Ја бих стварно волео да знам ко стоји иза студената.
Мислим, осим Бојана Пајтића и тих, ваљда неизбежних, трећеразредних оперативаца неких служби. То смо, је л’ тако, већ објаснили. Само још да објаснимо све остало.
Који је ово експеримент? Каква социјална, политичка и психолошка појава?
Народ без медија, под непрекидном артиљеријском ватром спинова, манипулација, застрашивања и претњи. Посвађан, осиромашен, исцрпљен деценијама пораза. Систематски обрађиван да поверује како је сваки отпор узалудан, свака победа немогућа, а сваки покушај промене само нова прилика за понижење. Без озбиљних спољних савезника, насупрот власти која има медијску машинерију, институционалну силу и подршку моћних спољних фактора.
Сви услови за одустајање уредно су обезбеђени. На безнађу се радило као да од њега зависи будућност земље.
И онда, упркос свему ово!
Па чекајте, људи, зар смо толико потценили сопствени народ? Зар испод наслага страха, беде, апатије, узајамне мржње и научене беспомоћности ипак постоји нека дубља, готово геолошка сила друштва? Нешто што нису успели да угуше, мада су му одузели и глас, и ослонац, и разлог да верује?
Или је и то неко организовао? Не би ваљда народ нешто на своју руку. Знало би се ко му је дозволио.
Има ту нечег епског. Не у безгрешности студената, не у њиховој непогрешивој политичкој мудрости, него у томе што се једно друштво, после толико година систематског обесхрабривања, можда поново сећа да је друштво. Да није само збир усамљених људи који гледају како да преживе. Да је заједница која још уме да пожели нешто више и да због те жеље изађе пред силу.
После толиких лекција из пораза, народ показује забрињавајуће незнање.
Или сам ја у заносу? Или нас још има два милиона политички, духовно и ментално толико различитих, а опет, као никада, сложних? Немамо јасан пут, али свако упорно верује у своју верзију тамо неких студената — последње организоване скупине којој још признајемо ауторитет, иако га тек треба стећи. У њима видимо различите будућности, па се око њих слажемо све док не почнемо да их описујемо. Можда више не разликујемо немогуће од онога што тек треба да се догоди. А можда смо се, за почетак, сложили да ово више не сме да траје.
Можда је проблем у нама. Стварност се емитује непрекидно, а ми упорно верујемо сопственим очима.
Или заиста гледамо неки жестоки експеримент врхунских тајних организација, обавештајних структура, ентитета - некога ко зна нешто што ми не знамо? Јер страх може бити наш, понижење наше, беда наша, али побуна - за њу већ мора да постоји неки спољни извор.
Домаћа производња незадовољства. Увозна дозвола за отпор.
А можда је најнепријатнија могућност управо ова: да нема великог режисера. Да нико не држи све конце. Да се историја понекад отргне из руку оних који су уверени да њоме управљају.
Каква непријатност: све је било под контролом, осим друштва.
Ако је тако, онда је ово пукотина у читавом систему друштвене контроле. Тренутак у којем се показује да човек може бити сиромашан, уплашен, изманипулисан и поражен, а да ипак није коначно побеђен.
То би већ био озбиљан пропуст. После толико уложеног труда, да у човеку преостане човек.
И признајем: не знам шта је од свега тога истина.
С једне стране, огроман попис свега што нам уништава сваку шансу: сила, новац, медији, уцене, поделе, исцрпљеност. С друге, све оно што нам враћа наду: упорност, солидарност, храброст, људи који су се усправили, па сада придржавају једни друге.
А између потпуна конфузија, уредно распоређена у мале проценте. Не знамо шта се догађа, али знамо на другу децималу.
И сад би, по свим правилима заноса, требало рећи: „Па и да је лаж бар буди наду.“
Али шта ако је баш то мера нашег пораза: да нам, после толико лажи којима су нас учили да нема наде, чак и нада личи на превару?
Безнађу верујемо на реч. Нада мора да приложи доказе.
П. С. Зато бих стварно волео да знам ко стоји иза студената.
Јер народ смо, изгледа, већ искључили као могућност.
0 comments:
Постави коментар