Пре скриптум: Ово је наставак ранијег текста, јер се стварност у међувремену није поправила, а ја нисам престао да јој дописујем примедбе.
Када су једног православног духовника провокативно питали хоће ли одређеног датума бити крај света, како су неке секте најављивале, одговорио је:
— Неком ће бити, а неком неће.
Прецизан, ал` незгодан одговор за телевизију - не може да стане у најаву катастрофе
Сваки човек има заборављени дар да и оно што изгледа неминовно да одложи, ублажи или преусмери. Тиме не квари пророчанство: и његова слобода је унапред урачуната. Општа пропаст не ослобађа га обавезе да нешто предузме на свом парчету света. Пророчанство остаје истинито, осим тамо где му човек својом слободном вољом ускрати лично учешће.
Ми смо, за сваки случај, предузели све да се ништа не може.
После нам остане да будемо у праву. То је овде најраспрострањенији облик посмртног живота за живота.
Добар пријатељ ме је недавно сасвим добронамерно упозорио:
„Ја мислим да ћеш ти упасти у ППД (пост-протестну депресију) после избора, без обзира на то ко победи. Вратићеш се монотоном кодирању и праћењу статистика раста естонске економије.“
Морам признати да ме је погодио. Кодирање више на постоји, а и питање ја шта ће бити са Естонијом.
Шта ако стварно победимо, па више не буде пристојно да за сваку своју недовршену обавезу оптужим пропаст државе? Шта ако у понедељак буде само понедељак?
Отворим вести: министар није дао изјаву јер истрага није завршена. Директор смењен јер није радио. Председник примио делегацију, испратио делегацију и остао у оквиру овлашћења.
Како човек да живи под толиким притиском нормалности?
Мораћу да (вајб) кодирам. Естонци ће поново осетити да их неко посматра.
Пријатељ ме је, наравно, истом поруком подбоо и због моје изложености спиновима. Оним истим које тако лако препознајем код свих осталих.
Нисам одустао. Сви смо изложени. По речнику, распореду огорчења и боји гласа често се може утврдити где је човек самостално дошао до свог мишљења. Понекад и у колико сати.
Најопаснији смо ми који разумемо манипулацију. Остали прогутају удицу, а ми је прогутамо, па анализирамо њену конструкцију.
Зато своју мисаону расутост редовно тренирам. Чим приметим да ми је све постало јасно, изложим се контра-спиновима. Нема ту велике филозофије: обична хигијена деконцентрације.
Увек се сетим оне приче о хипстерима: толико се труде да не личе ни на кога да их препознаш све одједном. Отприлике као нас политички освешћене.
Читам, дакле, и оне који ме нервирају. Не очекујем да ме просветле. Проверавам шта су моји изоставили док су ми објашњавали целину. После проверим шта су ови други измислили.
Тако одржавам несигурност. Једину преосталу сметњу да постанем озбиљан политички аналитичар.
После толико година у којима је смена власти представљана као опасна фантазија неодговорних људи, појавили су се студенти. Недовољно искусни да знају да не може.
Побуна је кренула из трагедије и захтева за одговорношћу. Поредак је одговорио показивањем свих разлога због којих одговорност не сме да се утврђује.
Институције су изашле на улицу. Криминалци су ушли у институције, а ко није хтео у затвор, сместио се у оближњи парк.
До тада смо сумњали како систем ради. Онда је систем, изнервиран нашим неразумевањем, организовао практичну наставу.
Мафијашки филм, само без одјавне шпице. Не може толико имена да стане, а нека морају да остану заштићена до следећег постављења.
Власт нас је истовремено упозоравала да постоје и гори. Верујем. Само ми није јасно зашто их већ нису поставили.
Страх се најбоље примио тамо где је већ постојала плата. Човеку најпре објасниш да је радно место добио захваљујући теби, па му оставиш слободу да одлучи хоће ли остати без њега. Тек после га пребројиш као истомишљеника.
Не подсмевам се лако људима који страхују за хлеб. Нисам нарочито храбар на туђој рати кредита. Али развили смо необичан радни однос: запослен си у јавном предузећу, а послодавац ти је нечији опстанак на власти.
И онда та деца почну да се понашају као да држава припада и њима. Без иједног дана радног стажа у странци.
На њиховим скуповима видео сам људе који се радују једни другима. Помажу непознатима, деле храну, скупљају за туђе трошкове. После толико година реализма, изгледало је готово неозбиљно.
Народ који је, по стручним проценама, одавно пропао, показао је непријатну склоност да се појављује лично и квари налаз.
