Сваки савет студентима је бесмислен. Нарочито добронамеран. Не питај ме од куд знам.
Злонамеран савет бар има поштење отворене провокације. Добронамеран савет је удобнији. Њиме човек туђом храброшћу подилази маси, а маса свакој сили даје убрзање. Притом не мора да поквари ниједан дан годишњег одмора.
Зар није најлогичније да саветодавац прво сам себи да савет, затим се нађе у ситуацији у којој мора да га примени, па тек ако преживи сопствену мудрост почне да је дели другима?
Овде су се одомаћили људи који тачно знају шта студенти морају. Не знају шта они сами морају, али је то далеко сложеније питање и захтева озбиљнију стручну анализу.
Да бих и сам избегао улогу дежурног главнопаметујућег, а оставио бар мало места за дијалог, преостаје ми само да их питам шта намеравају да ураде са мојим гласом. Њега сам им, стицајем трагичних политичких околности и за разлику од ових првих, свакако решио да дам.
Савет је бесплатан. Глас ипак нешто кошта.
Саветовалиште за туђу храброст
У тексту „План Б побеђује“ већ сам објаснио зашто је студентска листа друга варијанта.
Радо бих гласао за прву, чим се појави, представи програм, покаже људе, организује контролоре и докаже да није још једна група грађана основана ради промоције њених оснивача. Они који су могли да направе ту прву варијанту решили су да буду саветници, а не људи од акције.
Они други, људи од акције, имали су деценије да покажу шта знају. Показали су. Ко је задовољан резултатима њиховог рада, слободан је да их и даље подржава. Било да су на власти, против власти, уз власт или испод ње, да левитирају изнад или гравитирају око ње.
Сви очекују да студенти ризикују. Студенти очекују да ће их сви подржати. Политичке странке очекују да их неко врати у игру. Интелектуалци очекују да их историја накнадно упише у први ред. Народ очекује да неко други први изађе на улицу, а режим очекује да сви наставе да очекују.
Очекивања су једина кој нас још увек држе у равнотеже.
Студенти су ту равнотежу пореметили. Зато их сада сви саветују како да се врате на место.
Глас без гаранције
Волео бих да живим у држави у којој се власт бира између више озбиљних програма, а не у друштву у коме се последња нада појављује са индексом, ранцем и добровољним редарима.
Имам своје сумње. Имам забринутости. Имам и очекивања.
Спадам у ону групу која би против овог режима гласала и за "главицу купуса". То, наравно, није комплимент купусу. Нити је бланко меница студентима.
Глас није доказ вере. То је привремена одлука донета са непотпуним подацима. Иако ми прија што су њихова имена још у инкогнито моду, барем њихова обећања морају бити јавна, проверљива, орочена и довољно конкретна да се касније не могу превести са српског на политички.
Не треба мени лични одговор. Треба ми платформа после које никоме ништа неће остати нејасно. Ни онима који подржавају. Ни онима који не подржавају.
План за дан када план престане да важи
Најлакше је написати шта се ради ако избори буду поштени, медији отворени, институције неутралне, полиција уздржана, бирачки списак уредан, а поражени честита победнику.
За тај сценарио није потребан план, већ честитка. За овај су потребни одговори. Они су први корак ка одговорности.
Шта ако режим пре избора предузме противуставне изборне радње? Која је тачно граница преко које се не иде? Ко одлучује када се избори бојкотују, на основу којих доказа и у ком року? Шта је неправилност због које се улаже приговор, шта је разлог за понављање гласања, а шта је тачка после које учешће само даје легитимитет унапред написаном резултату?
Форензичари накнадно цртају линије само око беживотних тела.
Шта ако на сам изборни дан буду организоване провокације које онемогућавају нормално гласање? Ко проверава информације? Ко спречава да једна лажна порука произведе стампедо, а један убачени човек слику која ће се три дана вртети на свим телевизијама?
Шта ако дође до физичких обрачуна?
Не питам ко је храбар. Храброст без организације је леп материјал за спомен-плочу. Питам ко води правне тимове, ко обезбеђује лекарску помоћ, ко чува доказе, ко саопштава проверене информације и ко има овлашћење да народу каже да се повуче пре него што нечија туђа деца постану потрошни материјал за вечерњи дневник.
