Некако се увек погоди да, кад год са задовољством кренем на Славију, не ради Србија воз. Тога дана остали, пак, тврде да само раде свој посао. Метеоролошки завод најављује метеоролошке аларме, буџетски запослени подржавају своје страначке намештенике, приватници имају приватне обавезе, родбина рођенданске прославе, а корпорације тим-билдинге. Председник је, традиционално, на аеродрому.
Испада да су једини који не гледају довољно своја посла органи реда, па је држава приморана да организује криминалце да чувају кључне институције. Криминалци, наравно, имају своје приоритете, због којих су подељени у два главна клана. Рекло би се: кад би се ти кланови измирили, цео народ би живео у идили. Црна Гора и Србија - једна мафија.
Осим ових што раде свој посао, остали махом гледају своја посла. То су они који би се снашли у сваком систему; паметни су, раде за добре фирме или су на време отишли у пензију. Ако им деца нису генијалци, наследиће буџетске позиције, а ако јесу отићи ће у иностранство да не зависе од државне милостиње. Пресудно је да немају потребу да са другима саосећају, а пожељно је и да их презиру. Они су једноставно убеђени да им је у сваком систему добро.
Ипак, већина оних који гледају своја посла свесни су да им ни у једном систему не може бити добро и да им је најпаметније да се држе по страни. Да чекају ломове, у којима се, по правилу, такође не сналазе.
У ситуацији у којој је већина задовољна својим животом, или је барем убеђена у то, тешко је да дође до смене власти. Ево, незадовољни Бугари за три дана протеста сменише владу, а овде ни године не помажу.
Да ствар буде тежа, и црква је заузета својим обавезама насталим, како кажу, из потребе епископа да се баве приватним бизнисом, па, како канони налажу, прво решавају проблеме у својим редовима. Незадовољство верног народа свештенством, што овога пута неће ускочити да замени укинуте институције, неоправдано је. И они људи раде свој посао. Моле се. У супротном би могли да добију парохију у некој забити, а сви добро знамо колико су сељаци понижени.
Таква искушења и разрешења најбоље је покрити изношењем неке светиње верном народу на увид. У том случају би се свака друга активност, осим целивања исте, могла оправдано сумњичити. А свако ко би експлицитно довео те две ствари у везу, могао би се лако осудити.
Овог пута на викенд-протест у Београд не крећем о свом трошку. Финансира ме комшија. За разлику од мојих сапутника, који верују у обнову државности, снагу српског рода и друге утопије, ја наступам реалполитички. Идем без икаквих очекивања, али са осећајем комотности. Навикнут да се политички крећем око изборног цензуса, саживео сам се са улогом у којој је најпријатнија ситуација бити против било које власти. Резултати њихових владавина дају ми потпуно право на то, што посебно годи мојој моралној изузетности.
Једноставно, и ја гледам свој посао и приде уживам пљујући по издајницима. То ме доводи у удобну ситуацију да ни сам не морам ништа конкретно за државу да урадим. Тако се потпуно усаглашавам са општим трендовима, а једини изузетак долази из факта да редовно плаћам порез.
Таман кад сам помислио да је протест као протест, који ништа ново не доноси, изненадило ме присуство великог броја младих људи. Да се разумемо, ја сам само из политичког сажаљења подржавао студенте: мањина су, неозбиљни и наивни, и то мени даје могућност да наставим како своју цензусну политику, тако и моралну изузетност. Сви сте криви, осим мене, нико се не обазире на потребе заједнице и слична прознословља.
Но, мени је јасно да овај мој елитизам не произлази из моралних побуда, већ из статистичког прорачуна: кад се крећеш по маргинама, готово је немогуће да дођеш у ситуацију у којој си сам за нешто одговоран.
Почињем себи да личим на оне чангризаве, резервно-режимске интелектуалце који масовно убедише народ да су сви опаснији од ових за које сами тврде да су фатални. Искрено, планирам да им се у тој чангризавости придружим. Ипак је њихова позиција потпуне отуђености од система комотнија од ове моје, цензусне. Но, како их, као доказану већину, сматрам одговорним за мирење са неправдом, принудно и невољно остајем уз студенте.
Ако ништа, могу барем студентима које лично финансирам да погледам у очи и оправдам се чувеним ставом: моја генерација је све упропастила, децо, извините.
Али где је ту конкретно моја генерација? За разлику од претходна два окупљања на истом месту, број људи из генерације X драстично се смањио, док је укупан број присутних отишао изнад медијане. Дакле, студенти су успели да се успешно обрате својој генерацији и на следећим изборима млади ће се одазвати. То констатује једноставну ствар: ми, генерација X, више им нисмо потребни. Ионако смо покушали само да их искористимо, тако да нема додатне штете.
За разлику од режимских медија, који тврде да су њихови родољубиви гласачи васпитавали децу издајнике, овде је ипак у питању логичан суд. Моја генерација мора да ради и приходује, док су студенти докони, а и од учења ионако немају никакве вајде. Плус, моја генерација је измислила и инсталирала све те друштвене мреже које они тако паметно користе. Тако да се може рећи да одлазимо заслужено, као доказани губитници, али са великим стилом: барем смо васпитали децу да се не угледају на нас.
Што се мене тиче, ја бих ионако свакако био против власти. Да су ови садашњи мирно интегрисали Косово, успоставили западне границе које су на почетку каријере обећали, да су нас истовремено увели и у ЕУ и у Евроазијску унију, да смо победили НАТО и у Капитол Хилу отворили канцеларију српског генералштаба, да смо на месту Пентагона направили српски хотел, да нам је просечна плата већа од луксембуршке, коефицијент равномерне расподеле једнак словеначком, а пензиони фонд јачи од норвешког; да смо отворили руднике у Кини, да Немци нашим инвеститорима дају огромне субвенције, да увозимо радну снагу из Америке, да имамо хуманитарни центар у Санкт Петербургу и Српску базу у Тексасу која брани њихово право на независност; да наша флота регулише пролаз бродова кроз Ормуски мореуз — задржао бих право да, због менталне хигијене, мењамо на сваких пар изборних циклуса и оне које можемо касније прогласити за светитеље.
Та моја позиција је неоспорна све док не будем доведен у стање присиле или нужде. То је, уједно, и мој став о свакоме ко није криминалац, а учествује у одржавању ових на власти.
За разлику од прошлог пута, кад се осамосталило дете, сада је барем ситуација таква да се деца масовно осамостаљују. Морамо признати да то смањује вероватноћу успоставе диктатуре појединца, чиме они оргаизовани имај веће шансе, што је течка поѕвоа ѕа свког ко има добре изговоре.
0 comments:
Постави коментар