Јуче сам, први пут баш за Задушнице, био на гробљу мојих предака по мајчиној линији. Био сам тамо и раније, али у дану посвећеном преминулима човек, ваљда, најбоље уочи оно што иначе превиди.
Тада ми је први пут стварно пало у очи: мој деда је сахрањен на неограђеном гробљу.
Стојиш међу гробовима, несвестан како си се ту ушуњао, слушаш присутне и одсутне, па одједном схватиш да породична историја није нешто што стоји само у књигама. Често је много ближе - у земљи под ногама, у прећутаном обичају, у гробу који нема ограду.
Сама помисао да не знаш у ком си тренутку ушао у гробље није толико застрашујућа колико она друга: како ћеш, кад се помен мртвима заврши, изаћи из тог света.
А онда још једна нелагодност: на овом гробљу потомци сами прекађују гробове.
Нисам имао храбрости да питам зашто не долазе свештеници. Одговор је могао да се креће од оног „тако је од памтивека“, па све до оног још опаснијег: „шта ће нам посредници“. А вероватно би неко рекао да је Бог дигао руке од нас, па бисмо се сви насмејали, јер је код нас шала често последњи начин да се каже нешто што није смешно.
Али, за разлику од питања о свештеницима, за ограду сам смео да питам.
Гробље је, ваљда, место које се огради. Да се зна где престаје пут, а почиње тишина. Где се завршава свакодневица, а почиње оно пред чим и најгласнији заћуте.
Кажу да је готово цела фамилија која је преживела Први светски рат прошла кроз аустријске логоре. Брат мог прадеде, један од оних који су се вратили, оставио је аманет да се бар место где га сахране никада не ограђује.
Не због зида. Не због камена. Не због тарабе.
Због жице.
Ко није био у логору, вероватно би помислио да је то чиста глупост. Мора се спречити стока да улази, мора се знати међа, мора гробље да личи на гробље. Али човек који је преживео жицу, ваљда се боље разуме у границе: где шта почиње и када се шта завршава.
А можда је овдашња стока сама од себе свесна реда. Оно што је такође очигледно јесте да нема стоке ни на гробљу, ни изван њега. Запустела села. Можда је то разлог што свештеници не долазе, а можда и последица. Ко би га знао.
Зато је тај аманет прихваћен. После су и други почели да се сахрањују ту, на том месту без ограде. Као да је породица, и мртва и жива, пристала на једну тиху одлуку: ако већ нисмо могли да бирамо где ћемо живети, бар ћемо бирати како ћемо почивати.
Има у томе нечег оптерећујућег, нарочито на Задушнице. Нема свештеника да прочита молитву и одслужи помен како треба. Потомци сами прекађују гробове, онако како знају и умеју. Породица се сама јавља својима: нисмо вас заборавили, само више немамо ни ред, ни људе, ни жицу.
Брат мог прадеде је у детаље причао како су ти културни чувари цивилизацијских достигнућа западног човека били непојмљиво брутални према заробљеницима. „Ми ни према марви не бисмо могли такви бити“, остало је као једина упамћена лична импресија.
Ваљда је то једна од већих заблуда малих народа - да цивилизација подразумева и човечност. Не подразумева. Понекад само значи да је злочин боље организован, евидентиран и потписан у три примерка.
Зато, када су у Другом светском рату ти људи чули за усташке злочине, мало шта им је ту било потпуно незамисливо. Страшно, да. Нечовечно, да. Али не и немогуће. Ко једном види шта човек може човеку да уради иза жице, више се тешко изненађује облицима напретка.
Запад је ионако сав у прогресу. У напретку, што би домаћи рекли.
Опет ми на памет паде домаћа стока. Кад људи одустану од своје суштине, изгледа да остане на стоци да сачува поредак. Само што је овде, како рекох, и стока одавно нестала, па је постало нејасно ко тај поредак уопште чува.
Тај брат мог прадеде вратио се из Великог рата кући тачно на дан када му је породица давала годишњи помен. Родбини је било јављено да је погинуо. А он, као у инат, није погинуо.
Сад ми је мало јасније одакле сам наследио тај ген.
Завршио је у логору.
Побегао је неколико дана пред сам крај рата. Повратак кући трајао је скоро два месеца. Нису знали ни да је рат завршен. Путовали су ноћу, дању се крили. Како су знали куда треба да иду, нико никада није умео да ми објасни.
Можда човек, када довољно дуго иде кући, престане да тражи путоказе. Можда га води нешто старије од мапе. Мирис земље, правац реке, положај звезда, или само тврдоглавост која код нас често замењује и навигацију и стратегију.
У тој генерацији мог прадеде постојала је још једна занимљивост: скоро све жене биле су пет до десет година старије од својих мужева.
Неко се једном нашалио да ми ујчевина, изгледа, није знала са женама. И баш када сам хтео да признам да сам, по свој прилици, и сам повукао на ујчевину, најстарији од присутних ми је објаснио како су њему стари причали.
Мушке чељади једноставно није било довољно.
Рат је урадио своје. Логори су урадили своје. Болести, глад, одмазде и сиротиња довршили су што је преостало. А куће су имале ред. Када просци дођу да просе девојку, није се прескакало. Узимало се редом, како су се кћери рађале, да не би нека старија остала неудата.
Тако су се голобради дечаци женили девојкама знатно старијим од себе. Не зато што је неко био напредан, него зато што је смрт претходно била темељна. Историја је направила демографију, а народ је после од тога правио обичај.
И онда човек схвати да породична традиција никада није заснована само на анегдотама. У њој обично стоји читав век, само скраћен да може да стане за славски сто или на Задушнице, док неко пали свећу, неко сипа мало вина, а неко други покушава да се сети. Не да се освети, него да се посвети.
Зато ми је данас то неограђено гробље сасвим логично.
Можда је баш такво какво треба да буде. Без жице. Без капије. Без стражара. Да у њега може да уђе ко хоће, а да из њега нико више не мора да бежи, већ да васкрсава.
П.С. Кад следећи пут неко каже да је жица само жица, треба га питати са које стране је то закључио. Ја сам, конкретно, закључио да је земља мојих предака тамо где никада ниси сасвим сигуран где гробље почиње, а ни где се завршава.
0 comments:
Постави коментар