Он зна да ми знамо

Редакцијска исправка демантија

После текста „Он зна“ објавио сам деманти „Он не зна“.

Ово је, дакле, трећи део једног ненамерног политичког триптиха: од тврдње да он зна, преко сумње да не зна, до сазнања да ми знамо колико он заиста зна.

Редакција је сада принуђена да исправи деманти сопствене тврдње. Он не мора да зна све. Довољно је да зна да ми знамо. А ми већ знамо да он зна да ми знамо.

Редакција, наравно, остаје при сва три става. То је највиши облик политичке доследности који смо успели да научимо од власти.

Седам спратова стабилности

На интернету ме је пронашло још једно коначно откровење о човечанству. Написано је свечаним и непогрешивим тоном, као да га је потписала секта која вам најпре саопшти да сте изабрани, а затим пошаље уплатницу. 

Како би навукли клијентелу, тврде да постоји седам нивоа интелигенције: успавани, имитатори, калкуланти, оперативци, луткари, архитекте и, на самом врху, људи који су се ослободили сваке потребе и постали празнина.

Као и свака интернет хијерархија, направљена је тако да је аутор на седмом нивоу, читалац већ на шестом, а свако ко се не слаже остаје на првом.

Као психологија, сумњива је - штавише, нема никакву вредност. Али као пресек политичког система, готово је научна.

Само, ово није подела људи по памети, већ по улози коју тренутно обављају. Исти човек пре подне може бити успаван, поподне калкулант, а увече на друштвеним мрежама комплетна будала.

Први ниво - успавани

На првом нивоу су они над којима се политика догађа.

Нису нужно глупи. Они су идиоти у старогрчком смислу: затворени у сопствене послове и неспособни да се баве општим стварима, па се политика бави њима уместо њих. Могу бити лекари, инжењери, професори и људи који непогрешиво игноришу сваку неправду осим оне од које им зависи плата. Они не верују свакој вести. Само су престали да верују да било која истина може нешто да промени.

Не гласају сви за власт из љубави. Неки гласају из страха, неки из навике, неки зато што им је систем најпре одузео сигурност, па им је онда враћа на четири године, у ратама.

Између избора називају се неутралнима. На дан избора њихови гласови се, по расподели, приписују победнику, па су и једини који су увек одговорни за његову победу.

Режим од њих више и не тражи да поверују. Довољно је да посумњају да после њега може бити само горе.

Други ниво - имитатори

На другом нивоу су ћаци и другоћацијанци.

Први понављају паролу са телевизије. Други понављају одобрени презир са друштвених мрежа. Једни систем бране заставом, други га бране гађењем према народу који би тај систем требало да промени.

Обојица су уверена да су један другом највећи непријатељи. У ствари, конкуришу за исти посао: да друштво остане подељено.

Ту живи и највећи део коментатора са друштвених мрежа. Они не читају вест да би сазнали шта се догодило, него коментаре да би сазнали шта о томе мисли њихова страна. Потом храбро објаве исто, својим речима преузетим од неког другог.

Алгоритам им даје осећај побуне, а систем добија бесплатну смену.

Трећи ниво - калкуланти

На трећем нивоу су страначки активисти, професионални браниоци, плаћени нападачи, понеки стручњак и сваки човек који је схватио да уверење има тржишну цену. Обично су удружени око неког тендера. Висина тендера одређује интерну хијерархију.

Активиста не мора да верује вођи. Он верује уговору, радном месту, тендеру, дневници и списку путника за аутобус. Зна колико људи треба довести, ко коме дугује услугу и колико кошта туђа спонтана подршка.

Успавани је преварен. Имитатор понавља превару. Калкулант је фактурише.

Овде су и многи професионални тумачи власти. Они препознају сваки спин, предвиде свако ванредно обраћање и објасне сваки покрет на табли. Делују као најпаметнији људи у соби, али је соба и даље његова. Он одређује тему, а они украшавају отпор.

