Драги млади Србије,
Ваша победа је природна. Требало је само да потрошите године, снагу, живце и добар део младости да би остали то приметили.
Сад је већ лакше. Подршка стиже и без позива. Јављају се људи који су од почетка знали да ћете успети, само тада нису хтели да вам сметају. Неки су већ ослободили време да вам помогну око управљања победом.
Гледам вас и мислим да разумете нешто што моја генерација још покушава да преведе на познате односе. Ко је главни, ко вас води, с ким треба разговарати. Коме се прилази са стране.
Верујем да ћете се снаћи. Ипак, да вам испричам како сам се ја снашао.
У време Петог октобра био сам један од неколико оперативних активиста Отпора у малом граду. Радио сам оно што је требало радити, из осећаја да нешто није праведно и да се тако више не може. Ко води целу ствар, ко с ким разговара и шта је коме обећано, нисам много испитивао.
Био сам задужен за свој део посла. Ширу слику сам препустио људима који су имали времена да је гледају.
После победе требало је отићи на окупљање у Дом омладине у Београду. Јавили су да нам је обезбеђен аутобус.
Зачудио сам се. Рачунао сам да сви можемо у мој ауто.
Аутобус је био пун.
Нас неколико које сам памтио са терена седели смо тихо. Од умора, ваљда. Око нас су се препричавали подвизи, објашњавале пресудне одлуке, договарали следећи кораци. Људи одморни, гласови очувани. Имали су снаге и за повратак.
У Београду сам видео да су и други градови послали сличне аутобусе.
На бини су се појавила нека омладина коју нисам препознавао. Можда је било до светла. По одећи и држању нису личила на људе које сам сретао док смо радили. Слушао сам их како говоре у наше име и покушавао да се сетим где смо се упознали.
Нисам се сетио.
После сам се склонио. Требало је живети, плаћати рачуне, радити. Чинило ми се непристојним да се гурам око заслуга.
Некима није.
Био сам и активиста једне мале странке. Комби странке, како се то тада говорило. Када нам је после победе комби постао тесан постали смо локомотива једног воза у који су се сви редом укрцавали.
Највише вагона заузели су они из ЈУЛ-а, против чијег смо се начина владања до јуче борили. Сада смо седели заједно и разговарали о будућности. Они су се у њој већ прилично добро сналазили.
На првом гласању прегласали су и машиновођу и преузели локомотиву.
Тешио сам се тиме да је воз локални. Много касније видео сам да нам је железничка инфраструктура свуда у истом стању.
Понуђено ми је место директора у Служби друштвеног књиговодства. Одбио сам. Мислио сам да сам млад, неискусан и да за такав посао треба нешто знати.
Нико није инсистирао. Боља комбинација пронађена је тако брзо да сам закључио како је и моје одбијање било урачунато. Добро су проценили мој карактер. Ја сам добио прилику да поступим по савести, они да кажу да су ми понудили.
Та екипа је касније наставила у Г17, па даље, кроз разне организационе облике и пословне кругове блиске банкама које су у међувремену угасили. Мењале су се табле, понеки сарадник, распоред седења. Годинама касније, док сам гледао против кога поново протестујемо, препознавао сам људе.
Ја сам за то време усавршавао свој посао.
Не причам вам ово као човек који је остао чист па сад треба да му се призна морална надмоћ. Изгубио сам ту битку. Повукао сам се и оставио им простор. Имао сам разлоге, обавезе и сасвим пристојно објашњење.
Они су имали простор.
Из тог времена памтим једног колегу.
Радио сам хонорарно као професор у школи. Тих дана извео сам на протест одељење у коме су сви ученици били пунолетни. Позвао ме је њихов разредни старешина. Љут, узнемирен, претио је последицама.
Објашњавао ми је да је мени то хонорарни посао, а да он од школе живи. Жена му је незапослена. Имам ли ја представу шта радим?
Имао је страх који сам могао да разумем. Запамтио сам тај разговор.
После промене власти, пред много већим друштвом, исти човек је рекао да без њега и мене нико не би покренуо школу. Стајао сам поред њега. Није му сметало.
Касније је и супругу запослио на високој позицији, позивајући се на заслуге за организовање средњошколских протеста.
Можда је требало нешто да кажем још пред оним друштвом. Ја сам ћутао, он је наставио да прича. Следећи пут је прича већ имала сведоке.
Више нисам морао ни да присуствујем.
Кад сам се посветио егзистенцијалним подвизима, имао сам срећу да радим са млађим колегама. Посао ме је натерао да учим нове начине комуникације, па сам успут понешто разумео и о томе како ви разговарате и размишљате.
Верујте ми, између нас је читав један епохални јаз. Још ми понекад треба превод. Али бар не мислим да је свака реч коју не разумем доказ да вас неко плаћа.
Са друге стране, видим колико је вама тешко да разумете нас. Имате разлога. Само немојте да то пређе у презир. Нешто смо вам ипак оставили, чак и понешто што вам се свиђа.
Одавно видим колико је нама тешко да прихватимо разговор у коме године не доносе право на последњу реч. Ми смо последња генерација која је слушала родитеље и прва која мора да слуша децу. Није лако цео живот бити млађи у разговору.
Наше родитеље учили су да Тита воле више него мајку, Слобу више него дете, а Вучића више него унуче. Породица се ширила, прво место је остајало заузето. Још мало па бисмо и то почели да чувамо као традицију.
У једном тренутку ваше борбе појавили су се политичари да вам објасне да сте свој део завршили. Лепо сте скренули пажњу, показали енергију, пробудили народ. Сад би требало да се вратите учењу, док они преузму.
Дилетанти.
Ви сте наставили. Они су остали испод цензуса да објашњавају колико је опасно неискуство.
