И тиме је, некако по нашем обичају, вишестраначје, настало из једнопартијског уређења, свечано завршено беспартијским системом. Сад се према систему односимо искључиво из перспективе личног интереса.
Колективни интерес више и не помињемо. То право нам је, уосталом, одавно укинула иста та Партија, кад је на власт дошла на руским тенковима и уз енглеску логистику. После ребрендирања КПЈ, не само њен формални наследник, него и сва остала крила, пераја и пипци, све време су се држали њених стечених достигнућа.
Није важно како се зове, него коме служи. А служила је себи. Као и данас њени формални наследници, бивши противници, садашњи коалициони рођаци и сва остала идеолошка сирочад.
Партија, која за живота није стигла свима мајка да буде, иза себе је оставила две Србије: своју децу и туђу пасторчад.
Прву чине они којима систем одговара: запослени у јавним предузећима, безбедносне службе и криминалци. Такозване три гране власти.
Другу Србију чине сви остали. Они небитни, који немају готово ништа заједничко, осим што више не могу овако. Али, пошто смо одавно изгубили навику на заједнички интерес, свако се спасава као човек који у пожару прво тражи папуче.
Последњи избори су показали да је већина још увек код оних који не би ништа да мењају. И то је разумљиво. Човек се тешко одриче система који га плаћа да не мисли, а по подразумеваном уговору и да не ради.
Али настаје проблем: села су се испразнила, стручни људи отишли, радни свет увозимо, а расте број оних који су професионално запослени у нераду. И сад се поставља озбиљно државно питање: ко ће то све да издржава?
Не може више глас да се купи за уље, шећер и обећање да ће кумов мали добити уговор на три месеца. Поскупело. Данас глас кошта замрзивач, телевизор, бела техника. Чим народ почне да тражи фрижидер, знај да се демократија прегрејала, па је ваља охладити. Телевизор је ту да је после можеш опет загрејати, ал’ таман онолико колико може да се прогута.
Ако глас стигне до хиљаду евра, за републичке изборе требаће бар две милијарде евра. Додатног задужења, наравно. Неће ваљда из поштења. Отуда и мегаломански пројекти. Није то зато што воле мостове, стадионе и изложбе. Него зато што је за две милијарде евра коруптивног кеша потребан пројекат од најмање осамнаест милијарди, да би нешто остало и крупним играчима.
Сиротиња добије националну, а господа историјску прилику.
Само, такав систем више није лако одржавати. Нема тог повериоца који ће бесконачно сипати новац у буре без дна, које при томе и цури и прокишњава.
Ми, са све преосталим природним богатствима која још нису распродата, не вредимо толико. Неки можда и вреде, али ако већ појединачно могу да достигну циљену цену, држава им више и не треба.
И невладин сектор улази у сличан проблем. Криза стиже на све стране света. Биће мање пара за демократију, родну равноправност, инклузију, помирење, обуке, тренинге и остале облике пристојног преживљавања. Многи ће морати путем Шутановца.
Народ који за изборну ноћ не добија ништа конкретно принуђен је да гласа по уверењу. А кад човек гласа по уверењу, то је почетак сваког екстремизма. Такви онда гласају за некакве студенте, професоре, листе које директно угрожавају мир, стабилност и, што је најстрашније, пензије.
Једино у шта можемо бити сигурни јесте да ћемо брзо остати без пара за куповину гласова, па самим тим и за пензије. То је, уједно, и једина реална шанса за демократију. Јер, кад више нема шта да се подели, ето наде и за сиротињу.
Није лако ни овима што бране систем. Екипа која се запослила у јавна предузећа да не би ништа радила, сад мора да иде на скупове, митинге, контрамитинге, подршке, дочеке, испраћаје, страначке екскурзије и остале облике присилног нерада и тим-билдинга. Крвав је то динар.
Једини који су и даље плаћени да не раде свој посао су полицајци. И испада да су управо они најпаметнији. Довољно је само да гледају у страну док маскирани криминалци са палицама решавају демократске недоумице на терену. Наравно, међу њима још увек има добровољаца спремних да пребију свакога ко не пружа отпор.
Такву пат-позицију кваре само најмлађи. Наивни, неискусни, васпитани на идеји да правда постоји и да демократија није само рекламни слоган за амбасаде. Они стварно верују да се систем може победити пре него што повериоци престану да дају кредите. Младост је чудо. Човек тек поред младих схвати колико је старење, заправо, процес навикавања на понижење.
