Јуче сам, први пут баш за Задушнице, био на гробљу својих старих предака. Био сам тамо и раније, али у дану посвећеном преминулима човек, ваљда, најбоље уочи оно што иначе превиди.
Тада ми је први пут стварно пало у очи: мој деда је сахрањен на неограђеном гробљу.
Стојиш међу гробовима, несвестан како си се ту ушуњао, слушаш присутне и одсутне, па одједном схватиш да породична историја није нешто што стоји само у књигама. Често је много ближе - у земљи под ногама, у прећутаном обичају, у гробу који нема ограду.
Сама помисао да не знаш у ком си тренутку ушао у гробље није толико застрашујућа колико она друга: како ћеш, кад се помен мртвима заврши, изаћи из тог света.
А онда још једна нелагодност: на овом гробљу потомци сами прекађују гробове.
Нисам имао храбрости да питам зашто не долазе свештеници. Одговор је могао да се креће од оног „тако је од памтивека“, па све до оног још опаснијег: „шта ће нам посредници“. А вероватно би неко рекао да је Бог дигао руке од нас, па бисмо се сви насмејали, јер је код нас шала често последњи начин да се каже нешто што није смешно.
Али, за разлику од питања о свештеницима, за ограду сам смео да питам.
Гробље је, ваљда, место које се огради. Да се зна где престаје пут, а почиње тишина. Где се завршава свакодневица, а почиње оно пред чим и најгласнији заћуте.
Кажу да је један рођак мог прадеде био у аустријским логорима после Првог светског рата. Наводно је, по повратку, оставио аманет да се бар место где га сахране никада не ограђује.
Не због зида. Не због камена. Не због тарабе.
Због жице.
Ко није био у логору, вероватно би помислио да је то чиста глупост. Мора се спречити стока да улази, мора се знати међа, мора гробље да личи на гробље. Али човек који је преживео жицу, ваљда се боље разуме у границе: где шта почиње и када се шта завршава.
А можда је овдашња стока сама од себе свесна реда. Оно што је такође очигледно јесте да нема стоке ни на гробљу, ни изван њега. Запустела села. Можда је то разлог што свештеници не долазе, а можда и последица. Ко би га знао.
Зато је, ваљда, тај аманет прихваћен. После су и други почели да се сахрањују ту, на том месту без ограде. Као да је породица, и мртва и жива, пристала на једну тиху одлуку: ако већ нисмо могли да бирамо где ћемо живети, бар ћемо бирати како ћемо почивати.
Има у томе нечег оптерећујућег, нарочито на Задушнице. Нема свештеника да прочита молитву и одслужи помен како треба. Потомци сами прекађују гробове, онако како знају и умеју. Породица се сама јавља својима: нисмо вас заборавили, само више немамо ни ред, ни људе, ни жицу.
Од раније сам знао да су ти културни чувари цивилизацијских достигнућа западног човека били непојмљиво брутални према заробљеницима. „Ми ни према марви не бисмо могли такви бити“, остало је као једина упамћена лична импресија.
Ваљда је то једна од већих заблуда малих народа - да цивилизација подразумева и човечност. Не подразумева. Понекад само значи да је злочин боље организован, евидентиран и потписан у три примерка.
Запад је ионако сав у прогресу. У напретку, што би домаћи рекли.
Опет ми на памет паде домаћа стока. Кад људи одустану од своје суштине, изгледа да остане на стоци да сачува поредак. Само што је овде, како рекох, и стока одавно нестала, па је постало нејасно ко тај поредак уопште чува.
Причају ми о човеку који се из Великог рата вратио тачно на дан када му је породица давала годишњи помен. Родбини је било јављено да је погинуо. А он, као у инат, није погинуо.
Сад ми је мало јасније одакле смо наследио тај ген.
Завршио је у логору.
Побегао је неколико дана пред сам крај рата. Повратак кући трајао је скоро два месеца. Нису знали ни да је рат завршен. Путовали су ноћу, дању се крили. Како су знали куда треба да иду, нико никада није умео да ми објасни.
Можда човек, када довољно дуго иде кући, престане да тражи путоказе. Можда га води нешто старије од мапе. Мирис земље, правац реке, положај звезда, или само тврдоглавост која код нас често замењује и навигацију и стратегију.
У тој генерацији постојала је још једна занимљивост: скоро све жене биле су пет до десет година старије од својих мужева. Мушке чељади једноставно није било довољно.
Рат је урадио своје. Логори су урадили своје. Болести, глад, одмазде и сиротиња довршили су што је преостало. А куће су имале ред. Када просци дођу да просе девојку, није се прескакало. Узимало се редом, како су се кћери рађале, да не би нека старија остала неудата.
Тако су се голобради дечаци женили девојкама знатно старијим од себе. Не зато што је неко био напредан, него зато што је смрт претходно била темељна. Историја је направила демографију, а народ је после од тога правио обичај.
Зато ми је данас то неограђено гробље изгледало сасвим логично. Можда је баш такво какво треба да буде. Без жице. Без капије. Без почетка и краја. Као претња: да никада ниси сасвим сигуран где гробље почиње, а где се завршава.
П.С.
У међувремену, док сам све ово писао, сазнао сам да је гробље ипак, некада давно, било ограђено. Испоставило се да су приче о логорима послужиле као згодан изговор да се прикрије оно очигледно.
Изговори су увек најјефтинија варијанта истине. Њихови аутори би морали да воде рачуна о једном: што је оправдање боље, то је пресуда гора.
Ипак, највећи проблем су приповедачи. У већини случајева испадну само смешни јер су насели на подвалу локалних шерета. Али, ако се таква подвала на време не раскринка, од ње врло лако настане легенда.
0 comments:
Постави коментар