Грађанска непослушност подстанара

Криза становања у  неким градовима Србије  постаје финансијски спектакуларан феномен и добија врло драматичну грађанску одредницу, која  још увек није ратна.  Како право на становање још увек спада у категорију минимума грађанског достојанства, а раст цена некретнина и кирија није у сразмери са растом прихода то ће врло брзо кулминирати. Један од начина да се избегну сукоби је да се средине оптерећене високим ценама становања растерете притиска сиротиње. То се може извести или руралном политиком, или политиком пореза, или принудним расељавањем, или промоцијом емигрирања. Наша држава има доказане успехе   само у овој последњој варијанти. Међутим, како  и имаграционе земље имају сличне демографске проблеме поставља се питање како да се избегну масовне манифестије сиротиње неспособне да себи приушти место становања. Лако се може  десити да се у случају изнудице подстанари солидарно удруже. Као знак упозорења могу да се договоре да  не  плаћају кирије док се не регулише правни статус подстанара и не донесу закони који штите минимум људских права. У случају да станодавац примени силу биће у ситуацији да се одлуче на одговор уз помоћ правног лека, или на  одговор истом мером. По вољи и чему су склонији.  Могући корак је да траже од државе потврду да су станодавци уназад  редовно измиривали порезе на приходе од станарина и да ће они своје обавезе наставити да извршавају тек када се регулишу потраживања државе. 

Ово би свакако довело до још једне неправде, било би и екцеса са вероватно трагичним исходима, па би у том смислу унапред требало тражити асистенцију државних органа како би држава преузема на себе одговорност, а да ти синдикати подстанара  не буду оптужени за очекивано жесток одговор власника некретнина, кој би имали потпуно право да заштите сопствену својину од узурпатора. Требало би држави дати могућност да организује прикупљање доказа у ком периоду су станови били изнајмљивани и да припреми стандарде и законе за плаћање пореза уназад по том основу. Како се цена кирије не би оптеретила тим новим порезима у будућности требало би увести субвенције на издавање станова које би се прикупиле из жестоког опорезивања неиздатих  некретнина, а по основу власништва на некретнину у којој власник некретнине не живи.

Све остало ће бити кап у чаши ионако великих  неједнакост у којој ће разлика између оне породице која има вишка стан и оне којиј исти треба бити  неколико плата подстанара што је и логичко неизводљиво.

Болиди на улицама Београда

Збиром несрећих оклности на телевизору ми се затекоше вести  Euronews канала. Спикер на чистом српском рече -данас смо у Београду могли да видимо не један, него два болида. Остадох у чуду таман толико да док сам се визуелно орјентисао на екерану су већ били приказани полицајац и делимично обучен човек који је поносно показивао делове обнажене задњице. Била је у питању поворка за коју сам тек касније од министра сазнао  да  су их припадници унутрашњих послова спроводили на журку. Завршен цитат.  Када смо већ код спровода и поворке на Tviter-у сам  мало пре тога добио поруку писану на чистом српском језику - Да је краљица преминула који дан касније гарантовано би данас била сахрана у Београду. Алудирало се на велики број догаћаја заказаних у нашој престоници. Када смо већ код задњице остало је још само да нам министар објави победу да смо уместо столоце у Уједињеним нацијама  Косову дали хоклицу.

То би у суштини био цео садржај једног обичног дана, једна обична прича о краљици и задњици,  да на Viber-у нисам добио поруку писану ћирилицом где стоји - Ми смо пре првог св. рата одбили ултиматум Аустроугарске у коме је тражено да њихова полиција испитује случај убиства престолонаследника, а данас амбасадори западних земаља кажу биће шетња шта нас брига за ваше одлуке МУП- а и суда.

После овог шока са горе споменутим болидима и амбасадорима буквално сaм затрпан порукама на SnapChat-у, FaceBook-у, Linkedin-у, Skyp-у Messanger-у,Telegram-у, Temas-у, Zoom-у. Једино се Банка није огласила, а Strava је одувек и била само за саобраћајно ограничене бициклисте. Смисао поруке је био исти, а у којој се тврди да је СПЦ издала, да је  јерархија поткупљена и да смо ми литијаши у ствари изманипулисани / Вучићеви људи.

То ни мало није било увредљиво за моју редовно компромитовану социјалну интелгенцију, али из елементрне гордости сам се осетио довољно увређеним да у афекту одговорим повишеним тоном. Садржај те поруке ћу сада оставит на blogger-у.

Прозивке на рачун литија ми тешко падају, ма колико да су тачне, јер ја нисам био на тв хепенингу који се прати из фотеље како би публика плаћеним гласањем стекла право на коментар. Рецимо и да сам изманипулисан, не би ми било први пут,  ал` знам какве су ми мисли и какво ми је срце.  Ми управо имамо свештенство какво смо га и заслижили јер смо толико неспособни да нам требају изговори да је тамо неко други увек крив. Питам се колико би коментатора дошло и у случају да је Патријарх позвао. Ево, ја бих, а нисам сигуран у једног који прозива СПЦ.

То ме подсети на мој вид притиска које редовно вршим на свештенство. Елем, сваке недеље одем у Цркву да чујем благу реч и понудим своју најбољу верзију, нисам једини, но очито нисмо достигли критичну масу. Ако нема ко други, ево ја бих позвао све забринуте  родитеље, учитеље, ученике, пензионере, раднике, програмере, предузетнике, занатлије, докторе и остале који имају снаге, времена, воље или барем интереса да вршимо константни притисак на свештенство да нас поведе.  Да нам наложи покајнички пост, да се одрекенмо прекомерног и будемо милостиви једни према другим ма какве нас муке прогањале. Да питамо свештенике да ли је тачно да сиротињи скупо наплаћују обреде,  да их питамо за возни парк и понудимо да свако од нас који имају скупљи  аутомобил од њих (наших будућих предводника), да исте поклонимо сиромашним суграђанима (као очито најпоштенијим).

Онда када Патијарх буде присиљен да нас позове на причешће бићемо благословени да устанемо у одбрану сваког нашег заједничара који је прогоњен,  и затражимо балгослов  за система вредности достојног човека. До тада остаје да налазимо изговоре и таман били у праву неће нам бити од користи.

Овај дан ћу памтити по томе да сам спознао са коликим бројем  апликација и канала комуникација располажем, па се бојим да ли  ћу и сам имати довољно времена да спроведем у дело ову  моју замисао.

Полуистинита прича полувакцинисаног аутора

Истина је једна једина, неумољива и безусловна. Све отало је лаж, којој је све могуће сем да буде тачна. Онај ко износи истину мора бити  храбар јер треба  да се све време држи само једне варијанте, док онај кој је склон лажима има бесконачне могућности. Страшљивцу је одувек све било дозвољено нарочито ако је полуискрен. 

У математици се лаж представља  нулом због потреба логичких операција како би могла  у коњукцији да потпуно поништи истину. Тиме полуистине постају логички немогуће. Међутим, због хигијене свести и потребе да је редовно испирамо доживљавамо их сасвим прихватљивим, па и пожељним. Нарочито када смо у потреби за јурењем каријере, клијената, објекта пожуде, политичке фунције или било какве друге публике. Некада се то зове компромис,  или реторичко умеће, некада толеранција или просто социјална интелигенција. Одомаћио се се и појам сналажљив.

У народном предању полуистна је изобличена чувеном питалицом - Ћери, јеси ли ти трудна, или ниси!? У традиционалном окружењу није постојала полутрудна девојка, па ни полу-друго (једно и по) стање. Оригинално је ова колективна мудрост оспоравала  и сам контекст остајања девојке у другом стању. Сада су друга времена и то се више не узима у обзир већ полако улазимо у домен могућности где потврдан одговор на ово питање постаје прихватњив  и у случају да је  син у питању. Логички посматрано сасвим је могуће да је и мушко остао у другом стању јер се у тренутку самог чина осећао као женско. Прецизније, према законима из прихваћене агенде није ни морао да се осећа као женско да би остао у другом стању. У складу са најмодернијим законима сасвим је могуће да је полагање семена извршила нека жена, или пак више њих истовремено. Што би жене пристајале на овакву дисфункцију свога тела, ако је ваћ законом дозвољено, а и када већ мушкарац може да буде бременит?  Ако сте затечени успесима наше цивилизације то је само зато што сте застарели модел човека који су своје образовање стицао пре најновијих достигнућа у законодавству.

У многим областима живота смо се већ саживели са полуинфорамцијама. Полусвет се полусаживео. Узмимо, на пример појам половног аутомбила. Сам тај тренутак робноновчане размене чини стање аутомобила спроним  је продавац задовољан што је продао нешто старо, а купац срећан што је себи купио нешто ново. У том прелазу из полустарог у полуново најбоље се сналазе мешетри,  хипнотизери, факири и остали трговци појмовима. Нешто као када познати светски бренд своје женске потрошаче убеди да су јединствене и непоновљиве само зато што купују њихов призвод намењен за потребе милијарди жена. Међутим, држава не познаје појам половног аутомобила већ ће у промет пустити само оне које испуњавају техичке предуслове. Аутомобил мора бити редовно контролисан на техничком прегледу. У том смислу постоји бојазан да ће и у случају компликованих полних појмова држава интервенисати обавезним техничким прегедом хромозома. Лепо одеш на канал код матичара и у присутву камере и два службена сведока ти одреде спол и миран си годину дана. Нема лажи, нема преваре, нарочито ако су сведоци овлашћена лица са лиценцом јер овако, без тих мера, може да се деси да две особе истог пола склопе брак, у ком случају држава нема механизам да провери функционалност брачне заједнице. 

