Као што сам најавио у тексту од 11. октобра, Србија је ушла у нулопартијски систем.
С једне стране, листа до јуче непознатих људи коју су саставили још увек непознати студенти. С друге, нешто што победници избора називају организованом криминалном групом. У даљем тексту: ОКГ.
Партије су, дакле, нестале. Једни их нису ни основали, други су их прерасли у делатност.
Што се институција тиче, ту нисмо баш стигли до нуле. У мом попису преосталих ослонаца, поред неформално организованих студената, остали су још навијачи Партизана. У даљем тексту: Гробари.
Од свих стубова друштва, најусправније се држала трибина.
Испоставило се да су Гробари били међу последњима који су проверавали да ли смо још живи.
Победити на регуларним изборима у таквим околностима заиста спада у чуда.
Не зато што су студенти преузели иницијативу. Чудо је што смо им ми дозволили да је задрже.
Имајући у виду да су у мојој преосталој кадровској евиденцији били још само Гробари, мислим да смо овај пут добро одабрали. После читавог века тумарања, поверили смо будућност људима који је још имају.
Тај осећај слободе тешко је описати. Нарочито онима који су толико уложили у објашњење нашег ропства да им ослобођење представља професионални губитак.
Показујеш им резултат, они траже налогодавца. Показујеш им људе, они траже службу. Показујеш им записник, они објашњавају да је ствар много дубља.
Наш Тома не тражи да стави прст у рану. Тражи да му се достави уговор о финансирању.
За то време стари систем покушава да се консолидује. Срећом, предузима потезе од којих се и део његових присталица освести.
Несрећа је што не могу сви.
Има људи који су уз њих остали због користи. Има оних који не смеју да оду због онога што су радили. Али има и поштеног света који је поверовао погрешним људима и сад не уме да изађе из сопствене вере.
Не знам колико их је. За њихово спасавање тај податак и није пресудан.
За изборе се броје гласови. За савест је довољан један човек.
Зато бих се овог пута више држао Новог завета. Тамо се иде и по једну изгубљену овцу.
Ако би се овцама дало да гласају, деведесет девет исправних оваца изгласало би да се стота сама снашла кад је одлазила, па нека се сама и врати.
Нема тог завета без потопа. А чим се помене потоп, некако се увек стигне до града на води.
Мреже су пуне прича о пумпама, темељима, ценама и власницима станова. Не знам шта је од тога тачно. Знам човека који је тамо купио стан поштеним радом .
Дакле, може. Ако се поштено ради у иностранству.
Ако бисмо по старом систему (не завету) прво би се основало предузеће „Арка на води“, обала прогласила подручјем од посебног значаја, а места у чамцу продавала у претпродаји. Као за метро.
Праведницима би објаснили да сачекају другу линију.
Много је озбиљније шта ћемо са привредом.
Замислимо државу у којој је корупција толико дуго уграђивана у послове да се више не зна где престаје провизија, а почиње плата радника.
Прекинеш један ток новца, стане и нешто што мора да ради. Болница не добије материјал. Мали добављач не наплати испоруку. Радник остане без плате, док власник из иностранства објашњава да га је нова власт уништила.
Испада да је народ, осим што је опљачкан, дужан да обезбеди и несметан наставак пљачке. Због запослености.
Христос је истерао трговце из храма. Наши би одмах сазвали конференцију о угрожавању пословног амбијента.
- Разумемо ми моралну поруку, али да ли је неко израчунао колико породица живи од ових тезги?
До вечери би се појавила анализа да је храм неодржив без мењачнице.
Сутрадан би трговци понудили јавно-приватно партнерство.
Зато посао није само да се неко ухапси. Треба обезбедити да предузеће ради, да радник прими плату, да се утврди чија је имовина и како је стечена.
Предузеће можда може да преживи хапшење власника.
Власнику је, разумљиво, у интересу да нас убеди да не може.
Њих је највише изненадило откуд толико слободних људи.
Деценијама су им објашњавали колико вреде. Кроз плату. Кроз неплаћени прековремени рад. Кроз суботу која се подразумева. Кроз реченицу да на капији има још сто таквих.
И сад ти исти људи, који нису смели да питају за слободан дан, гласају против њих.
Газда гледа резултат и не верује.
- Па ја ове људе плаћам.
Још је непријатније што ослобођен човек не очекује одмах да живи као газда. За почетак би да газда одговара као човек.
То је за постојећи поредак много скупљи захтев.
Ту долазимо до новог друштвеног договора.
Мафијаши би рекли: дил.
Политичари би то проширили на триста страна, да се не препознају учесници.
Ја бих почео једноставније: шта мора да се врати, ко мора да одговара и како да земља настави да живи док се то утврђује.
Можете ли да замислите да у граду какав је мој најбогатији човек већ живи у градском музеју?
Ако не можете, онда сте живели у балону.
Навикао је да разговара са сиротињом која нешто тражи. Посао, помоћ, препоруку. Сад пред њим стоје исти људи и траже рачун.