Побеђују у игри коју је неко други поставио и не примећују да се резултат мери временом проведеним у студију.

Четврти ниво - вођа

На четвртом нивоу је оперативац. Лав. Човек воље, сукоба и непрекидног присуства.

Страначки и државнички вођа је готово школски пример. Не зато што зна све, већ зато што ништа у држави не сме да изгледа завршено док он не саопшти да је лично почело. Он је председник, премијер, министар, лекар, тренер, путар, преговарач и грађанин који случајно увек први стигне на место на ком институције касне.

Он не посматра фигуре. Он их помера пред камерама.

Али четврти ниво има кобну слабост: видљивост. Вођа мора стално да говори, побеђује, прети, прашта, спасава и отказује. Ако се повуче из кадра, постоји опасност да држава настави без њега и тиме изврши државни удар.

Зато је оперативац, ма колико моћно изгледао, најплаћенији слуга у систему. Роб сопствене амбиције и туђих очекивања. Он мисли да су сви испод њега алати. Они изнад њега знају да је и он алат, само са националном фреквенцијом.

Најчистији пример добили смо у Новом Саду. Најављено је педесет или сто хиљада присталица, заставе су окачене, а онда је скуп заказан за 4. септембар одложен, јер би, како нам је објашњено, полиција морала да чува противнике власти од „огорчених грађана“ који више не могу да трпе терор.

Хвала нашем председнику што нас је благовремено обавестио да међу његовим присталицама има огорчених који више не могу да трпе „терор“, толико да, по његовој процени, полиција можда не би могла да заштити грађане које је он већ победио. А тврди и да могао бити угрожен и људски живот.

Тиме је одговорност мудро пребацио на МУП: заштитите те поражене грађане пре него што они који подржавају председника нађу повод за обрачун.

Власт је, дакле, одустала од скупа да би опозицију заштитила од сопствених присталица. То је нови облик институционалне бриге.

Призна да држава можда не може да гарантује безбедност, па добије аплауз за одговорност.

Пети ниво - луткари

Изнад човека који се види налазе се они који немају потребу да буду виђени.

То нису нужно чланови једне тајне ложе са заједничком капуљачом. То су спољне силе, корпорације, кредитори и други повериоци, службе, власници глобалног крупног капитала и домаћи посредници који траже да посао буде завршен, али не и да им отисци остану на домаћој одлуци.

Они не морају да наређују сваки потез. Довољно је да одреде шта се признаје као пожељан исход: стабилност, концесија, ресурс, уговор, глас, тржиште или тишина.

Вођи онда остаје само да обави непријатан посао у земљи и преведе га на урођенички језик као историјску победу. Код куће је лав. У њиховој чекаоници је калкулант.

Највеће понижење није у томе што му они управљају сваким покретом. Веће је што често не морају ништа ни да кажу. Добар оперативац временом научи шта ће газда пожелети и посао заврши пре наруџбенице.

То није доказ да су странци измислили наше зло. Само да је домаћа власт открила како се национална самосталност веома успешно мења за личну неограниченост.

Шести ниво - архитекте

Луткар помера човека. Архитекта гради ходник кроз који ће се сви кретати и оставља им слободу да сами изаберу правац.

То су творци финансијских, медијских, технолошких и безбедносних система. Њих не занима ко је победио у коментарима. Платформа зарађује и од ћација и од другоћацијанца. Геополитички поредак може да преживи сваку нашу заставу, све док уговори, ресурси и токови капитала иду предвиђеним ходником.

Архитекта не навија у арени. Он је власник арене.

И управо су ту студенти направили потез који домаћа политика годинама није умела ни да замисли.

Седми ниво - они које нема ко да купи

Интернет овај ниво назива празнином: човек без сујете, страха и потребе, коме не можете ништа јер од вас ништа не тражи. Нирвана!

Таквог у политици нема. Ко тврди да јесте, обично већ оснива покрет и тражи термин на телевизији.

