Тек што је кренуо у гимназију, ја сам знао да ће ми син бити одличан. Прва оцена – јединица. Друга – двојка. Они који знају само основе статистике хватали су се за просек, али ја сам хватао тренд. Чим је трећа оцена била тројка, схватио сам да сам у праву. Рекао сам сину: „Сад је ред на једну четворку.“
Тако је и било. Долази пресрећан из школе и каже: „Ћале, добио сам 4!“ Из владања.
Наравно, то је значило да морам на „отворена врата“ код разредног. Тамо сам применио стандардни родитељски арсенал одбране на потесу од : „Он је мени код куће добар“ до „Ви немате појма какве све лудаке имамо у фамилији, он је још и златан.“
Пар недеља пред крај године фалила му је само једна оцена да извуче врло добар успех. Е па, завршио је одличан.
Пре тога је најавио тај свој одличан успех, чисто да би од нас, родитеља, изнудио разна обећања и изјаве о наградама. Сад смо дужни да та обећања испунимо. Те изјаве које је извукао из нас биле су толико прецизне, а апетити широки, да озбиљно размишљам о томе да је дечко једноставно корумпирао комплетно наставничко веће. Да нема оног статистичког тренда с почетка приче, заиста не бих имао друго логично објашњење за овај феномен.
0 comments:
Постави коментар