Нормално је да прво посумња на страну службу.
Било би му лакше да преговара са амбасадором него са сопственим радником. Са амбасадором бар зна шта је предмет трговине.
Не бих се играо ни прогнозама колико ћемо милијарди вратити. На интернету се опљачкани новац проналази много лакше него на рачунима. Свако зна укупан износ. Нико нема број рачуна.
Део је потрошен. Део сакривен. Део можда враћен као страна инвестиција, па смо сопствени новац још субвенционисали да се врати кући.
Блудни капитал.
И кад нешто вратимо, остаће штета.
Ако је на неком објекту уштеђено на арматури, повраћај провизије не враћа гвожђе у бетон. Мора поново да се ради. Украдени новац је само једна ставка. Остало је оно што смо платили да бисмо добили нешто што сад морамо поново да платимо да нас не убије.
Зато нам требају судови, вештаци, порески инспектори и стрпљење.
Знам. После свега, човек би радије једно чудо.
Треба разумети и колико је опасно одуговлачити.
Кад већина породица живи од следеће плате, три месеца институционалног усаглашавања нису кратак рок. То су три кирије.
У Србији је 1887, после пада тадашњих напредњака, било прогона и убистава политичких противника, упамћених под називом „народни одисај“.
Та година нам треба као опомена.
Довољно је страшно што је насиље добило назив који звучи као олакшање.
Правосуђе мора да стигне пре него што неко поверује да му за правду треба само адреса.
Јер кад се пресуда доноси пред капијом, више није важно ко је стварно крив. Важно је ко је код куће.
А најодговорнији обично имају још једну. Наравно, у иностранству.
Шта нам је, дакле, чинити?
Мислим да морамо оставити простор за покајање.
Знам како то звучи човеку који је управо дочекао да неко одговара. Још није видео ни оптужницу, а ја већ помињем опроштај.
Зато бих као првог саветника за ову област предложио Закхеја.
Цариник. Имућан. Познавао систем изнутра.
Кад се покајао, није само променио јавни наступ. Половину имовине наменио је сиромашнима, а оштећенима понудио четвороструки повраћај.
Прилично непријатно јеванђеље за човека који је мислио да је довољно да упали свећу.
Зато покајање мора да има садржај. Врати што си узео. Плати што дугујеш. Предај документацију. Реци с ким си радио. Омогући да се утврди цео посао.
Временски ограничен лекс специјалис. Да и покајање једном добије рок, уместо да га добија само застаревање.
За тешка дела одговорност остаје. Опроштај оштећеног и одлука суда нису исти документ.
Тужилац у исповедаоници, уместо свештеника.
Јесте компликовано. Нарочито кад покајник схвати да секретар води записник.
Они који су велико богатство стекли законито, али добрим делом захваљујући пословима са државом, увек могу самоиницијативно да део тог богатства врате друштву.
Имамо и реч из предања: ктитор.
Може школа. Може болница. Може студентски дом. Може лабораторија у којој ће неко дете научити нешто због чега неће морати да оде.
Не мора свака захвалност Богу да има звоник.
Задужбина није перионица. Не може се од туђег подићи своје вечно сећање, па још тражити да оштећени певају на освећењу.
И не мора име добротвора да буде веће од назива болнице.
А шта са онима који неће ни тако?
Мени такво држање читавог друштва у страху личи на финансијски тероризам. Али не бих волео да моја метафора постане члан закона.
Предуго смо живели у држави у којој нечији говор замењује оптужницу.
Треба нам поредак који уме да казни и човека кога ја не волим, а да му претходно докаже кривицу.
Ту се, признајем, од хришћанина тражи озбиљан напор.
Од грађанина такође.
На крају, има нешто што морамо и ми.
Да дозволимо људима да се одвежу од бившег режима.
Петар се три пута одрекао Христа. Добро је што о његовом повратку није одлучивала наша комисија за доследност.
Имали бисмо снимак.
Не значи то да су сви исти, нити да је све опроштено. Значи да човек мора имати куда да изађе из онога у шта је ушао.
Ако му кажемо да ће заувек остати њихов, не треба да се чудимо што остаје с њима.
Свако ко се на било који начин везао за овај систем нека почне да се развезује. Ко је лагао, нека каже истину. Ко је прикривао, нека преда доказ. Ко је узимао, нека врати. Ко је друге увлачио, нека им помогне да изађу.
Тражећи опроштај за себе, можда ће спасти још некога.
А ми остали да припазимо колико високо постављамо услове за повратак међу људе.
Ако кренемо да проверавамо баш свачију савршену прошлост, могло би се испоставити да за обнову Србије немамо кворум.
Или га имамо. Али без нас.
Без студената.
Без Гробара.
П. С.
Да, да, потпуно сте у праву. Цео текст је контрадикторан. Увек могу да се вадим да ми је то и била идеја.
Да сте ме ухватили раније, можда бих се и покајао.
0 comments:
Постави коментар