Шта ако режим прогласи победу?
Којим средствима се доказује стварни резултат? Постоји ли паралелно бројање, записници са сваког места, фотографије, контролни центар, резервни канал комуникације и јавно доступан траг који не може да нестане заједно са интернетом у једној згради?
Како се изборна победа брани?
Мирно, организовано и у границама закона, наравно. Али те четири речи нису план. То су речи којима се план најчешће замењује.
Који су кораци? Ко их саопштава? Ко сноси одговорност? Колико дуго трају? Шта је крајњи циљ сваког корака? Где је граница после које се не тражи од грађана да својим телима плаћају недостатак туђе припреме?
Шта ако Европска унија, или било која друга страна сила, стане уз досадашњи режим и подржи крађу? Шта ако честитка стигне пре записника, као дипломатски облик видовитости? Да ли постоји план за доказивање резултата независно од расположења Брисела, Вашингтона, Москве, Пекинга и амбасадора који је тог јутра устао на погрешну геополитичку ногу?
Шта ако сви медији у изборној ноћи пређу на забавни програм? Постоји ли комуникациона мрежа која не зависи од једне телевизије, једне платформе, једног налога и једног човека са лозинком? Ко чува копије доказа? Ко их потписује? Ко их показује грађанима, а ко домаћим и страним посматрачима?
Шта ако режим заиста освоји више гласова, али избори буду праћени неправилностима? Која неправилност мења исход, а која га само прља?
Шта ако власт ангажује регуларне или нерегуларне јединице да бране проглашену крађу?
Ко документује наређења? Ко идентификује одговорне? Ко пружа правну, медицинску и материјалну помоћ угроженима? Ко спречава освету, линч и формирање приватних противјединица, јер се држава не враћа тако што свако оснује своју?
И најважније: колика је солидарност са онима који су јавно стали уз студенте?
Не док траје аплауз.
Него кад неко остане без посла, буде приведен, претучен, тужен или остављен да сам плаћа цену заједничке ствари.
Солидарност није фотографија са скупа. Она почиње када се камере угасе, а стигне рачун.
Кад победа постане кадровска служба
Претпоставимо да студенти победе. То је онај кратак, свечани тренутак у којем се сви загрле, а онда неко мора да отвори табелу са именима, презименима и квалификацијама.
Шта ако немају већину? Са ким ће сарађивати и под којим условима?
Да ли ће инсистирати на мањинској влади? Ако и даље сматрају да опозиционе странке нису достојне сарадње, ко ће у Скупштини подржавати ту владу? Ако прихвате подршку, шта се даје заузврат? Ако се не даје ништа, зашто би је неко дао? Ако се нешто даје, зашто то не бисмо знали пре гласања?
Људи имају право да подржавају чак и СПС и Ружића, па и проевропске странке, штавише самозвано аутентичне и самонајављене народне покрете. Право на политичку заблуду једно је од ретких права које се код нас доследно поштује.
Али студентска платформа мора да каже какав ће однос имати према свима њима током кампање и после проглашења резултата.
Шта ако нека опозициона странка пређе на другу страну?
Ко је одговоран за погрешну процену? Да ли се споразуми објављују? Да ли ће сваки састанак о формирању већине имати записник или ће се држава поново састављати по ресторанима, уз објашњење да јавност још није зрела за јеловник?
Шта ако се неко из студентских редова издвоји, прогласи да је баш он изворна воља свих пленума и почне да остварује своје парцијалне интересе?
Какви су одбрамбени механизми? Ко га политички делегитимише? Ко објављује чињенице? Постоји ли кодекс, контрола сукоба интереса, јавна имовинска карта, обавеза објављивања састанака и траг сваког гласа? Шта ако неко почне да вуче на своју страну, јер је код нас свака заједничка победа традиционално само почетни капитал за приватно предузеће?
Питање није да ли ће бити отпадника.
Биће их.
Питање је колико ће коштати и колико брзо ћемо сазнати цену.
Првих сто дана и последњих четрнаест година
Победник мора пре избора да објави шта ради првог дана, шта у првих петнаест, шта у првих тридесет, а шта до стотог.
