Имајући у виду искуство последњих осамдесет година, рекло би се да је за наше интелектуалце најпрецизнији обавештајни термин „спавач“. Колико год је након Другог светског рата то било оправдано, јер су српске главе летеле на све стране, касније је то постало рутина и догма: ћутиш, не таласаш и чекаш позив и понуду. Тас на ваги је добрано претегнуо јер су се распоредили према платежној моћи страних служби. Она домаћа, у процесу приватизације, добила је право само на личне бизнисе.
Одрицањем од одреднице српски добијали су медијску пажњу. И таман кад помислимо да су једини прави интелектуалци они који немају приступ националним фреквенцијама, дођу изазовна времена. Изгледа као да су они најискуснији спавачи сачекали последњу највећу понуду. Оно мало преосталих делују изгубљено, па им у најбољем случају остаје само да ћуте. Ако и пишу, онда је то о глобалним проблемима (што би рекли Надреалисти: „У Шведској проблеми, здраво!“) или тралалајке како би лепо било да избегнемо грађански рат.
Какви год да су, наши су и боље немамо
Ми, који се и даље надамо да ћемо стварно избећи крвопролиће, по тим текстовима пребирамо сваку реч, тражећи барем неку шифровану поруку. Али, ништа. Оно што је за сада сигурно јесте да ће ти интелектуалци, када преживе ове изазове, моћи да подмире своју сујету и кажу како су на време упозоравали. Но, ево и демантија: упозоравам и ја. Садржај тих текстова је потпуно тачан и потпуно некористан. Примерен је неком имагинаријуму у којем је све идеално. Доприносе политичком маркетингу у којем се насилно инсистира да је све нормално, осим шачице доконих протестаната који „баш сад“ нешто негодују.
Индиректно или барем несвесно, тим писањем бирају страну оних на власти, које су иначе раније једини редовно оптуживали за распродају државних добара и интереса. Ова контрадикција ме унапред дисквалификује као острашћеног, чиме само неутрални задржавају право да остану недодирљиви. Такву позицију најлакше је објаснити тиме што нисам дорастао ситуацији. Браним се питањем: колико је таквих?
Једино што оправдава природу њихових текстова је закључак да је овај темпо пропадања „оптималан“, а да при томе информације које имају не могу да поделе са нама неупућенима. Али управо због узаврелости, неко би ипак требало јасно да каже истину. Не да позива на мир и братску слогу, то се ваљда подразумева, већ да отворено стане на страну власти и образложи своје разлоге, уз јасно наглашавање да је онај ко каже да је „у току обојена револуција“, а не прецизира ко је спроводи, обичан демагог. Када клир СПЦ прецизира да Запад спроводи обојену револуцију да би рушио наш режим, онда мора и да осуди све који сарађује са тим Западом, ако је он већ толико зао, а не да се још и хвали присним односима са њиховим представницима. Мислим и на режим и на клир СПЦ.
У недостатку јасних порука обичном човеку, попут мене, ситуација је збуњујућа и неко мање црквен лако може да падне под утицај хибридног рата за који сви знамо да се води против СПЦ. Али ако је хибридни, онда по дефиницији има убачених елемената, што опет покреће нови зачарани круг.
Ако нису у питању такви разлози, једини начин да се српски интелектуалци „пробуде“ (не морају да устају) јесте да процене да је сад прави тренутак за општу родољубиву акцију. Режим је притиснут, побуњеници немају критичну масу, а не можемо све на студенте да свалимо, па је прави тренутак за „миран пут“. То би подразумевало излазак са захтевом да се, због разлога немоћи које режим месецима сам наводи, а у интересу мирног решења, распишу избори. Да се понуди спремна лист имена некомпромитованих људи за Републичку изборну комисију, РЕМ и РТС. Да се то оправда страхом од страног фактора који би могао ситуацију да злоупотреби. Понуда мора да буде добронамерна и таква да, ако је власт одбије, то значи да је оправдана сумња да се искључиво боре за сопствени интерес има доказе. Потребна је иницијатива, а не наступ бабе нарикаче, без обзира да ли је за то плаћена или не.
О студентима у блокадама се мора јасно и прецизно констатовати да су последња нада и предложити им заједничку листу са изборним личностима које имају несумњиве патриотске биографије и подршку родољубивих интелектуалаца. Излазак са сопственом изборном листом може бити контрапродуктиван у условима непостојања слободних медија, али и то би требало оставити као отворену опцију ако студенти буду показали неко ново лице, јер су до сада били јасно патриотски и добронамерни. Потребно је обавезати се на политику која је формално победила на прошлим изборима: став према НАТО-у, Русији и Косову, уз поштовање Устава и закона, и обавезивање на све истраге које се тичу очигледне корупције у држави. То би поништило оправдану забринутост једног дела родољуба, а то је страх да у револуционарним околностима контролу не преузме инструисана и са стране организована мањина.
Без коришћења популистичких и запаљивих термина, понудити садашњој власти континуитет државних институција уз инсистирање на спровођењу постојећих закона. Једино се поставља питање: имамо ли довољно поштених, заинтересованих и храбрих људи? Ако је одговор „не“, и ако је то разлог овакве родољубиве пасивности, онда остаје једино да препустимо акцију другима и пишемо есеје и научне радове све док нека група која заступа мањинске ставове не почне да спроводи своју мисију. Онда ће по природи ствари бити братоубилачка и џаба су упозоравали.
Наравно, постоје изузеци који потврђују правило. У том случају интелектуалци су изворно српски, па самим тим неорганизовани и без финансијских могућности. У тим околностима можемо се поуздати у Вишу силу, што је уједно доказ да су једини истински интелектуалци они који су дубоко религиозни, а ако су при том и духовно будни, то потпуно оправдава њихово умно „спавање“.
П.С.
Наслов је иницијално био „Отворено писмо српским интелектуалцима“, али је садржај довео у питање постојање самог адресата. Не зато што немамо интелектуалце, већ зато што се погрешно сматра да они по дефиницији морају бити родољубиви. Као такви, они немају потребу ни да пишу, ни да читају било каква отворена писма.
Нема коментара:
Постави коментар