Ја сам у томе видео прилику за родољубље. Да се коначно раздвоје љубав према отаџбини и право прече куповине њене имовине.
Помислио сам да ће се озбиљни људи окупити, понудити програм и преузети део посла. Не морају одмах да ослободе све српске земље. Могу прво да обезбеде просторију за састанак, мало горива и неколико сати недељно за терен.
Али део родољубиве јавности одлучио је да сачува неутралност. Отаџбина је угрожена, али још није достављена потпуна документацију.
Други су пришли студентима. Возили, носили, дежурали, помагали. Једном речју манипулисали. Док су тумачи одређивали историјски карактер побуне, ови су тражили коме треба превоз.
Подела рада је била природна. Једни су били на висини задатка, други су задатак обављали.
А покрет шарен. Леви, десни, верници, атеисти, паметни, наивни, тврдоглави. Виђам и људе који би, кад би знали шта све мислим, вероватно тражили да се моја подршка прими уз ограду. Или би отишли, да се не поквари састав.
Ни ја њих не бих баш све повео кући.
И ту себе ухватим у ситној превари: кад кажем „студентска листа“, у глави видим људе с којима бих могао да разговарам до јутра. Оне друге оставим изван кадра. Као да и ја имам мали приватни јавни сервис.
Знам да ће међу њима бити неистомишљеника. Можда и људи који исмевају оно што је мени свето. Нећу да се правим да ми је то симпатично. Није. Али вера у моје светиње не допушта ми да од њихових подсмеха направим свемоћну силу пред којом ћу се сакрити иза познатог безакоња.
Ако верујем у Васкрсење, било би необично да ми коначну границу храбрости одреди нечији подкаст.
Пре ћу се помолити. Најпре за себе. И за њега, ако успем да одмакнем од првог подухвата. Има ту доста посла.
Само што голубија безазленост не подразумева обавезу да слетим право у шерпу. Обавезна је и мудрост змије. Могу да пружим руку човеку с којим се не слажем и да гледам шта ради другом.
Власт користи сваку нашу разлику. Поставља велика национална питања са самопоуздањем човека који је одговоре већ предао, али би сад мало да испитује разред.
Шта ће ови са Косовом? Шта ће са државом? Ко им стоји иза леђа?
Питања јесу важна. Само бих волео да испитивач прво покаже свој рад.
Непријатно је кад те извршитељ који ти износи намештај пита јеси ли сигуран да ће следећи станар поштовати породичну традицију. Још ти придржава икону да му не испадне телевизор.
А ми немамо озбиљно организовану родољубиву политику која би ту нешто употребљиво понудила. Имамо осамдесет одсто родољуба, према сопственим проценама, и хроничан недостатак двојице људи кад нешто треба урадити.
Годинама слушам странке које тврде да се избори краду, а не успевају да организују два контролора по једном бирачком месту. Притом намеравају да контролишу војску, дипломатију, привреду и историјске процесе.
Кутија им је претерано сложена.
Не могу више озбиљно да слушам исту реторику под којом смо већ губили, само из уста људи који би волели да добију прилику да и они лично провере зашто није успело.
За првих десет на листи разумем. Њима је програм остварив.
Висока политика, међутим, има проблем са човеком који кроз прозор гледа комшију како не одлази на посао, а редовно прима плату. Можеш му објаснити све геополитичке околности. Он и даље има прозор.
Тако и у причи о режимским ботовима људе најмање занима јесу ли коментари били убедљиви. Да постоје, знали смо. Питање је зашто грађанин плаћа човека у јавној управи или јавном предузећу да га током радног времена убеђује да је паразит.
Нека то ради из уверења. Ван смене.
Није свака субвенција куповина гласа. Али неправедно додељена субвенција има одличан изборни учинак у оба смера. Једној кући стигне трактор, уз обавезу да фамилија правилно гласа. Остатак села добије јасан увид у политички програм.
Село не мора да чита истраживачке портале. Видело је ко је довезао.
И онда наша деца воде кампању на аферама које су настале док су она учила таблицу множења.
Ми смо све знали. Читали, писали есеје, мудровали, чували неутралност. Толико смо добро разумели ситуацију да смо се потпуно умирили.
Она сад морају да доказују. Од имовине ионако није много остало, па смо им оставили искуство.
Не мислим да нам је на располагању бесконачан број мирних покушаја.
Кад гледам дугове, обавезе које пристижу и потребу да се свака нова рупа свечано отвори као инвестиција, не делује ми да финансије остављају много простора за још један круг истог експеримента.
