су осталима плате и мање. Није Србија једино подељено друштво и осећај неједнакости је свуда присутан.
Јенад клише гласног разговора на српском - Радим код једног старијег газде, једини у региону зна тај посао. Има нас педестак у фирми , ал само нас петоро озбиљно ради, остали су статисти. Добра је кинта, ал` да фирма нешто вреди не би му деца живела у инострансву и радила у корпорацијама. Када он оде у пензију биће и даље богат, а нико неће моћи да наследи бизнис јер са газда у све меша и неће да открије све своје контакте. Хтели смо да купимо још један стан за изнајмљивање, ал` нам је напоран и овај једна станар, стално му нешто треба. Решили смо да купимо неку земљу у околини Београда, наравно не да је обрађујемо већ ту лежи капитал који не пропада.
Један дан на озвучењу почеше народњаци с`краја прошлог века. Људи иза мене смештани у луксузне балдахине почеше да ђипају и певају уз готово па сваку ноту. Причају на црнгорском језику/наречју/дијалекту/нагласку/шта већ/како год. У тренутку док се чуо гласић Драгане Мирковић, баш док су јелени кошуте љубили један Рус пролази поред њих и љубазно пита - Бугари? Они кажу не и док сам ја са радозналошћу исчекивао да ли су Срби, Црногорци, Бошњаци, Босанци, Југословени, Бокљани, Брђани, Никшићани, које племе или барем село као одредницу они Русу ладно одговорише - Шве`ска! Оде Рус збуњен, несхватајући да је Гага ипак Интернационале.
Плавокоси Данац изађе из јавног тоалета, а да не опра руке. Плавокоса Немица са двоје црнпурасте деце од 7 до 10 година у лифту дозволи деци да у мом присуству истискају дугмиће за све спратове, а да им реч не рече, а камо ли поглед упути. Ја сам се једино питао да ли се очекује и моја подршка и одушвљење за такаву педагогију.
Прича о милион Еура. Мој пријатељ са летовања Сулејман, родом из Травника, а од 1988. живи у Швајцарској ми је дао најефектнију дефиницију за милион Еура. Људи мисле да је то велика лова, а за то ти је потребно да знаш 4 добра армирача и научиш немачки и за две година ти минимум толико остаје. Ако нећеш да се мучиш да учиш језике онда ти треба 4 године и да нађеш неког нашег ко зна немачки. Дакле, то је капитал од максимално 5 правих познанства. Радио сам седам различитих бизниса и у сваком сам годишње зарађивао минимум милион Еура. Швајцаци су таман толико паметни да знају да су неспособни и када виде колико смо ми са Балкана способни спреми су да плате. Мене само страх да мој син не буде толико неспособан јер је тек друга генерација. Најбоље је када се у трећој генерацији роди паметан, а остане и способан, али таквих у Швајцарској нема. У Босни је остао сам чист преварант тамо никад не бих однео ни Еура , ал` морам јер имам доста неопраног новца. Мора да је приметио како је мене одушевило са којом лакоћом незнацу прича о прању новца. Нема, болан ту никакве преваре, ни криминалма, јер и Швајцарци знају да је тај новац неопорезован само воле да се праве поштени, а иначе и они радо дају лову на руке. Поентирање - на западу су се најбоље снашли они који су укапирали да су и западни предузретници радо корупирани, само воле да глуме и држе се оптих правила. Такви су одмах улазили у дилове и остајали добру лову. Веселници који су веровали у западну причу о демократију и том уверењу отишли да живе на запад су само испали будале.
Са овим веселницима бих и завршио албум о летовању, о рајанском менталитету, поданичким нагонима и неравноправној расподели богаства. Ја остајем да се тешим како нисам погрешио што сам отишао у Турску на летовање са чврстим уверењем да више никад не одем у неку земљу која је признала Косово* упркос међународном праву чиме се уз ове класне разлике ствара оквир за нове сукобе и страдања чему ћемо врло брзо бити сведоци, ако већ и нисмо.
PS
Враћамо се летом у петак. У авиону служе само мрсну храну. Размишљам како би реаговали муслимани да им се послужи свињетина и закључујем да су се они већ органзовали да готово све авио компаније служе храну по Халал стандардима. Ко је нама православнима крив јер се дискриминација не семо подразумева већ и форсира. Сетих се како ме је пре пар година стјуардеса погледали и подругљиво прокоментарисала када сам се пред почетак пута као и иначе пред сваки пут прекрстио. Тад сам био забринут да то не прогласе ремећењем јавног реда и мира и дизањем панике. Добро је да није тако, мада више сам се надао у вегене, а и срећом немам коме да се жалим јер ни стјуардесе националне авио компаније више не разумеју српски.
Нема коментара:
Постави коментар