Ови полу-појпојмови су познати још из митолошких времена које нас  упозанје са полубожанствима, али и бићима како што су кентаури или минотаури. Док је порекло полу-коња непознато, за полу-бика се сасвим поуздано знамо како је настао. Његова мајка Пасифија је имало толику пожуду да је се радо маскирала у краву како би је бик оплодио. После иде она прича о лавиринту и жртвовању таквим бићима која се по правилу хрене обичним људима. Дакле, још нисмо достигли ниво закона из митолошких врмена, али се већ сада сасвим легитмно може поставити питање  права и поноса оних који имају зоофилске склоности.

У случају да закажу државне институције онда настају проблеми јер ако сваки поједниц добије толику слободу да сам одлучује држава се са разлогом запитати о смислу свог постојања. Тамо где је држава и смисао ту су обавезно полиција и тоталитаризам. Потоје јасни механизми који управњају пожељним обрасцима понашања, што је несумљиво нарочито у време пандемија и других оптих појава. Одлука о вакацинацији није обавезујућа, ал` је потуно подразумевајућа логична и нејасна, а једини проблем праве људи који себе прогласе некомпетентним за настали проблем. У тим околностима се препустиш ставу оних компетентних, а око они шаљу нејасне и подељене поруке једину шансу имамо ми који одговорност пребаце на виши, душевни и духовни ниво. Стих "Блажени ништи духом"  добија свој пун смисао . У том стању смиреноумља може се донети одлука да се не доноси одлука. Касније, под притисцима треба заузети чврсти став да се не заузима никакв став. Ако и има релативизације то се односи на немоћ ума и сазнања. Проблем може једино настати онима који су браку, ако она друга половина те заједнице донесе одлуку да се вакцинише и тада се добија статус полувакцинисаног бића. Тј, погрешили сте  ма шта се испостави као исправно.

Да би здравствене инстуције избегле ове проблеме са ауторитетом и неповерењем по питању половичности и полова потребно је да чврсто бране своја право на стручну дијагнозу. На пример, по важећој међународној класификацији болести ( 10. ревизија) под ознаком Ф-64 и даље стоји дијагонза поремећај полног идентитета.  У том смисли или треба ово изменити или свако ко подстиче ову дијагонзе се може третирати као опасност од ширења пандемије. Поучен искуством из доба Короне  никада себи не бих дозволио да се мешам у туђи ондос према сопственом телу, али бих упозорио на непримереност одржавања парада по питању мањинских заједница све док наша већинска заједница на Косову и Метохији нема услове да се избори за своја права из корпуса основних људских слобода,  поседовање личних документа и својине. У том смислу подржао бих сваку параду поноса у престоници своје државе када се било која мањинска заједница истовремено и борила за права обесправљених на територији Косова и Метохије, а и уже Србије. Када би пропадници геј популације ове године у Приштини, а догодине у Призрену у својој борби за уставна права изашла са транспарентима да је Косово срце Србије следећих година бих и ја радо шетао са њима. Како би само разне десничарске организације које и не смеју ни да уђу на територију под управом НАТО пакта биле смешне и јадне и ето мира у заједничкој кући. Поштено би било да и припаднике геј полупације са Косова зовнемо у госте и саслушамо њихове проблеме и изађемо са решењем које подразумева инсталцију њихових права и наших институција на спорној територији. На крају крајеви има припадника разних провицијенција  који  нехигијенски користе органе варења у полне сврхе и то не сме да послужи као било каква дисквалификација.

У спрском језику реч пол је повезан са појмом половине, једнаке половине, тако да није у духу језика да се корити за  џендерске припадности којих тренутно има осамдесет. Тих осамдесет половина је опет по математици целих четрдесет, а то је већ цела легија. Недостаје само још Алибаба да их нека будала назове и разбојницима. 

Оно што је у овом тренутку најопасније је могућност науке да инжињерским методама интервенише у генетици. Остаје ми потуно немогуће да обрадим инфорамције које се истовремено пласирају, а по којима смо са једне стране неспособни да правимо струју, храну, пријатељске  односе, а са друге способни да интервенишемо над генима. Цивилизација која трага за био-инжињерском бесмртношћу, а да при томе не може да обезбеди храну и енергију је у несумљивом проблему сем ако је бесмртност унапред резервисана и ограничена, а сама земља постаје рај за законом ограничену бесконачност.

Disclaimer

Ова прича није намењена полуинтелектулацима јер подразумева поседовање елементарног нивоа здраве логике и у том смислу  се ограђујем од сваког непримереног и сваког другог тумачења које није у складу са важећим законима Републике Србије.

Косово и Гетохија

Два су царства на Косову Пољу. Једно урбано, модерно, богато и европско. У њему су рачвају два новосаграђена ауто-пута, а около све блиставо, сјајно  и тек по мало кичасто. За пословне објекте начичкане уз ауто-пут се ни  мало није штедело. Кажу да су чак  и земљу  поштено плаћали онима који са тим новцем добили шансу да побегну што даље од те проевропске идиле како би сачували  живу главу на раменима. Онај који није имао срећу да му је дедовина тик уз ауто-пут остављен је заточен у тамници неког другог царства.  Ту су  уџерице, руине, све трошно и оронуло од старости и предугог стајања на белосветским раскрсницама. 

Када се будеш провукао кроз те запуштене путеве, потопљене подвожњаке, тротоаре пуне корова и уличице без коловоза доћи ћеш тамо где си кренуо. Имало је и рашта јер је ту Грачаница као потпуна компензација у бесконачној једначини лепоте овога и онога царства. Где год да кренеш прате те погледи светитеља са фресака. Најпрозорнији су они са ископаним очима. Када си већ у Грачаници гледај да се исповедиш и причестиш ако си се већ покајао. Литургија у Грачаници је као било која друга литургија. Величанствена, само што стих "Блажени прогнани правде ради" звучи разобличено јер је потпуно јасно ком царству присутни народ припада.  Грачаница је таман толико велика да прими сав верни народ кога има таман толико да ће  владика  свакога причестити. 

Кад си се причесто, не мораш да чекаш догодине јер је управо сада набољи тренутак да одеш у Високе Дечане.  Његов метох није опасан ауто-путевима већ на традиционалан начин - војском и оружаном стражом. Странци чувају монахе од домаћих. 

Кад будеш у задужбини светог краља изгубићеш се таман толико да можеш само да схватиш где се налазиш. Ту је камени престо где може да седне само онај који је потпуно свестан да га са висине посматра Господ и Спас наш изображен на огромној фресци изнад. То је потпуни доживљај државе коју би желео да називаш својом и свеобухватни концепт потребних институција  власти. Када год будеш помислио да смо ми народ без континуитета сетићеш се да се овде  без престанка богослужило. Само једном у седам векова је свети краљ био затечен. За време првог светског рата аустроугарски варвари су упали у манастир и затворили га. Ни прозорљиви краљ није могао тако нешто очекивати од оних који себе зову хришћанима. Као сваки добар краљ  чекао их је две године на покајање, па их тек онда најурио. То је уједно и једини период када је восак уместо за свеће коришћен за печаћење и остао је да стоји на улазним вратима манастира као вечни  доказ разике измећу источног и западног обреда. 

У Дечанима ћеш чути да нису ово најгора времена. Оптимиста ће се сигурно сложити, а  песимисти остаје само да дода да она најтежа тек долазе. Чућеш и да је прошло време кафанских националиста. Сам ћеш закључити да  у време тендера  и грантова тајне и државне службе више не желе да инвестирају новац у лажне патриоте. Сазрело је време толико да су остали само они родољуби којима то није ни посао ни оперативни задатак. Разумећеш да када буде време милостиви цар ће опет у Дечанима најбољег увести у свој трон. А  где друго?  

Када будеш у Дечанима наравно да ћеш отићи и до Патријаршије, а ако хоћеш можеш и на извор Белог Дрима. Када си већ на том излетишту у шуми пуног страног народа најбоље је да те одведе неки Србин који поштује тај народ. Човек који има толико поштовања за друге и другачије наравно да поштује и своје. Такав ће на препуном излетишту слободно и гласно говорити својим језиком, у ресторану ће тражити конобара који говори српски језик. Твој водич и пријатељ то не ради да докаже своју храброст већ да покаже да савремени Пећанци нису толики дивљаци као што нам докази говоре. Можда је то наивно, поготово из перспективе припадности народу који је жртва страшних геноцида, оног народа  који је прогнан, протеран и сатеран,  ал` је лепо видети да постоји спремност на толико разумевање. Нису сви поштени Срби на Косову изгинули, неки су и потомци оног првог нерођеног сина од оца који  се определио за небеско царство.

Када се будеш враћао видећеш да и земаљско царство има своје наличје. Видећеш  да је сиротиња свуда иста и да се ни мало не разликује од оне сиротиње коју виђаш сваки дан у сопственом комшилуку. Оно што највише боде очи су нове и скупе празне куће, које као да се ругају свим онима који нису имали куда, па додатно наглашавају све присутну беду. Само камен, љуто трње, а божурова нигде нема.

Сврати до Соколице да се Богу и Богоматери помолиш како би се још једном спознао да уз веру  нема места страху. Када видиш  шта све могу да створе и уреде   две-три монахиње остаћеш без иједног  изговора за одустајање и предају.

Слике са летовања -Албум 2022.

Једна слика вреди 1000 речи, ал` све у боје не може стати.

Аутопут стар две године се реновира.

На аеродрому од инфраструктуре стоји кружни ток у облику троугластог застоја  и пар шалтер сала. Кажу да је писта још увек ту.

