Алхемичари на струју

Нема те потраге за Светим гралом коју алхемичари нису у стопу испратили, увек спремни да од туђе наде направе и мистику, и метод, и понеку сасвим приземну фактуру. Новина је само у томе што овога пута не продају наду, него отказе.

Овг пута се не греју реторте, него дата центри. Не мешају се жива и сумпор, него капитал, струја и маркетинг. Не тражи се више филозофски камен, већ модел који ће, како се тврди, од текста направити истину, од статистике разум, а од туђег садржаја нову цивилизацију.

Некада су алхемичари шапатом говорили о тајним формулама и скривеним својствима материје. Данас се истим тоном говори о   „agentic systems“-у и „frontier models“-има, као да се не продаје иста стара магла, само са бољим GPU-ом. Разлика је више козметичка него суштинска: средњовековни алхемичар је бар имао пристојности да изгледа као човек који муља.

И онда, наравно, долази обећање.

Алхемичар је некад обећавао да ће од олова направити злато. AI пророк данас обећава далеко више: да ће од просечног човека направити генија, од хаоса ред, од корпорацијског нереда интелигентни систем, а од читавог друштва нешто што личи на будућност, под условом да му се обезбеди још мало новца, још мало података и још једна рунда еуфорије. Стари алхемичари су, кад се боље размисли, били скромни људи.

Иронија је у томе што је и метод остао исти.

Као што су некада у полумраку лабораторије сви гледали у посуду и убеђивали себе да се пред њима дешава чудо, тако данас публика убеђује себе да је пред њом интелигенција. Некад се мистерија одржавала латинским изразима, данас LLM . Некад нико није смео да пита где је тачно злато, данас нико не сме да пита где је тачно разум.

Уосталом, и филозофски камен је добио ново име.

Сада се зове foundation model. Као и сваки прави митски предмет, обећава све: да лечи недостатак знања, поправља продуктивност, убрзава историју и, ако се добро упакује, претвара туђу панику у тржишну вредност. Само што је некадашњи камен бар био замишљен као редак предмет. Овај данашњи се појављује у свакој другој презентацији, што само показује колико је чудо појефтинило, а профит се извлачи из обима.

И владарска класа се, разуме се, понаша потпуно традиционално.

Некада су краљеви и цареви финансирали алхемичаре јер је и најмања шанса да неко прави злато била довољна да се ризикује дворски буџет. Данас државе, фондови и корпорације финансирају AI лабораторије по истој логици: нико није сигуран шта ће тачно испасти, али сви су сигурни да не смеју да остану ван чаролије. Кад паника добије буџет, она се зове стратешка визија.

А као и у старој алхемији, што је резултат мутнији, то је језик свечанији.

Кад нешто стварно ради, обично уме и једноставно да се објасни. Кад не уме, онда слушаш о емергентним способностима, егзистенцијалном ризику, судбини човечанства и моралној одговорности лидера. То је одувек био најпоузданији знак да је магија у току: када се најобичнија трка за моћ преруши у метафизику.

Посебна лепота ове нове алхемије је у томе што је успела да врати и древну веру у трансмутацију. Само што се сада не претвара олово у злато, него струја у наду, hype у капитал, а несигурност друштва у valuation. То је, реално, виши степен алхемије. Средњовековни мајстори су покушавали да преваре природу. Ови данашњи су схватили да је много исплативије преварити очекивања.

Ту негде се појављује и наш нови Прометеј.
Само што више не краде ватру од богова да би је донео људима, него узима струју, туђе знање, јавну инфраструктуру, огроман капитал и туђе страхове, па све то враћа као обећање да ће човечанству поклонити нови разум. И као у свакој доброј верзији мита, публика се диви пламену, а ретко ко пита ко ће на крају бити прикован за стену. У старој причи казна је стизала због крађе ватре, а где нема ватре нема ни дима.

Bило би глупо рећи да је све то само превара.
Алхемија није направила злато, али је из ње, кроз силне заблуде, опсене и погрешне теорије, ипак настала хемија. Из ње су остале лабораторије, технике, експеримент, дисциплина рада са материјом. Тако ће и из овог AI театра остати нешто стварно. Можда не баш онај месијански рај који најављују нови пророци, али свакако нешто  употребљиво и историјски важно. Баш зато је цела ствар и опаснија и смешнија: у сред огромне количине дима заиста се рађа нешто реално, па је онда много лакше да и најобичнији шарлатани изгледају као весници нове епохе.

Ипак, у свему томе има нечег скоро дирљивог.

Човек очигледно не може без вере да ће се појавити нека машина, формула или камен који ће га ослободити труда, одговорности и стварности. Само се реквизити мењају. Пећ постане серверска хала, еликсир постане модел, чаробњак постане оснивач, а двор постане регулаторни самит. Али потреба остаје иста: да се поверује да ће овога пута магија стварно успети.

Што за сада поуздано знамо:
Ова нова епоха није настала ни из чега, већ на туђим подацима, туђим делима и туђем раду. Право на побуну против тога углавном су задржали само холивудски глумци и власници довољно јаких личних брендова да њихово ауторство не може баш сасвим бесплатно да се прегази. Остали су, као и обично, позвани да историји помогну тако што ће послужити као сировина у алхемијском поступку производње злата.

PS

У том новом смислу, Средњи век је трајао негде од новембра 2025. до фебруара 2026. Сасвим довољно да данашњи припадници новог доба већ са благом језом и цивилизацијском надмоћи памте она давна, мрачна времена када су људи по пећинама цртали хијероглифе, куцали сопствени код и још веровали да ауторство има било какве везе са оним ко је нешто заиста направио.