Видећете их поново пред локалне изборе. Ту се лакше разговара о конкретним стварима. Ко познаје кога, ко има одбор, ко уме са људима. Ко би могао да понесе одговорност, ако већ мора.
Овде, у Чачку, слушам човека из једног политичког покрета како себи приписује организовање контролора. Знам из прве руке колико сте се око тога намучили. Сад слушам његову верзију и препознајем ону школску зборницу.
Проверите такве приче док су још свеже. Ко је звао, ко обучавао, ко тражио замену, ко остао до краја. Има људи, има порука, има датума.
После ће остати само свечани говор.
Од моје генерације учите све што вреди. Имамо добрих инжењера, лекара, професора, мајстора. Само бих наше искуство у странчарењу оставио за посебну наставу, уз присуство тужиоца.
Они који су се политиком бавили углавном су или обични дилетанти или имају искуства за неколико доживотних робија. Ја сам своју неспособност већ описао. За ове успешније документација се још прикупља.
Ко покуша да вам се ували као политички старатељ, захвалите му на бризи и испратите га до врата.
Увек сам ценио оне холивудске сцене у којима домаћин отвори врата и руком покаже излаз. Стоји у својој кући и чека. Гост још нешто говори, али већ облачи капут.
Не морате да му тражите друго место. Снаћи ће се. Погледајте колико је пута већ успео.
За историју, културу и традицију имате људе који су их изучавали. За привреду, право, школе, болнице - људе који знају како нешто ради и зашто је престало да ради.
Неће сви сами доћи. Неки су се већ једном повукли, као ја. Други никада нису научили да уђу у просторију и објасне зашто без њих не може.
Распишите конкурс. Напишите шта је посао. Тражите да покажу шта су раније урадили. Оставите довољно времена да се јави и неко ко није унапред знао да ће место бити слободно.
Питајте кад не знате. Имате право да будете млади и неискусни. Само немојте сваком ко вам то каже одмах понудити столицу.
Исто важи и за нас који смо били уз вас од почетка.
Долазио сам и кад нас није било педесет. Долазио сам због себе, не због вас. Мени је било потребно да будем тамо. Нисмо потписали ништа о мом будућем запослењу.
Волео бих да сачувате то родољубље које сам видео на улици. У начину на који сте чували једни друге, делили храну, чекали оне који ходају спорије, остајали да покупите за собом.
Биће прилика да се оно уобличи, организује, добије канцеларију и лице задужено за сарадњу. Неко ће предложити и накнаду за досадашњи труд. Скромну, за почетак.
Волео бих да и тада можете да погледате једни друге као док сте делили последњи сендвич.
Земља коју преузимате има много посла и мало стрпљења. Људи су уморни, понижени, уплашени. Неко се плаши крста, неко поштења, неко сваке нове справе или ситуације. Свако већ има објашњење ко му је крив.
Слушам шта говоре и гледам шта пишу о вама. Не мислим на налоге који производе поруке у фабрикама ботова, обично у радно време јавних предузећа. Мислим на људе које заиста можете срести на улици. Пристојне у обичном разговору, спремне да помогну комшији, а уверене да о вама знају све.
Питам их јесу ли чули шта сте стварно рекли.
Јесу, кажу. Било је синоћ. Човек у студију објаснио.
Волео бих да вас је бар једна телевизија са националном фреквенцијом пуштала да завршите реченицу. Да се чује питање, па ваш одговор. Да човек који вас се плаши види и како изгледате кад неко други не говори преко вас.
Онда бисмо могли поново да разговарамо. Да седнемо, пустимо снимак, па да ми покаже где је чуо све оно што је малочас тако самоуверено препричавао.
Можда би понеко и поцрвенео. Не мора одмах да се извини.
Разићи ћете се и ви. Око пореза, школа, развоја градова, односа према свету. Неко ће основати странку, неко ће се вратити свом послу. Неко ће вас разочарати.
Волео бих да пре тога договорите шта нећете радити једни другима. Да то прерасте у нови друштвени договор: шта припада свима, шта се не даје у партијски закуп, због чега човек не сме да изгуби посао и ко мора да одговара чак и кад је наш.
Па да радимо своје послове. Ваља нам и живети.
Да после расправе можете да одете на ручак, а да нико не проверава је ли му дете још на списку за вртић.
Не морате сви да се бавите политиком. Неко треба да пројектује мост, лечи људе, пише књиге, поправља машине. Волео бих само да они који остану да одлучују умеју да виде и људе који нису гласали за њих.
И да ви који одете имате где да се вратите кад приметите да нешто није у реду.
Највише се, ипак, бојим вашег умора.
Препознајем тренутак кад човеку постане непријатно да тражи реч. Кад погледа ко се све окупио, сети се свог посла, породице, нечег незавршеног код куће. Кад помисли да није због овога долазио и тихо узме јакну.
Тада неко други настави састанак.
Волео бих да овога пута не одете сви.
Да онај ко више не може има коме да преда посао. Да га не заборавите чим престане да долази. Да понекад позовете баш човека који се не јавља и питате га како је, пре него што вам поново затреба.
Ја од вас не очекујем да ми вратите младост, нити да поправите све што сам пропустио. Довољно ми је што сам вас видео и што сам, после много година, поново пожелео да негде дођем.
Кад све прође, волео бих да вас сретнем у граду. Да журите на посао, на испит, код некога ко вас чека. Да ми махнете и наставите, без потребе да ми објашњавате зашто више нисте на улици.
А ако опет буде требало негде да се иде, јавите.
Још возим. Само ми реците колико нас стварно има.
П. С.
Ако после свега ипак затражим неку функцију, слободно ми прочитајте овај текст. Ако кажем да је извучен из контекста, узмите ми и микрофон.
0 comments:
Постави коментар