У реду за наш лет већина су они који између себе гласно причају српским језиком, а са децом још гласнијим немачким. Висина тона је обрнуто сразмерна послушности јер су деца са видним недостатком традиционалног васпитања. Једино им се пријатно осмешкује један млађи пар. Неколико минута касније тај пар се договара  како никада неће имати децу или берем неће бити гастарбајтери.

На контроли пасоша гужва само за српске путнике, док они са ЕУ пасошима брзо пролазе. Неко од присутних се буни, полицајац га пита чиме се бави и када сазнаје да је студент само га  пордугљиво игнорише у стилу ти да нешто знаш не би морао да студираш.

На домећем лету особље домаће авио компаније не зна домаћи језик, ал` је зато ценовник скупљи у домаћој валути. 

На аеродрому у Анталији седамо у  аутобус са најгласнијом групом српских родитеља немачке деце. Запрепашћење на лицима аутохтоне српске радне снаге се не може усликати. Милошћу огромном ови родитељи са својом дивном дечицом излазе у првом хотелу. Нас десетак преосталих су најсрећнији људи на свету, вредело је сваке паре. Окрећем се према мојој даци и кажем им да ме подсете да када дођемо у Чачак да их изударам чисто обичаја ради. Пар који је чуо ту моју реченицу, очигледно намењену њима се од срца насмеја. Нисам могао да издржим да не проверим колико се далеко отишло са имплементацијом дечијих права у нас. О џендер достигнућима се још увек не размишља током летовања, јер је у том периоду чак и Корона на нижем нивоу приоритета од туристичких прихода.

Хотел и поред обавезних кичастих елемената изгледа фантастично. Одмах је уочљиво да је услуга врхунса и превазилази сва моја очекивања. И раније смо били у Турској, али ово је неупоредиво боље. Пића су оригинална и брендирана, цеђених сокова, страних алкохолних пића  и колтела на сваком ћошку. Требало нам је неколико дана да откријемо све ресторане у ресорту. Дезерти врхунски, свега у толиким количинама да сам у једном тренутку забринуо да ће хотел у сред мог летовања банкротирати. Прерачунавам по ценама у српским ресторанима и није ми жао што сам за ово летовање потрошио  буџет намењен за школовање троје деце.  Двострука добит, ем услед инфлације новца, ем због инфлације диплома.

У заносу тог одушевљења посматрам госте. По величини фонта брендова на одећи, по тетоважама, по ставу, понашању за столом види се да је то радничка класа. Обузима ме осећај срама што и у земљи где ја живим радник са просечним примањима ово себи не може да приушти.  Претпостављам да оваква летовање долазе само припадници невладиног сектора, јер они који поштеним радом долазе до новца без обзира на висину плате имају поштовање према себи. Док су они који су тендерима и финасијским малверзацијама везани за државни буџет на далеко скупљим дестинацијама.

Одушевљање радничком класом је брзо прерасло у закључак да услуга хотела у многоме превазилази понашање гостију. Огромни  проценат гостију се толико бахато понаша да је испод најниже границе пристојности. Ако се и примете трагови својствени средњој класи  то је или од домицилних Турака, или од Руса, или од Срба који су свесни да су дали велике новце и покушавају да из поштовања према муци којом су га зарадили да задрже барем привид врхунског одмора јер им се ваља враћати радним рутинама.

Сетио сам се мог колеге који има теорију да треба изабрати онај хотел који је најскупљи у рангу сличних услуга. Сећам се и његове анегдоте када га је неко убеђивао у супрототно, то јест да прво треба  изабрати жељени ниво, па после пронаћи најповољнију цену. Одговор је био да управо треба радити обрнуто како  би се барем на одмору избегавали рационални потрошачи. 

У хотелу око 1500 гостију, ал` на плажи не више од 200 људи. Никад ми нису били јасни туристи који летовање проводе на базену. Нажалост, сви битни чланови моје продице припадају тој неразумној већини. Али на одмору сам и нема убеђивања ни расправљања, па чак ни изношења идеја. Први сусрет са морем је био разочаравајући због висне таласа и разумео сам тај базенски порив - разумео сами и од куда толика потреба за претеривањем са храном и толико аниматора и садржаја како би се надокнадио хендикеп лошег мора. Свака част Турцима који од никаквих услова праве врхунске туристичке резултате. Њима да је црногорско приморје били би туристичка велесила, а да имају грчке ресурсе били би економска велесила.

Ујторо море перфектно, без таласа. Тек сад уочавам плаву заставицу. Свако јутро до 12 сати је море било перфекнто. Касније кад сам долазио после 17 h током 5 дана је могло да се плива у мору, а 5 дана је било са превеликим таласима. На плажи се махом прича мени разумљивим језиком - што се у новоговору дефинише термином Балкан. Има и нешто Руса, а препознајем и албански језик. Мојој срећи нема краја када видим да и они причају са својом децом на немачком језику.  Ни по чему се не разликују од осталих, сем што наступају у сложним групама и не зeлазе у дубину. Не знам да ли је расистичка изјава али уочавам да су школовани пливачи  искључиво Руси и ови што причају београдски и пар нас ентузијаста.

Супруга ми скреће пажњу да остављам утисак самца и приморан почињем да се дружим са децом. Са млађом ћеркицом сам више причао него за свих њених 15 додина до сада. Питао сам је што не учествује у играма и што презире лаке комедије на којима смо присутвовали у хотелском театру. Каже она  - презирање маса сам наследила од тебе, ал` се барем не фолирам ко ти да ми је пријатно и не тражим метријал за свој блог, него онако људски од срце ми је сво то једна озбиљна глупост. Тог тренутка је била ослобођена свих активности. Само сам је питао како ће реаговати ако неки од аниматора буде хтео да је ангажује у игри као што се и другима дешава. Рекла је да ће викати - Педофил, педофил! Био сам разочаран у такав став, ал` при крају летовања десило се да нам је пришла једна Београђанка и честитала како смо је васпитали јер је приметила да све време чита и тек по некад  расхлади у води. Ја сам се бранио истинитом тврдњом да ја нисам учествовао у васпитавању моје деце, а и да је такав став можда проистекао из игнорисања осталих чланова породице.

Најстарија ћерка учествује и свим активностима, ужива и ништа не пропушта. Спријатељила се се Неџмом и одушевљено изјавила да Неџма перфекно прича српски. Прво ми није веровала када сам јој рекао је то страни језик, а онда се сетила да постоје хрватски и босански. Остане тако она са мајком на неком музичком квизу и пренесе ми своје утиске. На бини се нађу једна Српкиња вођа једног тима и Туркиња као представник другог. Публика се врло брзо подели по говорном основу, аниматори то примете и покушају да спрече. Деси се да срспко-руска екипа победи турско-албанску и Туркиња из немоћи покаже длановима некакву шиптарску провокацију. Наравно Српкиње скоче са три прста. Има нека турска песма, летњи хит који се без престанка врти на озвучењу, а користи се као химна при проглашавању победника. Сваки дан показују кореографију која иде уз ту мелодију и готово сви гости (сем наравно мене и моје млађе ћерке) је знају. Како мелодија почиње хармоником и има тактове Србима доборо познате ови победници се ухвате у српско коло, аниматори спречавају, публика звижди, ал` коло се врти све у шесн`ест.

Син се све време дружио са Афаном. Дружио сам се мало и ја и сазнао да му мајка ради за невледину организацију у кантону, и да бабо пише књиге за невладине организације. Она моја теза о НВО је била исправна и даље ми нису била потребна никаква објашњења, а и залазило би се у приватност једног малолетника. Са сином не летовањима причам на Џуџубејксом језику да би избегли могућност да нас неко разуме. Но, десило се да нам једна млађа мајка приђе с` ћеркицом и искаже жељу да присуствују као публика нашем разговору, јер им је глупо да прислушкују. Кажем диван гест, јер ја радо и без проблема прислушкујем ако су људи очекују да буду у фокусу свеопште пажње. Због поштовања према таквом гесту пребацимо се на српски језик. Обрађивали смо тему радног дана магарца, камиле и човека који се шетају плажом како би их неко јахао за паре. Син је приметио да човека нико не јаше, ал` сам му ја успешно затворио цео циклус, преко власника камиле, пореза, државе, реката и глобалних економских процеса који су засновани искључиво на јахању по хијерархијској лествици. Питали смо публику да ли је прича сувише социјално архаична и неприхватљиво  друштвено ангажована, јер нам није проблем да убацимо мало женских права како не би остали без грантова публике. Кад смо добили одричан одговор, онда смо успешно погодили да долазе из ИТ индустрије. Тада смо одбили да наставимо даље јер сам констатовао да  програмери немају довољно развијен социјално интелектулани капацитет да схвате поуку приче.  Публика је рекла да их поука приче не занима већ мој приступ васпитању. Ја сам хтео да кажем да је мој приступ васпитању проистекао из немара на који ми је супруга скренула пажњу, па када сам већ присиљен на дружење са децом да берем то учиним себи занимљивим, но конверзација би потрајала и помислио сам да би син  могао бити хендикепиран мојим стилом разговора са рандом женом, па смо се пребацили на сценарио без права гласа публике. 

Што се супруге тиче свако коментарисање њених доживљаја би било крајне субјективно и обојено романтичним порукама што није за овај тип албума.