Не „враћамо институције“.
Коју институцију? Којим актом? Ко је одговоран? У ком року? Како меримо да је враћена, а не само префарбана?
Првог дана мора се знати како се чува документација, како се спречава уништавање доказа, ко преузима кључне системе и ко потписује да је затечено стање заиста затечено, а не накнадно уређено за потребе транзиције.
Мора се знати када се објављују државни уговори, обавезе, гаранције, дугови, кадровски спискови и стварно стање јавних предузећа.
Мора се знати и шта се ради са медијима, како се јавни сервис враћа јавности, како се додељују фреквенције и у ком року престаје пракса да власт уређује програм.
Мора се знати која питања се намерно остављају за касније и зашто. Косово, Европска унија, Русија, НАТО, Кина, литијум и судбина цивилизације могу да сачекају бар док се не утврди ко је све имао приступ државном рачуну и зашто му је био потребан толики број нула.
Висока политика ме у првих сто дана занима само у њеној најнижој, правној тачки. Ако постоје докази да је неко извршио кривично дело против уставног поретка или државе, не треба ми геополитички есеј. Треба ми независан тужилац, законит поступак и суд који не чита пресуду из партијског саопштења.
Дипломатија за то време може да релаксира међународни притисак. То јој је посао. Није њен посао да нас убеди да је притисак заправо прилика за ново национално понижење у интересу стабилности.
Влада у оставци
Да ли већ сада постоје људи за сваку кључну позицију, од министарстава до локалних јавних предузећа?
Какви су то људи?
Стручни, али за шта? Поштени, на основу чега? Независни, од кога? Са радним искуством, где стеченим? Са имовином, како стеченом? Са партијом, колико недавно напуштеном?
Имена можда не морају сва бити објављена одмах. Критеријуми морају.
Моја идеја је радикално скромна. Нова власт би могла да постави проверене људе по вертикали тамо где је то неопходно за очување система, документације и редовног рада, одреди јасне рокове, па да сама себи поднесе оставку.
То би био први случај у нашој политичкој историји да се власт сама ограничи пре него што је на то натерају грађани, кредитори или тужилаштво.
Према члану 17 Закона о Влади, Влада којој је престао мандат може да обавља само текуће послове.
Ми и текућих послова имамо преко главе после оволике пошасти. Нетекуће послове су, уосталом, већ успешно завршили.
Зато и тај модел мора имати јавно самоограничење: шта влада у оставци неће радити чак и ако формално може, колико дуго траје, ко је контролише и када се расписују наредни избори.
Али мора се објаснити и редослед. Ако Влада прерано поднесе оставку, више не може да предлаже законе потребне за изборну, медијску и антикорупцијску реформу. Значи ли то да се пре оставке усваја мали, унапред објављен пакет нужних закона, а онда прелази на текуће послове? Колико је тај пакет мали и ко спречава да у њега, уз техничку исправку зареза, стане и половина новог политичког система?
Иначе ћемо добити техничку владу која ће се технички бавити свиме, а политички неће одговарати ни за шта.
Нулта толеранција
Од студената очекујем промоцију нулте толеранције на корупцију.
Нулте.
Не мале корупције која се не рачуна. Не чоколаде која није мито јер има лешник. Не поклона учитељици за Осми март зато што сви дају. Не коверте лекару зато што је човек био љубазан. Не пића службенику из катастра или царине ако се докаже да је то била цена за службену услугу.
Код нас мито почиње као знак пажње, наставља као обичај, а завршава као тарифник.
На крају се корупција брани културом. Испада да бисмо без коверте изгубили национални идентитет.
Ако је нулта толеранција стварна, мора да се зна када почиње. Одмах или после прелазног периода за пражњење фиока? Које су казне? Како се доказује? Како се штити пријавилац? Како се спречава да пријава корупције постане средство за уклањање комшије, колеге или бившег кума?
Колико дана је потребно да сваки функционер и руководилац објави имовину, приходе, пословне везе и сукобе интереса?
Када почиње провера порекла имовине?
Ко је спроводи?
Ко контролише контролоре?
Шта је са лустрацијом? На кога се односи, за која дела, по ком поступку и са којим правом на жалбу? Да ли се проверава политичко мишљење или конкретно учешће у кршењу закона и људских права?
