Разумевши поруку текста „О легитимности власти у Србији“, мог некада омиљеног аутора Слободана Антонића*, прво што ми је пало на памет била је једна старина подно Златара која је умела да каже:
„Горе високо, доле тврдо.“
То није била ни поштапалица, ни српска верзија small talk-а за увод у разговор. Напротив, то је била објава краја свакој даљој причи. Време је да се дела. Нема више филозофирања. Сад мотика у руке.
Полако, није мотка него мотика.
То је била она врста пријатељске поруке која у преводу значи: све си ти у праву, али ми сад имамо преча посла. Тек касније, кад сам на славама и разним свечаним приликама чуо истог тог старца да исту изреку користи у сасвим другим околностима и другом значењу, почео сам да сагледавам ширу слику: такви људи ти се обраћају тако да никад не знаш да ли те саветују или спрдају, просипају бисере или празнослове.
Увек сам уживао кад се та хегемонији неподложнa сиротиња ухвати укоштац са онима пуних себе. Са онима вазда пониженим у својим малим животима, па онда добију нагон да исмевају једине које је и дозвољено и пожељно исмевати - сељаке. Наивност француских собарица је ништавна спрам спремности Златараца да прихвате главну улогу тупана, само да би ови други могли да одиграју своју споредну улогу глупана.
Ипак, био сам превише изложен доказима о њиховим свакодневним поразима да ни сам нисам увек био сигуран шта је тачно у питању. У томе ваљда и јесте чар дијалога. Нарочито кад једна страна за себе тврди да је паметнија од друге, па ако јој још нестане и последњи остатак обзира и добије месијанске нагоне. Онда јој такав одговор дође и као мера и као пресуда.
Ко познаје људе из тих крајева зна да постоје и краће верзије те изреке. Негде је то само: „Нооо.“ Дуго-силазна драгачевска верзија кратко-узлазног ерцовског „Ја.“ Наравно, оба изговорена кроз нос. Кад ти на опширну опсервацију одговори са „Но“, то значи да је цела тема промашена. И ко има имало образа, ту схвати да нема ни мало мозга. Или обрнуто. Има и она најкраћа могућа верзија - кад народ прећути. За тај случај најбоље је консултовати Милоша Обреновића, али ако ни тада нема попуштања, рекло би се да је и за то сувише касно.
Дакле, ситуација у Србији дошла је дотле да су плашљиви неутрални почели да исмевају опасне револуционаре. Типичан пример логичке омашке која се, чим довољно дуго стоји у јавности, проглашава за став.
Генеза те неутралности, праћена кроз текстове наших националних, а већином пасивних интелектуалаца, могла би да се сведе на четири етапе.
А неутралност се, наравно, увек може даље развлачити. До нивоа да се озбиљно тврди како је девастирање српске привреде, у ствари, добро, јер се тиме боримо против најезде имиграната (па и оних из ратом захваћених простора) како нам странци не би обарали цену домаће радне снаге.
Што би се рекло, предговор за књигу „Како сам победио револуцију“ је готов. Још само аутор да се одлучи који ће агент то написати и коме ће припасти част да напише поговор. Можда Шутановац, чисто да се одржи фина равнотежа националног и грађанског. Ако је комедија онда ваља да је и фарса уравнотежена.
У првој фази сам их оправдавао. Имао сам разумевања за њихову неодлучност, правдајући је историјом заједничке борбе против режима, нарочито у вези са издајом Косова.
У другој сам их пратио са дистанце.
У трећој сам им већ дисао за врат. Јер ако мени кажу да сам ја одговоран за преузимање власти и за потенцијалну штету која из тога може да настане, онда им ја сасвим мирно одговорим да су они одговорни за конкретну штету која већ сада настаје, а која је свакодневна и свима видљива. Не за метафизичку штету. Не за хипотетичку. Него за ову нашу, домаћу, испоручену, потписану и оверену у мери колико је захтевано.
У четвртој само констатујем да се ми више не такмичимо у истој трци. Ја одбијам да узмем допинге који се данас свима сервирају, а после се чуде што не трчим истим ритмом.
Мени је потпуно јасно да постоје људи који подржавају ову власт. Тај профил одводне цеви који се толико густ да је морао испливати на врх. Јасно ми је и да постоје они који не желе да мењају власт јер у томе не виде никакав лични интерес. То је поштен став, у складу са глобалним токовима и прокламованим индивидуализмом, без обзира на то што га доводе у питање.
Тачно је да је мањина исказала спремност да живи у солидарној заједници. Упозоравали смо заједно, па и своје садашње саборце, да ће после Косова на ред доћи остатак земље, воде и ваздуха. И ево, дошло је. Још један део народа се придружио, а добро дошли су сви потлачени. Придружили су се и сељаци, који су од почетка највеће жртве, али који, по узору на Русе, споро седлају. Добро дошли ће бити и ови интелектуалци који су сада неутрални, онда кад и сами дођу на ред. Кад се ватра гаси нико није сувишан. Има и оних који воле да дођу последњи, а да им се после призна како су ускочили у правом тренутку. Само, молим вас, понесите воду.
Тачно је и да су тензије зауздане само зато што смо ми одлучни, како рекоше, још увек неозбиљни. Мора се признати да је аутор потпуно у праву, јер да су одлучни озбиљни, све би било другачије, па и став неутралних. Шта ће бити кад се уозбиљимо, не знам. Али већ је и сада прилично касно.
Разумем ја и страх. Скоро ми прича пријатељ како је у кућној атмосфер наздравио гостима, онако свечано, подигао чашу и рекао:
„За краља и отаџбину!“
А његова мајка, дементна, тргне се из деменције, као да ју је неко убо иглом, и сасвим присебно, у паници, прошапуће:
„Ћути, сине… не помињи краља.“
Сви у просторији затечени.
Ето шта је страх. Ето колико дубоко иде. Ето како историја уме да преживи и онда кад памћење више не може.
Опростићу ја и онима који ми се сада смеју. Њихов страх правдам тиме што могу доћи времена у којима се овакви више ни за шта не питају. Из перспективе оваквих, та времена су већ дошла.
PS
О личном односу према неутралности довољно говори то што, служећи се терминологијом поменутог аутора, и учеснике Слагалице на РТС-у видим као корисне идиоте.
* https://standard.rs/2026/03/08/o-legitimnosti-vlasti-u-srbiji/
0 comments:
Постави коментар