У мом случају  све је текло уобичајено - Успео сам да отпливам 3 км без заустављања, да будем проглашен за шампиона и да се са Косоваром* држим за руку. Како ових 3 км никог не занима, а моменат са ручицама остављам за романтични завршетак, почећу од шампионске тутуле, за шта сам добио и уредан сертфикат. Иначе, не знам ни једну програмерску фирму која нема пикадо и никад нисам бацио ни једну стрелицу. Први пут сам у животу  учествовао у пикаду и  наравно победио. Имам и  снимак где се осталих четрдесетак такмичара (прихватљиво пренадувана цифра) дубоко клањају мојим шампионским талентима. Ако ништа барем ћу у будућности  имати разлога да се на послу не такмичим са програмерима - пикадо аматрима.

Држање за руку са мушкарцем би ми можда добар део пријатеља и опростио, ал`  са шиптаром, то је свакако крај моје политичке каријере на десници. Навучен на успехе у пикаду пријавим се и следећи пут и наравно победи Аљбин из Швајцарске, тачније из Призрена. При проглашењу победника хватамо се за руке и  збиром несрећних околности ја станем поред његовог ортака са Косова и Метохије. Он зна да сам ја Србин и на команду аниматора да се ухватимо за руке обојица се правимо да га не разумемо. Искористим прилику, погледам га значајно и пружим му руку рачунајући да је барем он човек од карактера и да ће му бити непријатно, но зликовац ми опоздрави и наста најнепирјатнији догађај у историји Белека, који скрисмо иза правила о пикаду.

Доста слика о нама, ајмо мало ширу перспективу.

Немаци, са посебним освртом на једну  фамилију са троје мушке деце, која да су рођена 90ак година раније сигурно би били на постерима за промоцију чисте аријевске расе. Они су људи изгледали срећно, ал` сам их ја доживљавао као губитнике запаних транзиција и у огледалу пропасти средње класе. Дошли смо у ситуацију где су они тврдили за један пешкир да је њихов. Како се ова ситуација није другима десила за све време летовања, а и због поштовања према германској раси нисам улазио у расправу иако су моје папуче и крема биле на спорном месту. Но однекуд се појави ћеркица која није била на часу када се у школи учи да су cловени нижа раса и узе пешкир без потребе за икаквим објашњењима, а на запрепашћење чланова некада средње западне класе. Стварно ми је било мучно гледати такво понижење и остало је само да размислим  ко ће се зимус купати у хладнијој води.

Театар је свако вече почињао у истом термину и са истим уводним наступом талентованог аниматора поделом публике по државама из којих долази. Највише је било Турака, Немаца, Швајцараца и Косовара*.   Пар занимљивости - водитељ је уочио да  исти људи скандирају и на прозивку Швајцарске и Косова* и поновио је то за редом неколико пута, надајући се да ће им бити непријатно. А онда је питао Original Swiss и јавило се само пар одушевљених породица које су напокон могле да искажу своје урођеничке диференцијале. Слично је било и са Турска - Немачка. Иначе, сви елементи турског фолклора су служили у промоцији Турске као велике нације, културе, а  и војне силе. Само пар ситних детаља је кварило ту слику јер су и сами Турци учесници програма, за фалш брендове и друге артикле лошег квалитета претпостављали да су направљени у Турској. Мени најинтересантнија сцена је била након трбушног плеса којег је извела једна Белгијанка из публике  зашта је оправдано добила велике овације. Водитељ је пита одакле је она каже Белгија, овај и даље упорно пита за припадност она зачуђено и даље одговара Белгија све док није питао за националност када је она укапирала да треба да каже да је Арабљанка. Водитељ је то оправдавао добрим трбушним плесом, а мени је било јасно да чак и четврта генерација  Белгијанаца зна да нису по националности Белгијанци, а и водитељ зна да они то требају да знају.

Аниматори се јако труде и доста добро им иде. Знају основне фразе на 5 језика и заиста је тешко одржати пажњу понављањем свега 5 пута. Причао сам мало дуже са једним од њих. Завршио је економски факултет, није могао да нађе посао и сада у ресорту ради за 300 Еура месечно уз плаћену храну и смештај. Каже да су осталима плате и мање. Није Србија једино подељено друштво и осећај неједнакости је свуда присутан.

Јенад клише гласног разговора на српском - Радим код једног старијег газде, једини у региону зна тај посао. Има нас педестак у фирми , ал само нас петоро озбиљно ради, остали су статисти. Добра је кинта, ал` да фирма нешто вреди не би му деца живела у инострансву и радила у корпорацијама. Када он оде у пензију биће и даље богат, а нико неће моћи да наследи бизнис јер са газда у све меша и неће да открије све своје контакте. Хтели смо да купимо још један стан за изнајмљивање, ал` нам је напоран и овај једна станар, стално му нешто треба. Решили смо да купимо неку земљу у околини Београда, наравно не да је обрађујемо већ ту лежи капитал који не пропада. 

Један дан на озвучењу почеше народњаци с`краја прошлог века. Људи иза мене смештани у луксузне балдахине почеше да ђипају и певају уз готово па сваку ноту. Причају на црнгорском језику/наречју/дијалекту/нагласку/шта већ/како год. У тренутку док се чуо гласић Драгане Мирковић, баш док су јелени кошуте љубили један Рус пролази поред њих и љубазно пита - Бугари? Они кажу не и док сам ја са радозналошћу исчекивао да ли су Срби, Црногорци, Бошњаци, Босанци, Југословени, Бокљани, Брђани, Никшићани, које племе или барем село као одредницу они Русу ладно одговорише - Шве`ска! Оде Рус збуњен, несхватајући да је Гага ипак Интернационале.

Плавокоси Данац изађе из јавног тоалета, а да не опра руке. Плавокоса Немица са двоје црнпурасте деце од 7 до 10 година у лифту  дозволи деци да у мом присуству истискају дугмиће за све спратове, а да им реч не рече, а камо ли поглед упути. Ја сам се једино питао да ли се очекује и моја подршка и одушвљење за такаву педагогију.

Прича о милион Еура. Мој пријатељ са летовања Сулејман, родом из Травника, а од 1988. живи у Швајцарској ми је дао најефектнију дефиницију за милион Еура. Људи мисле да је то велика лова, а за то ти је потребно да знаш 4 добра армирача и научиш немачки  и за две година ти минимум толико остаје. Ако нећеш да се мучиш да учиш језике онда ти треба 4 године и да нађеш неког нашег ко зна немачки. Дакле, то је капитал од максимално 5 правих познанства.  Радио сам седам различитих бизниса и у сваком сам годишње зарађивао минимум милион Еура. Швајцаци су таман толико паметни да знају  да су неспособни и када виде колико смо ми са Балкана способни спреми су да плате. Мене само страх да мој син не буде толико неспособан јер је тек друга генерација. Најбоље је када се у трећој генерацији роди паметан, а остане и способан, али таквих у Швајцарској нема. У Босни је остао сам чист преварант  тамо никад не бих однео ни Еура , ал` морам јер имам доста неопраног новца. Мора да је приметио како је мене одушевило са којом лакоћом незнацу прича о прању новца. Нема, болан ту никакве преваре, ни криминалма, јер и Швајцарци знају да је тај новац неопорезован само воле да се праве поштени, а иначе и они радо дају лову на руке.  Поентирање - на западу су се најбоље снашли они који су укапирали да су и западни предузретници радо корупирани, само воле да глуме и држе се оптих правила.  Такви су одмах улазили у дилове и остајали добру лову. Веселници који су веровали у западну причу о демократију и том уверењу отишли да живе на запад су само испали будале.

Са овим веселницима бих и завршио албум о летовању, о рајанском менталитету, поданичким нагонима и неравноправној расподели богаства.  Ја остајем да се тешим како нисам погрешио што сам отишао у Турску на летовање са чврстим уверењем да више никад не одем у неку земљу која је признала Косово* упркос међународном праву чиме се уз ове класне разлике ствара оквир за нове сукобе и страдања чему ћемо врло брзо бити сведоци, ако већ и нисмо.

PS

Враћамо се летом у петак. У авиону служе само мрсну храну. Размишљам како би реаговали муслимани да им се послужи свињетина и закључујем да су се они већ органзовали да готово све авио компаније служе храну по Халал стандардима. Ко је нама православнима крив јер се дискриминација не семо подразумева већ и форсира. Сетих се како ме је пре пар година стјуардеса погледали и подругљиво прокоментарисала када сам се пред почетак пута као и иначе пред сваки пут прекрстио. Тад сам био забринут да то не прогласе ремећењем јавног реда и мира и дизањем панике. Добро је да није тако, мада више сам се надао у вегене,  а и срећом немам коме да се жалим јер ни  стјуардесе националне авио компаније више не разумеју српски.

Дигитални суверенитет

Ко год је погледао макар два холивудска филма чуо је за хакерске нападе којом приликом је сазнао  да су уобичајена појава у дигиталном свету.  Хакери су у тим филмовима махом симпатични ликови који брзо куцају на тастатури,  али реалност је таква да су они који упадају у туђе системе обично несимпатични и добро обучени припадници безбедносних служби под контролом како корпорација тако и држава.

Озбиљност информациних система се пре свега оцењује на основу јасних процедура и задужења у случају напада којима се прописује са једне стране заштита, а са друге стране доступност података по јасним привилегијама. Онај систем који то не може да обезбеди и не треба да буде дигитализован и то је основни безбедоносни протокол. У случају државних система то је уједно против уставна дигитална субверзија.