Гледам их на локалним изборима испред основне школе у Гучи. На једног спремног за одбрану изборне воље: један полицајац у униформи, један у цивилу, један батинаш. То је већ озбиљна државна пажња.
И онда ми неко каже да за подршку поштенима не треба храброст. У ствари, у праву је, јер, ево, први ја нисам храбар, па сам ипак тамо. И баш зато ми није јасно одакле толики кукавичлук у народу који не сме ни толико да стоји на безбедном протесту и глуми да има кичму.
Волео бих да те експерте за храброст слушам док своје ефектне ставове излажу човеку са разбијеним главом, да тестирајући његово стрпљење провере и јачину својих аргумената.
Испред изборног места слушам једног бившег полицајца. Каже да је више од пола полиције уз нас. Још увек нисам сасвим сигуран ко смо то ми, али лепо звучи. Радио човек у СУП-у, па ваљда зна.
Напустио службу, у петој деценији дао последњи новац за дозволу да вози камион по белом свету. Још тврди да није било тешко и показује на тек пунолетног сина. Поред њега још један, исто бивши полицајац, у пензији. Мало ли је свих могућих полицајаца, само нам је још неки у пензији фалио. Највиши је међу нама, можда и најјачи, па га вреди саслушати. Исповеда своју причу о 5. октобру, кад је једини одбио команду да бије цивиле који су држали репетитор са ког се приказивала прва слободна телевизија у Србији, па дао отказ. Људи га познају, па се надовезују са још тежим пикантеријама.
Сутрадан га звали назад, јер су, ето, победили наши. И нудили му место, чин, положај, шта год треба, само да се докаже да су и командир и колеге одувек били уз слободу. У неверици је слушао сад нову команду да ослободиоце из Београда 6. октобра дочекају у свечаном шпалиру. Ту му је прекипело. Тврди да му не смета што ће опет исто тако бити.
То је, уосталом, суштина нашег система: свако је уз победника, само ако је резултат довољно убедљив. Али и то, после много циклуса, постаје заморно. Све се понавља, само што ми још увек чекамо прву слободну телевизију. Са појавом првих репетитора нестало је и последњих слободних Срба.
Тад ми синуло: наши су, у ствари, контраши. То јест лепо, али и незгодно. Јер контраш ће из ината да контрира и својима. Ето зашто моји не могу да победе. Мада, какви смо, можда бисмо једино из ината и могли да се сложимо.
Ипак, из свег тог безнађа рађа се једна здрава контрашка идеја: на следећим изборима, ако их уопште буде, наши треба да навуку фантомке и понесу палице, па да полиција коначно не зна кога не сме да бије. То би била прва успешна имплементација равноправности пред законом у нас.
У међувремену, земља тоне у фазу бесрамља. Неко помену случај одборника из Краљева што је започео тучу, па се некако само-испребијао. Снимак постао виралан, народ му се смеје, а он излази на конференцију за штампу и каже: „Као што сте видели, нисам први почео.“ У нормално време би се човек после тога крио годинама. Код нас је то квалификација за напредовање. Данас се само нормалан човек стиди. Остали држе конференције.
После бесрамља стиже и спремност на злочин. И ту се човек неминовно сети свих оних историјских тренутака кад су најгори успевали не зато што су били многобројни, него зато што су били без стида. Зло не побеђује снагом, него дрскошћу.
Нормалан човек увек касни за ненормалним, јер прво мора да поверује да је ово стварно. Зато ни данас ствар није ништа сложенија. Иста та жудња да се по сваку цену „успе на фору“ може нас довести дотле да и трећи светски рат дочекамо спремни таман колико и други. А позив на јединство је толико пута злоупотребљен да га више нико не може чути без гађења.
И тако, после упокојења странке која је некад била Партија, остаје само практично питање: како изгледа атеистички парастос? Ко држи опело покојнику који се цео живот одбија да поверује у загробни живот? Има ли игде свештеника који би пристао? Имају ли неког свог попа, ваљда су се за толико инфилтрирали? Или бар неког занатлију да добро закуца сандук? Не због покојника. Него да се, не дај Боже, не повампири првом приликом кад осети мирис буџета.
Можда би сувише цинично било рећи да је последње медијско представљање Партије било њено представљање Господу.
0 comments:
Постави коментар