После читања текста на Новом Стандарду Мише Ђурковића „Идентитетске и политичке борбе“, намећу се нека питања које аутор није смео да постави.
Оволико година човек гради биографију, пише књиге, предаје, говори о озбиљним стварима, а онда једног дана седне и напише да су студенти „тзв. студенти“, да су „телетабиси“, да иза њих стоје Британци, Немци, Пајтић, НВО, ко зна ко још.
Човече, ако си све то открио подели доказе са нама обичним смртицима. Чему етикетирање?
Не треба нам цела мрежа завереника. Довољан је један. Само један конкретан доказ.
Јер „наводно“, „кажу зли гласови“, „изгледа“ и „условно речено“ нису баш научни метод. То су више фусноте за кафанску геополитику.
Али добро.
Идемо редом.
Зашто студенте називаш „тзв. студентима“?
Да ли су студенти постали „тзв.“ зато што су ушли у политику без твоје дозволе?
Или се статус студента у Србији добија тек после комисије за националну подобност?
Кад већ толико инсистираш на идентитету, ко је овлашћен да утврђује ко је прави студент, а ко „тзв.“?
Ко год је пратио конференцију за медије, могао је јасно да види да међу присутнима нису били само студенти, нити су се сви присутни тако представљали.
Зашто их зовеш „телетабисима“?
Да ли је то аргумент?
Или се, кад понестане аргумената, прелази на степеник више - надимак?
Јер човек може да буде анониман, неискусан, политички незрео, па чак и да греши.
Али ако му одговориш са „телетабис“, остаје једно незгодно питање:
шта си ти заправо поручио?
Зашто се кријеш иза „неутралних“?
Ако си ти у праву, шта ће ти гомила „неутралних“ као алиби?
И шта су уопште „неутрални“?
Они који нису били на твојој страни?
Или они који те нису благовремено питали за дозволу да буду патриотски исправни?
Зашто професору Ломпару не пустиш да каже шта мисли о својој позицији, својим аргументима и својој одговорности?
Или је проблем баш у томе што би човек могао да каже нешто што ти се не уклапа у конструкцију?
Још занимљивије:
да ли би Ломпар изабрао тебе да објашњаваш његов став?
Или си ти већ постао незванични преводилац Ломпарових мисли?
Зашто, кад аргументовано нападаш власт, мислиш да тиме аутоматски добијаш право да неаргументовано нападаш оне који нападају власт?
То што је власт крива за нешто не значи да су сви њени противници аутоматски паметни.
Али ни обрнуто.
То што студенти нису савршени не значи да је власт постала невина.
То је, отприлике, први разред логике.
Зашто се позиваш на „НВО“, „британски фактор“, „немачку струју“, „финансијере“ и „управљаче иза сцене“, а истовремено студентима замераш што немају довољно транспарентности?
Тражиш од њих списак.
А ти нам показујеш стрелице.
Они треба да кажу ко је на листи.
Ти нам кажеш ко је иза листе.
Они треба да објаве програм.
Ти објавиш геополитички дијаграм.
И онда се чудиш што неко пита:
ко је овде направио телетабиску епизоду?
Ко ти је дојавио ко је носилац листе, ко је виђен, ко је унутра, ко је напољу и ко ће шта наводно радити?
Који је извор?
Поуздан?
Проверен?
Или само довољно злонамеран да се лепо уклопи у текст?
Јер ако избациш „сензационалну“ тврдњу пре него што је ико ишта званично објавио, постоје само две могућности.
Или знаш нешто што други не знају.
Или једноставно трчиш пред руду.
А шта ако погрешиш?
Шта ако извор није поуздан?
Шта ако листа буде потпуно другачија?
Шта онда?
Хоћеш ли написати:
„Извините, погрешио сам“?
Или ћемо добити нову теорију по којој је и исправна листа део завере?
И, најзад, зашто толики страх да ће се нешто догодити пре него што се уопште догодило?
Ко те тера да журиш?
Ко те гони?
Ко ти је рекао да мораш баш сада да откриваш оно што још нико није објавио?
Зашто своје аргументе не сачуваш за стварно важан моменат?
Избори су, како сам кажеш, пред вратима.
Ако стварно мислиш да ће студентска листа направити политичку катастрофу, зар није логично да сачекаш да људи објаве листу, програм и услове под којима траже глас?
Онда их удари аргументима.
Не надимцима.
Не „злим гласовима“.
Не Немцима.
Не Британцима.
Аргументима.
То би чак могло бити непријатно.
И за њих.
И за тебе.
И најзад — шта си ти конкретно урадио против те власти?
Не шта мислиш.
Не шта знаш.
Не кога познајеш.
Не ко је чији.
Не ко је кога наводно поставио.
Шта си конкретно урадио?
Јер ако две године гледаш власт која је, по твом сопственом опису, направила толико тога погрешног, а онда највећи део енергије потрошиш да објасниш зашто ни они који јој се супротстављају нису довољно добри — човек почне да се пита:
да ли ти је власт заиста проблем?
Или ти је проблем што се појавио неко ко би могао да је промени без тебе?
То је већ занимљивије питање.
Јер лако је бити против власти.
Тешко је бити против власти без потребе да истовремено будеш главни тумач свих који су против ње.
А онда долазимо до најсмешнијег дела.
Тражиш од студената да покажу ко су, шта хоће, с ким ће, шта ће после избора, ко ће бити одговоран и шта ће радити првог дана.
Све оправдано.
И ја то тражим.
Али имам једно мало питање за тебе.
Која је твоја листа?
Који је твој програм?
Који је твој план?
Који је твој кандидат?
Ко су твоји људи?
И, што је можда најважније:
ако нису добри ни ови, ни они, ни трећи ко онда треба да победи?
Да ли постоји нека тајна, идеолошки чиста, геополитички проверена, патриотски сертификована и демократски беспрекорна листа?
Или ћемо, као и обично, сви на изборе са стручним мишљењем о томе за кога не треба гласати?
То је код нас најразвијенији политички програм.
Зове се:
„Ја бих, само немојте баш ове.“
А власт за то време мирно броји гласове.
И можда је то и најбољи део целе приче.
Док једни објашњавају ко су „тзв. студенти“, ко је „телетабис“, ко је Немачка, ко је Британија и ко је некоме нешто дојавио — власт нема никакав проблем.
Њени противници се сами баве кастингом једни других.
Само још фали комисија да утврди:
ко је довољно против власти да сме да буде против власти.
0 comments:
Постави коментар