Најсвежији пример са катастром Србије, чији је сервер данас хакован, нас упозорава на то. Нажалост сувише касно. Сада се само може констатовати да свако ко је промовисао идеју одустајање суверинитета Србије над КиМ има одличну шансу да то да покаже на примеру своје личне имовине. Сасвим је могуће да ће се овакав пропуст искористи тако да се  неко други упише као власник имовине.  То ће их у складу са сопственом  реал политиком натерати да се   помире са новом реалношћу и доследно констатују да је питање већ решено у складу са вољом хакера који нас је победио захваљујући  моћном оружју.  Не бих да дижем панику, али  мислим да је паралела прикладана за сваки такав случај где се позивамо на затечено стање, а без упоришта у праву, па макар то стање било дигитално, софистицирано и хаковано. Та би се доследност  могла назвати реал-виртуелна политика.

Оно што је сада најбитније је да све јавне институције ураде анализу стања и стручности кадрова који те системе бране. Знам да ће овакав став бити дочекан на нож и да ће бити оспорен против аргументима да системи који нису дигитални не могу да изађу у усрет савременом стилу живота. Ако је већ таква аргументација легитимана  онда би свест о томе мора да уђе у савремен правни поредак како би избегли дигиталну анархију где нико није крив и где  је све дозвоњено ако су кривци тамо неки хакери.

Пре пар година др Владимир Димитријевић, угледни публициста и професор, је послао отоврено писмо јавности са питањима које су се тицале дигитализације дневника у школама и до дан данас нико није одгворио на та питања (*) . Иако касно, иста се опет могу поставити свим институцијама Србије. Како су обезбеђени здравствени картони, војна евиденција, социјалне службе, судство?  Све у свему ко има право приступа подацима који се тичу суверенитета Србије. 

Намерно ћу прескочити најочитији пример хаковања банки и покушати да на примеру пореске службе објасним проблематику. Ове године је кренула дигитализација фискалних уређаја и увођење електронских фактура. Присутвовао сам предавањима које је организовало министарство финасија и сазано да ће сва размена податак о продаји између правних и физичких лица бити похрањена на серверима министарства. У ствари, не баш све (!), јер је законом остављена могућност да неко други врши ту услугу. Тај неко други ће ту услугу наплаћивати папрено, а министарство излази у сусрет и ради бесплатно. Човек се одмах запита ко је луд да плаћа нешто ако то исто може да добије бесплатно. Одговор сам сам себи дао - онај ко нема поверења у државу. Тј. имаћемо следећу ситуацију у пракси - Добро обавештене  фирме (мултинационалне корпорације) ће размењивати само минимум податка, само део својих података ће доставњати пореској служби и то само у случају финасијске контроле где се порески инспектори обавезују на тајност података и где је јасно како долази до компромитовања пословних тајни. Са друге стрне имаћемо огромну већину фирми који ће целокупну своју пословну евиденцију оставити на серверима министарства под законском обавезом да су потребни за финансијску контролу. Међутим, није тешко замислити ситуацију да неко компромитује те податке тако да се може направити анализа пословања домаћих фирми како би те податке искосритио за сопствену пословну корист. Тј. свако ко буде имао приступ тим подацим могао би да уради следеће - види које фирме добро послују (јавно доступан податак на АПРу), а онда те податке укрсти са овим где види ко шта купује од који добављача по којој цени и којим купцима то продаје и по којој цени. Са таквим подацима веома би лако напао то тржиште. Некада се морало корумпирати брдо пореских службеника, а сада само једног администратора податка, или још боље хакера који ће то заобићи. Ако  се још укључи и вештачка интелигенција добија се и готов бизнис план чиме да се бави у Србији, где да се купује и коме да се продаје и по којој ценовној политици.

За крај бих само замолио да све јавне институције поведу рачуна о дигиталном суверенитету своје земље, јер је то и по важећем уставу обавеза. Остаје само питање ко ће и када бити први осуђен за дигиталну велеиздају.

* https://www.vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/402-da-li-ce-nase-skole-postati-elektronski-logor-otvoreno-pismo-javnosti-srbije.html

Аутобиграфија једног намћора, први део

Са својих 48 лета сам већ добро зашао у други део века који ми статистички припада. Субјективно гледано сам у најплоднијим годинама, а објективно - старац, нарочито имајући у виду скорашња искуства на интервјуима за посао. У једном са добио питање "од куда ти храброст да у твојим годинама ресетујеш каријеру?", а у другом одговор "из перспективе твоје скорашњег одласка у  пензију се тешко можеш уклопити у млад и динамичан тим кога треба да меље машина"! 

Нисам имао времена и воље за судски поступак по питању старосне дискриминације јер сам и даље у ситуацији да могу да бирам посао. Међутим, припадност заједници не могу да бирам и управо је тај моменат кључан у процесу намћоризације. Читајући Жарка Видовића дошао сам до најбоље дефиниције испуњеног живота, јер он на једном месту каже да је ведар старац оличење правог хришћанина. Младом човеку ништа јаче не потврђује смисао живота као када види ведрог старца. Знајући да је свакако за живота морао пропатити ведрина је највећа мудрост коју можемо добити од старца. Зашто онда бити намћор? 

Другу половину свога досадашњег живота сам провео трудећи се да исповедама православни поглед на свет. Наравно, није лако, много се пада и греши, али  осећање благодати вере која нам је предата олакшава да остатак живота проведем у миру и покајању  и у покушају да добар одговор дам на страшном суду. У том смислу сам избегавао другима да судим и било ми је као таквом лако да будем попустљив. Међутим,  у случају нове и другачије стварности то је уједно и разлог намћорисања, јер није лако прилагодити јој се и живети са логичком премисом где си или до сада грешио или од сада грешиш. Можда је још горе то што се ставови попустљивих људи најмање узимају у обзир јер ради мира у кући и свету треба подмирити оне најбучније.

На простом примеру давања аутокефалности МПЦ ћу покушати да објасним. На територији данашње Северне Македоније се налазе темељи баштине народа коме припадам. Научен сам да су ту задужбине предака чију веру исповедам. Знам да као такви на тој територији нису никада могли бити окупатри већ своји на своме. Дошла је већа сила  и укинула њихову државу, али није укинула нарад, веру и предање. Када смо војно ослобађали ту територију дочекани смо како и приличи ослободиоцима, али су већ постојали елементи другачијег колективног идентитета. Тај и такав идентитет је био подељен у три државе и поносан сам што га нисмо као друге две уништили и затрли. Доласком комунизма народ у тим крајевима је престао да дели идентитетске основе са нама и констатовано је постојање друге нација. Добили су ново писмо различито од нашег, стандардизован језик. Примили смо то к`знању, али ми нисмо хтели да се одрекнемо везе са заједничким прецима који су и зидали те задужбине и чије смо наслеђе и ми желели  да баштинимо. Све смо прихватили осим могућности да нама мењају верски идентитет, јер се ми нисмо одрекли Немањића и Светосавља, па то нама мора да остане у наслеђе. Сасвим логичан закључак. На том простору је комунистичка партија почела да прави цркву и сматрали смо неприличним да прокламовани атисти имају право на  то. Једног патријарха су нам отровали  дан након што је одбио да прихвати такву могућност и било би глупо да је његова жртва узалудна. Шта се то ново десило од тада? Да ли је народ на тим просторима постао вернији, побожнији, продуховљенији толико да им се мора признати благослов? Да ли је благодат таква да су  цркве пуне или се манастири као на пример светог Наума претварају у  хотелске комлексе? Ко има право да погази аутономију у оквиру СПЦ коју је благословио патријарх Павле у договору са представницима МПЦ ? 

Добар део моје родбине (по супругиној линији) су Македонци и као такве их у потпуности доживљавам као своје.  Не правим ту разлику ни по каквом изјашњавању, већ искључиво према моралним категоријам и односу према правди. Немам никакву потребу да из моје личне перспективе другима објашњавам њихов лични осећај  припадности. Ту постоји само једна граница - имамо заједничке претке и нико не може да ми каже да сам се ја  тих корена одрекао. Никада ме тога није било срамота, штавише поносан сам на све оно што су ми оставили  и сматрам се њиховим заветним наследником  и то ми нико не може ускратити.

Поштујем црквену хијерархију и никада нисам био од оних који таласају. Избегавао сам да се мешам у сва отворена питања од начина службе, причешћивања и тврдим да припадам најумереној могућој групи лаика којима је уз подразумевано спасење  на прво место стављају очување континуитета благослова од првих апостола. Такође и по питању екуменизма мој став је крање помирљив, а то је да  је све дозвоњено до момента да имамо литургијско јединство са отпалом папоцентричном црквом која нам је нанела толико очигледног зла. Помало сам и уморан од тих помирљивих тонова јер је постало навика да се овакви људи низашта не питају, што ме сврстава у намћоре. Можда је било довољно само да се објасне разлози и притисци, да се укаже да имамо исте моралне погледе на заједничке претке, да се и нама остави право на историјско наслеђе. Сигуран сам да се морало водити рачуна да се у циљу свеопштег јединства не направи раскол у оквоиру СПЦ јер први утисци након оваквог чина управо и указују на то.

Није моје да пропитујем једногласан став Сабора СПЦ, ал` је моје да укажем колико сам слабашан и нејак и да имам потребу да се моја Црква и према мени односи мајчински. Треба ли и ја да постанем бучан и искључив како би и други са мном почели да праве компромисе? Не желим да будем намћор, хоћу да будем ведар као др Видовић, хоћу и ја да осетим то чудо и толику љубав за коју се тврди да је чином признања аутокефалности излила. Може ли неко објашњење и за нас који стојимо у мрачном ћошку и намћоришемо? Где су грешили наши оци који нису давали до сада аутокефалност МПЦ и шта се то ново десило? Има ли ко да чује моје питање?

Бапске приче и економске предикције

На преком суду 1945. године питају сељанку да објасни шта се  десило током рата. Оптужена, којој је било наређено да мора да велича партизане поче искрено - Припуца се и то жестоко! Бију наши, ал` бију и партизани!