Шта ће бити са судијама које су тврдиле да није спорно незаконито прислушкивати грађане? Не питам ко ће им пресудити на телевизији. Питам ко ће преиспитати њихове одлуке, дисциплинску и кривичну одговорност, у поступку довољно чистом да се лустрација не претвори у нову партијску чистку са бољим логом.
Ако на ова питања нема рокова, онда немамо програм.
Имамо информативни програм сведен на временску прогнозу.
Јавна предузећа и приватна сећања
Посебан програм потребан је за јавна и локална предузећа.
Тамо су године партијског запошљавања произвеле необичну организациону културу. Нико не зна ко је кога запослио, али сви знају ко не сме да добије отказ.
Нове руководиоце треба овластити да запосленима понуде заштиту ако изнесу проверљиве доказе о фиктивним радним местима, незаконитом запошљавању, партијским квотама, изнуђивању гласова и људима који плату примају редовније него што долазе на посао.
Не фотографију са митинга.
Доказ.
Не освету.
Поступак.
Ако се утврди да је половина радних места створена незаконито или искључиво ради партијске контроле, да ли ће се сваки случај појединачно преиспитати и незаконити уговори раскинути? Ако предузеће после тога може да опстане, нека опстане. Ако се ухлебљеници синдикално организују да бране право на непостојећи посао, следи ли ликвидација и оснивање новог предузећа које ће преузети нужну имовину, јавну функцију и људе изабране на стварном конкурсу?
Или ћемо поново закључити да је систем превише велики да би се мењао, па ћемо заменити директора, секретарицу и фотографију председника у ходнику?
Који је рок за попис уговора, радних места, дугова, јавних набавки и стварних потреба?
Тридесет дана?
Шездесет?
Сто?
Или чувених „у најкраћем могућем року“, што у преводу са политичког значи после застарелости?
Нулта толеранција не почиње хапшењем највећег лопова. То је свечани део програма.
Почиње оног дана када пристојан човек престане да носи поклон лекару, наставнику, царинику и катастарском службенику, а да се због тога не осећа као будала која једина није разумела правила.
Тада се види да ли је систем промењен.
Све пре тога може да стане у конференцију за новинаре.
Платформа уместо канонизације
Одговори на ова питања неће променити моју одлуку. Уосталом, нису сва питања за њих. Нека су за мене, а нека за вас.
Гласаћу за студенте. Не зато што су ме уверили да не могу погрешити, него зато што су остали доказали да могу. Не зато што су прва варијанта, него зато што су једина преостала која још није постала коначни извештај о штети.
Али желим да знам шта подржавам, да касније имам у кога да уперим прст.
Најпре у њих.
После, ако преостане одговорности, и у себе.
Не као они накнадни опозиционари који су све знали, свуда били и ничега се не сећају. Него као човек свестан да је својим гласом преузео део одговорности за ризик.
Подршка није канонизација.
Студентски индекс није уверење о моралној некажњивости.
Не треба мени да одговоре на овде изнетих 88 директних и 47 индиректних питања. Није ово пријемни испит за власт, мада би његово увођење било одлична пракса. Нека одговоре себи, али јавно и прецизно. До тада ће свако ко их не подржава морати да каже шта му је алтернатива.
Да не бих бесконачним питањима разводњавао одговорност, остало ми је још само сто тридесет осмо питање: ко је, од свих понуђених, најближи томе да положи тест?
Тиме сам испразнио сав свој арсенал питања за вас. Остало ми је још само 139. питање, овога пута за нас: шта ако и ви, на крају, дигнете руке од нас- ситничавих пред туђом жртвом, а широкогрудих само према сопственом интересу?
П. С.
На излазу ће, наравно, стајати саветници. Ако студенти победе, први ће им честитати што су их послушали. Ако изгубе, први ће доказати да су их на време упозорили. Ако се поделе, објасниће да су јединство одувек сматрали кључним. Ако остану јединствени, упозориће на опасност једноумља.
Најстабилнија позиција у свакој игри јесте она у којој други плаћају цену, а ти задржаваш право да будеш у праву.
Али ово није игра.
0 comments:
Постави коментар