МУП Србије је успешно одбранио докторат из космологије, доказавши теорију о растезању простора и сабијању материје. Наиме, 23. маја на Славији је 60.000 квадрата једва примило промају и 34.000 људи, док је данас испред Скупштине, на свега 10.000 квадрата, стало рекордних 207.000 верних душа.
Сад су на потезу дежурни експерти који ће на свим позантим фреквенцијама доказати да ту није било никакве нелогичности, већ да је у питању природна појава: колабирала црна рупа, усисала простор, сабила народ и, по службеној дужности, прихватила још који аутобус вишка. Само би крајње злонамерни додали да је с њом, у пакету, неповратно усисан и здрав разум.
Да не претерујемо, него да бар делимично укључимо здрав разум и поверујемо председнику и архиви јавних скупова, испоставило би се да је за предизборни скуп, за још нерасписане изборе, сваки лојалиста довео по једног човека. Наравно, подразумева се да је толико лојалан да бар он мора доћи сам. Такође се подразумева да Београђане овакве приче не дотичу. Београд је, као и обично, био ту као сценографија. Народ је увезен, простор је сабијен, бројеви су проширени, а смисао је измештен на слику генерисану вештачком интелигенцијом, коју су објавили представници владајуће странке, где се на месту Правног факултета налази ушће канализације у Дунав.
Тог дана се у центру Београда на једном месту излила чиста вода, па се поставило једино логично питање: шта ће тек бити са канализацијом?
Ако је веровати сад и Шаровићу, сваки директор јавног предузећа имао је на располагању неограничена средства од јавног интереса за организовање овог скупа. Ако је, пак, веровати људима са терена, локални моћници су добацивали тек до 5.000 динара по човеку. Изгледа да је навика да се уграде ипак јача и од лојалности.
И ту долазимо до једног занимљивог тржишног поремећаја. Испоставило се да су ових дана малинари директно радили контра штете власти, јер су плаћали 6.000 динара, и то за поштен посао у климатизованим условима. Хиљаду динара приде, или цео дан пуцати на врелини београдског асфалта, за мању дневницу и већу част?
Кад је част на продају, и 1.000 динара је за увар.
Људи са терена јављају да су молили да се дође, али нису пратили тржишну утакмицу, па им је одзив био јако слаб. На пример, бака и дека који су свог унука годинама убеђивали да је лаж да председник плаћа да му се дође на скуп, овога пута су добили директну понуду од унука да их споји са људима који ће им платити дневницу. Највернији гледаоци Информера су, ипак, на крају одбили да се излажу оволиким температурама.
Остала је само непријатност да постоје људи који су, изгледа, спремни да их излажу здравственом ризику. Информер их годинама припрема за тај здравствени ризик, а они толико незахвални. Срамота. Гори су од блокадера. Још остаје страх да ће им се слике појавити на оном јавном, онлајн измештеном колегијуму те информативне централе, као доказ да народ више ни сопствену припрему за жртвовање не уме да цени.
С друге стране, јасно је да ко се год из прве руке упознао са стањем у здравству, не би те људе ни за какве паре излагао толиком ризику. Али систем није лекарска комисија, него сабирна централа. Њега не занима ко може да стоји, него ко може да се броји, а ко падне, ваљда ће ући у наредни извештај као доказ масовности.
У једној малој вароши из југозападне Србије представници режимске странке имали су радну обавезу да се два дана недељно организују за овај хепенинг. Али и ти људи имају своје приватне послове. Не могу се они баш сваки дан жртвовати за народ. Зато су се жртвовали рационално: дођу један дан, понесу мајицу, сликају се једном, промене место седења, пресвуку мајицу, сликају се још једном, па доказни материјал пошаљу у сабирну централу отаџбинске управе. Не крију. Још се и хвале.
Слично њима, једна госпођа је саопштила је свом комшији блокадеру како мора, због изборних активности, да откаже педикир. Очекујући, наравно, разумевање за сопствену жртву. Што је блокадера избацило из стоја на неколико дана.
Мало је, додуше, непријатно кад те један од најбогатијих људи из те варошице моли да му пријатељи нађу штовише будала (завршен цитат) спремних за тих 5.000 динара оде до престонице да обиђе своју децу која студирају у Београду. Само да уђе у аутобус, какав црни скуп по овој врелини (опет завршен цитат). Али авај, испитни рок. Деца немају времена да се гледају са родитељима. А студенти, кô студенти, само уче и блокирају.
Размишљајући о свему томе, једино логично што ми пада на памет јесте да на својим мрежама окачим оглас:
ХИТНО ПРОДАЈЕМ: Стан у новим зградама Београда на води. 100 квадрата, топ позиција, екстра квалитет, жељена спратност и поглед по избору. Цена: 120.000 евра.
ТАКОЂЕ ХИТНО КУПУЈЕМ: Исти такав стан на истој локацији до 100.000 евра.
За више савета запратите ме пре првог следећег тржишног колапса.
Ако сте наивни и поверовали да имам неке дојаве, не грешите много. Само немам дојаве. Ово је чисто статистичко просуђивање, јер већ седам година очекујем тај догађај, логички предвидиви колапс. Али, срећом, код нас логика нема везе са догађајима. Код нас се догађаји дешавају упркос истој.
Просуђујем, дакле, на основу разговора са стварним ликом који ми прича измишљене приче. Проблем је само у томе што је већина спремна да у те измишљене приче поверује, јер сви имамо искуство живота у систему који се понаша као врло стваран лик из нестварне представе.
Причао нам је како сваки дан гледа „полуписмене женице”, како их он, отмено и аналитички, назива, које из торбица ваде 500.000 или 600.000 евра без проблема, да купе стан у Београду на води у коме немају намеру да живе, већ им служи као улазница за врли свет. Продавцима само остаје жал што нису тражили још 50.000 или 100.000. Каже да је то масовна појава и да то више нико и не покушава да сакрије. Није причао инкогнито, није се окретао да види ко нас гледа, нити је деловао као човек који открива тајну. Више као човек који описује временску прогнозу.
Једино што би човек, овако наиван, могао да закључи јесте да су те полуписмене жене супруге полуписмених носилаца печата. Али авај, и за то ми се смеју како плитко закључујем. Стрпљиво ми објашњавају да су за те послове много погодније швалерке, јер не постоји веза у матичној књизи.
Али за теорију колапса сам, признајем, експерт. А као што знамо, колапс се увек налази тик иза експоненцијалног убрзања. Само је питање да ли ћемо пући сада, или ћемо дозволити да се уграђују по сто, па по хиљаду пута, да бисмо онда пукли историјски, достојанствено и са свечаним пресецањем врпце.
То није економско питање. Није ни питање свести. Није чак ни питање стања нације. То је просто математичко-статистичка ствар. Кад систем почне да сабија 207.000 људи на 10.000 квадрата, 75 милиона у пет милиона, 600.000 евра у женску торбицу и здрав разум у службено саопштење, онда више није питање да ли је стварност пукла. Питање је само ко ће први признати да је чуо звук, упркос званичној тврдњи да звучног топа није ни било.
Закључак је једноставан: свако ко разуме стварност у којој живи треба да се лечи. Овде је већ постало несносно живети и можда би било поштено да капитулирамо, па да преговарамо о условима капитулације.
Једини проблем је што су се наше четири столице свеле на клупу за оптужене, па сад не знамо коме да дамо приоритет у преговорима око услова капитулације.
Што нас, моментално, чини независним.
ПС
У сукобу државе и организованог криминала тешко је рећи ко боље стоји. И једни и други тврде да Србија побеђује.
0 comments:
Постави коментар