Почетком деведесетих година прошлог века овај виц испричам мојој баки. Пита она , сва усплахирена,  ко ми је то рекао. Кажем јој да  се прича по целом граду. 

- Црно дијете, они са са тим спрдају, сад` ће теби баба да исприча све тачно и како је било.

- Ал` баба то је виц!

-Била сам бременита кад` ми ослободиоци чо`ека убише! Еј, прође рат, побегоше и Усташе и Немци, а ови домаћи крвници убише човека на правди Бога. Ни то им не би довољно већ `оће и мене на робију и зову да ми суде што сам мужа помагала. Каже свекар да скратим језик и да не помињем четнике. Рече ли, ил не рече,  би шта би и ја добих четри године робије! 

(Баба  ми је ладно била јунак вица!)

-Сачекаше да се породим, и после четр`ест дана одвојише ми дијете од сисе и послаше ме у Пожаревац. Када сам први пут видела твог оца питао је ђеда ко је ова тета! Гре`ота је да се са тим сада шегаче.

(Баба ми ладно била дисидент!)

Од раније сам знао да је цело село, а и шире, долазило код ње да "кравама спусти виме" како би давале више млека. 

(Баба ми ладно била ветеринар!)

Причало се да њено бајање делотворније од многих ветеринарских третмана. Једном сам је нашао како комшиници гледа у шољу кафе и разочарао се. Кажем јој да је то велики грех. 

- Далеко било, дијете! Не гатам, нисам ја никак`а роспија, но воле жене да чују што им годи иако знају да то неће тако бити. Боље ја да их лажем него наки бекрија, па да пукне брука. Ако видим да су наивне и просте ја их још и наплашим. Ко зна колко сам бракова спасила. 

(Баба ми је ладно била психотерапеут!)

-Добро, шта им причаш?

-Ђаво од тебе, дијете! После и ти да их `вако лажеш.  Ма, што да их не лажеш? Причаш, не стајеш да не знају ни ђе си поч`о ни кад` си завшио, и чим кажећ нешто добро одма` мораш и лоше, а лоше никада не иде само и тако их вртиш. К`о `во ја сад тебе, па не знаш ни да ли да ми верујеш, ни да ли се се шалим, претерујем,  упозоравам, ил` се само јадна правдам!

Неколико дана пре тога сам исту причу слушао од професора. Предавао нам о Аполоновим пророчицама Питијама које су увек говориле двосмислено. Сетих сам се да им је Херкул украо троножац и однео га другим да пророкују. Погледам, а бака седи на троношцу. То је то!

(Баба ми је ладно била пророчица!)

Чим сам јој то испричао, погледа ме значајно и рече да пођем за њом. Отвори  неки сандук пун гардеробе и конспиративним тоном започе 

- Видиш, свака бабетина мора да има пун сандук ђе  чува све три врсте `аљина. Редне, штедне  и укопне. Имам ја још по нешто!

Показа на дно сандука и указаше се неки папири налик на обвезнице. Питам шта је, јер је такав тренутак да се прича сигурно неће наставити све док се ја довољно не ишчудим и поставим питање.

-То су ти Недићеве паре. Немој никоме да причаш. Не плашим се, него стра` ме да ће рећи како сам под старе дане полуђела. Нисам ја дијете луда, врло брзо ће доћи време да ће ова `артија више вредети од оног новца ђе се Тито печатио. Завршио је Тито своје, прошла сила, завршиће  и његава реч. 

Касније се испоставила да свако ко није поверова у ову предикцију да се грдно преварио  и да је се морао  на личном примеру уверавати како паре пропадају. Чак ни оне силене намачке више не постоје, а поприлично сам сигурна да је нумизматичка вредност из бакиног сандука већа од свих поменутих.

(Баба ми ладно била финансијски консултат!)

Оста ми жао што је не питах шта ће бити са америчком `артијам, јер са турском и сам могу да видим шта се дешава. Питао бих за Еуро,  ал` тад` није ни постојао. Сигуран сам да би и за то имала неку двосмислицу- ако си и пре могао без њих моћићеш и после ако се буде морало, а ништа се не мора и све је могуће осим дрвеног шпорета, а и он је могућ ако се у њега не ложи.

Једино за Русе никад није имала двосмислице, ту је увек била потпупно јасна. 

Завршни рачун

Ове године се навршава 50 година од филма Кум за ког се испоставило да је многима који су уз њега стасавали оставио упечатљив утисак. Мени се (ето) у сећање урезала чињеница да  и криманалци морају да имају своје књиговодство. Не само пословни субјекти , већ су сви у обавези да раде билансе,  па чак и Ватикан. Да би се могао да подвуче рачун мора да се зна тачно стање.

Са овим сазнањем сам био поптпуно оспособљен да спознам не само економију већ и, међународно право, дипломатију, забаву, уметност и спорт. Само се прате токови новца. На пример, земљама западне Европе је јако исплативо да уложе у брендирање своје идеологије, приказујућу је као супериорни јер су  онда у ситуацији  да годишње приходују 300 милијарди Еура само на рачун кирија наплаћених источним комшијама. Тај износ је већи од бруто производа већине  земаља порекла. Са тим да су трошкови образовања и трошкова за инвалидитете на контима оних сиромашнијих којима остаје да воде социјалну и другу непрофитну политику.

Имајући то у виду већ дуже време сажаљевам покушај домаћих криминалаца и трговаца националним добрима да сачувају свој капитал. Једнима се нудило отварање offshore компанија, други су уговарили тајнe рачунe у банакма широм Швајцарске. Обавивши транскацију под велом пословне тајне власнци фиктивних бизниса почињу да живе као на филму.

Почетна сцена - седе у башти омиљеног ресторана, музика свира  познате ноте, пијуцкају своје пиће. 

Сцена 2 - Прилази конобар  "Завршава се моја смена, па бих да наплатим".  Филски јунак би и даље да ужива, презире конобара што се баналностима упада у лепоту тренутка. Пружа платну картицу  за коју се испотавља да је неважећа. Зове књиговођу у Лондон и пита шта је са средствима, а овај пита - Која средства? Прети да ће их све побити, ал` сазнаје да острво на коме му је адреса компаније и не постоји. Да би фирма била фиктивна најсигурније је да је и само оство фиктивно, а све књиговође ионако раде само за Лондон. Једино Лондон није фиктиван.

Сцена 3 - Муштерија чита новине и налети на своје има у Панама документима. Зове адвоката из Лондона, он  објашњава да је зарад личне сигурности најбоље да  то више никоме не спомиње.

Сцена 4 - Звони телефон и глас са друге стране жице  саопштава да су швајцарск банке одустале од политике тајности податата. Схвата да нема коме да се жали и да је  време за фајронт  и свођење рачуна. 

Свака од ових сцена почиње са музичаром који наг свира клавир стојећи и без руку, а завршава се општом тучом и кркљанцем где свако гледа само да извуче живу главу. Наравно, потребан је и лајтмотив и негативац, а обично је то неко ко је радио за тајну службу. Ако се испостави да још пар смутних ликова поседују атомску бомбу има шансе и за happy end, јер је довољно само да се нико не лати за исту.

Надајмо се да се режисер није одлучио за хорор већ  класичан вестерн где су каубоји увек у праву, па и када се свим другачијима скида скалп.

Публика још не схвата да је крај филма већ у делу пројекције намењеног за пропаганду помахнитало пљује по филмском платну и уметничком делу.

Личне импресије:

Изгледа да је  нова епизода познате франшизе оправдала своја очекивања. Публика је у трансу и хистрична, спремна да послуша сваку рекламну поруку и чим изађе из биоскопа ако треба и да уништи све пред собом. Одузима се приватна имована људи који нису по вољи маси, дижу се зидови и укопавају ровови. Чак ни навијачи  не смеју да устану у одбрану власника клуба који је од обичног прволигаша направио вишеструког фудбалског шампиона Европе. Он продаје клуб испод цене, ал` како су му домаће банке блокиране  питање је шта даље. Наравно, клуб је из неизбежног Лондона.

Нацрт сценарија за Kум IV . Фамилија се договоара да укине папирни новац под оправдањем могућности његовог фалсификовања. Грађани окупираних земаља које немају поверења у своју валуту доносе масовно новац али њихове банке нису овлашћене за мењачке послове. Све по закону. Актива банака из земаља који се не понашају у складу са Корлеоновом резолуцијом се замрзава и креће највећа пљачка  у историји човечанста осмишњаване дуже од пола века.  На самом крају лик из кинеске четври прави контакт са преставницима комунистичке партије Кине и ...( гледаћете у наредној и дефинитивно песледњој епизоди).

Корпорацијска доктрина софистицираног баждарења

Методологију управљење јавним мњењем је најлакше пратити на пословним мрежама јер смо ту пријавњени налогом који нам обезбеђује приходе тако да је то медиј где је потпуно јасно чијој вољи смо подчињени. Глобални послодавци своје поруке шаљу у толерантном духу док се код запослних  само очекује да се према том ставу баждаре. На пример, није ми тешко замислити да нека америчка компанија ових дана својим запосленим у целом свету пошање поруку да су забринути за ментално здраве својих запослених поводом страшних сцена из Украјне и да предложе да о трошку корпорације оду на терапију са психологом који ће их излечити од траума које изазивају зли Руси. Постоји и урбану легенду да су таква писма почела да стижу и у  Републику Српску и да се један од  запослених пријавио за лечење за трауме које вуче још од бомбардовања из 1995.  