Али студенти су, намерно или из нужде, применили његову најважнију политичку технику. Немају једног свезнајућег вођу, један его који треба нахранити, једну каријеру коју треба купити ниједну главу чијим би одсецањем покрет остао без мисли.

Нису непогрешиви, нити морају бити. Тренутно су једини озбиљни борци против оваквог режима управо зато што не покушавају да победе лава тако што ће понудити млађег лава кога тек ваља нахранити.

Док власт концентрише сву памет у једном човеку, они је распоређују: неко зна право, неко технологију, неко комуникације, неко изборни процес, а неко зна кога треба питати. То је опасније од још једног опозиционог свезналице.

Последње саопштење о прислушкивању било је пример врхунски погођене политичке нарације. Ми смо се толико саживели са тим да је нормално да нас држава прислушкује да нам је већи шок када нас о томе обавести Apple него када нас не обавести тужилаштво.

Студенти нису остали у домаћој реченици: „Власт нас прислушкује.“ Ту би их сачекали таблоиди, дежурни аналитичари и питање зашто поштен човек уопште има нешто да крије.

Уместо тога, тема је измештена тамо где је Запад нарочито осетљив: мешање државе у изборни процес, комерцијални шпијунски софтвер, озлоглашена израелска компанија NSO Group, безбедност Apple уређаја, понашање технолошких гиганата и политички надзор над мирним покретом.

SHARE фондација је документовала најмање 14 мета. Apple је послао упозорења, а Citizen Lab је форензички потврдио да је телефон једног члана студентског покрета заражен Pegasusом путем напада без иједног клика. Тема је за један дан стигла до Financial Timesa, Reutersa, европских мрежа за дигитална права и америчког Конгреса.

Од домаће сумње направљен је међународно разумљив ланац: мета, техничко упозорење, форензички доказ, независна лабораторија, глобална компанија, страни медији и избори.

То више није статус који ће нестати после два дана. То је случај који уме да путује.

Да ли су имали лудачку срећу или жестоку политичко-социолошку припрему? Срећа ретко долази са форензичком лабораторијом, извештајем на енглеском и међународном објавом у истом дану.

Изгледало је као да им је неко рекао: прво придобијте међународну јавност, па онда уђите у изборну борбу.

Можда је још опасније ако им нико није рекао.

Нису доказали ко је наручио сваки појединачни напад и то не треба измишљати. Урадили су нешто политички важније: питање су изнели из просторије у којој власт истовремено држи микрофон, истрагу и тумачење резултата.

Ако држава није умешана, морала би да буде прва која ће захтевати озбиљну истрагу. БИА је већ одговорила старим речником: „тривијални сензационализам“ и рад за стране службе. Када домаћи телефон добије страну форензику, режим најпре истражи странце.

Он зна

Он, дакле, зна да ми знамо.

Успавани знају и ћуте. Имитатори знају шта треба да понове. Калкуланти знају цену. Вођа зна када треба да запрети и када да нас спасе од претње. Луткари знају шта треба завршити. Архитекте знају куда је постављен ходник.

Студенти су урадили једино што систем тешко подноси: повезали су оне који знају.

Режим се не плаши милиона људи који истину знају свако за себе. На томе је и изграђен. Плаши се када се доказ, струка, технологија, јавност и политичка последица нађу у истој реченици.

У Новом Саду имамо скуп који није одржан и зато не може бити пребројан. Студенти су одржали обраћање без аутобуса, бине и заставе, а стигло је много даље.

Можда он зна. Можда не зна.

Али сада зна да ми знамо.

Још горе, знају и они којима његово обраћање није било намењено.

Институције можда не раде, али стижу push обавештења.

П. С.

За ауторе оваквих текстова постоји основана сумња да и сами непрестано круже између три најнижа нивоа. Изнад њих се пењу само повремено, на бљесак, а неретко и уз помоћ скилова вештачке интелигенције.