Бојим се да ће рачун стићи баш кад завршимо расправу ко је довољно чист да га отвори.
А тада се, по обичају, испостави да је новац био њихов док се трошио, а дуг наш откако је доспео.
Ни Европа ми, са својим побунама, бесом и све тврђим поделама, не личи на мирну чекаоницу у коју можемо да склонимо проблеме. Изгледа да су и тамо људи приметили да се од њих непрекидно тражи разумевање за живот који им је све теже да приуште.
Зато ове изборе доживљавам као можда последњу прилику у овом низу да режим сменимо мирно и својом одлуком.
Не знам да је последња. Само не бих проверавао колико их још има тако што ћу и ову пропустити.
Сваки следећи сценарио замишљам опаснијим, скупљим и са више добронамерних странаца који ће знати шта нам је потребно.
Прво ће нам помоћи да се стабилизујемо. Онда ћемо видети шта је остало наше да ту стабилност платимо.
Можда ће нам оставити заставу. Добро дође кад се потписује капитулација.
Ако студентска листа победи, не очекујем колективно просветљење. Очекујем бар могућност да поштен човек нешто уради, а да пре тога не мора да постане нечији.
Биће међу таквима и левих и десних. Биће и поштених неспособњаковића. Неке бих радо позвао на славу, али им не бих дао да организују паркинг испред куће.
Неће се ни сви непоштени повући. Неки ће променити уверења брже него што ми стигнемо да променимо браву.
Можда ће помоћи и њихова међусобна завист. После толико година расподеле плена, мора да има људи које највише боли што су своје одсуство образа наплатили испод цене.
Није то узвишен темељ обнове. Али нисам приметио да нам стиже резервно становништво.
Ми родољуби мораћемо да одлучимо постојимо ли у том народу или само у сопственим есејима. Не можемо довека волети Србе под условом да се појаве неки други, а кад стигне нова генерација, замерити јој што је неискусна.
Наравно да је неискусна. Млада је и наивна. Још верује да труд има смисла.
Можда нам је то шанса. Док јој не објаснимо.
Видим у делу студентског покрета могућност за нови друштвени договор: да утврдимо шта једни другима нећемо радити кад дођемо у прилику.
Хоћу да се знају и моје црвене линије. О држави, Косову, суверенитету, светињама, слободи.
Нећу ни да часне интелектуалце који су подржали побуну гурам у блато зато што неће да одобре баш све што неко у њено име затражи. Нисмо ваљда тражили људе од интегритета да бисмо их после лакше сломили пред сведоцима.
Људима које студенти предложе треба дати шансу. И изнети примедбе. На време, док још нису основали службу која ће објашњавати зашто су примедбе напад на државу.
Ту ћемо се тек проверити.
Лако је бити против власти коју мрзиш. Треба преживети тренутак кад пријатељ, с којим си се због ње посвађао, пошаље линк и напише: „Јесам ти рекао.“
Због те реченице су код нас читаве владе добијале други мандат.
Гледам изблиза ту децу. Колико раде, колико се троше, како се шале кад би било сасвим разумно да одустану.
Биће међу њима искоришћених. Биће заборављених. Чим се појаве положаји, стићи ће и људи који су све време били на најважнијем месту, због чега их нико није видео.
Знам то из прве руке - док смо ми стигли пешке до победе, татина деца су већ имала кључеве брзих аутомобила.
Можда је ту и мера наше подршке. Да им помогнемо да победе, а после не помогнемо другима да их избришу из фотографије.
За то ће требати мање пророчанстава, а више имена, телефона, смена и обавеза.
Знам. Тешко је после вековне забринутости прихватити задатак са кратким роком.
Стратегију спасења препустићу Божјој вољи. Могао бих дотле да проверим ко долази, ко вози и коме треба помоћ.
Није ред да и продужни кабл чекамо са неба.
Можда је пријатељ у праву. Можда после избора стварно упаднем у депресију. Можда ме разочарају баш они којима сам веровао. Можда ћу поново гледати познате људе како непознатим путевима стижу на стара места.
Али овога пута бих волео да своје разочарање не прогласим политичким програмом.
Већ сам био паметан у своја четири зида. Нисам приметио да је то режиму тешко пало.
Има ли, дакле, живота након избора?
Неком ће бити, а неко ће први пут морати да засуче рукаве.
П. С. Пријатељу сам јавио да сам спреман за монотонију. Ако после избора не буде имао ко да ме зове на протест, зваћу ја њега.
„Против кога?“, пита.
Рекох да још не знам.
0 comments:
Постави коментар