Размишљање једног обученог српског вола

Постоје писани докази да су на почетку XX века у Србији волови знали размишљати. Да је то забележено код мало западнијих народа ушло би у њихову националну историографију. Међутим, за разлику од њихових краљева нашим воловима се губи сваки траг, а јарам се мора носити. Вештачка интелигениције може да размишља али нема преко потребан врат, па су улогу волова  преузели власници природне интелигенције обучени за извршавање задатака за које је неисплативо ангажовање софистициране технологије.

Непогрешива способност преурањеног избора праве стране, у свету позната као погрешна страна, је последица историјских околности. Некада нас у томе помогне брутално анексирање територија, некада то погурају британске службе, некада интернационала, али готово да никада нема наших заслуга. Традиционални одабир контра стране ме је потпуно квалификовао  да из првог лица изнесем размишљања модерног српског вола.   Ја сам се за свој јарам свесно одлучио негде 1999. године мало пре завршетка хуманитарнoг бомбардовања државe којој сам положио заклетву. Пресудан је било уништавања  далековода и очита намера прогресивних снага да нас ресетује на немањићка електро-енергетска подешавања. Са манијацима који раполажу најсавременијим научним достигнућима нема шале. Осрамоћен и обрукан  повукао сам се у себе  узевши понизно тај јарам борећи се само на право на рад, потрошачка права и туристичка путовања ради  дивљења колонијалној култури.

За јарам је увек потребно двоје, нешто као за љубав само што је за рад. Ова два парњака један другог оптужују ко је крив за заједничку судбу. Овом левом су криви сви десно од њега јер су обични волови, а овом десном је крив овај лево што не види да га газда подједнако презире. Први ради за невледине организације има привилегије мултинационалних корпорација свестан да је претплаћен јер се по белом свету увек може наћи јефтинија радна снага. Овај други прима плату из државне касе која се пуни позајмицама јер није навикнут на рад. Колонизатор остаје само да организује  систем корупције и да  у сваком  тренутку обезбеди  две варијанте.

Најновија дешавања у Украјни  су потпуно оголела шизофреност ситуације наших волова јер не постоји ни једно универзално правило кога се ови парњаци могу држати, а да остану доследни. Ни ко је први почео, ни шта је међунарнодно право, ни право јачег. Што је још горе они који признају суверенитет данашње Украјне да ли ће признавати када се  власт промени насилним или ненасилним путем, а и шта је дефиниција насиља. Они који сажаљевају данас Украјнце да ли ће им сутра уводити санакције?  Ја сам био убеђен да је једини поштен начин да изађемо из толико компликоване ситуације да прихватимо безусловну капитулацију. 

Робовање никада није бивало претешко јер увек има довољно шарених лажа, а нарочито ако си у могућности да удобније живиш од осталих робова. Они најнапрединији  успевају да убеде себе да је проблем у затуцаном окружењу и селе се у окружење где ће сами бити најзатуцанији. Пре него што оду осигурају да се неће враћати тако што јавно опљују по свему своме, израчунају плату, кирију  и месечне трошкове. Знам да су донели праву одлуку јер у тим прецизним калкулацијам никада не помињу удаљеност црква у коју планирају да се причесте. Мени је једноставност одласка на литургију била довољна  и то би потрајало да ме једног пандемијског ванредног дана локални полицајац није спречио да се причестим у  најближој цркви. Тек тада сам схватио шта је слобода.

Слободан Србин је раб Божији који нема заступнике у парлменту, нити има шансе да се појави у медијима. То што је скорман и навикнут на тешку муку му је довољно да се никога не плаши, па ни рата. Не качи по мрежама шта је јео, где је био, а ни податке из свог здравственог картона и само остаје питање колико их има, ако уопште и постоје. Оно што је само највећим интелектулацима са запада јасно на основу компликованих мисаоних поступака то сваки човек у Србији  искуствено просто зна. Питање истине и правде је овде у потпуности огољено јер смо научили да ухватимо законитости између онога што видимо голим оком и шта нам приказују  у медијима, измећу прокламоване доктрине и здраве логике, између наметнутих друштвених токова и моралних норми, између онога шта су нам преци оствили и шта треба да пренесемо потомцима. Нажалост, и супротно важи јер се домаћа елита понаша као западне необразоване масе. Мада, сам појам елите у Србији је контрадикторан јер смо без исте остале још од времена Стефана Лазаревића, а ови који би сада требали то да буду су потомци комунистичког погледа на класно друштво што је тек контрадикторно. 

Нама су околности донеле проста сазнања да је Рачак измишњен да би се оправдала агресија и окупација Косова и Метохије, да је суд у Хагу политички јер наши џелати остадоше неосуђени, да је злочин у Сребреници пренадуван јер Братунaц нико не пoмиње. Смешна нам је прича како наш језик другачије зову, како наше цркве приказују као туђе културно добро које ти исти нису стигли да спале. Запрепашћени смо својатањем Тесле од стране оних који су му фамилију заклали,  згрожени понудом папоцентричне империје да нам опросте ако заборавимо њихову улогу у Јасеновцу. Овде не може да прође ни обична  кампања блаћења Ђоковића јер су људи до мало пре тога на њега навијали, па се домаћи медији не могу да уклопе у ту светску камапњу  а да и сами не испадну смешни. 

Једини начин да наши волови изађу из тако шизофрене ситуације је да нас Руси бомбардују. Једни би подржали Русе због безусловне љубави према њима, а други зато што су увек на страни оних који су нас задњи бомбардовали.  Искушења тек долазе, са сваким поскупњењем хране чврстина убеђења ће опадати, а избор стране ће бити конкретнија када дође до  избора чије платне механизме домаћа предствништва страних банака употребљавају, који је војни стандард за наше наоружање,  чије изворе информација бирамо, чије интернет сервисе користимо, са ког се домена качимо на друштвене мреже.

Канадска влада одузима имовине својих грађана, швајцарске банке објављују тајне рачуна, Немци прете дипломатијом, Американци не користе стечено право на војну интервенцију, а у Кини живи највећи број милијардера! Руси први пут у новијој историји одустају од тактике спржене земље. За сада се користе аргументацијом која у потуности копира НАТО терминологију и западну правну доктрину. Не бих изненадио да копирају запад и у случају пучева, постављање приватних влада, протектората, даљински навођеним нападима на терористичке вође широм света. Нама остаје да се надамо да свршетак њихових војних активности неће бути у амаричком стилу из другог светског рата и да ће одустати од анлогије са случајевима Хирошиме и Нагасакија. Све у свему нема разлога за страх јер ми смо се за ове одавно почели обучавати.

Молба неопредељенима

Као православни Србин који живи у републици Србији због забринутости за своја основнa права упутио бих молбу свим мојим познаницима, пријатељима и родбини. Нисам члан ни једне странке нити планирам да се кандидујем за неку државну функцију, па ову молбу поводом изобра износим у лично име. Поштујем право гласача који су се определили, па се ова моја молба односи  на оне остале без обзира да ли су решили да изађу на изборе. У случају да се још увек двоумите замолио бих да гласате за ону листу која може да обезбеди затупање интереса православних хришћана, ако ништа оно због ваших предака који су својим, а и вашим потомцима стварили ову државу.

Захваљујући камапањама великог броја странака које заступају колонијалне интересе мислим да постоју велика вероватноћа да ће нови републички сазив остати без представника  нас који баштинимо источно-хришћански систем вредности, светосавски  и косовски завет. То сматрам опасним не само за слободе нас верника већ и у супротности са примарним циљом огроме већине грађана  који су поносни на традицију и идентитеттску припадност народу коме припадају. Не бих да препоручум конкретну странку, јер мислим да нико није толико глуп. Такође мислим да је сасвим очито ко се до сада није огрешио о државне функције, ко је највише осправан и исмеван  и које је једини исказао спремност да се направи договор патриотских странака и поред свести да је велика већина истих сателит власти или плагијатор њихових идеја. У случају да сте имали добре намере па и ако омашите у процени ништа страшно, берем сте покушали да обезбедите представнике за које сматрате да ће сутра моћи да организују протест у случају продаје националних интереса и пристанка на потпуну и безусловну капитулацију и успоставу система вредности супротан традиционалним погледима на свет. Наравно, то све под условом да  не пристајете да живите у тако осрамоћеном протекторату.

Опростите на неметљивости која је настала из крајне нужде за самоодржање. Моја молба је намењена само оним добрим, поштеним, слободним и искрено храбрим који би могли бити међу оних 5 посто који чувају државотворно семе како би имало шта да проклија кад нам свима гране пролеће.

Полу-интелектуалци из полу-отвореног полу-круга јединице

Постојање  "интеклекуталне бижутерије" је потпуно легитимна ствар. Идеологија заснована на једином начелу "ко да више" представња уплив финансијских имепратива у лукративну филозовску мисао XXI века. Профил људи којима медији дају највише простора и сценарио да покушају да се остваре у улогама интелектуалаца се најбоље може осликати у једном мисоаном експерименту где можемо  предпоставити да родољубива Србија омогућава веће грантове од колонијалиста. Ја сам сигуран да би ови садашњи експоненти  профитократије тада  били највећи четници без обзира на своје комунистичко породично порекло. Уосталом, добар део каријериста се тако и кандидовао.

