ИТ сцена већ месецима звучи као секта пред смак света. Једни најављују да AI једе све живо. Други се преко ноћи крштавају у AI еванђелисте. Трећи глуме смиреност, а у себи већ мере зидове по купатилима.
И, искрено, није то ни најгора идеја.
Плочица је поштена ствар. Ставиш је, залепиш је, видиш је. Не зависи од API pricing-а, инвеститорског расположења и тога да ли је неки лик из Калифорније јутрос одлучио да ти „демократизује приступ“ тако што ће ти утростручити цену. Плочица нема hallucination. Ако криво легне, криво је легла.
Зато мислим да је дошло време да ИТ престане да кука и почне да ради нешто што има макар мало смисла. Ако већ AI може да пише boilerplate, summary-је meeting-е и глуми колегу, а ако већ сви колективно идемо ка некаквој преквалификацији, онда имам идеалан предлог за стицање искуства.
Сви они који остану без посла, или бар док чекају одговор на prompt, могли би да се угледају на бразилску Lupa-у и Бруна Сезара (Bruno César). Човек је урадио толико просту и наивну ствар да се свако поштен морао запитати за његову безбедност: покупио је јавно доступне податке, повезао тендере, исплате, фирме, функционере и њихове везе, па направио алат који црта мрежу односа и показује где новац чудно тече. Управо зато ту има посла за све оне који немају ништа паметније да раде, а довољно су храбри и тврдоглави да копају по тендерима, јавним набавкама, плаћањима, власничким везама и свим оним домаћим траговима који стоје разбацани по порталима, PDF-овима и скенираним документима као да је неко намерно правио систем да га човек не може читати без озбиљне психичке припреме.
Уосталом, све то само на први поглед делује опасно. Ако вас већ месецима плаше апокалипсом, онда баш и нема неког разлога да се плашите мечке.
Не треба ту никаква „суперинтелигенција“. Не треба нам AI који ће да пише песме и машта о свести. Треба нам машина која уме да види оно што се код нас годинама прави да се не види.
Да препозна кад је тендер написан тако да на њега може да се јави тачно једна фирма, један кум и евентуално један резервни кум.
Да упореди тржишну цену са „патриотском“ ценом из фактуре, где тонер испада скупљи од бубрега, а нека обична клупа делује као да је рађена од махагонија довучене директно са Марса.
Да повеже ко је добијао послове пре избора, ко после избора, а ко је процветао брже него startup после Series A - само без производа, без тржишта и без срама.
Да не трепће. Да не иде на славе. Да нема стрица у општини. Да не зна ко је чији.
Јер код нас подаци постоје. Само су намерно посејани као мине. Мало у PDF, мало у Excel, мало на портал, мало у регистар, мало без претраге, мало без стандарда, мало без стида. Мислим на све оно што зову транспарентност.
Није проблем што нема података. Проблем је што их нико нормалан не чисти, не повезује и не тумачи систематски.
Не треба нам још један chat-asistent за заказивање депилације. Не треба нам ни нови SaaS за „личну продуктивност“. Треба нам алат који ће бар мало да подигне маглу над тим где иде јавни новац и како се код нас чудесно развијају фирме са добрим контактима и скромним биографијама.
Тако да, да се разумемо: лепљење плочица остаје озбиљна каријерна опција. Чак све озбиљнија. Али пре него што ИТ масовно пређе у керамичаре, могао би бар да остави један поштен алат иза себе. Нешто што ће стварно користити људима, а не само да пуни CV ставком „radio na skalabilnoj enterprise platformi“.
Била би то једна сасвим солидна апокалиптична апликација за лакшу администрацију и боље разумевање света који се ионако распада.
P.S. Ако већ стране службе могу годинама да уцењују домаће политичаре информацијама које имају о њима, стварно је ред да једном и грађани направе сопствени систем за ту врсту „транспарентности“. Чисто да монопол на истину не остане само у туђим рукама.
0 comments:
Постави коментар