Од када је амбасадор Руске Федерације у Србији, остао без одговора на питање има ли Срба у Србији, постало је сувишно понављати га. Интернет мудрост је у овом случају врло прецизна: изостанак одговора је одговор. Али, услед традиционалног неспоразума са мудрошћу, има нас који баш инсистирамо да чујмо својим ушима.
Готово све земље на овом простору, осим Србије, мање или више успешно су решиле питање Срба. Неке су то решавале у временима када ратне конвенције нису постојале, неке су их просто избрисале, некима су помогли нацисти, некима религиозни центри моћи, а некима историјска козметика. Остало је још само да мрачну прошлост прилагоде светлој будућности и ето решења.
Поучени успешним искуством усташа, па комуниста у Хрватској, и домаћи комунисти су покушали да реше питање Срба у Србији. У једном тренутку чинило се да имају значајне успехе. Што ОЗНА није очистила, што није преваспитано на Голом отоку, било је еманциповано током социјализма. Таман када би се учинило да је питање Срба у Србији коначно решено, у њеној дубокој унутрашњости појавило би се неко чудо. Без икакве наше заслуге, разуме се.
Рационално гледано, најпрецизније би било то приписати молитвама давних Срба које више и не разумемо, али они, ето, не одустају.
Током распада Југославије, једини који су одбранили позиције били су Срби из нама суседне Босне и Херцеговине. Морали су да их буквално бране на линијама фронта. Међутим, имплементација мира омогућила је и Федерацији да ствар реши по угледу на друге.
Толико им добро иде да данас регрутују репрезентативце из редова потомака истих оних Срба које су протерали. Последња позитивна сцена била је поводом учешћа БиХ на мундијалу, када су се житељи Србије одушевљавали како су се, напокон, нормализовали односи између народа у БиХ. Понесен тим одушевљењем, и ја сам се придружио позивима да Срби и Бошњаци живе у истој држави, позивом на уједињење са свим Србима, ма где били. Наша браћа Бошњаци треба само да се одлуче хоће ли да живе са Србима.
Осим БиХ, постоји и пристојан број Срба у Црној Гори који се не мире са светлом будућношћу Црне Горе и, упркос пропаганди и противно личним интересима, и даље се изјашњавају као Срби. Субверзивна и ничим изазвана истрајност.
За статус Срба јужно од Ибра потрудиле су се НАТО снаге. Касније је имплементација тог решења почела да се примењује и северно. У то име су и добили своје канцеларије у згради Министарства одбране Србије. Кад окупација добије канцеларијски простор постаје стратешка сарадња. Звездицу из фусноте са Косова тиме смо пребацили на Србију, како би се обележио спорни део територије где још није решено питање.Као у каквом романтичном заносу, спроводе дато обећање да ће нам поскидати све звезде.
И Војводина је имала неке своје идеје, али је неко искусно проценио да би сваки озбиљан позив на децентрализацију Србије у Војводини водио ка регионализацији на нивоу Срема, Баната и Бачке, чиме би се целокупни институционални систем Војводине, као прелазног облика децентрализације, обесмислио.
Судећи по јавним личностима из Београда, добро испраћеним на јавној сцени, њихов идентитет је искључиво београдски. Али превелик прилив из унутрашњости угрозио је и њих саме миграцијом српских клеронационалних елемената из затуцане унутрашњости, па је питање Србије најбоље решавати интегралистичким приступом.
Судећи по резултатима које српске мањинске листе до сада освајале на изборима у Србији, број Срба креће се негде око цензуса. То би, отприлике, био и одговор на питање Његове екселенције. Ето још једног чуда, али за то овог пута можемо да захвалимо интернету и опскурним продукцијама, где је још једино могуће видети понеког ученог Србина који и даље инсистира на култури и заједници.
Све то оставља утисак закулисне радње у терминалној фази преваспитавања. Као да су и култура и народ и историја само сценографија за водитеља који није стигао да се припреми, па питање поставља дуже него што би трајао било какав смислен одговор. Што је најгоре, и гости то виде, али немају куд. Опет буквално.
Шта год је подигнуто на пиједестал кроз националне, а такође и опскурне медије, добило је криминализован контекст, па га се, тако прокуженог, масовно одричемо. Претпоставити је да на следећим изборима ниједна аутентично српска странка неће ни учествовати, тако да и сан о цензусу постаје недостижан. Што би рекли искусни аналитичари: околности су такве да морамо заједно са свима осталим пониженима и увређенима, е да бисмо пребацили цензус.
У таквим околностима, где су ставови уканалисани, чак и месијански синдром, са којим не оскудевамо, показује се некорисним. Нико не примећује контрадикторност у тврдњи да су сви изманипулисани, изузев њега самога. Ето генијалности и у заглављу. Као ономад и у фусноти.
Сваки покушај да некога убедиш у ставове својих извора информација нема никакве шансе против слободне воље сваког појединца да лично изабере манипулативни канал коме ће се потпуно предати. Избор канала је прилично једноставан. Некад је то једини доступни канал, који је по важећим законима оглашавања безусловно усклађен са националним фреквенцијама. Некад су то сви преостали канали који су усклађени са профилом личности. Негде се рачуна на необавештеност, негде на интерес, а негде се живот просто ускладио са неким од смртних грехова.
Чак и када се нађу две особе са истим ставом, посвађаће се због различитог доживљаја темпа, динамике и карактера. Сви наши конфликти су ионако искључиво питање темперамента.
Закључак је прост: што је човек више уверен у свој став, то је свеобухватније изманипулисан. Без обзира на то да ли тај став износи са позиције новинара, аналитичара, социолога или некога ко има интернет право на коментаре испод.
Све је више људи који немају времена да читају текстове, већ истину извлаче из коментара. То је уједно и највећи допринос дигитализације код нас. Што би рекли информатичари, user experience манипулације сведен је на сваког понаособ. Размена аргумената је немогућа мисија. Сведок ми је свако ко је покушао, а има ли ко није?
Дакле, питање Срба у Србији регулисано је у распону између изборног цензуса и појединачне слободе да свако за себе буде последњи Србин и свима преосталима устврди: „Е, јесам ли вам рекао!“
П. С.
Остаје само да се осмисли информативни портал који не би објављивао никаве текстове, већ би се унапред објављивали одговори на уобичајено категорисане коментре. То би био коначни тријумф јавног мњења: Вест више није потребна, довољан је само инцидент поводом необјављене сензације.
0 comments:
Постави коментар