Колонијалисти су утицајне људе у Србији поделили у два табора. За потребе овог текста, а по основу екслузивнио додељених привилегија,  зваћемо их екипа  Грант vs екипа Тендер.  Ми остали, пасивни посматрачи из публике никако да провалимо да ли је само резултат намештен или је цела лига нерегуларна. Понекад изгледа да ови што играју за Грант екипу желе да имају и привилегије овог другог буџетског тима, а и обрнуто. Тада власник оба бренда, како би сачувао визелну различитост, ангажује амбасадоре да из ложе са западне трибине прати дешавања на терну и спречава монопол на његове колонијалне приходе. То јест, да би утакмица трајала морају бити два тима, без обзира што нема неизвесности око резултата. Но, понекда изгледа да су ови наши домаћи играчи успели да преваре глобалну организацију и једни дургима константно намештају шансе. Таман када помислим да је власт смењива, корпоративни медији ангажују неког од подизвођача интелектуалних радова да опљује по ћирилици, Немањићима и покрене онај инаџијски део бирачког ДНК ланца који владајућем режиму омогући победу у првом кругу. Доказ ове моје тезе ћу доставити након пребрајања гласова са изборне јединице у Маринковој бари. Важи и обрнуто, таман помислиш да је неки од компромитованих политичара отишао у заборав, медији са националном фреквенцијом се ангажују око промоције истог, а сваки  маркетиншки радник  зна да је и негативна кампања добра кампања. Ова утакмица ми све више личи на тениску, не због реката, већ због пребацивања лоптице док хипнотисана публика час гледа у једно час у друго двориште, а каква је то тенис без Ђоковића!?

Рачун за права на праћење ове лиге ће накнадно бити испостављен и сигуран са да ће бити вишестуко скупљи  и од енглеске премијер лиге. Платићемо га и ми што нас та утакмица  и не занима, нешто слично  РТС прептплати, без обира што наши тимови играју бетон лигу коју нико  не преноси. Мислим, могли су  и ови наши под рефлекторе, али се нису квалификовали пре свега због сујете играча. Та Екипа  родољуба која може да  уведе неизвесност у ову досадну утакмицу болује од месијанског синдрома. Нешто попут твитер заједница, јер би свако да ради посао за који није стручан. Ја сам сугуран да када би само мали проценат почео да ради свој посао, а без месијанских испада, да би та екипа  могла све да победи једним ударцем. Нашем друштву не недостају страначки лидери, већ савесни доктори, учитењи, војници, свештеници, полицајци, предузетници, радници, програмери, банкари, директори јавних предузећа, порески контролори, судије, извршитењи, адвокати, елктричари. Они несавесни су саучесници без обзира да ли и како гласају, а поготово ако јавно критикују власт. Лако је бити запослен у странци, много је захтевно се доказати у свом послу. То не занчи  да су сви страначки лидери лоши, сигуран сам да има и добрих, на крају крајева и сам ћу МОРАТИ да гласам за неког од њих УРПКОС њему самом. 

Постоји један прост начин да се докаже који од страначких лидера служи окупационом систему. Ако смо интелектуалце прогласили за бизнисмене онда и страначке лидере морамо мерити истим предузетничким аршинима. Дакле, сваком од лидера  се мора зацртати испуњеност изборних квота, мерити им учинак као и у било ком другом послу. Онај ко их не испуни мора да  поднесе оставку на своју лидерску функцикју, иначе  или показује своје ауторитативне претензије или је и сам део намештене утакмице.

Оног тренутка када полуинтелекуталце релаксирамо улоге неког битног чиниоца, сведемо их  на ниво дворских луда ( спрам претнезија из соптвених  јавних наступа)  и када посао у странци или државној  институцији почнемо да меримо  доћи ће све на своје место. Наравно, све време треба да радимо свој посао, јер нема ко други.

PS

Страх од ширења месијанске пошасти сам добио слушањем домаћег twitter space. Оправдана потреба да вас неко саслуша, са бројем пратиоца прераста у пасивно и испразно трабуњање, па онда у месијанство, да би потенционално постало прави предзетнички подухват са јасним бизнис моделом. Тај синдром је најлакше уочити код оних твитераша који део популације без твитр налога сматра затуцаним. Нарочито је ефектно када се они који не гледају најутицајније youtube канале држе за необавеште по чему закључујем да су најобавештенији пратиоци  Задруге која има највиже прегледа,  а да су највећи медијско-информативни прегаоци Buba Corelli i Jala  brat.

Ипак, основни утисак је да уркос таквом окружењу на твитеру постоји  и дигитални профили пуни  толеранције, садржајних мотивационих порука и претензија ка организационим способности, а све у нади  да свој социјални капитал неће продати некоме за ситне паре, или још горе због потенцијалне зараде да се аутоцензуришу. 

Новаков индентитет - акциони трилер

Дружење са Ђоковићем сам прекинуo пре пар година. Разлог је био етичке природе - он није лајковао заједничку фотографију коју сам објавио на друштвеним мрежама. Штавише,  својевремено сам му изнеo идеју о фотографисању и стигао да му изнесем лични став о мом личном имену. То је тада  оберучке прихватио  и са осмехом на лицу, а сада се тога више и не сећа. 

Из те позиције познанства од пар секунди стекао сам више легитимитета да пишем о његовом случају од већине медија који се користе његовом ситуацијом како би подигли читаност својих портала, узимајући у обзир да је и мој  интерес исте природе.

Његов  имиграциони случај је чисто процедурално питање. Иначе, према рачнику појмова и општем утиску из штампе овај термин се користи када  се жели прикрити стварни разлог, или када су исти непознати аутору. Цариници су га ухватили  у покушају да  прошверцује самога себе. Он је испао блесав јер је веровао у њихове законе, мантре о слободи кретања капитала и радне снаге. Колико сам испратио желе да га осуде за финасијске малверзавије којима је на волшебан начин исисао из Аустралије огроман капитал користећи се монополским положајем на тениском тржишту. Међутим, њихово законодавство има рупе које желе да покрпе коришћењем упоредног права позовајући се на сличан случај при хапшењу Ал Капона. На почетку су питање ускраћивања елементарних права прогласили борбом прорив богатих, онда су га оптужили да је провоцирао јавност тако што се сликао и написао истиниту објаву о сопственим намерама. Можда ништа од тога и не би било само да је лајковао слику са мном. 

Пре свега тога, направили су опширну припрему. Под окриљем санитарне ситуације прво су увели нове законске норме, па дефинисали пожељне друштвене образце понашања,  увели нову полицијску етику, појачали права органима репресије, па су   људе навикли на то, а тек онда су обећали Новаку да ће поштовати медицинска изузећа. Тако су га намамили у такозавну визну клопку.

Њихова држава, њихов цариник, њихов турнир и тачка, имају право на то.

Овим су се у непријатности нашли само они који даље верују у западни модел демократије, а како је њих мало и задовољни су висином додељених гренатовима нема нежељних последица.

Сиротиња раја ће се расправљати ко је у праву и свести на причу вакцинисни/невакцинисни заузимајући још екстремније ставове у расправи око начина употребе широких овлашћења органа јавног реда и морала. Полицији остаје да ради свој посоа и само да види у чије ими ће да млати ове друге.

Новаку није потребан  подршка невакцинисаних јер човек се бори за принцип, а не за сепаратне интересе. Праву подршку би требало да добије од спортиста чији би синдикати требало да бојкотује турније које организује оваква корумпиране спортске асоцијације. Можда је и најбитније питање како ће се осећати победник турнира док главни претедент гули имигрантски кромпир.  Међутим, нагреде су сувише велике да би се са тим сада неко замлаћивао. Једина морална подршка би требало да дође од вакцинисаних, али солидарност вакцинисних са Новаком  би била лицемерна ако није у форми солидарности са невакцинисанима као таквима. 

Остао сам ја тако смућен и неутраланог мишљења  све док нисам прочитао ставове домаћих  медија у власништву страних корпорација. Иако су само на прво читање скривени и смутљиви ипак их је  Чанак Ненад најпрецизније сублимирао осудом Ђоковића.  Нико паметан не би смео да осуђује некога ко је у свом послу најбољи и то од како тај посао постоји, па се традиционално  за те послове  ангажују овакве дворске луде.

Тиме случај Ђоковића постаје парадигма и прераста у идентитетско питање. Нема ни једног великог човека, ни једног велике историјске личности који део свог живота није провео у затвору. Они највећи су имали ту част да се иза решетака нађу баш у најсмутљивијим временима и ето судбина је и по том питању била наклоњена Новаку. Благо њему, он остаје да сведочи на својој вертикали. Са стране, у хоризнотали ће лежати они који се приклањају стихији времена, подвијају реп сили и ломе кичму жуљајући колена. То је уједно и идентитетска судбина народа коме припада. Њему је одлично познато да они који се приклонили јечем губитак достојанства компензују мноштвом ситних интереса проистеклих из гажења по другачијима. Но, када та сила спласне и стихија прође једино им остаје да мрзе сведоке соствених понижења и остаје вечна граница. Ту је границу подвлачила и римска курија и османлије и сва немачка царства и комунистичка интенационала и  НАТО колонијалисти и ево сада и глобална санитарна организација и колико год се ми трудили да будемо несврстани стално  морамо да се спрам те линије опредељујемо. Увек изнова бирамо да ли смо са својим прецима или са својим потомцима јер по закону веоватноће  сасасвим сигурно ће и неки од наших потомака у тим поделема изабрати другу страну. 

Било како било, нека буде мирa Божијег, а међу људима добра воља  било да су вакцинисани или невакцинисани, храбри или промишљени, способни  или таленотвани,   учени или образовани, рационални или емотивни, богати или сиромашним, ситуирани или културни, горњи или доњи, леви и десни, са нама или против нас. 

PS

Једина ствар која треба да нас плаши је да нас опет не задеси судина намењена за много веће народе, ал ако нема ко други, шта ћеш.